Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Eseji

Bhikkhu Bodhi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Plemenitost istina

Najraširenija i najpoznatija formulacija Budinog učenja jeste ona koju je sam Buda izložio u svom prvom govoru u Benaresu, a to je formula četiri plemenite istine. Buda objavljuje da te istine sadržavaju u sažetoj formi sve ključne informacije koje su nam potrebne da bismo se otisnuli putem oslobođenja, On kaže da kao što trag jednog slona, zbog svoje veličine, sadrži tragove svih drugih životinja, isto tako i četiri plemenite istine, zbog svoje sveobuhvatnosti, sadrže u sebi čitavo blagotvorno učenje. Međutim, dok su mnogi tumači budizma veliku pažnju poklanjali objašnjavanju toga šta stvarno sadrže četiri istine, veoma retka su razmišljanja o tome zašto su one označene kao plemenite istine. A ipak, upravo taj pridev “plemenite” otkriva nam zašto je Buda odlučio da svoje učenje izloži upravo u tom obliku i upravo on nam omogućuje da osetimo, posle tolikih vekova, jedinstvenu atmosferu koja prožima čitavo učenje i praksu Prosvetljenoga.

Reč “plemenit” ili ariya Buda je inače upotrebljavao da označi naročitu vrstu osobe, onu koju njegovo učenje ima za cilj da stvori. U govorima Buda klasifikuje ljudska bića u dve velike kategorije. Na jednoj strani su puthujjana, “zarobljenici života”, oni koji pripadaju većini, čije su oči još uvek prekrivene koprenom nečistoća i obmana. Na drugoj strani su ariya, plemeniti, duhovna elita, koji taj status dobijaju ne rođenjem, položajem u društvu ili religijskim autoritetom, već svojom unutrašnjom plemenitošću karaktera.

Ova dva opšta tipa nisu odvojena jedan od drugog nekakvim neprelaznim ambisom, niti su ta dva sveta hermetički zatvorena jedan prema drugom. Postoji čitava serija prelaznih stupnjeva koja se kreće od potpunog mraka i zaslepljenosti egoizmom, preko stupnja onih u kojima je seme mudrosti počelo da klija, pa dalje preko međustupnjeva plemenitih sledbenika, sve do onih potpuno pročišćenih na samom vrhuncu čitave te skale čovekovog razvoja. A to je arahant, oslobođeni, koji je pročišćujuću viziju istine u sebe upio tako duboko da su sve nečistoće izbrisane, a time i svaka mogućnost za patnju.

I dok je put od okova do slobode, od svetovnosti do duhovne plemenitosti, put stupnjevit, sastavljen od postupnog vežbanja i postupnog napredovanja, on nije jedan ravnomeran kontinuum. Napredovanje se događa u malim pomacima, da bi se na određenoj tački – tački koja razdvaja status svetovnjaka od statusa plemenitog – došlo do linije raskida koju treba preći, ne jednostavno zakoračivši još jedan korak napred, već treba načiniti skok, skok sa jedne obale na drugu. Taj prelomni događaj u unutrašnjem razvoja svakog ko praktikuje učenje, taj radikalni skok koji sledbenika prebacuje iz područja i loze svetovnih ljudi u područje i lozu plemenitih, događa se upravo kroz pronicanje u četiri plemenite istine. Ovo nam pokazuje ključni razlog zašto su četiri istine koje je Buda otkrio nazvane plemenitim istinama. Plemenite su zbog toga što kada smo prodrli u njih do središta, kada smo shvatili njihovu važnost i implikacije, odbacujemo status svetovnjaka i dobijamo status plemenitih, izvučeni smo iz bezlične mase i uključili smo se u zajednicu učenika Blaženog ujedinjenih jedinstvenom i nepokolebljivom vizijom.

Pre no što smo razumeli ove istine, ma koliko velike bile naše duhovne vrline, još uvek nismo na sigurnom tlu. Nismo imuni na regresiju, još nismo sigurni u svoje izbavljenje, još nismo nepobedivi u svome napredovanju putem. Vrline svetovnjaka su promenljive vrline. One mogu narastati ili kopneti, mogu cvetati ili opadati, i u skladu sa veličinom njihove snage možemo da se uspinjemo ili da padamo u našem kretanju u krugu preporađanja. Kada se naše vrline umnožavaju možemo se kretati nagore i boraviti u blaženstvu među bogovima; kada nam se vrline proređuju ili su zasluge stečene prošlim dobrim delima istrošene ponovo možemo potonuti u svetove patnje.

Ali pronicanjem ovih istina preskačemo jaz koji nas razdvaja od plemenitih. Oko Dhamme je otvoreno, istina je razotkrivena i premda odlučujuća bitka još nije dobijena, put do konačnog cilja leži pred nama, a spas od okovanosti željom izranja na horizontu. Onaj ko je razumeo istine promenio je lozu, prešao iz područja svetovnog u područje plemenitih. Takav sledbenik više ne može pasti na nivo svetovnjaka, ne može više izgubiti viziju istine što se ukazala njegovom unutrašnjem oku. Progres ka konačnom cilju, potpunom iskorenjivanju neznanja i želje, može biti sporo ili brzo, može teći lako ili tek posle velike borbe. Ali koliko god dugo potrajalo, sa kojom god lakoćom napredovali, jedno je izvesno: sledbenik koji je sagledao četiri plemenite istine sa takvom besprekornom jasnoćom nikada više ne može nazadovati, nikada više ne može izgubiti status plemenitog i sigurno će dostići krajnji cilj, stupanj arahanta, najduže za narednih sedam života.

Razlog što pronicanje u četiri plemenite istine može podariti takvu neopozivu plemenitost duha leži u četiri zadatka koje nam plemenite istine nameću. Uzimajući te zadatke za svoj životni izazov — naš izazov kao sledbenika Prosvetljenoga — sa kojeg god stupnja razvoja da krećemo, postepeno ćemo napredovati ka neopozivom priključivanju plemenitima.

Prvu plemenitu istinu, istinu o patnji, treba potpuno razumeti: zadatak koji nam ona postavlja tiče se potpunog razumevanja. Znak raspoznavanja plemenitih je da oni ne lutaju besciljno strujama života, već pokušavaju da život razumeju iznutra što je poštenije i potpunije moguće. Za nas, takođe, neophodno je da razmišljamo o prirodi našeg života. Moramo pokušati da dokučimo značenje egzistencije ograničene s jedne strane rođenjem i s druge strane smrću, koja je između toga podložna najraznovrsnijim oblicima patnje detaljno analiziranim u Budinim govorima.

Druga plemenita istina, o nastanku ili uzroku patnje, nameće zadatak napuštanja. Plemeniti je takav zato što je krenuo u proces eliminisanja nečistoća u korenu patnje, a i mi takođe, ako nameravamo da dostignemo nivo plemenitih, moramo biti spremni da se odupremo zavodljivom pozivu nečistoća. I dok iskorenjivanje želje može doći jedino napuštanjem svetovnjačkog nivoa, ipak i u njemu, u svakodnevnom životu možemo se učiti uzdržanosti u odnosu na grublje manifestacije nečistoća i strpljivim samoposmatranjem postepeno oslabiti stisak kojim su one zarobile naša srca.

Treća plemenita istina, iskorenjivanje patnje, postavlja zadatak ostvarivanja. Iako nibbanu, iskorenjivanje patnje, mogu lično ostvariti jedino plemeniti, poverenje sa kojim uzimamo Dhammu (učenje) kao svog vodiča kroz život pokazuje nam šta treba da odaberemo kao svoj krajnji cilj, kao svoju krajnju vrednost. Kada smo jednom shvatili činjenicu da nam sve uslovljene stvari na svetu, pošto su prolazne i bez neke trajne suštine, nikada ne mogu pružiti trajno zadovoljenje, ostaje nam da kao svoj cilj uzmemo ono što je neuslovljeno, nibbanu, besmrtnost, i od tog cilja načinimo osovinu oko koje se okreću sve naše svakodnevne odluke i nastojanja.

Na kraju, četvrta plemenita istina, donosi zadatak razvijanja. Plemeniti su svoj stupanj dostigli razvijanjem osmostrukog puta i dok su samo oni sigurni da neće sa njega skrenuti, Budino učenje daje nam detaljna uputstva neophodna da sledimo taj put koji kulminira stupnjem plemenitosti. To je put koji nam donosi viziju, koji nam donosi znanje, koji vodi do boljeg razumevanja, prosvetljenja i nibbane, najvećeg postignuća plemenitih.


Buddhist Publication Society Newsletter #20 (zima 1992), uvodni esej
Copyright © 1992 Buddhist Publication Society