Eseji

Bhikkhu Bodhi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Uravnotežen put

Poput ptice koja leti pomoću svoja dva krila, i praksa Dhamme počiva na dva suprotna kvaliteta, koji ako se razvijaju uporedo donose direktan i stabilan napredak. Ova dva kvaliteta su obuzdavanje i saosećanje. Kao učenje o obuzdavanju, Dhamma ističe da je put oslobođenja lični trening, u čijem je središtu postepeno postizanje kontrole i ovladavanje žudnjom, kao osnovnim uzrokom patnje. Kao učenje o saosećanju Dhamma nas savetuje da izbegavamo povređivanje drugih, da delamo na njihovu dobrobit i pomognemo da Budina velika odluka da ponudi svetu put ka Besmrtnom postane stvarnost.

Posmatrani odvojeno, obuzdavanje i saosećanje imaju različitu logiku, pa može izgledati kao da nas upućuju u dva suprotna pravca. Jedan kvalitet, obuzdanost, nas usmerava ka većoj samoći, koja ima za cilj lično pročišćenje, dok nas drugi kvalitet, saosećanje, usmerava ka većem angažovanju sa drugim ljudima, kroz pomaganje na različite načine. Uprkos razlikama, obuzdavanje i saosećanje neguju jedno drugo kroz dinamičan međusobni odnos tokom čitavog Puta, od početnih koraka usavršavanja u moralu, do njegove kulminacije u oslobađajućoj mudrosti. Sinteza ova dva kvaliteta, njihov izbalansiran spoj, savršeno je izražen u ličnosti Budnoga, koji je istovremeno otelotvorenje potpune obuzdanosti i sveobuhvatnog saosećanja.

I obuzdavanje i saosećanje izviru iz našeg susreta sa patnjom. Prvo je reakcija kada se suočimo sa patnjom u sopstvenom životu, a drugo kada vidimo patnju koju doživljava neko drugi. Te spontane reakcije su, međutim, još uvek samo zametak tih viših kvaliteta. Da bismo stekli sposobnost istrajnog praktikovanja Dhamme, obuzdanost i saosećanje treba sistematski negovati, a to zahteva stalni proces refleksije koji naše početne impulse pretvara u prave duhovne vrline.

Okvir u kom se ovakva refleksija odvija jeste učenje o Četiri plemenite istine, koji onda obezbeđuje zajedničku doktrinarnu matricu i za obuzdavanje i za saosećanje.
Obuzdavanje se razvija iz naše urođene potrebe da izbegnemo patnju i bol. Ali dok ova potreba vodi do anksioznog bekstva iz određene situacije doživljene kao opasne, refleksija u skladu sa Četiri plemenite istine otkriva da prava opasnost leži upravo u našoj egzistencijalnoj situaciji – u okovanosti neznanjem i žudnjom za svet koji je sam po sebi zastrašujući, obmanjujući i nepouzdan. Otuda je ključni motiv koji nas pokreće na obuzdavanje čežnja za duhovnom slobodom, udružena sa uviđanjem da je samopročišćenje jedan unutrašnji zadatak koji se najlakše obavlja kad se izolujemo od spoljašnjih okolnosti koje hrane naše mentalne nečistoće.

Saosećanje se razvija iz naših spontanih simpatija prema drugima. Međutim, kao duhovna vrlina saosećanje se ne može izjednačiti sa sentimentalnim izlivom emocija, niti sa slepim altruizmom. Mada saosećanje sigurno uključuje emocionalnu empatiju i često se ispoljava kroz pomaganje i druge oblike saosećajnog delanja, ono dostiže svoju punu zrelost samo onda kada je vođeno mudrošću i nevezivanjem. Mudrost je ta koja omogućava da vidimo da se iza slučajnih nesreća kojima živa bića mogu biti privremeno izložena, nalazi duboka, skrovita dimenzija patnje, neraskidivo povezana sa uslovljenošću egzistencije. Mudrost, koja je zapravo jasno i duboko razumevanje Četiri plemenite istine, nam sa jedne strane otkriva širi spektar, različite stupnjeve i suptilne korene patnje u koju su bića kraj kojih živimo uronjena, a sa druge na koje načine im možemo pomoći da se neopozivo oslobode patnje. Otuda su smerovi kretanja spontane simpatije i zrelog saosećanja često suprotstavljeni i samo u ovo drugo možemo imati puno poverenje kao vodič kako da delujemo na najefikasniji mogući način. Iako će razborito ispoljavanje saosećanja često od nas zahtevati da delujemo ili govorimo, ponekad nam isto tako može naložiti da ostanemo nemi i povučeni, kao pravom putu ka dobrobiti našoj i drugih na duge staze,

U nastojanju da sledimo Dhammu, verovatno ćemo nekoj od ove dve ključne vrline pridavati više značaja, u zavisnosti od naše naravi i spoljašnjih okolnosti. Međutim, za monaha kao i domaćina, uspeh na Putu zahteva da posvetimo dužnu pažnju obema vrlinama i da pomanjkanje bilo koje od njih postepeno nadomešćujemo. Vremenom ćemo otkriti da, iako ove dve vrline teže suprotnim pravcima, one ipak jačaju jedna drugu. Kako uviđamo da naša pohlepa i vezanost mogu biti opasni za druge, saosećanje je to koje nas tera ka sve većem obuzdavanju. A obuzdavanje nas tera ka sve većem saosećanju, jer napuštanje žudnje nam omogućuje da usku perspektivu ega zamenimo horizontom beskrajnog saosećanja u našem umu. Tesno povezani i razvijani na ovakav uzajaman način, obuzdanost i saosećanje doprinose zdravom balansu budističkog puta i dostizanju njegovog krajnjeg cilja.