Život sa kobrom

Ađan Ča

Kratak govor održan kao poslednje uputstvo jedno starijoj Engleskinji,
koja je krajem 1978. i početkom 1979. provela dva meseca u manastiru sa Ađan Čaom

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Ovaj kratki govor je za dobrobit naše nove učenice koja se uskoro vraća za London. Neka joj on posluži da razume Učenje koje je ovde u manastiru Wat Pah Pong proučavala. Najjednostavnije rečeno, ovakvo je vežbanje koje treba da nas oslobodi patnje u ovom beskrajnom krugu rađanja i umiranja. Da bi vežbala na ovaj način, zapamti da moraš motriti na različite aktivnosti uma, i na one koje voliš i na one koje ne voliš, isto onako kao što bi motrila na kobru. Kobra je jedna izuzetno otrovna zmija, dovoljno otrovna da nas ubije ukoliko bi nas ujela.

Isto je tako i sa našim raspoloženjima; raspoloženja koja nam se sviđaju su otrovna, raspoloženja koja nam se ne sviđaju su takođe otrovna. Ona nas sprečavaju da postanemo slobodni i ometaju naše razumevanje Istine kako ju je Buda podučavao.

Zato je nužno da održavamo sabranost pažnje tokom dana i noći. Šta god da radiš, bilo da stojiš, sediš, ležiš, govoriš ili nešto drugo, treba da to radiš sa punom pažnjom. Kad uspeš da učvrstiš ovakvu sabranost, videćeš kako se sa njom javlja i jasno razumevanje, a ta dva uslova doneće ti potom i mudrost. Tako će sabranost pažnje, jasno razumevanje i mudrost delovati udruženi i bićeš kao onaj koji je probuđen i danju i noću.

Ovo učenje koje nam je ostavio Buda nije učenje koje treba samo slušati ili samo usvojiti na intelektualnom nivou. To je učenje koje praktikovanjem može da se učvrsti u našem srcu i da ga tu prepoznamo. Gde god da idemo, šta god da radimo, to učenje bi trebalo da bude uz nas. Kad kažem da bi to učenje uvek "trebalo da bude uz nas" ili da uvek "posedujemo istinu", to znači da šta god da uradimo ili kažemo, mi to radimo i govorimo sa mudrošću. Zato kažemo da onaj koji poseduje sabranost i jasno razumevanje, kombinovane na ovakav način sa mudrošću, jeste onaj koji je blizu Budi.

Dok život odmiče, trebalo bi da vežbaš da sve posmatraš na izvoru, u svom umu. Pogledaj svoj um sa ovakvom sabranošću i jasnim razumevanjem, razvijaj tu mudrost. Potpomognuto sa ova tri uzroka, razviće se "napuštanje". Uvidećeš neprekidno nastajanje i nestajanje svih stvari.

Treba da znaš da to nastajanje i nestajanje jeste samo aktivnost tvoga uma. Kad se nešto pojavi, ono i nestane, a za njim sledi novo nastajanje i nestajanje. Na putu Dhamme mi to nastajanje i nestajanje nazivamo "rođenje i smrt" i to je sve — to je sve što postoji! Kada se pojavi patnja, ona i nestane, a kada nestane javi se nova patnja. To je samo nastajanje i nestajanje patnje. Kada toliko uvidiš, bićeš u stanju da neprekidno posmatraš to nastajanje i nestajanje i, kada je tvoje znanje postojano, uvidećeš da je to jedino što postoji. Sve je samo rođenje i smrt. Nema ničega što bi nastavilo da postoji. Samo to nastajanje i nestajanje kao takvo — to je sve.

Ova vrsta uvida će podstaći smirujući osećaj neopsednutosti ovim svetom. Takav osećaj nastaje kada uvidimo da zapravo ne postoji bilo šta vredno naše želje, samo nastanak i prestanak, rađamo se i onda umiremo. Tu um dolazi do tačke "napuštanja", dopuštanja da sve ide prema sopstvenoj prirodi. Stvari u našem umu nastaju i nestaju i mi to znamo. Kada se javi sreća, mi to znamo, kada se javi nezadovoljstvo, mi to znamo. I to "znanje da u ovom trenutku postoji sreća" znači da se mi sa njome ne identifikujemo tako što je smatramo svojom. Slično je sa nezadovoljstvom i nesrećom, ne identifikujemo se sa njima i ne smatramo ih svojima. Kada se više ne identifikujemo i ne lepimo za sreću ili patnju, mi tada jednostavno bivamo sa prirodnim poretkom stvari.

Zato i kažemo da je mentalna aktivnost kao smrtno otrovna kobra. Ako ne uznemiravamo kobru, ona jednostavno ide svojim putem. Iako je izuzetno otrovna, na nas to ne utiče; ne približavamo joj se, niti je hvatamo rukom, i ona nas ne ujede. Kobra radi ono što je prirodno za kobru da radi. To je ono što jeste. Ako imamo mudrosti, ostavljamo je na miru. I tako ne diramo ono što je dobro. Takođe ne diramo ni ono što nije dobro — ostavljamo stvari da postoje u skladu sa svojom prirodom. Ostavljamo na miru i svoje sviđanje i svoje nesviđanje, isto onako kao što ostavljamo na miru i kobru.

Dakle, onaj ko je inteligentan zauzeće ovakav stav prema različitim raspoloženjima koja se javljaju u umu. Kada se pojavi dobrota, dopuštamo joj da bude dobra, ali mi u isto vreme i znamo to da ona postoji. Razumemo njezinu prirodu. Isto tako dopuštamo da postoji i ono ne-dobro, dopuštamo mu da bude u skladu sa svojom prirodom. Ne hvatamo se toga, jer mi ne želimo bilo šta. Niti želimo zlo, niti želimo dobro. Ne želimo ni težinu ni lakoću, ni sreću ni patnju. Kada na ovakav način dođe kraj našim željama, tada je u nama mir čvrsto uspostavljen.

A kada je u nama ovako čvrsto uspostavljen mir, možemo da se oslonimo na njega. Taj mir je, kažemo, nastao iz konfuzije. Konfuzija je završena. Buda je dostizanje konačnog prosvetljenja nazivao "gašenjem" na isti način kao što se vatra ugasi. Gasimo vatru na mestu na kojem se i pojavila. Gde god da je vrelo, tu je mesto koje možemo da ohladimo. Isto je i sa prosvetljenjem. Nibbana se pronalazi u samsari. Prosvetljenje i obmana (samsara) postoje na istom mestu, kao i vruće i hladno. Vruće je tamo gde je bilo hladno i hladno je tamo gde je bilo vruće. Kada temperatura raste, svežina nestaje, a kada ima svežine, onda nema više toplote. Na taj način su nibbana i samsara jedno te isto.

Govori nam se da okončamo samsaru, to znači da zaustavimo stalno rotirajući točak konfuzije. Ovo zaustavljanje konfuzije jeste gašenje vatre. Kada je ugašena spoljašnja vatra, nastupa svežina. Kada unutrašnja vatra želje za čulnim zadovoljstvima, mržnje i neznanja utrne, tada takođe nastupa svežina.

Ovo je priroda prosvetljenja: gašenje vatre, hlađenje onoga što je vrelo. To je mir. To je kraj samsare, kruga rađanja i umiranja. Kada stignete do prosvetljenja, stvari su takve. To je kraj neprekidnog okretanja i promene, kraj pohlepe, mržnje i obmanutosti u našim umovima. Mi o tome govorimo kao o sreći, jer ljudi misle da tako izgleda nešto idealno, ali u stvarnosti to je mnogo dalje. To je iza i sreće i patnje. To je savršen mir.

I tako, kada pođeš na put, trebalo bi sa sobom da poneseš ovo učenje koje sam ti dao i da pažljivo o njemu razmisliš. Tvoj boravak ovde nije bio lak i nisam imao mnogo prilike da ti dajem uputstva, ali si tokom ova dva meseca imala priliku da proučavaš pravo značenje naše prakse. Neka te ta praksa odvede do spokojstva, neka ti pomogne da sazreš u Istini. Neka te oslobodi od patnje rađanja i umiranja.

Izvor: Bodhinyana, A Collection of Dhamma Talks by Ajahn Chah