Plemeniti osmostruki put

Put do okončanja patnje

Bhikkhu Bodhi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
za sajt pripremila Jasna Kovačević

7. ISPRAVNA KONCENTRACIJA
(samma samadhi)

Osmi elemenat puta jeste ispravna koncentracija, na paliju samma samadhi. Koncentracija predstavlja pojačavanje jednog mentalnog elementa koji je i inače prisutan u svakom obliku naše svesti. Taj elemenat, sabranost uma na jednu tačku (ćitt’ekaggata), ima funkciju ujedinjavanja svih drugih mentalnih faktora u jedan jedini zadatak, a to je kognicija ili prepoznavanje. Taj elemenat je odgovoran za individualizujući aspekt svesti, obezbeđujući da svaka ćitta ili akt uma ostaje centriran na svomo objektu. U svakom trenutku um mora da raspoznaje nešto – prizor, zvuk, miris, ukus, dodir ili neki mentalni objekat. Faktor usredsređenosti na jednu tačku ujedinjuje um i njemu prateće elemente u zadatak saznavanja objekta, dok istovremeno obavlja funkciju usmeravanja svih činilaca akta kognicije ka određenom objektu. Usredsređenost uma na jednu tačku objašnjava činjenicu da u svakom aktu svesnosti postoji centralna tačka fokusa, ka kojoj se čitava objektivna datost sažima iz svojih spoljašnjih granica ka tom unutrašnjem nukleusu.

Međutim, samadhi je tek posebna vrsta usredsređenosti; ona nije ekvivalent bilo kakvoj vrsti usredsređenosti. Sladokusac koji seda da jede, razbojnik koji ubija svoju žrtvu, vojnik na bojnom polju – svi oni deluju skoncentrisani umom, ali njihova koncentracija se ne može okarakterisati kao samadhi. Samadhi je isključivo korisna usredsređenost, koncentracija na povoljno stanje uma. Čak i tada njen opseg je još uži: ona ne označava bilo koji oblik povoljne koncentracije, već jedino pojačanu koncentraciju koja je rezultat svesnog pokušaja da se um podigne na viši, pročišćeniji nivo svesnosti.

Komentari definišu samadhi kao centriranje uma i mentalnih faktora na pravi način i ravnomerno ka nekom objektu. Samadhi, povoljna koncentracija, sažima zajedno obično raspršen i neujednačen tok mentalnih stanja kako bi proizveo jedno unutrašnje sjedinjavanje. Dve karakteristične osobine koncentrisanog uma su neprekinuta pažnja ka nekom objektu i iz toga proizašlo smirivanje mentalnih funkcija, što su sve kvaliteti koji ga razlikuju od neskoncentrisanog uma. Um koji nije uvežban u koncentraciji kreće se na nasumičan način koji Buda upoređuje sa praćakanjem ribe koja je izvađena iz vode i bačena na kopno. On ne može da ostane fiksiran već juri od jene ideje do druge, od misli do misli, bez ikakve unutrašnje kontrole. Tako rastrojen um je takođe i obmanut um. Savladan brigama i strepnjama, on je neprekidno žrtva raznih mentalnih nečistoća, on vidi stvari samo fragmentarno, iskrivljeno gledajući kroz lupu nasumičnih misli. Sa druge strane, um koji je uvežban u koncentraciji može ostati fokusiran na svom objektu bez ikakvih smetnji. Ova oslobođenost smetnji dalje proizvodi mekoću i spokojstvo koji čine um efikasnim instrumentom za dublje prodiranje. Poput jezera nad kojim ne duva nikakav vetar, skoncentrisan um jeste verni odraz svega što se pred njega stavi tačno onako kako to jeste.

Razvijanje koncentracije

Koncentracija se može razvijati na dva načina – jedan je kroz sistem vežbanja isključivo usmeren ka postizanju dublje koncentracije do nivoa zadubljenja, a drugi je usputni rezultat puta koji treba da generiše uvid. Prvi metod se naziva razvijanje smirenja (samatha-bhavana), dok je drugi razvijanje uvida (vipassana-bhavana). Oba puta imaju neke zajedničke preliminarne zahteve. Kod oba moralna disciplina mora biti pročišćena, različite prepreke moraju biti uklonjene, meditant mora dobiti odgovarajuće uputstvo (po mogućstvu od ličnog učitelja) i mora se nalaziti u okruženju koje podstiče vežbanje. Jednom kada su ove pripremne stvari na svom mestu meditant koji je na putu ka smirenju treba da odabere svoj objekat meditacije, nešto što će koristiti kao tačku fokusa za razvijanje koncentracije. [1]

Ukoliko meditant ima iskusnog učitelja, taj učitelj će mu verovatno odrediti koji je to objekat koji odgovara njegovom temperamentu. U koliko pak nema učitelja, moraće ga odabrati sam, možda posle nekog perioda eksperimentisanja. Priručnici za meditaciju sakupili su različite predmete meditacije smirenja u skup od četrdeset elemenata, nazvanih ’’mesta rada’’ (kammatthana) pošto su to mesta gde meditant obavlja svoj rad. Tih četrdeset objekata mogu se nabrojati na sledeći način:

deset kasina
deset neprivlačnih objekata (dasa asubha)
deset potsećanja (dasa anussatiyo)
četiri uzvišena stanja (ćattaro brahmavihara)
četiri nematerijalna stanja (ćattaro aruppa)
jedna percepcija ili jedno opažanje (eka sanna)
jedna analiza (eka vavatthana).

Kasine su fizički predmeti koji predstavljaju određene primordijalne kvalitete. Četiri njih predstavljaju četiri elementa – zemlju, vodu, vatru i vazduh; četiri predstavljaju boje – plava, žuta, crvena i bela kasina; preostale dve su svetlosna i prostorna kasina. Svaka kasina je konkretan objekat koji prestavlja jedan univerzalan kvalitet. Tako, zemljana kasina će biti u obliku kružnog diska ispunjenog glinom. Da bi razvio koncentraciju na zemljanu kasinu meditant postavlja disk ispred sebe, fiksira svoj pogled na njega i kontemplira ’’zemlja, zemlja’’. Sličan metod se koristi i kod ostalih kasina, sa odgovarajućom promenom motiva kontemplacije.

Deset ’’neprivlačnih objekata’’ jesu leševi u različitim stupnjevima raspadanja. Ovaj objekat se čini sličnim kontemplaciji raspadanja tela kod vežbanja svesnosti tela i zapravo u davna vremena mesto za kremaciju bilo je preporučivano kao najprikladnije mesto za vežbanje obe ove vrste meditacije. No one se razlikuju u svom naglasku. Kod vežbe svesnosti naglasak je na upotrebi refleksivne misli pri čemu prizor leša koji se raspada služi kao stimulans za razmatranje o sopstvenoj konačnoj smrti i raspadanju. U ovom slučaju upotreba refleksivne misli se ne preporučuje. Umesto toga naglasak je na neprekidnoj mentalnoj fiksiranosti na taj objekat i što je manje misli to je bolje.

Deset podsećanja je raznolika zbirka meditativnih objekata. Prve tri su devocionalne meditacije na kvalitete trostrukog dragulje – Bude, Dhamme i Sanghe; one koriste za svoju osnovu standardne formule koje su preuzete iz Kanona. Sledeća tri podsećanja takođe se oslanjaju na drevne formule: meditacije o moralnosti, velikodušnosti i sopstvenom potencijalu za razvijanje kvaliteta koji podsećaju na božanske. Zatim dolazi sabranost pažnje na smrt, kontemplacija o neprivlačnoj prirodi tela, pa zatim sabranost pažnje na dah i na kraju potsećanje na mir, što je jedna diskurzivna meditacija o nibbani.

Četiri uzvišena stanja ili ’’božanska boravišta’’ jesu društveni stavovi usmereni ka spolja – ljubav, saosećanje, sa-radost i spokojstvo – koji su razvijeni do stanja univerzalnog zračenja koje se od nas širi u koncentričnim krugovima sve dok ne obuhvati sva živa bića. Četiri nematerijalna stanja su objektivne osnove za određene duboke nivoe zadubljenja: osnova beskonačnog prostora, osnova beskonačne svesti, osnova ništavila i osnova ni-percepcije-ni-nepercepcije. Oni ostaju dostupni kao objekti samo onima koji su već vrlo odmakli u vežbama koncentracije. ’’Jedno opažanje’’ jeste opažanje odbojnosti hrane, diskurzivna tema koja za cilj ima smanjivanje vezanosti za uživanje u ukusima. ’’Jedna analiza’’ jeste kontemplacija tela kroz četiri primarna elementa, o čemu smo već diskutovali u poglavlju o ispravnoj svesnosti.

Kada se nabroje svi ovako različiti objekti meditacije, meditant početnik bez učitelja može biti zbunjen i u nedoumici koji objekat da odabere. Priručnici ovih četrdeset objekata dele u skladu sa njihovom prikladnošću za različite tipove ličnosti. Tako neprivlačni objekti i kontemplacija o delovima tela se smatraju najprikladnijim za požudne karaktere. Meditacija o ljubavi je najbolja za mrzovoljan karakter. Meditacija o kvalitetima trostrukog dragulja je najefikasnija kod devocionalnog karaktera i tako dalje. Ali iz praktičnih razloga, početnik u meditaciji se može posavetovati da počne sa jednostavnim objektom koji smanjuje diskurzivno mišljenje. Mentalne smetnje koje su izazvane uznemirenošću i nasumičnim mislima jeste opšti problem koji ljudi različitih karakternih osobina imaju; otuda meditant bilo kojeg temperamenta može imati koristi od objekta koji unapređuje smirivanje i stišavanje misaonog procesa. Objekat koji se najčešće preporučuje zato što je efikasan u čišćenju uma od nasumičnih misli jeste sabranost pažnje na dah, koja se otuda može sugerisati kao objekat najprikladniji kako za početnike, tako i za veterane koji tragaju za direktnim pristupom dubokoj koncentraciji. Kada se jednom um smiri i postane nam lakše da uočavamo obrasce svojih misli, tada možemo upotrebiti i neke druge objekte kako bismo se bavili posebnim problemima koji se pojave: meditacija o ljubavi može nam poslužiti kao protivteža besu i zlovolji, sabranost pažnje na delove tela može da oslabi u nama seksualnu želju, potsećanje na Budu može da u nama inspiriše ili nadahne veru i predanost, a meditacija o smrti može u nama probuditi osećaj neodložnosti, kako ne bismo uvek vežbanje ostavljali za neko kasnije vreme. Da bismo odabrali objekat koji je najprikladniji za datu situaciju, potrebna je veština, ali ova veština se stiče samo kroz vežbanje, često jednostavno kroz sistem pokušaja i pogreški.

Stupnjevi koncentracije

Puna koncentracija se ne postiže odmah, već se razvija u etapama. Kako bi naše izlaganje pokrilo sve stupnjeve koncentracije, razmotrićemo slučaj meditanta koji sledi čitav put u meditaciji smirenja od početka do kraja, i koji će se tim putem kretati brže nego što je to moguće za prosečnog meditanta.

Pošto je primio svoj objekat meditacije od učitelja ili ga sam odabrao, meditant se povlači na mirno mesto. Tu on zauzima ispravan položaj tela – noge su savijene u udoban položaj, gornji deo tela je prav i kičma ispravljena, ruke su jedna preko druge i leže u krilu, glava je stabilna, usta i oči zatvoreni (sem ako se ne vežba sa kasinom ili nekim drugim vizuelnim objektom), da bi pobedio meditant mora da ispolji određenu veštinu. Povremeno, kada određena prepreka postane snažna, može odložiti sa strane svoj primarni objekat meditacije i uzeti neki drugi koji je direktno suprotan toj prepreci. U drugim slučajevima on će morati da istraje sa svojim primarnim objektom uprkos neravninama na putu, vraćajući na njega svoj um uvek iznova.

Kako nastavlja putem koncentracije, njegova istrajnost aktivira i pet mentalnih faktora koji su njegova pomoć. Ovi faktori su povremeno prisutni u uobičajenoj, neusmerenoj svesti, ali im nedostaje ujedinjujuća veza i otuda ne igraju neku specijalnu ulogu. Međutim, kada ih aktivira meditativni rad, tih pet faktora dobijaju snagu, povezuju jedan drugog i guraju um ka samadiju, koji će oni postići kao faktori zadubljenja (đhananga). Nabrojani po uobičajenom redosledu njih pet su: početna primena uma (vitakka), istrajna primena uma (vićara), ushićenje (piti), sreća (sukha) i usredsređenost na jednu tačku (ekaggata).

Početna primena uma zapravo usmerava um ka određenom objektu. Ona uzima um, podiže ga i "zakucava" za objekat na način kao što ekser zakucavamo u komad drveta. Kada je ovo učinjeno, istrajna primena uma vezuje um za objekat, držeći ga tamo svojom funkcijom istraživanja. Da bismo razjasnili razliku između ova dva faktora, početna primena se upoređuje sa udarcem u zvono, a istrajna primena sa vibriranjem zvona. Ushićenje treći faktor, jeste radost i užitak koji prate interesovanje za neki objekat, dok sreća, četvrti faktor, jeste prijatan osećaj koji prati uspešnu koncentraciju. Pošto ushićene i sreća imaju slične kvalitete, često bivaju zamenjene jedno s drugim, ali oni nisu identični. Razlika se može ilustrovati upoređujući ushićenje sa osećajem koji umorni putnik kroz pustinju ima kada vidi oazu u daljini, a sreću sa zadovoljstvom kada se u njoj najzad napije vode i odmori u hladovini. Peti i krajnji faktor zadubljenja jeste usredsređenost uma na jednu tačku, što je ključna funkcija u ujedinjavanju uma i u vezivanju uma za određeni objekat. [2]

Kada je koncentracija razvijena, ovih pet faktora jačaju i suprotstavljaju se onome što se naziva pet prepreka. Svaki faktor zadubljenja suprotstavlja se određenoj prepreci. Početna primena uma kroz svoj rad na pobuđivanju uma i usmeravanju ka nekom objektu suprotstavlja se tromosti i pospanosti uma. Istrajna primena uma, kroz njegovo vezivanje za objekat, razvejava sumnju. Ushićenje neutrališe zlovolju. Sreća isključuje uznemirenost i brigu, dok usredsređenost uma na jednu tačku neutrališe čulnu želju, kao najlakši put ka rastresenosti. Tako, sa jačanjem faktora zadubljenja, prepreke lagano slabe i povlače se. One nisu još iskorenjene – iskorenjivanje je moguće jedino zahvaljujući mudrosti, trećem delu Puta – ali su redukovane na stanje mirovanja, kada više ne mogu poremetiti napredovanje u koncentraciji.

U isto vreme kada prepreke bivaju nadvladane faktorima zadubljenja iznutra, na strani samog objekta koncentracije se događaju određene promene. Početni objekat koncentracije, preliminarni znak, jeste veliki fizički predmet; u slučaju kasina, to je disk koji predstavlja odabrani fizički element ili boju; u slučaju sabranosti pažnje na dah, to je osećaj pri strujanju vazduha itd. Ali sa jačanjem koncentracije prvobitni obejkat podstiče javljanje jednog drugog objekta, koji se naziva "stečeni znak" (uggaha-nimitta). Kod kasina to je mentalna slika diska, koju u umu vidimo podjednako jasno kao što i originalni predmet vidimo očima; kod daha to će biti određena refleksna slika koja se javlja na osnovu dodira struje vazduha koja se kreće kroz nozdrve.

Kada se pojavi takav stečeni znak, meditant napušta preliminarni znak i svoju pažnju fiksira na novi objekat. Posle izvesnog vremena iz njega će izroniti još jedan objekat. On se naziva "kontra-znak" (patibhaga-nimitta), a reč je o pročišćenoj mentalnoj slici mnogo puta sjajnijoj i jasnijoj nego što je to stečeni znak. Stečeni znak se upoređuje sa Mesecem zaklonjenim oblacima, dok je kontra-znak poput Meseca kada izroni iz tih oblaka. Simultano sa javljanjem kontra-znaka, pet faktora zadubljenja nadvladavaju pet prepreka i um ulazi u stanje koncentracije koje se naziva upaćara-samadhi, “pristupna koncentracija.” Ovde, na stupnju pristupne koncentracije um prilazi još bliže zadubljenju. On je u "susedstvu" (što je moguće značenje reči "upaćara") zadubljenja, ali je potrebno još rada kako bi on potpuno uronio u objekat, a što je karakteristično obeležje zadubljenja.

Uz dalje vežbanje, faktori koncentracije zadobijaju snagu i dovode um do zadubljenja (appana-samadhi). Slično pristupnom koncentraciji, zadubljenje uzima kontra-znak kao svoj objekat. Ova dva stupnja koncentracije se ne razlikuju ni po odsustvu prepreka, niti po kontra-znaku kao objektu, jer su im to dvoje zajednički. Ono što ih razlikuje jeste snaga faktora zadubljenja (đhana). Kod pristupne koncentracije, đhana faktori jesu prisutni, ali im manjka snage i postojanosti. Zato se um u toj fazi upoređuje sa detetom koje tek uči da hoda: napravi nekoliko koraka, padne, ustane, hoda još malo i ponovo padne. Ali um u zadubljenju je nalik čoveku koji hoće da prošeta: jednostavno ustane i hoda pravo, bez ikakvog oklevanja.

Koncentracija na nivou zadubljenja se deli na osam stupnjeva, a svaki od njih se od prethodnog odlikuje sve većom dubinom, čistotom i suptilnošću. Prva četiri stupnja čine skup koji se naziva četiri đhane, reč koju je najbolje ostaviti neprevedenu, jer nemamo potpuno prikladan ekvivalent, mada se orijentaciono može prevesti kao "meditativno zadubljenje" [3] Druga četiri takođe čine skup, četiri nematerijalna stanja (aruppa). Ovih osam stupnjeva treba postići jedan za drugim, a dostizanje višeg je uslovljeno potpunim ovladavnjem onog stupnja koji mu prethodi.

Četiri đhane čine uobičajenu tekstualnu definiciju ispravne koncentracije. Tako Buda kaže:

"A šta je to, monasi, ispravna koncentracija? Tako, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja: ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame, praćeni usmerenošću misli i istraživanjem.

Zatim, sa smirivanjem usmerenosti uma i istraživanja, monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja, koje karakterišu samopouzdanje i sabranost svesti, oslobođene usmerenosti uma i istraživanja, ushićenje i zadovoljstvo rođeni iz koncentracije.

Zatim, sa prestankom ushićenja, monah ostaje u spokojstvu, sa svesnošću i jasnim razumevanjem, i s fizičkim osećajem zadovoljstva. On ulazi i ostaje na trećem stupnju zadubljenja, o kojem plemeniti kažu: "Zadovoljan i sabran, ima on prijatno boravište."

Sa napuštanjem zadovoljstva i bola — kao i sa ranijim nestankom uznesenosti i nespokojstva – monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja: čistota svesnosti i spokojstvo, ni zadovoljstvo ni bol. To je, monasi, ispravna koncentracija." [4 ]

Đhane se razlikuju po faktorima koji ih sačinjavaju. Prvu đhanu čini originalni set of pet faktora zadubljenja: početna primena uma, istrajna primena uma, ushićenje, sreća i usredsređenost na jednu tačku. Posle dostizanja prve đhane, meditantu se savetuje da njom dobro ovlada. Sa jedne strane, on ne bi trebalo da se prepusti samozadovoljstvu i zanemari redovno vežbanje; sa druge, ne treba d apostane previše samouveren i žuri sa dostizanjem sledeće đhane. Da bi ovladao đhanom, on mora u nju da ulazi mnogo puta i usavrši svoju veštinu, sve dok nije u stanju da da je dostigne, ostane u njoj, izađe iz nje i razmotri je bez ikakvih poteškoća.

Pošto je ovladao prvom đhanom, meditant tada razume da da takvo postignuće ima i određene manjkavosti. Iako je prva đhana daleko superiornija uobičajenom stanju svesti, mnogo mirnija i radosnija, ona je još uvek blizu čulne svesnosti i otuda nije daleko ni od prepreka. Štaviše, dva njena faktora, početna primena uma i istrajna primena uma, vremenom se ukazuju kao prilično grubi, ne toliko rafinirani kao ostali faktori. Onda meditant obnavlja svoju praksu koncentracije, čiji je cilj prevladavanje početne primene uma i istrajne primene uma (usmerenost uma i istraživanje). Kako se njegove sposobnosti razvijaju, ta dva faktora se povlače u drugi plan i on ulazi u drugu đhanu. Ta đhana sadrži samo tri glavne komponente: ushićenje, sreća i sabranost na jednu tačku. Uz njih je i mnogo drugih sastojaka, među kojima je najuočljivija pouzdanost uma.

U drugoj đhani um postaje još smireniji i još ujedinjeniji, ali kada se njime ovlada, čak i ovo stanje izgleda grubo, pošto uključuje ushićenje, jedan oživljavajući faktor koji naginje ka uzbuđenosti. Tako meditant opet kreće stazom vežbanja, ovog puta rešen da prevlada ushićenje. Kada ushićenje izbledi, on ulazi u treću đhanu. Ove imamo samo dva faktora zadubljenja: zadovoljstvo i sabranost, dok neka druga pomoćna stanja takođe imaju svoj uspon, najpre svesnost, jasno razumevanje i spokojstvo. No ipak, vidi meditant, i ovo postignuće je manjkavo, po tome što sadrži osećaj zadovoljstva, koji je grup u odnosu na neutralan osećaj, osećaj koji nije ni prijatan ni bolan. Tako on stremi da ode iza čak i suptilnog zadovoljstva treće đhane. Kada u tome uspe, ulazi on u četvrtu đhanu, koju karakterišu dva faktora – sabranost i neutralan osećaj – i ima izrazitu čistotu svesnosti zahvaljujući visokom nivou spokojstva.

Iza četiri đhane leže četiri nematerijalna stanja, nivoi zadubljenja u kojima um transcendira čak i najfiniju percepciju vizualizovanih slika koje ponekad još uvek postoje u đhanama. Ova nematerijalna stanja biva dostignuta ne rafiniranjem mentalnih faktora kao što su đhane, već rafiniranjem objekata, zamenjivanjem relativno grubih objekata onim suptilnijima. Ova četiri postignuća su nazvana po objektima kojima se služe: osnova beskrajnog prostora, osnova beskrajne svesti, osnova ništavila i osnova ni-percepcije-ni-nepercepcije. [5 ] Ta stanja predstavljaju nivoe koncentracije toliko suptilne i daleke da izmiču jasnom verbalnom objašnjenju. Poslenje od ova četiri čini vrhunac mentalne koncentracije. Ali čak i tada, ovim zadubljenjima do kojih se stiže stazom meditacije smirenja, koliko god ona bila uzvišena, manjka mudrost uvida, te otuda nisu dovoljna za dostizanje oslobođenja.

Vrste koncentracije o kojima je do sada bilo reči nastaju fiksiranjem uma na jedan jedini objekat i isključivajem svih ostalih. No, sem ovoga, postoji i druga vrsta koncentracije, koja ne zavisi od ograničavanja polja svesnosti. Ona se zove "trenutna koncentracija" (khanika-samadhi). Da bi razvio trenutnu koncentraciju, meditant ne nastoji da mnoštvo pojava isključi iz svog polja pažnje. Umesto toga, on jednostavno usmerava svesnost ka promenama stanja uma i tela, uočavajući svaki fenomen koji se ukaže; zadatak je održavanja neprekinute svesnosti svega onog što uđe u dijapazon percepcije, ne prijanjajući za bilo šta. I kako on nastavlja da registruje, koncentracija postaje snažnije iz trenutka u trenutak, , sve dok ne postane ustaljena u jednoj jedinoj tački, a koja počiva na tom stalno promenljivom toku događaja. Uprkos promene objekta, mentalna sjedinjenost ostaje postojana, a vremenom stiče snagu sposobnu da ukloni mentalne prepreke do stepena koji je jednak pristupnoj koncentraciji. Ova fluidna, mobilna koncentracija razvija se vežbanjem sabranosti pažnje na četiri temelja, koja se odvija paralelno sa kretanjem putem uvida; kada je dovoljno snažna, ona rezultira uspinjanjem na poslednju stepenicu puta, a to je rađanje mudrosti.

Beleške

[1] U onome što sledi moram se ograničiti samo na sažet pregled. Detaljnija objašnjenja videti u Visuddhimagga, poglavlja III-XI. [Natrag]

[2] Videti Visuddhimagga IV, 88–109. [Natrag]

[3] Neki uobičajeni prevodi kao što su "trans", razmišljanje i slično su sasvim pogrešni i trebalo bi ih izbegavati. [Natrag]

[4] Mahā-satipatthāna sutta (DN 22). [Natrag]

[5] Na paliju: akasanañćayatana, viññanañćayatana, akiñćaññayatana, n’eva-sañña-nasaññayatana. [Natrag]