Samo kreni!

Ađan Ča

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Udah… izdah… samo to. [1] Neka te ništa drugo ne zanima. Čak i ako drugi dube na glavi, to je njihova stvar. Ne lupaj glavu oko toga. Samo se skoncentriši na udah i izdah. Budi svestan kad vazduh ulazi i kad izlazi.

Ne obraćaj pažnju na bilo šta drugo. Nema potrebe da razmišljaš o tome šta ćeš dobiti. Ne obraćaj pažnju ni na šta. Samo znaj kad udišeš i kad izdišeš. Udah… izdah… Možeš u sebi reći "BUD" pri udahu i "DHO" pri izdahu. Ostani tako sa dahom. Kada vazduh ulazi, ti to znaš; kada izlazi, ti to znaš. Budi svestan na taj način sve dok um ne postane smiren, bez uznemirenja, bez rastresenosti, samo dah koji izlazi i ulazi. Neka ti um ostane u tom stanju. Još uvek ti nije potreban bilo kakav cilj. Upravo ovo stanje je prvi stupanj vežbanja.

Ako je um miran, ako je spokojan tada prirodno postaje sabran. Kako vežbaš, dah je sve neprimetniji, postaje finiji. Telo postaje gipkije, um postaje gipkiji. To je jedan prirodan proces. Sedenje je udobno: nisi otupeo, ne dremaš i glava ti ne pada. Um ima prirodnu sposobnost da sve što radi obavlja bez napora. Smiren je. Izbalansiran je. I kada ustaneš iz te koncentracije (samadhi), kažeš sam sebi: "Hej, šta je to bilo?" Sećaš se mira koji si upravo iskusio. I ne možeš više da ga zaboraviš.

Stvar koja sve ovo prati se naziva sati, moć sećanja, i sampađanna, samosvesnost. Šta god da kažemo ili radimo, kuda god da idemo, prosimo hranu, jedemo, peremo svoju zdelu, svesni smo šta radimo. Budi sabran, bez prekida. Uvek sledi svoj um.

I kod meditacije u hodu: odaberi pravu stazu između dva drveta, otprilike petnaest metara. Hodanje je isto što i sedeća meditacija. Saberi misli: "Sada ću da uložim napor. Uz snažno podsećanje na ono što treba da radim i motrenje na ono što zaista radim, smiriću svoj um". Sam objekat meditacije zavisi od vrste osobe. Pronađi onaj koji tebi odgovara. Neki ljudi prvo emituju mettu (prijateljsku ljubav) ka svim svesnim bićima. A onda iskorači desnom nogom i koračaj normalnim korakom. Paralelno sa tim, kako napraviš jedan, pa drugi korak, u sebi izgovaraj: BUD-DHO, BUD-DHO…" Neprekidno održavaj pažnju na tom objektu. Ako postaneš uznemiren, zaustavi se dok se um ne smiri, a onda kreni opet, Budi svestan početka, sredine i kraja puta dok ideš u jednom smeru i isto tako kad se vraćaš. Neprekidno budi svestan na kojoj tački puta se nalaziš!

Dakle, to je metod meditacije u hodu. Sve to nije baš lako. Neki ljudi nas vide kako hodamo tamo-amo i misle da smo ćaknuti. Oni ne znaju da je mnogo mudrosti u hodajućoj meditaciji. Hodaj napred i nazad. I ako se umoriš, zaustavi se. Usmeri pažnju ka sebi i umiri um. Neka disanje ponovo postane ugodno. Kad to postigneš, ponovo prebaci fokus pažnje na hodanje.

Telo često menja svoj položaj. Stojeći, hodajući, sedeći, ležeći. Stalno menjamo položaj tela. Ne možemo ceo život samo da stojimo, sedimo ili da ležimo. Živimo koristeći sve te položaje, zato ih moramo iskoristiti i razvijati svesnost u svakom od njih. To je ono što radimo, bez prekida. Nije lako.

Dakle, samo kreni! Nije lako. Ali, jednostavno rečeno: to je kao da uzmeš ovu čašu i staviš je ovde dva minuta, zatim je staviš tamo na dva minuta. Premeštaš je odavde tamo i natrag svaka dva minuta. Ovo je tek primer, ali radi to sa koncentracijom. Kod posmatranja daha je isto; radiš to sve dok se ne javi sumnja ili patnja i tada se može javiti i mudrost. Neki ljudi će ti reći: "Šta? Premeštati čašu tamo-amo? To je budalaština, nema nikakve koristi od toga! Jesi li ti šašav?" Nema veze, samo kreni. Nemoj zaboraviti, na svaka dva minuta, ne na pet minuta. Budi skoncentrisan! To je ključ.

Isto je i sa posmatranjem daha. Sedi u stabilnom položaju, ukrštenih nogu, desna noga je položena na levu. Udahni dok vazduh ne stigne dovde (stomak), izdiši sve dok vazduh nije izašao iz pluća. Udahni ga dok ih nisi napunio, i tada ga ispusti. Ne pokušavaj da menjaš ritam disanja! Koliko god da je kratak ili dug, to je u redu, nema problema. Sedi i posmatraj kako tvoj dah prirodno ulazi i izlazi. Ne daj mu da ti umakne. Ako mu to uspe, zaustavi se! Kuda je otišao? Pronađi i vrati natrag.

Pre ili kasnije naići ćeš na nešto dobro. Samo vežbaj. Nemoj da misliš kako ti to nisi u stanju. Kao kad se sadi pirinač. Gurneš struk u zemlju, uskoro izbiju izdanci, zatim se pretvore u čitav snop i uskoro ga žanješ, ljuštiš i onda jedeš "khao mow" (slatki zeleni pirinač). Tako stoje stvari sa pirinčem. Takva mu je priroda.

I ovo je isto — samo sedenje. Ponekad pomisliš: "Koji đavo tu sedim i posmatram svoj dah? On će ulaziti i izlaziti i sam od sebe, ne moram još i ja da buljim u njega!" To je samo naš brbljivi um, uvek nešto cepidlači. Ignoriši ga! Nastoj da sediš sve dok se ne smiri, zato kad se smiri, dah postaje blag, telo postaje opušteno, um je opušten, i sve lagano dolazi na svoje mesto. Nastavi sve dok ti se možda učini da tako sediš, ali kao da nikakav dah niti ulazi, niti izlazi, a još uvek si živ. Ne boj se! Ne beži u misao da si prestao da dišeš! To je već stanje mira. Ništa ne treba da radiš, samo se udobno namesti. Ponekad, zaista će izgledati da ne dišeš, ali ti to ipak činiš. Mnoge ovakve stvari se mogu dogoditi i to je u redu. Samo budi svestan svake od njih, ali ne daj da te nijedna zavede.

Uvek iznova vežbaš i to često! Pošto si jeo, ogrni svoj ogrtač i kreni da hodaš: "BUD-DHO, BUD-DHO…" Hodaj tako sve dok na svom putu ne iskopaš rov do kolena, samo hodaj. Kad si umoran, idi i sedi. Mnogo vežbaj! Vežbaj da bi znao, da bi ga posedovao, da bi bio rođen, da bi uopšte razumeo o čemu se tu radi. Nemoj tek šetuckati: tik-tak, tuk-tuk… razmišljajući sad o ovom, sad o onom. A onda se zavučeš u svoju kolibu i dok si lupio dlanom o dlan, već hrčeš sve u šesnaest! Na taj način nikad ništa nećeš videti. Ako si lenj, kad će oda posao biti završen? Ako si umoran ili lenj, koliko daleko ćeš odmaći? Saberi se, naoružaj odlučnošću i prevaziđi svoju lenjost. Ne ponavljaj u sebi. "Biću miran, biću miran…", onda sedneš i pošto istog trenutka ne postaneš miran, dižeš ruke nezadovoljan.

Lako je reći bilo šta, ali teško i uraditi. Jel tako! Kao kad kažeš: "Ah, nije teško saditi pirinač. Bolje je saditi i jesti pirinač, nego raditi ovo što ja radim." Ali idi i probaj, pa tek onda vidiš da ne znaš da razlikuješ bivola od pluga! Zapravo, raditi taj posao je mnogo drugačije, nego tek pričati o njemu. To je tako, zar ne?

Svi vi hoćete da pronađete mir — i on jeste ovde! Ali još uvek ništa ne znate. Koga god da pitate, još uvek nećete znati. Zato upoznajte sopstveni dah kako ulazi i izlazi: "BUD-DHO, BUD-DHO…" To je dovoljno. Samo to radite. Ne morate mnogo da mislite. Za sada, znajte samo toliko, naučite samo toliko. "Radim ovo i ne vidim da se bilo šta događa." Nema veze, samo kreni. I šta god da iskrsne, nema veze, samo kreni i vežbaj ovako, tako da na kraju razumeš u čemu je stvar. Uradi i vidi! Ako samo sediš i znaš šta se događa, to je dovoljno. Kada ti se um smiri, on zna. Možeš sedeti celu noć, do zore, i nećeš osetiti čak ni da sediš, uživaćeš u tome. Ne možeš to objasniti, to je kao uživanje.

I kada se to dogodi, možda će ti pasti na pamet da držiš "duboke" propovedi, ali dobro se čuvaj "verbalne dijareje", neprekidnog pričanja o Dhammi, sluđivanja ljudi svojom neprekidnom pričom. Slično kao stari iskušenik Sang. Jedne noći, ubrzo posle sumraka, u vreme predviđeno za hodajuću meditaciju, čuo sam kako neko u obližnjem bambusovom gaju klopara: "klap… klap… klap…" Sedoh i oslušnuh, pomišljajući: "Ko to koga podučava tamo? Ko to tako melje?" Nije prestajao, već je brbljao bez kraja i konca. Na kraju uzeh baterijsku lampu i otidoh da pogledam. Naravno, bio je to iskušenik Sang; sedeo je tamo pod bambusovom nadstrešnicom, sa upaljenom lampom, prekrštenih nogu, i mleo punom parom, izlagao je Dhammu noći! "Sang, jesi li ti to malo odlepio?" "Ne, ne, nisam, samo ne mogu to više da držim u sebi," reče. "Kad sedim, moram da podučavam; kad hodam, moram da podučavam… nemam pojma gde ću se zaustaviti!" Stvarno je poludeo! Ali dobro, znate kako je, to je ono što jeste, dešava se ponekad.

Ali ne odustaj. Ne sledi svoja raspoloženja. Kada si lenj, ne odustaj! Kada si pun energije, ne odustaj! Vežbaj sedeći i hodajući, a čak i kada legneš, posmatraj svoj dah. Pre nego što zaspiš, poduči svoj um: "Neću se prepustiti preteranom spavanju." A kad se probudiš, nastavi da meditiraš. Kada jedemo, podsećamo sebe: "Neću jesti ovaj obrok sa pohlepom, već samo kao lek, radi održavanja tela u životu, kako bih imao dovoljno snage za meditaciju." Pre nego što utonemo u san, podsećamo sebe; pre nego što jedemo, podsećamo sebe tako neprekidno. Ako stojiš, budi svestan toga; ako sediš, budi svestan
toga; ako ležiš, budi svestan i toga. Sve radi na taj način! Kada ležiš, lezi na desnu stranu, fokusiraj se na dah: "BUD-DHO, BUD-DHO…" sve dok ne zaspiš. Čim se ujutro probudiš, nastavi "BUD-DHO, BUD-DHO…" kao da nisi propustio nijedan dah! Iz toga nastaje mir… budi neprekidno sabran. Ne gledaj šta drugi vežbaju, ti to ne možeš da radiš. U pogledu sedeće meditacije, sedi u ravnoteži i uspravne kičme. Neka ti glava nije ni zabačena unazad, niti visi napred. Uvek održavaj balans. Slično kao ovaj Budin kip — on sad sedi "prav i zdrav"! Ako želiš da promeniš položaj, izdrži bol do krajnje granice pre nego što to zaista učiniš. "Šta?" kažeš, "ja to ne mogu!" Ali sačekaj malo pre nego što se pomeriš. Izdrži bol koliko god možeš, a onda uzmi još malo. Koliko god da te boli, ne odustaj i izdrži. A ako je suviše bolno da bi održavao "BUD-DHO" u umu, tada uzmi taj bol kao objekat svesnosti: "Bol, bol, bol, BOL!", nastavi tako umesto "BUD-DHO". Ostani sa tim dok bol ne stigne do svog kraja i onda vidi šta se događa. Buda je rekao da bol nastaje sam od sebe i da će prestati sam od sebe. Pusti ga da umre, ne odustaj! Možda ćeš početi da se znojiš — niz leđa ti se kotrljaju graške znoja poput zrna graška. Ali ako uspeš da odeš iza tog osećaja jednom, tada ćeš shvatiti o čemu se tu zapravo radi. Ali to dolazi postepeno, ne guraj sebe predaleko prebrzo. Samo lagano drži isti kurs.

I znaj kad jedeš… žvaćeš, gutaš… i gde sve to završi na kraju? Znaćeš koja je hrana dobra, a koja je loša za tvoje telo. Znaj gde ona odlazi. Rafiniraj umeće jedenja; jedi i procenjuj kada ćeš biti pun kroz pet zalogaja, i tada stani! Uzmi dovoljno vode i to je to. Pokušaj i vidi možeš li to. Većina ljudi ne radi tako. Umesto toga, jedu sve dok može u njih da stane, a onda povrh dodaju još pet zalogaja! Ali to nije put, jel me razumeš? Buda je govorio da uvek jedeš s pažnjom i da znaš kada još uvek nisi sit, ali ćeš biti u narednih pet zalogaja, i onda se zaustavi! Popij vode dok ne osetiš da si sit. I onda, bilo da hodaš ili ideš, nećeš se osećati tromim i meditacija će ti automatski postati bolja. Ali ljudi neće tako da rade. Ako nećeš da zaista sebe vežbaš, onda i ne možeš to da uradiš. Jedeš dok nisi sasvim pun, na to dodaš još pet zalogaja. To je tako, priroda naše pohlepe i drugih nečistoća u umu, sa jedne strane, i ono što je Buda podučavao, sa druge, idu u suprotnim smerovima. Moramo sebe da posmatramo.

A spavanje, stanje budnosti, zavisi od tvog umeća. Ponekad nećeš stići da legneš na vreme; ako legneš ranije, ako legneš kasnije, nije bitno. Tako ja radim. Da li sam legao kasnije ili nisam, nije važno. Čim se probudim, ustajem, ne pravim nikakav problem od toga. Odmah preseci celu stvar. Ako se probudiš i još uvek si pospan, svejedno, odmah ustani! Ustani i kreni, umij se, počni meditaciju u hodu. Ne oklevaj, već kreni da hodaš. Tako moramo sebe da vežbamo, samo kreni! Dakle, to su tvoji zadaci. Ali nećeš ih upoznati samo slušajući šta ti drugi govore. Možeš nešto da saznaš samo tako što ćeš i sam vežbati. Zato, samo napred, vežbaj. To su početni koraci u vežbanju uma. Kada meditiraš, fokusiraj se samo na jednu stvar. Kad sediš, um samo posmatra dah kako ulazi i ulazi, neprekidno posmatra, i lagano se smiruje. Ako je um rastresen, čim sedneš um krene na svoju stranu, razmišlja kako bi jeo testo (ovi koji su se tek zaredili — gladni su, zar ne?). Želiš da jedeš, želiš da piješ, gladan, žedan, željan svega! Sve dok ne poludiš. Ali ako poludiš, onda budi lud toliko da si u stanju da sve to prevladaš.

Samo kreni! Jesi li ikada radio meditaciju u hodu? kako je bilo? "Um luta". Onda se zaustavi sve dok se ne vrati. Ako zaista luta, onda zaustavi disanje sve dok ne počneš da se gušiš — i um će se sigurno vratiti. Ako sediš i um ti jurca na sve strane, zaustavi dah, ne ispuštaj ga iz sebe, i kad više ne možeš da izdržiš, on će se vratiti! Ojačaj svoj um. Znaš, treniranje uma nije isto što i treniranje životinja; njega je zaista teško trenirati! Ali nemoj se brzo obeshrabriti. U nekim situacijama, zadržavanje daha sve dok ti pluća ne pucaju jeste jedina stvar koja će privući tvoj um. Još kako će pojuriti natrag! Probaj i videćeš.

Tokom ovog kišnog povlačenja, nastoj da vidiš o čemu se ovde radi. Tokom dana, vežbaj; tokom noći, vežbaj; kad god si slobodan, samo kreni i vežbaj. Radi meditaciju u hodu danju i noću, makar i nemao vremena da pričaš. Usmeri pažnju na meditaciju, neka ona buda bez prekida.

To je kao voda u ovoj flaši. Ako je nagnem, ona krene da kaplje: "kap… kap… kap…"; nagnem je još više i ona "kap-kap-kap…" Takva je i naša sabranost. A ako zaista krenemo da sipamo iz flaše, ona postaje neprekidni mlaz vode, kao iz česme, a ne samo da kaplje. To znači: bilo da stojimo, hodamo, sedimo, ležimo ili bilo šta drugo, ako smo uvek svesni, tada je naša sabranost poput neprekidnog mlaza vode.

Takvo je naše vežbanje uma. Ako mislimo o ovome ili onome, uznemireni smo, nismo sa samima sobom, nema veze. Samo vežbaj bez prekida i razvijaćeš svesnost sve dok ona ne postane neprekinuti tok. I onda, dok stojiš, sediš, ležiš, šta god, to znanje će te čuvati.

Odmah počni. Pokušaj. Ali ne žuri. Ako samo sediš tu i gledaš šta će da se desi, tada gubiš vreme. Zato, dobro pazi. Ako suviše zapinješ, nećeš uspeti, ali ako uopšte ni ne pokušaš, tada isto tako nećeš uspeti.

Beleška

[1] Govor u pomalo šaljivom tonu upućen grupi novozaređenih monaha u manastiru Wat Pah Pong, na početku kišnog povlačenja, jul 1978). [Natrag]