Eseji
Bhikkhu Bodhi
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Traganje za smislom
Koliko god se savremeni svet ponosio svojim trijumfima nad ludostima i manama prošlosti, izgleda da je napredak kojim se hvalimo kupljen po ceni toliko visokoj da dovodi u pitanje vrednost naših dostignuća. Ta cena nije ništa manje od zajedničkog uverenja da su naši životi blagosloveni krajnjim smislom. Iako su u ranijim vremenima ljudi živeli u svetu koji su velikim delom naseljavali plodovi kolektivne mašte, mogli su da se pohvale dragocenim blagom koje nam danas očajnički nedostaje: čvrstim i vedrim verovanjem da su njihovi svakodnevni životi prožeti aurom trajnog značaja koji proizlazi iz njihovog odnosa prema transcendentalnom cilju.
Stavovi današnjice, međutim, oblikovani naučnim redukcionizmom i tehnokratskom nasiljem, udružili su snage da iz naših umova izbrišu i najslabiju sumnju da naši životi mogu imati bilo kakav dublji smisao osim materijalnog blagostanja i tehnoloških inovacija. Za sve veći broj ljudi danas, posledica ove militantnosti je sveprisutni osećaj besmisla. Odvojeni od svojih uporišta u živućoj duhovnoj tradiciji, nalazimo sebe kako plutamo na moru konfuzije, gde sve vrednosti deluju proizvoljno i relativno. Besciljno plutamo na talasima slučajnosti, bez ikakve krajnje svrhe koja bi nam služila kao polarna zvezda za naše ideale, kao izvor nadahnute misli i delovanja.
Ali, kao što priroda ne može da toleriše vakuum, tako ni čovečanstvo ne može dugo tolerisati potpuni gubitak smisla. Stoga, kako bismo izbegli pad u ponor besmisla, hvatamo se za sitnice, pokušavajući da se uronimo u različite distrakcije. Tragamo za zadovoljstvom i moći, nastojimo da uvećamo svoje bogatstvo i status, okružujemo se napravamа, polažemo svoje nade u lične odnose koji samo prikrivaju našu unutrašnju prazninu. Iako nam uranjanje u distrakcije pomaže da se nosimo sa psihološkom prazninom, ono takođe guši u nama dublju i još uporniju potrebu – čežnju za mirom i slobodom koja ne zavisi od spoljašnjih okolnosti.
Jedan od velikih blagoslova Budinog učenja jeste lek koji ono može ponuditi za problem besmisla, danas tako sveprisutan u čovekovom životu. Dhamma može poslužiti kao izvor smisla prvenstveno zato što nam pruža dva uslova za smislen život: krajnji cilj za koji živimo i jasan, ali fleksibilan skup uputstava pomoću kojih možemo napredovati ka tom cilju sa bilo koje životne pozicije.
U Budinom učenju potraga za krajnjim smislim ne počinje, kao u teističkim religijama, tvrdnjama o natprirodnom planu spasenja koji treba prihvatiti verom. Umesto toga, ona počinje fokusiranjem na iskustveni problem koji se nalazi u samoj srži ljudske egzistencije. Taj problem je, naravno, problem patnje, čije granice prevazilaze našu neposrednu podložnost bolu, potištenosti i tuzi, i obuhvataju sve što je uslovljeno, upravo zbog njegove prolaznosti, njegove ranjivosti i nedostatka trajne suštine.
Cilj učenja, neuslovljeni element koji se naziva nibbāna, zatim postaje od presudnog značaja za naše vitalne interese, jer se shvata kao prestanak patnje. Iako po svojoj prirodi izmiče svim ograničavajućim kategorijama konceptualne misli, kao prestanak patnje nibbāna pruža konačan odgovor na naše najdublje težnje za neprolaznim mirom, za potpunom slobodom od tuge, anksioznosti i stresa. Način na koji se potraga za ovim ciljem ukršta sa tokom našeg svakodnevnog života jasno je prikazan Budinom analizom uzroka patnje. Uzrok patnje, kako Buda tvrdi, leži u nama samima, u našoj sebičnoj žudnji, kombinovanoj sa zaslepljujućim neznanjem, u tri korena svega lošeg koji remete našu normalnu interakciju sa svetom: pohlepa, mržnja i obmana. Odatle sloboda od patnje koju tražimo leži u uklanjanju ova tri korena.
Usmeravanje našeg života ka cilju oslobođenja od patnje zahteva da koračamo putem koji vodi ka i spaja se sa tim ciljem. Ovaj put je Plemeniti osmostruki put, koji okončava patnju i ropstvo, omogućujući nam da uklonimo uzroke patnje ukorenjene u našim srcima. Počinjemo putem tačno tamo gde smo u ovom trenutku, u sred svih tih pogrešaka i nečistoća uma, i razjašnjavanjem naših pogleda, transformisanjem naših stavova i pročišćavanjem naših umova, napredujemo korak po korak ka direktnoj realizaciji krajnjeg dobra.
Pošto cilj ka kojem ovaj put vodi leži izvan granica uslovljene egzistencije, hodati osmostrukim putem znači zapravo otkriti unutar granica uslovljene egzistencije dimenzije značenja koje su nam ranije bila nepoznata. Ovo bogatstvo značenja proizlazi iz dvostrukog izvora. Jedan je prepoznavanje da sleđenje puta donosi smanjenje patnje za nas kao i za druge, a istovremeno povećanje radosti, mentalne ravnoteže i mira. Drugi izvor značenja je uverenje da vrednosti koje sledimo nisu samo subjektivne i proizvoljne, već su utemeljene u apsolutno objektivnom poretku, u samoj prirodi stvari.
Kako koračamo putem ka okončanju patnje, konačni cilj više ne izgleda samo kao daleka obala, već se u našem iskustvu ogleda kao izazov savladavanja nepoželjnih mentalnih navika i pomaganja našim bližnjima da učine isto. Ovaj izazov, zadatak ostvarivanja našeg sopstvenog dobra i dobra drugih, postaje istovremeno unutrašnja suština života: preobraziti pohlepu u velikodušnost i odricanje, zameniti mržnju ljubavlju i saosećanjem, i raspršiti obmanu svetlom oslobađajuće mudrosti.
Buddhist Publication Society Newsletter #14 (1998), uvodni esej