Eseji

Bhikkhu Bodhi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Anićća vata sankhāra!

Anićća vata sankhāra –- “Prolazne su, avaj, sve uslovljene tvorevine!” — jeste fraza u zemljama theravada budizma kojom se objavljuje smrt voljenih bića, ali ja je ovde nisam citirao zato što nameravam da napišem in memoriam. Njome samo predstavljam temu ovog eseja, a to je sama reč sankhāra. Ponekad jedna jedina pali reč ima toliko mnogo implikacija da već samo njeno analiziranje može da baci isto toliko mnogo svetla na Budino učenje kao i nekakav dugi članak o tom učenju. To zaista važi za reč sankhāra. Ova reč se nalazi u samom središtu Dhamme i pratiti njezine različite nijanse značenja znači steći uvid u Budinu viziju stvarnosti.

Reč sankhāra nastala je od prefiksa sam, koji znači “zajedno, sa”, i imenice kara, “činjenje, stvaranje”. Sankhare su tako “sa-tvorevine”, stvari koje dejstvuju u kombinaciji sa drugim stvarima, ili stvari koje su načinjene kombinovanjem nekih drugih stvari. Prevodioci na engleski su ovu reč prevodili na najrazličitije načine: formations, confections, activities, processes, forces, compounds, compositions, fabrications, determinations, synergies, constructions. Sve su to ipak nespretni pokušaji da se prenese značenje jednog filozofskog pojma za koju nemamo tačnu paralelu, tako da svaki od tih prevoda neizbežno mora biti manjkav. Ja lično ga prevodim sa “tvorevine” i “tvorevine volje”, svestan da je takav izbor neprikladan kao i svaki drugi.

Međutim, iako je nemoguće pronaći precizan ekvivalent za reč sankhāra, istražujući njezinu upotrebu možemo ipak razumeti kako ta reč funkcioniše u “misaonom svetu” Dhamme. U suttama se ova reč javlja u tri osnovna doktrinarna konteksta. Jedan je dvanaestočlana formula uslovljenog nastanka (patićća-samuppada), gde su sankhāre drugi član u nizu. Za njih se kaže da ih uslovljava neznanje, a da same funkcionišu kao uslov za nastanak svesti. Upoređujući formulacije iz različitih sutti, možemo videti da su sankhāre kammički aktivne volje, voljni postupci odgovorni za nastanak ponovnog rođenja, čime one održavaju ciklus samsare, kruga rađanja i umiranja. U tom kontekstu sankhāra je praktično sinonim sa pojmom kamma, sa kojim je i etimološki srodna.

U suttama se sankhāre aktivne u ciklusu uslovljenog nastanka dele na tri tipa: telesne, verbalne i mentalne. I dalje, sankhāre se dele na one koje nam koriste, one koje nam štete i “nepromenljive”, tj. one volje koje su sadržane u četiri meditacije čiji je objekat bezobličan [bezgranični prostor, bezgranična svest, bezgranično ništavilo, ni-percepcija-ni-nepercepcija]. Kada su neznanje i žudnja u osnovi toka svesti, naši voljni postupci telom, govorom i umom postaju sile sposobne da stvaraju rezultat, a od tih rezultata najznačajniji je obnavljanje samog toka svesti posle trenutka smrti. Sankhāre su te koje, podržane neznanjem i uz žudnju kao pogonsko gorivo, pokreću tok svesti dalje ka novom rođenju, a to gde će se nova svest uspostaviti određeno je kammičkim karakterom sankhāra. Ako je neko činio milosrdna dela, sankhāre ili tvorevine volje će svest usmeriti ka srećnom mestu preporađanja. Ako je neko činio nemoralna dela, sankhāre će svest usmeriti ka preporađanju u patnji. A za one koji su ovladali “bezobličnim” meditacijama, njihove “nepromenljive” sankhāre će svest usmeriti ka preporađanju u svetu bezobličnog (nematerijalnog).

Drugo glavno područje primene reči sankhāra jeste u vezi sa pet sastojaka bića. Tu je četvrti sastojak sankhāra-khandha, sastojak tvorevine volje. Kanonski tekstovi sankhāra-khandha definišu kao šest vrsta volje (cha cetanakaya): volja u vezi sa oblicima, zvucima, mirisima, ukusima, opipljivim objektima i idejama. Iako ove sankhāre blisko korespondiraju sa onima u formuli o uslovljenom nastanku, ipak nisu potpuno istovetne, jer sankhāra-khandha ima šire polje značenja. Tako sastojak tvorevine volje obuhvata sve vrste volje. U sebe uključuje ne samo one koje su kammički potentne, već isto tako i one koje su same rezultat kamme, kao i one koje su kammički nedelotvorne. U kasnijoj pali literaturi sankhāra-khandha postaje nekom vrstom generalne kategorije za sve faktore uma izuzev osećaja i percepcije, koji su određeni kao samostalni sastojci bića. Tako sankhāra-khandha u sebe uključuje tako etički raznorodne faktore kao što su kontakt, pažnja, misao i energija, zatim povoljne faktore kao što su velikodušnost, dobronamernost i mudrost, i tako štetne faktore kao što su pohlepa, mržnja i obmanutost. Pošto svi ovi faktori nastaju udruženi sa voljom i učestvuju u voljnoj aktivnosti, rani budistički učitelji su odlučili da je najprikladnije mesto za njih uključiti ih u sastojak tvorevine volje.

Treće glavno područje na kojem se javlja reč sankhāra jeste kao oznaka za sve uslovljene stvari. U ovom kontekstu reč ima pasivnu konotaciju, označavajući sve ono što je nastalo kombinacijom uzroka: sve ono što je uslovljeno, konstruisano ili složeno. U tom smislu je može prevesti jednostavno kao “tvorevine”, bez bliže odrednice. Kao gole tvorevine, sankhāre uključuju svih pet sastojaka bića, a ne samo četvrti. Ovaj termin takođe obuhvata spoljašnje objekte i situacije kao što su planine, polja i šume; gradove i sela; hranu i piće; dragocenosti, kola i kompjutere.

Činjenica da sankhāre mogu označavati i aktivne sile i stvari koje te sile stvore je veoma značajna i obezbeđuje ovom terminu ulogu kamena temeljca Budine filozofske vizije. Jer Buda naglašava da sankhāre shvaćene u svoja dva aktivna značenja -– kao tvorevine volje koje deluju unutar uslovljenog nastanka i kao kammičke volje unutar četvrtog sastojka bića –- stvaraju sankhāre shvaćene u pasivnom značenju: “One konstruišu uslovljeno; zato se nazivaju tvorevinama volje. A koje su to uslovljene stvari koje one konstruišu? One konstruišu telo, osećaje, opažaj, tvorevine volje i svest; zato se one i nazivaju tvorevinama volje.” (SN XXII:79).

Iako spoljašnje, nežive stvari mogu nastati na osnovu čisto fizičkih uzroka, sankhāre koje sačinjavaju naše biće – pet sastojaka – jesu sve do jedne proizvod kammički aktivnih sankhāra sa kojima smo bili povezani u prethodnim životima. U sadašnjem životu, takođe, ovih pet sastojaka se neprekidno održava, preuređuje i proširuje uz pomoć voljnih aktivnosti koje sada preduzimamo, što opet sa svoje strane postaje uslov buduće egzistencije. Tako, podučava Buda, naše lične, kammom formirane sankhāre su bile te koje su podigle našu sadašnju građevinu bića, a naše sadašnje formativne sankhāre izgrađuju građevine bića koje ćemo naslediti u budućim životima. Te građevine sastoje se ni od čega drugog do sankhāra kao uslovljenih stvari, uslovljenih sastojaka obihvaćenih kategorijom pet sastojaka bića.

Najvažnija činjenica da bi se razumele sankhāre, kao uslovljene tvorevine, jeste ta da su one prolazne: “Prolazne su, avaj, sve tvorevine.” One su prolazne ne samo u smislu da će se njihove materijalne manifestacije okončati, već još preciznije zato što na suptilnom nivou, onom ispod praga svesti, one neprekidno nastaju i nestaju, neprekidno nastaju i onda se, u deliću sekunde, raspadaju i nestanu: “Sama njihova priroda jeste da nastanu i nestanu.” Upravo zbog ovoga Buda objavljuje da su sve sankhāre patnja (sabbe sankhāra dukkha) – međutim, ne zato što su one po sebi bolne i stresne, već zato što su osuđene na prolaznost. “Pošto su nastale, one i nestaju”; i pošto nestaju, one nisu u stanju da obezbede stabilnu sreću i sigurnost.

Da bi se postiglo potpuno oslobađanje od patnje – ne samo od doživljavanja patnje, već od nedovoljnosti svojstvene svakoj uslovljenoj egzistenciji – neophodno je da se oslobodimo sankhāra. A ono što se nalazi izvan sankhāra jeste ono što je nesačinjeno, nesastavljeno, nesloženo. To je nibbana, otuda nazvana neuslovljenim – asankhata – suprotnost od onoga što jeste sankhata, reč koja je pasivni particip u vezi sa rečju sankhāra. Nibbana se naziva neuslovljenim upravo zato što jeste stanje koje ni po sebi nije sankhāra, a nije ni konstruisano pomoću sankhāra; stanje opisano kao visankhāra, “bez tvorevina”, i kao sabbasankhāra-samatha, “smirivanje svih tvorevina”.

Tako, kada reč sankhāra stavimo pod mikroskop, vidimo u njoj sažet čitav svetonazor Dhamme. Aktivne sankhāre sačinjene od kammički aktivnih volja neprekidno stvaraju sankhāre pet sastojaka od kojih je načinjeno naše biće. Sve dok se poistovećujemo sa tih pet sastojaka (pod uticajem neznanja) i tragamo za uživanjem u njima (pod uticajem žudnje), nastavljamo da “bljujemo” tvorevine volje od kojih će biti sagrađene buduće kombinacije sastojaka bića. Upravo to jeste priroda samsare: neprekinuti niz praznih, ali delatnih sankhāra što stvaraju sve nove sankhāre, a koje jašu na sve novim valovima sa svakim novim rođenjem, dostižu svoj vrhunac i onda se sunovraćuju u starost, bolest i smrt. Pa ipak se čitava stvar nastavlja, zamaskirana obmanom da smo mi ti koji kontrolišemo stvari, a pokretana mučnom, uvek izneverenom nadom u konačno zadovoljenje.

Kada, međutim, počnemo da praktikujemo Dhammu, krećemo ka zaustavljanju tog večnog stvaranja sankhāra. Tako naučimo da vidimo pravu prirodu sankhāra, naših sopstvenih pet sastojaka: kao nestabilnih, uslovljenih procesa koji se odvijaju sami od sebe, bez ikakve kontrole. I tako isključujemo motor pokretan neznanjem i žudnjom, a proces kammičke konstrukcije, proizvodnje aktivnih sankhāra, biva na pravi način zaustavljen. Obustavljanjem tog konstruisanja uslovljene stvarnosti mi otvaramo vrata onome što je stalno prisutno, ali nije konstruisano, nije uslovljeno: asankhata-dhatu, neuslovljeni element. To je nibbana, besmrtnost, zaustavljanje aktivnosti volje, konačno oslobađanje od svih uslovljenih stvari, a time i od prolaznosti i smrti. Zato naš stih i zaključuje: “Stišavanje tvorevina jeste blaženstvo!”