Plemeniti osmostruki put
Put do okončanja patnje
Bhikkhu Bodhi
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
3. ISPRAVNA NAMERA (samma sankappa)
Drugi element puta naziva se na paliju samma sankappa, što ćemo prevoditi kao "ispravna namera". Ovaj termin se ponekad prevodi i kao "ispravna misao", što se može prihvatiti pod uslovom da se složimo da se u sadašnjem kontekstu reč "misao" odnosi specifično na svhoviti ili kognitivni vid mentalne aktivnosti, a da je kognitivni aspekt pokriven prvim elementom, ispravnim razumevanjem. Bilo bi, međutim, veštački previše insistirati na podeli između ove dve funkcije. Iz budističkog ugla, kognitivna i svrhovita strana uma ne ostaju izolovane u odvojenim odeljcima, već se prepliću i međusobno deluju kroz blisku vezu. Emocionalne naklonosti utiče na naše stavove, a stavovi određuju i naklonosti. Tako prodoran uvid u prirodu egzistencije, stečen kroz duboko promišljanje i proveren kroz istraživanje, donosi sa sobom prestrukturiranje vrednosti, koje pokreće um ka ciljevima saobraznim sa novom vizijom. Primena uma neophodna da se postignu takvi ciljevi jeste ono što se podrazumeva pod ispravnom namerom.
Buda objašnjava ispravnu nameru kao trovrsnu: nameru obuzdavanja, nameru dobronamernosti i nameru nepovređivanja. [1] Ova trojka stoji nasuprot tri paralelne vrste pogrešne namere: namera pokretana žudnjom, namera pokretana zlovoljom i namera pokretana povređivanjem. [2] Svaka vrsta ispravne namere suprotstavlja se odgovarajućoj vrsti pogrešne namere. Namera obuzdavanja suprotstavlja se nameri žudnje, namera dobronamernosti se suprostavlja nameri zlovolje, a namera nepovređivanja suprotstavlja se nameri povređivanja.
Buda je otkrio ovu dvodelnu podelu misli u periodu pre svog prosvetljenja (videti MN 19). Dok je stremio izbavljenju, meditirajući u šumi, otkrio je da njegove misli mogu biti podeljene u dve različite grupe. U jednu je smestio misli žudnje, zlovolje i povređivanja, u drugu misli uzdržavanja, dobronamernosti i nepovređivanja. Kad god bi uočio da se u njemu javlja misao iz prve grupe, razumeo je da takva misao vodi ka šteti kako za njega tako i za druge, da pomračuje mudrost i udaljava ga od nibbane. Posmatrajući na taj način, uspeo je da iz svog uma ukloni takve misli, da one iščeznu. Ali kad god bi se javila misao iz druge grupe, razumeo je da su takve misli korisne, da podstiču razvoj mudrosti, doprinosi postizanju nibbane. Zato je jačao takve misli i doveo ih do savršenstva.
Ispravna namera zauzima drugo mesto na putu, između ispravnog razumevanja i trijade moralnih elemenata koja počinje ispravnim govorom, zato što intencionalna funkcija uma predstavlja ključnu kariku koja našu kognitivnu perspektivu povezuje sa načinima našeg aktivnog učestvovanja u ovome svetu. Sa jedne strane, postupci uvek ukazuju unazad ka mislima iz kojih su proizašli. Misao je prethodnica delovanja, ona usmerava telo i govor, pretvarajući ih u aktivnost, njih koristi kao instrumente za izražavanje svojih ciljeva i ideala. Ovi ciljevi i ideali, naše namere, sa svoje strane, ukazuju unazad ka preovlađujućim stavovima. Kada pogrešni stavovi prevagnu, ishod je pogrešna namera, koja podstiče štetne postupke. Tako onaj ko poriče moralne posledice postupaka i odmerava rezultata samo kroz prizmu dobitka i statusa, neće se obazirati na bilo šta osim tog dobitka i statusa, koristeći svako sredstvo koje mu je na raspolaganju da bi ih ostvario. Kada takvo postupanje uzme maha, posledica jeste patnja, ogromne patnje pojedinaca, društvenih grupa i naroda, koji se upinju da prisvoje bogatstvo, položaj ili moć bez obzira na posledice. Uzrok neprekidnog nadmetanja, konflikta, nepravde i potčinjavanja ne leži izvan uma. Sve su to manifestacije namera, izdanci misli pokretanih pohlepom, mržnjom, obmanutošću.
Ali kada su namere ispravne, i postupci će biti ispravni; a da bi namere bile ispravne najsigurnija garancija jeste ispravno razumevanje. Onaj ko prepoznaje zakon kamme, da postupci imaju svoje retributivne konsekvence, svoja će nastojanja usaglasiti sa tim zakonom; tako će njegovi postupci, koji su izraz njegovih namera, biće saglasni kanonima ispravnog ponašanja. Buda precizno sumira ovo kada kaže da će kod osobe koja zastupa pogrešno stanovište, njezina dela, planovi i ciljevi utemeljenim na takvom stanovištu voditi ka patnji, dok će kod nekoga ko ima ispravno razumevanje, njegova dela, reči, planovi i ciljevi oslonjeni na takvo razumevanje voditi ka sreći. [3]
Pošto najvažnija formulacija ispravnog razumevanja jeste razumevanje četiri plemenite istine, iz toga sledi da će ono na izvestan način određivati i sadržaj ispravne namere. I upravo to i jeste slučaj. Razumevanje četiri istine u kontekstu sopstvenog života podstiče nastanak namere obuzdavanja; njihovo razumevanju u odnosu na druga bića podstiče nastanak druge dve vrste ispravne namere. Kada vidimo kako je naš život prožet dukkhom i kako ta dukkha nastaje na osnovu žudnje, um se prirodno priklanja uzdržavanju – napuštanju žudnje i objekata za koje nas ona prikiva. Kada, zatim, istine na analogan način primenimo i na druga živa bića, takva kontemplacija hrani u nama razvitak blagonaklonosti i nepovređivanja. Uviđamo da, slično nama, i sva druga bića žele da budu srećna i da, opet poput nas, jesu u vlasti patnje. To saznanje da sva bića tragaju za srećom rađa u nama misli ispunjene dobronamernošću – iskrenom željom da i ona budu srećna i spokojna. Saznanje da su bića podvrgnuta patnji izaziva u nama misli ispunjene nepovređivanjem – vođenu saosećanjem želju da se i ona oslobode patnje.
Onoga trenutka kada započne negovanje plemenitog osmostrukog puta, njegovi elementi ispravno razumevanje i ispravna namera počinju da deluju suprotno trima nepovoljnim korenima. Obmani, glavnoj kognitivnoj devijaciji, suprotstavlja se ispravno razumevanje, seme iz kojeg se rađa mudrost. Potpuno iskorenjivanje obmane dogodiće se jedino kada je takvo razumevanje razvijeno do stupnja punog uvida, ali njenom konačnom uklanjanju doprinose i svi oni kratki bleskovi pravog sagledavanja stvari. Druga dva korena, koji su zapravo emotivne nečistoće uma, zahtevaju da im se suprotstavimo tako što svojoj nameri menjamo smer i tako stvaramo njihov protivotrov u vidu misli o obuzdavanju, dobronamernosti i nepovređivanju.
Pošto su pohlepa i odbojnost duboko ukorenjeni, nije ih lako ukloniti; međutim, taj zadatak nije nemoguć ukoliko primenimo pravu strategiju. Put koji je savetovao Buda koristi indirektan pristup: on počinje hvatanjem ukoštac sa mislima koje su podstaknute ovim nečistoćama. Pohlepa i odbojnost se na površini svesti pojavljuju kao misli i zato ih je moguće oslabiti metodom "zamene misli", tako što ćemo ih zameniti mislima suprotne vrste. Namera obuzdavanja predstavlja lek za pohlepu. Pohlepa se manifestuju kroz misli ispunjene žudnjom – misli o čulnim zadovoljstvima, prisvajanju, posedovanju. Misli o obuzdavanju izviru iz povoljnog korena koji nazivamo ne-pohlepa, koji one aktiviraju kad god ih razvijamo. Pošto u jednom istom trenutku ne mogu postojati misli suprotnog kvaliteta, kada se jave misli o obuzdavanju, one potiskuju misli o čulnom zadovoljstvu, čime ne-pohlepa zamenjuje pohlepu. Slično ovome, namere dobronamernosti i nepovređivanja nude protivotrov za odbojnost. A odbojnost se manifestuje ili kroz misli ispunjene zlovoljom – kao bes, neprijateljstvo ili ogorčenje; ili kroz misli o povređivanju – kao impulsi ka okrutnosti, agresiji i destrukciji. Misli o dobronamernosti idu nasuprot prvom ispoljavanju odbojnosti, a misli o nepovređivanju ovom drugom, da bi na taj način slabili i sam koren odbojnosti.
Namera obuzdavanja
Buda svoje učenje opisuje kao kretanje nasuprot putu ovoga sveta. Jer put ovoga sveta jeste put želje i neprosvećeni čovek koji sledi takav put biva ponesen strujom želje, traga za srećom nastojeći da se domogne onih predmeta za koje zamišlja da će mu obezbediti zadovoljenje. Budina poruka o obuzdavanju tvrdi upravo suprotno: treba se odupreti zovu želje i konačno je napustiti. Želju treba napustiti ne zato što je sama po sebi moralno loša, već zato što je ona koren patnje. [4] Tako obuzdavanje, okrećući se od žudnje i njenim nagonom za zadovoljenjem, postaje ključ sreće, slobode od okova vezanosti za tu žudnju.
Buda ne zahteva da svako napusti svoj dom i ode u manastir ili traži od svojih sledbenika da smesta odbace svako čulno zadovoljstvo. Stepen do kojeg će neko sebe obuzdavati zavisi od njegovih ili njenih sklonosti i životne situacije. Ali ono što ostaje kao misao vodilja jeste sledeće: dostizanje oslobođenja zahteva potpuno iskorenjivanje žudnje, a napredovanje tim putem ubrzava se upravo u onoj meri u kojoj prevazilazimo tu žudnju. Osloboditi se vlasti želje možda nije lako, ali to što je nešto teško ne umanjuje potrebu da to i učinimo. Pošto je žudnja koren dukkhe, okončanje dukkhe zavisi od eliminisanja žudnje, a to opet zahteva usmeravanje uma ka obuzdavanju.
Ali upravo na toj tački, kad pokušamo da napustimo vezanost, nailazimo na snažan unutrašnji otpor. Um ne želi da odustane od svog prijanjanja za stvari za koje je postao vezan. Toliko dugo navikavao se na to da nešto dobija, grabi, smatra svojim, da se čini nemogućim izmeniti tu naviku pukom snagom volje. Možda se i slažemo o potrebi obuzdavanja, možda želimo da vezanost ostavimo iza sebe, ali kada se na to i odlučimo, um ustukne i nastavlja da se kreće unutar granica koje su mu odredile želje.
Dakle, imamo problem kako pokidati okove želje. Buda kao rešenje ne nudi potiskivanje – pokušaj da želju odagnamo umom punim straha i odvratnosti. Ovakav pristup ne rešava problem, već ga samo gura ispod površine svesti, gde on nastavlja da buja. Alat za koji je Buda je Buda smatrao da um oslobađa želje jeste razumevanje. Pravo obuzdavanje nije u tome da sebe nateramo da odustanemo od stvari koje u sebi još uvek smatramo vrednim, već da izmenimo tačku sa koje ih posmatramo, tako da nas one više ne vezuju. Kada razumemo prirodu želje, kada je pažljivo istražimo, želja nas napušta sama od sebe, bez potrebe da se sa njom borimo.
Da bismo razumeli želju na način kada ona slabi svoj stisak, moramo videti želju kao neizbežno povezanu sa dukkhom. Čitav fenomen želje. sa njenim ciklusima žudnje i zadovoljenja, zavisi od načina na koji mi vidimo stvari. U okovima želje ostajemo zbog toga što je vidimo kao svoj put do sreće. Ako bismo uspeli da na želju gledamo iz drugačijeg ugla, njezina snaga bi se smanjila, a to bi opet rezultiralo priklanjanju ka uzdržavanju. Ono što je neophodno za izmenu percepcije jeste nešto što se naziva "pomno razmatranje" (yoniso manasikara). Baš kao što percepcija utiče na misao, isto tako misao može da utiče na percepciju. Naša opažanja su obično obojena "ne-pomnim (površnim) razmatranjem" (ayoniso manasikara). Mi obično posmatramo samo površinu stvari, vođeni svojim neposrednim interesima i željama; vrlo retko idemo do korena svojih postupaka ili istražujemo njihove dalekosežne posledice. Da bismo to ispravili, potrebno je pomno razmatranje: uočavanje skrivenih elemenata u našim postupcima, istraživanje njihovih posledica, preispitivanje naših ciljeva. Tokom tog istraživanja, kriterijum nam ne sme biti ono što je prijatno, već što je istinito. Moramo biti spremni i želeti da otkrijemo to što je istinito i po cenu svoje udobnosti. Jer prava sigurnost leži uvek na strani istine, a ne na strani komfora.
Kada želju pomnije osmotrimo, vidimo da je ona neprekidno u senci dukkhe. Ponekad se dukkha ispoljava kao bol ili kao iritacija; često se nalazi dublje u nama, kao skriveno nezadovoljstvo. Ali to dvoje – želja i dukkha – jesu nerazdvojni. U ovo se možemo i sami uveriti ukoliko razmotrimo čitav ciklus želje. U trenutku kada se želja javi, ona u nama stvara osećaj da nam nešto nedostaje, stvara bol žudnje. Da bismo okončali taj bol, upinjemo se svim silama da zadovoljimo želju. Ako smo u tome neuspešni, doživljavamo frustraciju., razočarenje, ponekad smo očajni. Ali čak i zadovoljstvo uspeha nije bez posledica. Naime, strahujemo da bismo mogli izgubiti to što smo osvojili. Osećamo potrebu da osiguramo svoju poziciju, da sačuvamo svoju teritoriju, steknemo još više, uspnemo se još višlje, uspostavimo bolju kontrolu. Takvi zahtevi želje čine se beskonačnima: ona želi da stvari koje zadobijemo traju večno. Ali svi ti objekti želja su prolazni. Bilo da se radi o bogatstvu, moći, položaju ili drugim ljudima, razdvajanje od toga jeste neminovno, a bol izazvan tim razdvajanje srazmeran je vezanosti: što je jača vezanost za nešto, to je više patnje; malo vezanosti donosi malo patnje; a kad nema vezanosti, nema ni patnje. [5]
Kontemplacija dukkhe svojstvene želji jedan je od načina da se um prikloni obuzdavanju. Drugi način jeste kontemplirati direktno koristi koje proizlaze iz obuzdavanja. Preći sa želje ka obuzdavanju ne znači, kao što to nekom može izgledati, preći sa sreće na tugu, od obilja na razaranje. To znači gruba, sve komplikovanija zadovoljstva zameniti jednom uzvišenom srećom i mirom, stanje sužanjstva zameniti gospodarenjem nad samim sobom. Jer želja, na kraju, rađa strah i tugu, dok obuzdavanje podaruje neustrašivost i radost. Ono podstiče uspeh na sva tri stupnja trostrukog vežbanja: pročišćuje ponašanje, doprinosi koncentraciji i hrani klicu mudrosti. Čitava budistička praksa, od početka do kraja, može se zapravo posmatrati kao jedan evoluirajući proces obuzdavanja, koji kulminira nibbanom kao krajnjim stupnjem napuštanja, "napuštanja svakog temelja egzistencije" (sabb'upadhipatinisagga).
Kada metodički kontempliramo opasnosti želje i koristi od obuzdavanja, postepeno svoj um izvlačimo iz vlasti želje. Vezanosti od nas otpadaju poput listova sa drveta, prirodno i spontano. Ove promene ne dolaze iznenada, ali tamo gde postoji istrajna praksa nema sumnje da će do tih promena doći. Kroz stalnu kontemplaciju jedna misao potiskuje drugu, namera obuzdavanja potiskuje nameru želje.
Namera dobronamernosti
Namera dobronamernosti će se suprotstaviti nameri zlovolje, mislima vođenim besom i odbojnošću. Kao i u slučaju želje, postoje dva neefikasna načina odnosa prema zlovolji. Jedan je popustiti joj, izraziti averziju telom ili rečju. Ovaj pristup smanjuje tenziju, pomaže da se bes izbaci iz "našeg sistema", ali on donosi i izvesne opasnosti. On rađa ogorčenje, provocira na odmazdu, stvara neprijatelje, truje međuljudske odnose i stvara nepovoljnu kammu; na kraju, zlovolja zapravo ne napušta "sistem", već je samo prešla na niži nivo, odakle nastavlja da truje naše misli i ponašanje. Drugi pristup jeste potiskivanje, no i on ne uspeva da ukroti destruktivnu snagu zlovolje. On je samo preusmerava ka unutra, gde ona biva transformisana u samosažaljenje, hroničnu depresiju ili sklonost ka iracionalnim provalama nasilja.
Lek koji Buda preporučuje protiv zlovolje, naročito kada je njezin objekat neka druga osoba, jeste kvalitete koji se na pali jeziku zove metta. Ova reč izvire iz jedne druge reči koja znači "prijatelj", ali metta označava mnogo više od uobičajenog prijateljstva. Ja je prevodim kao "prijateljska ljubav", jer time želim da izrazim pravo značenje ove reči: intenzivan osećaj nesebične ljubavi za druga bića, prožeta najiskrenijom brigom za njihovo blagostanje i sreću. Metta nije tek sentimentalna blagonaklonost, niti svesni odgovor na nekakav moralni imperativ ili božansku zapovest. Ona mora postati duboko unutrašnje osećanje, karakteristično po spontanoj toplini, pre nego osećanjem obaveze. Na svom vrhuncu metta se uzdiže do visina brahmavihare, "božanskog boravišta", potpunu obuzetost sveprožimajućom željom za dobrobit svakog živog bića.
Ljubav koju podrazumeva metta treba razlikovati od čulne ljubavi, kao i u ljubavi uključenoj u ličnu naklonost. Prva je oblik žudnje, nužno okrenute ka nama samima, dok druga još uvek podrazumeva izvestan stepen vezivanja: volimo neku osobu zato što je za nas ona izvor zadovoljstva, pripada našoj porodici ili društvenoj grupi, možda osnažuje našu predstavu o samom sebi. Tek retko taj osećaj naklonosti prevazilazi sve tragove ega, ali čak i tada je njegov osećaj ograničen. Odnosi se samo na određenu osobu ili grupu ljudi, dok ostale isključuje.
Ljubav obuhvaćena mettom, sa druge strane, ne odnosi se na određeni odnos i određene osobe. Ovde je sopstvo kao referentna tačka potpuno izostavljeno. Zaokupljeni smo jedino obasipanjem drugih prijateljskom ljubavlju, koja će se u idealnom slučaju razviti u univerzalno stanje, stanje koje se odnosi na sva živa bića, bez ikakvih rezervi i ograničenja.
Način da metta zadobije ovakav univerzalan opseg jeste negovati je kroz vežbu u meditaciji. Spontana osećanja dobrobiti će se događati suviše sporadično i suviše su ograničenog dometa da bi poslužila kao lek za averziju. Ideja namernog razvijanja ljubavi bila je kritikovana kao veštačka, mehanička i proračunata. Ljubav, kaže se, može biti prava jedino kada je spontana, nastala bez prethodnih podsticaja ili napora. Ali i budistička je teza da umu ne možemo narediti da voli spontano; možemo mu jedino pokazati način razvijanja ljubavi i poučiti ga da u skladu sa tim vežba. U početku taj način treba ustaliti uz izvestan napor, ali tokom vežbanja osećaj ljubavi postaje deo uma na način prirodne i spontane sklonosti.
Ovaj metod razvijanja jeste metta-bhavana, meditacija o ljubavi, jedna od najvažnijih vrsta budističke meditacije. Ovakva meditacija počinje razvijanjem ljubavi prema samome sebi. [6] Savetuje se da uzmemo same sebe kao prvi objekata mette, zato što istinska ljubav za druge postaje moguća jedino kada smo u stanju da osetimo istinsku ljubav prema sebi. Verovatno je da veći deo besa i neprijateljstva koje usmeravamo prema drugima izvire iz negativnih stavova koje imamo prema samima sebi. Kada je metta usmerena ka unutra, ka nama, ona pomaže da se otopi čvrsti oklop stvoren tim negativnim stavovima, što zatim omogućuje blago širenje dobronamernosti i simpatije ka spolja.
Kada jednom naučimo da upalimo plamen mette za samoga sebe, sledeći korak jeste da taj osećaj proširimo i na druge. A to zavisi od promene u osećaju identiteta, na širenju osećaja identiteta izvan njegovih uobičajenih granica i učenju da se identifikujemo sa drugima. Ta promena je čisto psihološka po svom metodu, potpuno lišena bilo kakvih teoloških i metafizičkih postulata, kao što je onaj o univerzalnom sopstvu svojstvenom svim bićima. Umesto toga, ona kreće od jednostavnog, pravolinijskog toga razmišljanja, koje nam omogućuje da razumemo subjektivnost drugih i doživimo ovaj svet (barem zamišljajući) iz njihove unutrašnje perspektive. Taj postupak kreće od nas samih. Ako zavirimo u sopstveni um, nalazimo da je bazični nagon našeg bića taj da budemo srećni i što dalje od patnje. A čim se u to sami uverimo, možemo istog trenutka razumeti da je sa svim živim bićima isto tako. Svako želi da bude dobro, srećan i bezbedan. Da bismo razvijali mettu prema drugima, potrebno je da se uživimo u tu njihovu duboku želju za srećom. Sopstvenu želju za srećom koristimo kao ključ, doživljavamo tu želju kao osnovni nagon u drugima, da bismo se ponovo vratili sebi i proširili na njih želju da i oni dostignu svoj krajnji cilj, da budu dobro i srećni.
Metodičko zračenje mette se praktikuje tako što prvo usmeravamo mettu ka pojedincima koji predstavljaju određenu grupu. Te grupe poređane su od nama najbliže do najdalje. Zračenje počinje sa dragom osobom, kao što je roditelj ili učitelj, zatim prelazi na prijatelja, potom na neku neutralnu osobu, da bismo završili sa neprijateljski nastrojenom osobom. Iako su ovi tipovi određeni svojim odnosom prema nama, ljubav koju razvijamo nije zasnovana na to odnosu, već na težnji zajedničkoj svakoj od tih osoba, a to je težnja za srećom. Sa svakom osobom fokusiramo se na njen zamišljeni lik i upućujemo joj misao: "Želim ti da budeš dobro! Želim ti da budeš srećan/srećna! Želim ti da budeš spokojan/spokojna!" [7] Samo kada uspemo da stvorimo osećaj blagonaklonosti i topline prema jednoj osobi, možemo preći na sledeću. I kada nam to polazi za rukom sa pojedincima, možemo početi da radimo sa čitavim grupama. Možemo početi da razvijamo mettu prema svim prijateljima, svim neutralnim osobama, svim neprijateljima. Zatim se metta može proširiti u različitim pravcima – istok, jug, zapad, sever, nagore, nadole – da bi obuhvatila sva bića bez ikakve razlike. Na kraju prožimamo čitav svet umom ispunjenim prijateljskom ljubavlju, "ogromnom, uzvišenom i neograničenom, bez ikakvog neprijateljstva, bez averzije".
Namera nepovređivanja
Namera nepovređivanja jeste misao vođena saosećanjem (karuna), nastala kao protivteža okrutnim, agresivnim i nasilnim mislima. Saosećanje je dopuna prijateljskoj ljubavi. I dok takvu ljubav karakteriše želja za srećom i dobrobiti drugih, za saosećanje je karakteristična želja da se drugi oslobode patnje, želja koja se prostire bezgranično, na sva živa bića. Slično metti, saosećanje se rađa uživljavanjem u situaciju u kojoj su drugi, tako što njihovu subjektivnost osećamo na dubok i potpun način. Ono izvire iz razumevanja da sva živa bića, baš i mi sami, žele da se oslobode patnje, ali i pored takve želje i dalje ih muče bol, strah, tuga i drugi oblici dukkhe.
Da bismo razvili saosećanje kao meditativnu praksu, najbolje je da krenemo od nekoga ko u ovom trenutku zaista pati, jer tako obezbeđujemo prirodan objekat za svoju saosećajnost. Posmatramo patnju te osobe, bilo direktno, bilo u mislima, a onda razmišljamo o tome da i ona, slično nama, takođe želi da se oslobodi patnje. Tu misao treba ponavljati, uz neprekidno posmatranje, sve dok u našem srcu ne ojača snažan osećaj saosećanja. Tada, koristeći taj osećaj kao merilo, okrećemo se drugim osobama, razmatramo na koji način su i oni izloženi patnji i zračimo nežni osećaj saosećanja i prema njima. Da bismo povećali širinu i intenzitet saosećanja, korisno je posmatrati različite oblike patnje kojima su živa bića podložna. Korisne smernice za ovakvo proširivanje obezbeđuje nam prva plemenita istina, svojim nabrajanjem različitih vidova dukhe. Posmatramo kako su bića podložna starosti, zatim kako su podložna bolesti, zatim, smrti, zatim tuge, žalosti, bola, jada, očajanja i tako dalje.
Kada postignem visok nivo uspeha u generisanju saosećanja timo što posmatramo bića koja su direktno pogođena patnjom, možemo krenuti dalje i razmotriti ljude koji sada uživaju u sreći stečenoj nemoralnim sredstvima. Možemo razmisliti o tome kako takve ljude, uprkos njihovoj površnoj sreći, bez sumnje mući griža savesti. Iako naizgled ne pokazuju bilo kakve znake uznemirenja, znamo da će na kraju ipak požnjeti gorke plodove svojih nemoralnih dela, a to znači intenzivnu patnju. Na kraju, možemo proširiti opseg svog posmatranja na sva živa bića. Posmatrati ih kao podložne univerzalnoj patnji samsare, kako ih pohlepa, mržnja i obmanutost vode uvek iznova kroz ciklus rađanja i umiranja. Ako je u početku teško da osetimo saosećanje prema bićima koja su nam potpuno strana, može nam u tome pomoći Budina opomena da je u ovom beskrajnom ciklusu preporađanja teško pronaći jedno jedino biće koje nije u nekom trenutku bilo naša majka ili otac, sestra ili brat, sin ili kći.
Sve u svemu, vidimo da se tri vrste ispravne namere – obuzdavanje, dobronamernost i nepovređivanje – suprotstavljaju trima pogrešnim namerama kao što su žudnja, zlonamernost i povređivanje. Važnost praktikovanja kontemplacije koja vodi do podsticanja ovakvih misli izuzetno je velika. Ovakve kontemplacije se podučavaju kao metod razvijanja uma, a ne kao puke teorijske konstrukcije. Da bismo razvili nameru obuzdavanja, moramo kontemplirati patnju vezanu za traganje za profanim zadovoljstvima; da bismo razvili nameru dobronamernosti, moramo razmotriti kako sva bića žele sreću; da bismo razvili nameru nepovređivanja, moramo razmotriti kako sva bića žele da se oslobode svoje patnje. Štetna misao je poput trule grede u zgradi našeg uma; povoljna misao je poput nove grede koja će je zameniti. A funkcija kontemplacije je poput čekića upotrebljenog da se ta zamena obavi. Sama zamena grede jeste vežbanje – uvek iznova, onoliko puta koliko je potrebno da se postigne uspeh. Pri tome, Buda nas uverava da pobeda jeste moguća. On kaže da o čemu god da često razmišljamo, tome uskoro naš um postaje sklon. Ako često imamo misli pune strasti, neprijateljstva i zle namere, tada žudnja, zlovolja i namera povređivanja postaju ono čemu se naš um najlakše okreće. Ako često razmišljamo na suprotan način, tada obuzdavanje, dobra namera i pomaganje postaju ono što je umu najbliže (MN 19). Smer za koji se odlučimo uvek će nas na kraju dovesti do nas samih, do namera koje generišemo, iz trenutka u trenutak, tokom čitavog svog života.
Beleške
[1] Nekkhammasankappa, abyapada sankappa, avihimsasankappa. [Natrag]
[2] Kamasankappa, byapadasankappa, avihimsasankappa. Iako kamma obično znači čulnu želju, čini se da kontekst dopušta nešto širu interpretaciju, kao ka sebi usmerenu želju u svim njenim oblicima. [Natrag]
[3] AN I:11-20 (Nivaranappahana vaggo). [Natrag]
[4] Strogo uzevši, pohlepa ili požuda (raga) postaje nemoralna tek kada podstakne postupke kojima se krši osnovni etički principi, kao što su ubijanje, krađa, preljuba i slično. Kada ostane samo mentalni sadržaj ili se ispoljava kroz postupke koji nisu sami po sebi nemoralni – na primer, uživanje u dobroj hrani, želja za priznanjem, seksualni odnosi koji ne povređuju druge – ona nije nemoralna, ali jeste još uvek oblik žudnje koja nas vezuje za patnju. [Natrag]
[5] Detaljnije razmatranje o vezanosti dukkhe i želje za čulnim zadovoljstvima videti u MN 13 (Mahā-dukkhakkhandha sutta). [Natrag]
[6] Ovo se može učiniti protivrečnim u odnosu na ono što smo ranije govorili, da u metti nema ega. Međutim, kontradikcija je samo prividna, jer razvijajući mettu prema sebi, mi sebe uzimamo objektivno, kao treću osobu. Sem toga, vrsta ljubavi koja se razvija nije egoistična, već je to pre jedna altruistička želja za sopstvenom dobrobiti. [Natrag]
[7] Možemo koristiti svaku drugu formulaciju koja nam se čini efikasnom. Više o ovoj temi moguće je naći u Ñanamoli Thera: The Practice of Loving-kindness, Wheel No. 7. [Natrag]