Put ka miru
Ađahn Ča
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Sila,
"Kretenu, idiote" i tako dalje; isprazan govor znači besmisleno naklapanje, dokono nagvaždanje bez ikakvog cilja i ozbiljnog sadržaja. Svemu tome se ponekad prepuštamo. Nema u nama obuzdavanja! Ukratko, praktikovanje sile znači motrenje nad samim sobom, motrenje nad sopstvenim postupcima i govorom.
A ko to motri? Ko preuzima odgovornost za vaše postupke? Ko je taj koji zna čak i pre nego što nešto slažete ili kažete nešto nedolično? Razmislite o tome: ko god da zna, on je taj koji mora preuzeti odgovornost za vašu silu. Upotrebite svesnost da biste motrili nad svojim postupcima i govorom. To znanje, ta svesnost, jesu ono što koristite da biste nadzirali svoje vežbanje. Da održite silu koristite onaj deo uma koji usmerava vaše postupke i koji vas navodi da činite dobro ili loše. Hvatate tog prestupnika i transformišete ga u šerifa ili gradonačelnika. Zgrabite nepromišljen um i navedite ga da služi i preuzme odgovornost za svaki vaš postupak ili izgovorenu reč. Pogledajte tu situaciju i razmislite o njoj. Buda je savetovao da vodimo računa o onome što radimo. Ko je taj ko zapravo vodi računa?
Vežbanje se sastoji u učvršćivanju sati, pažnje, unutar "onoga koji zna". "Taj koji zna" jeste ona namera uma koja nas je ranije navodila da ubijamo živa bića, uzimamo nešto što pripada drugima, prepuštamo se nedozvoljenim seksualnim odnosima, lažemo, ogovaramo, govorimo glupe i nevažne stvari i upuštamo se u razne druge oblike nekontrolisanog ponašanja. "Taj koji zna" nas je navodio da govorimo. On postoji u umu. Fokusirajte svoju pažnju (sati) — tu neprekidnu sabranost — na "tog koji zna". neka znanje vodi računa o vašem vežbanju. Koristite sati ili svesnost da biste um održali sabranim na sadašnji trenutak i na taj način očuvali pribranost. Navedite um da se stara sam o sebi. I budite odlučni u tome.
Ako je um zaista u stanju da se stara sam o sebi, onda nije tako teško motriti nad govorom i postupcima, pošto ih sve nadgleda um. Održavanje sile — drugim rečima, vođenje računa o svojim postupcima i govoru — nije tako teška stvar. Održavate svesnost u svakom trenutku i u svakom položaju, bilo da stojite, hodate, sedite ili ležite. Pre nego što načinite bilo kakav pokret, pre nego što progovorite i započnete razgovor, prvo uspostavite svesnost. Morate imati sati, morate biti sabrani, pre nego što bilo šta uradite. Nije bitno šta ćete reći, ali vaš um mora prvo biti sabran. Vežbajte to sve dok vam ne postane lako da to postignete. Vežbajte sve dok niste u stanju da neprekidno pratite šta vam se događa u umu, do tačke kada sabranost više ne zahteva napor i kada ste sabrani pre nego što delujete, pre nego što progovorite. Na taj način učvršćujete sabranost u svome umu i srcu. Uz pomoć "onoga ko zna" starate se o sebi, jer svi vaši postupci odatle izviru. Stražareći nad svojim govorom i postupcima, oni postaju odmereni i prijatni za oko i uho, dok vaš um ostaje spokojan i zadovoljan unutar granica koje ste mu postavili. Vežbajući pažnju i umerenost sve dok ne postanu prijatni i prirodni za vas, vaš um postaje čvrst i odlučan u praktikovanju sile i umerenosti. On će stalno voditi računa o praksi i tako postati koncentrisan. Svojstvo kada smo nepokolebljivi u praktikovanju sabranosti i umerenosti naziva se "samadhi". Um je čvrsto koncentrisan na praktikovanje sile i umerenosti. Biti čvrsto koncentrisan na praktikovanje sile znači da postoji ujednačenost i doslednost u praktikovanju sabranosti i umerenosti. To su karakteristike samadhija kao spoljašnjeg faktora u okviru vežbanja. Međutim, u njemu postoji i jedan unutrašnji, dublji faktor.
Kada um poseduje odlučnost u praksi, a sila i samadhi su čvrsto uspostavljeni, bićete u stanju da istražujete i razmišljate o onome što je korisno i nekorisno — pitajući sebe "Je li ovo ispravno?…" "Je li ovo pogrešno?" u trenutku kad doživljavate različite objekte uma. Kad vaš um stupi u kontakt sa različitim prizorima, zvucima, mirisima, ukusima, taktilnim senzacijama, "onaj koji zna" će se pridići i uspostaviti svesnost o sviđanju i nesviđanju, sreći ili patnji i različitim objektima uma koje doživljavate. Jasno ćete videti, i to mnoge različite stvari. Ako ste pažljivi, videćete razne objekte koji vam prolaze kroz um i reakcije koje se pri tome događaju. "Onaj koji zna" će ih automatski uzeti kao predmete kontemplacije. Kada je jednom um obazriv i sabranost je potpuno uspostavljena, zapazićete sve reakcije koje se manifestuju putem tela, govora ili uma, u trenutku dok se doživljavaju objekti uma. Taj aspekt uma koji identifikuje i razlučuje dobro od lošeg, ispravno do pogrešnog, među svim objektima uma u okviru vašeg polja svesnosti, jeste pañña. To je pañña na svom početnom stupnju i ona sazreva kao rezultat vežbanja. Svi ti različiti aspekti prakse javljaju se unutar uma. Buda je te karakteristike označavao kao sila, samadhi i pañña. Ako nastavite sa vežbanjem u umu se javljaju nova vezivanja i nove vrste obmana.
Ovo znači da počinjete da se vezujete za ono što je dobro i korisno. Počinjete da se bojite svake kritike ili prestupa u umu — strepite da će oni ugroziti vaš samadhi. U isto vreme počinjete da budete marljivi i prilježni u svom radu, da volite i da negujete praksu. Nastavljate da vežbate na taj način što je više moguće, sve dok možda ne dosegnete tačku kada neprekidno odmeravata i tražite grešku u svakome koga sretnete, kuda god krenete. Neprekidno reagujete privlačnošću i odbojnošću na svet oko sebe, postajete puni raznih vrsta nesigurnosti i stalno se vezujete za stavove o tome šta je ispravno, a šta nije u vežbanju. Izgleda kao da ste postali opsednuti vežbanjem. Ali ne morate o tome još da brinete — na toj tački bolje je vežbati previše nego premalo. Vežbajte mnogo i posvetite se nadgledanju tela, govora i uma, a dosledno razdvajanje između dobrog i lošeg uzimate kao objekat uma. Postajete koncentrisani na taj način vežbanja, čvrsto i nepokolebljivo se za njega opredeljujući, što znači da zapravo um postaje sila, samadhi i pañña — one karakteristike vežbanja koje su opisane u konvencionalnom učenju.
I dok nastavljate da razvijate i održavate praksu, ove različite karakteristike i kvaliteti se zajedno usavršavaju u umu. međutim, vežbanje sile, samadhija i paññe na ovom nivou još uvek nije dovoljno da stvori faktore jhane (meditativnog zadubljenja) — praksa je još uvek suviše gruba. Ipak, um je u priličnoj meri rafiniran — on je u stanju koje se može označiti kao najrafiniranije među onim grubima! Jer za jednu običnu, neprosvetljenu osobu koja nije mnogo vodila računa o svom umu ili praktikovala meditaciju i sabranost, i ovoliko je nešto vrlo rafinirano. Na ovom nivou možete osetiti zadovoljstvo što ste u stanju da vežbate punom snagom. To je nešto u šta ćete se sami uveriti, nešto što onaj koji vežba oseti u sopstvenom umu.
Ako je to tako, to znači da ste već na putu, tj. praktikujete silu, samadhi i paññu. Oni se moraju zajedno vežbati, tako da ako ijedno nedostaje, praksa se neće pravilno razvijati. Što se više popravlja vaša sila, čvršći um postaje. Što je čvršći um, to mudrost ima više poverenja u samu sebe i tako dalje… svaki deo prakse potpomaže i pospešuje sve ostale. Kako idete dublje i pročišćujete svoju praksu, sila, samadhi i pañña će zajedno sazrevati — jer oni se pročišćuju od istog sirovog materijala. Drugim rečima, Put ima grub početak, ali kao rezultat vežbanja i pročišćavanja uma kroz meditaciju i razmišljanje, on postaje sve suptilniji. I kako je um sve suptilniji, tako je i sabranost pažnje sve fokusiranija, sužavajući polje na sve uže i uže područje. Praksa zapravo postaje sve lakša kako se um okreće sve više ka unutra, kako bi se fokusirao na samoga sebe. Više ne pravite velike greške, niti dugo idete stranputicom. Sada, kada god na um nešto utiče, javiće se sumnja — je li postupanje ili govor na određeni način ispravan ili pogrešan — jednostavno zaustavljate proizvode uma i intenzivirajući napor u okviru svoje prakse nastavljate da pažnju usmeravate sve dublje i dublje ka sebi. Samadhi će postepeno postajati sve postojaniji i sve koncentrisaniji. Pañña se popravlja, tako da stvari uočavate jasnije i sve lakše
Krajnji rezultat je da ste u stanju da vidite i um i objekte uma ne praveći bilo kakvu razliku između uma, tela i govora. Nastavljajući da pažnju okrećete ka unutra i razmišljate o Dhammi, sposobnost mudrosti lagano sazreva i na kraju ostajete kontemplirajući um i objekte uma — što znači da počinjete da doživljavate telo kao nematerijalno. Zahvaljujući svome uvidu, vi više ne pipate naslepo niti ste nesigurni u vezi sa svojim razumevanjem tela i načina na koji ono postoji. Um doživljava fizička svojstva tela kao bezoblične objekte koji dopiru do vaše svesti. Onda, istražujući pravu prirodu uma, možete uočiti da u svom prirodnom stanju on nema preokupacija ili stvari koje bi ga zaokupljale. On je poput parčeta platna ili zastave vezane za jarbol. Sve dok je sam sa sobom i neuznemiren, ne pomera se ni na jednu stranu.
U svom prirodnom stanju um je uvek isti — u njemu ne postoji ni ljubav ni mržnja, niti on pokušava da krivi druge ljude. On je nezavisan, postoji u stanju čistote, blistav i nezasenjen bilo čime. U svom čistom stanju, um je miran, bez sreće i patnje — zaista, ne doživljava bilo kakvu vedanu (osećaj). To je pravo stanje uma. Otuda, cilj prakse je traganje ka unutra, istraživanje i analiziranje sve dok ne dostignete prvobitni um. Prvobitni um se takođe naziva čisti um. Čisti um jeste um bez vezanosti. Na njega ne utiču objekti uma. Drugim rečima, on ne juri za različitim vrstama prijatnih i neprijatnih objekata uma. Umesto toga, takav um je u stanju kontinuiranog znanja i budnosti — potpuno svestan svih svojih iskustava. Kada je um takav, ni prijatni ni neprijatni objekti uma koje doživljava ne mogu ga uznemiriti. Um ne 'postaje' bilo šta. Odnosno, ništa ge ne može poremetiti. Um sam sebe zna kao čistog. Osvojio je sopstvenu, istinsku slobodu, dostigao je svoje prvobitno stanje. Kako je moguće ponovo stvoriti to prvobitno stanje? Zahvaljujući sposobnosti da se mudro posmatra i uvidi da su sve stvari tek okolnosti koje nastaju pod uticajem različitih elemenata i da ih ne kontroliše bilo ko. Tako je sa srećom i patnjom koje doživljavamo. Kada nastanu takva mentalna stanja, ona su tek "sreća" i "patnja". ne postoji vlasnik te sreće. Um nije vlasnik te patnje — mentalna stanja ne pripadaju umu. Sami pogledajte to. U stvarnosti to nisu stvari koje se tiču uma, već nešto odvojeno i udaljeno. Sreća je samo stanje sreće, patnja samo stanje patnje. Vi ste samo onaj koji registruje i jedno i drugo. U prošlosti, zbog toga što su koreni pohlepe, mržnje i neznanja već postojali u vašem umu, kad god bi spazio neki i najmanje prijatan ili neprijatan objekat uma, isti taj um bi istog trena reagovao — ščepao bi ga i obavezno doživeo ili sreću ili patnju. Neprekidno biste se kretali iz jedno u drugo takvo stanje. Stvari su takve sve dok um ne upozna samoga sebe — sve dok nije blistav i prosvetljen, um nije slobodan. Na njega utiču objekti uma koje doživljava. Drukčije rečeno, um je bez utočišta, nesposoban da se zaista osloni na samoga sebe. Doživite prijatan mentalni stimulans i obuzme vas osećaj prijatnosti. Um zaboravi na samoga sebe.
Nasuprot ovome, izvorni um je s one strane dobrog i rđavog. To je prvobitna priroda uma. Ako se osećate srećni doživljavajući prijatan objekt uma, to je obmana. Ako se osećate nesrećnim doživljavajući neprijatan objekat uma, to je obmana. Neprijatni objekti uma vam donose patnju, a oni prijatni vas čine srećnim — to je ovaj svet. Objekti uma dolaze sa ovim svetom. Oni su taj svet. Na osnovu njih nastaju sreća i patnja, dobro i loše, sve što je prolazno i nesigurno. Kada se odvojite od prvobitnog uma, sve postaje nesigurno — postoje samo neprekidno rađanje i umiranje, nesigurnost i nespokojstvo, patnja i muka, bez trenutka zastoja ili okončavanja. To je beskrajni krug preporađanja.
Samadhi označava um koji je čvrsto koncentrisan i što više vežbate to čvršći postaje um. Što je um koncentrisaniji to je postojaniji u svom vežbanju. Što više promišljate, u vama je sve veće poverenje. Um postaje istinski stabilan — sve do tačke na kojoj ništa ne može da ga pomeri. Tada ste apsolutno uvereni da nijedan objekat uma nema moć da ga potrese. Tada su objekti uma samo objekti uma; um je um. Um doživljava dobra i loša mentalna stanja, sreću i patnju, zato što je zaveden objektima uma. Ako oni ne uspeju da ga zavedu, tada nema ni patnje. Nezaveden um ne može biti pokoleban. Jednostavno, to stanje koje je nastalo jeste sam um. Ako promišljate u skladu sa istinom o onome što zaista jeste, možete uvideti da postoji samo jedan put i da je vaša dužnost da njime idete. Ako se vežete za sreću, skrenuli ste sa staze — jer vezivanje za sreću će izazvati nastanak patnje. Ako se vezujete za tugu, i to može biti urok nastanka patnje. Vi razumete ovo — već ste razvili u sebi sabranost pažnje i ispravan stav — ali u isto vreme još niste u potpunosti spremni da okrenete leđa svemu onome što vas vezuje.
Pa kako onda da pravilno vežbate? Morate ići srednjim putem, što znači pratiti nastanak različitih mentalnih stanja sreće i patnje, dok ih u isto vreme držite na odstojanju, malo podalje od sebe.
To je pravi način vežbanja — održavate sabranost i svesnost i pored toga što niste u stanju da napuštate ono što vas vezuje. To je pravi način, jer kad god se um veže za stanja sreće ili patnje, tu je i svesnost da se to vezivanje događa. To znači da kad god se um vezuje za stanja sreće, vi ga ne hvalite zbog toga i ne pridajete tome značaj, a kada se vezuje za stanja patnja, vi ga ne kritikujete. Na taj način u stanju ste da posmatrate um onakav kakav jeste. Sreća nije prava stvar, patnja nije prava stvar. Niste u stanju da ih odložite sa strane, ali ih možete biti svesni. Uz čvrstu sabranost, ne pridajete nezasluženi značaj ni sreći ni patnji. Ne pridajete značaj nijednom od tih pravaca kojima se um može zaputiti i ne kolebate se oko toga; znate da sleđenje bilo kojeg od tih puteva nije pravi način vežbanja, tako da u svim situacijama za objekat uma uzimate taj srednji put uravnoteženosti. Kada vežbajući stignete do tačke na kojoj um ide iza para suprotnosti sreća-patnja, nužno će se javiti uravnoteženost kao put koji treba slediti i, malo-pomalo, vi njime odmičete — srce zna koji put vodi iza svih nečistoća uma, ali pošto još nije u stanju da ih definitivno prevlada, povlači se i nastavlja vežbanje.
Kad god se javi sreća i um se veže, morate uzeti tu sreću kao predmet kontemplacije i kad god se veže za patnju, morate je uzeti kao predmet kontemplacije. Konačno, um dostiže stupanj kada je potpuno svestan i sreće i patnje. Tada će biti u stanju da i jedno i drugo odloži na stranu, i prijatnost i tugu, da odloži sve što jeste ovaj svet i tako postane "znalac svetova". Kada je jednom um — "onaj koji zna" — u stanju da napusti i jedno i drugo, na toj tački će se smiriti.
I na toj tački praksa postaje zaista zanimljiva. Gde god postoji vezanost, neprekidno gađate na to mesto, ne odustajući. Ako postoji vezanost za sreću, udarate po njoj, ne dopuštajući umu da bude zaveden. Ako postoji vezanost za patnju, i nju čvrsto hvatate, usredsređujete se na nju, promišljate je istog trenutka. To je kao kada stanete na trn; naravno, ne stajete na njega namerno, ali nekada se dogodi. Čak i ako znate da on postoji, niste u stanju da potpuno sprečite da stanete nekada na taj "trn". Um još uvek sledi različita stanja sreće i tuge, ali im se ne prepušta u potpunosti. Neprekidno ulažete napor da uništite bilo kakvu vezanost u umu — da u umu uništite i očistite sve što je ovaj svet.
Neki ljudi žele da njihov um bude miran, ali ne znaju šta je istinski mir. Oni ne znaju šta je to smiren um! Postoje dve vrste mira — jedan je mir koji dolazi kroz samadhi, drugi je mir koji dolazi kroz paññu. Um koji je miran zahvaljujući samadhiju još uvek je obmanut. Mir koji dolazi samo kroz praktikovanje samadhija zavisi od toga da um bude odvojen od objekata uma. Kada ne doživljava bilo kakav objekat uma, onda je on smiren i, zbog toga, vezuje se za sreću koja dolazi zajedno sa tom smirenošću. Međutim, kad god putem čula stigne neki podsticaj, um mu se odmah predaje. On se plaši objekata uma. On se plaši sreće i patnje, plaši se pohvale i kritike, plaši se oblika, zvukova, mirisa i ukusa.
Onaj ko je smiren samo krou samadhi plaši se svega i ne želi da ima kontakt sa bilo kim i bilo čim izvan. Ljudi koji praktikuju samadhi na taj način žele jedino da ostanu izolovani u nekoj pećini, gde mogu da dožive blaženstvo samadhija ne mrdajući nikuda. Gde god je neko mirno mesto oni se tamo smeste i sakriju. Ovakva vrsta samadhija uključuje u sebe dosta patnje — jer takvim ljudima je teško da izađu i budu sa drugim ljudima. Oni ne žele da vide oblike i čuju zvuke. Oni ne žele da primaju bilo kakve čulne utiske! Moraju da žive u nekom specijalno zaštićenom, mirnom mestu, gde niko neće doći i uznemiriti ih razgovorom. Potrebno im je zaista vrlo mirno okruženje.
Ali ova vrsta mira ne može da odradi posao. Ako ste dosegli neophodan nivo smirenosti, onda se zaustavite. Buda nije podučavao da praktikujete samadhi vođeni obmanom. Ako tako vežbate, zaustavite se. Ako je um postigao smirenje, koristite ga kao osnovu za kontemplaciju. Kontemplirajte smirenost same koncentracije i iskoristite je da povežete um sa različitim objektima uma koje doživljava i promislite o njima. Kontemplirajte tri karakteristike anićće (prolaznosti), dukkhe (patnje) i anatte (nepostojanja sopstva). Razmišljajte o čitavom ovom svetu. Kada ste dovoljno kontemplirali, onda je pravo vreme da ponovo uspostavite mir samadhija. Možete u njega ponovo ući putem sedeće meditacije i kasnije, kada opet uspostavite smirenost, nastavite kontemplaciju. Kako stičete znanje, koristite ga da se borite protiv nečistoća uma, da vežbate um.
Mir koji nastaje kroz paññu jeste karakterističan, jer kada se um povuče iz stanja smirenosti, prisustvo paññe čini da se on ne plaši oblika, zvukova, mirisa, ukusa, dodira i ideja. To znači da čim se pojavi čulni kontakt, um je odmah svestan tog objekta uma. Čim se javi čulni kontakt odlažete ga sa strane — sabranost je dovoljno izoštrena da ga odmah napuštate. To je mir koji dolazi zahvaljujući paññi.
Kada na ovakav način vežbate um, on postaje daleko rafiniraniji nego kada razvijate samo samadhi. Um postaje vrlo moćan i više ne pokušava da pobegne. Sa takvom energijom postajete neustrašivi. U prošlosti plašili ste se da doživite bilo šta, ali sada prepoznajete objekte uma kakvi oni zaista jesu i više ih se ne plašite. Poznajete snagu sopstvenog uma i ne plašite se. Kada vidite oblik, kontemplirate ga. Kada čujete zvuk, kontemplirate ga. Postajete vešti u kontempliranju objekata uma. Šta god da je, možete to potpuno napustiti. Jasno vidite sreću i napuštate je. Jasno vidite patnju i napuštate je. Gde god da ih ugledate, upravo tu ih i napuštate. Svi objekti uma gube svoju vrednost i nisu više u stanju da vas zavedu. Kada se ovakve osobine jave u umu onoga ko vežba, prikladno je promeniti naziv vežbanja u vipassana: jasno znanje u skladu sa istinom. Sve je u tome — znanje u skladu sa istinom o tome kakve stvari zaista jesu. To je mir najvišeg nivoa, mir vipassane.
Razvijati samadhi tako da možete samo da sedite i vežete se za prijatna mentalna stanja nije pravi cilj vežbanja. Morate to prevladati. Buda je govorio da morate da se borite u tom ratu, a ne samo da se krijete u rovu pokušavajući da izbegnete neprijateljske metke. Kada dođe trenutak za bitku, vi zaista morate da izađete i pucate iz svih oružja. Kad-tad morate da izađete iz tog rova. Ne možete ostati u njemu spavajući onda kada je vreme za borbu. To je put vežbanja. Ne možete dopustiti svome umu da se samo skriva, da se povlači u senku.
Opisao sam praksu u grubim crtama. Kao vežbači morate izbeći da se vaš um upetlja u sumnje. Ne sumnjajte oko načina vežbanja. Kada postoji sreća, posmatrajte sreću. Kada postoji patnja, posmatrajte patnju. Učvrstivši svesnost, uložite napor da uništite i jedno i drugo. Napustite ih. Odgurnite ih u stranu. Prepoznajte ih kao puki objekat uma i nastavite da ih napuštate. Bilo da želite da radite sedeću ili hodajuću meditaciju, to nije bitno. Ako nastavite da razmišljate, to isto nije važno. Najvažnije je da iz trenutka u trenutak održavate svesnost uma. Ako vas zaista zaokupe razne misli, onde ih sve skupite i kontemplirajte kao jednu celinu, odsecajući ih u korenu rečima: "Sve ove misli, ideje i slike su jednostavno aktivnost uma i ništa više. Sve je to anićća, dukkha i anatta. Ništa od toga nije uopšte pouzdano." I tu ih i napustite.