Plemeniti osmostruki put
Put do okončanja patnje
Bhikkhu Bodhi
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
PUT DO OKONČANJA PATNJE
Traganje za duhovnom stazom rađa se iz patnje. Ono ne počinje sa svetlošću i ekstazom, već sa dubokim ubodima bola, razočarenja i konfuzije. Međutim, da bi se iz patnje rodilo istinsko duhovno traganje, potrebno je nešto više od nečega pasivno primljenog spolja. Potrebno je da ona pokrene jedno unutrašnje razumevanje, percepciju koja probija kroz površno samozadovoljstvo našim uobičajenim susretom sa ovim svetom i donese odblesak one nesigurnosti koja neprekidno zjapi pod našim nogama. Kada se ovaj uvid javi, čak i samo na trenutak, on može dovesti do duboke lične krize. On preokreće uobičajene ciljeve i vrednosti, izvrće naše preokupacije, napušta stare užitke nezadovoljenim.
U početku ovakve promene obično se ne dočekuju sa odobravanjem. Pokušavamo da poreknemo svoju viziju i da prigušimo svoje sumnje; borimo se da nezadovoljstvo odagnamo novim preokupacijama. Ali vatra znatiželje, jednom upaljena, nastavlja da gori i ako sebi ne dopustimo da nas zavedu površne prepravke ili da se utopimo ponovo u nekakvu bledu verziju svog prirodnog optimizma, na kraju će ona prvobitna iskra uvida ponovo buknuti, i ponovo nas suočiti sa našim suštinskim problemima. Upravo na toj tački, kada su nam svi putevi za bekstvo blokirani, spremni smo da potražimo stazu koja našu uznemirenost dovodi do njezinog kraja. Ne možemo više da nastavimo da samozadovoljno plutamo kroz život, vođeni naslepo svojom glađu za čulnim zadovoljstvima i pritiskom dominantnih društvenih normi. Jedna dublja realnost nas doziva; čuli smo zov jedne stabilnije, autentičnije sreće i sve dok ne stignemo na svoju destinaciju ne možemo biti zadovoljni.
Ali upravo tada suočavamo se sa novom poteškoćom. Kada prepoznamo potrebu za duhovnom stazom, otkrivamo da duhovna učenja ni na koji način nisu homogena i međusobno kompatibilna. Kada prelistavamo dela duhovnog nasleđa čovečanstva, kako drevna, tako i savremena, ne nalazimo jedan ton, već pravi vašar duhovnih sistema i disciplina koje svaka sebe nude kao najviše, najbrže, najmoćnije ili najdublje rešenje za naše traganje za Konačnim. Suočeni sa ovakvom mešavinom, postajemo zbunjeni pokušavajući da ih premerimo – da odlučimo šta je to što istinski oslobađa, šta je pravo rešenje za naše potrebe, a šta stranputica.
Jedan pristup rešavanju ovog problema koji je danas popularan jeste eklekticizam: odabrati i uzeti iz različitih tradicija sve ono što nam se čini primenjivim za naše potrebe, stapajući različite prakse i tehnike u jednu sintetičku celinu koja nas lično zadovoljava. Tako neko može kombinovati budističku meditaciju sabranosti sa hinduističkim recitovanjem mantre, hrišćansku molitvu sa sufi plesom, jevrejsku Kabalu sa tibetanskim vežbama vizualizacije. Međutim, iako eklekticizam ponekad pomaže u prelazu od prevashodno svetovnog i materijalističkog načina života na onaj sa više duhovnog sadržaja, ipak se na kraju pokazuje kao nedovoljan. Iako se od njega može načiniti ugodno usputno boravište, on nije pogodan kao krajnje odredište.
Postoje u eklekticizmu dva međusobno povezana ostatka koja izazivaju ovakvu njegovu neadekvatnost. Jedan je taj da eklekticizam iskrivljava upravo one tradicije na koje se oslanja. Velike duhovne tradicije same po sebi ne izlažu svoju praksu kao nekakve nezavisne tehnike koje se mogu koristiti izvan njihovog okruženja i slobodno prekombinovati kako bi se popravio kvalitet našeg života. One ih pre predstavljaju kao delove jedne integralne celine, koherentne vizije fundamentalne prirode stvarnosti i konačnog cilja duhovnog traganja. Duhovna tradicija nije nekakav plitki potok u kojem možemo da pokvasimo noge i onda brzo iskoračimo na obalu. Ona je moćna, uskomešana reka koja će projuriti kroz čitav pejzaž našeg života i ukoliko zaista želimo da njome putujemo moramo u sebi naći dovoljno hrabrosti kako bismo otisnuli svoj čamac ka njezinim dubinama.
Drugi nedostatak eklekticizma proizilazi iz prvog. Pošto su duhovne prakse izgrađene na vizijama koje se odnose na prirodu stvarnosti i krajnje dobro, ove vizije nisu međusobno kompatibilne. Kada pošteno ispitamo učenja ovih tradicija ustanovićemo da među njima ima krupnih razlika u perspektivi koju zauzimaju, razlika koje ne možemo lako odbaciti kao različite načine da se kaže ista stvar. Umesto toga, one ukazuju na veoma različita iskustva koja sačinjavaju najviši cilj i stazu kojom treba ići da bi se taj cilj dostigao.
Otuda, upravo zbog razlika u perspektivi i praksi koje različite duhovne tradicije predlažu, kada jedno prerastemo eklekticizam i osetimo se spremnim da se ozbiljno posvetimo jednom određenom putu, nađemo se pred izazovom odabira onog puta koji će nas voditi do istinskog prosvetljenja i slobode. Jedan od načina da rešimo ovu dilemu jeste da sami sebi razjasnimo svoj osnovni cilj, da odredimo šta je to za čim tragamo na istinski oslobađajućem putu. Ukoliko pažljivo osmotrimo, postaće nam jasno da naš prvenstveni zahtev jeste jedan put kojim ćemo okončati patnju. Svi problemi se na kraju mogu redukovati na problem patnje; otuda nam je potreban način na koji ćemo rešiti ovaj problem konačno i potpuno. Obe ove reči su važne. Staza koja vodi do konačnog okončanja patnje, do okončanja patnje u svakom njezinom obliku, i do potpunog okončanja patnje, do tačke iza koje je nemoguće da se ona ponovo javi.
No ovde nailazimo na drugo pitanje. Kako možemo da pronađemo takvu stazu – stazu koja ima mogućnost da nas odvede do potpunog i konačnog okončanja patnje? Sve dok zapravo ne pređemo čitavu stazu do njezinog cilja ne možemo sa izvesnošću znati kuda ona vodi, a da bismo sledili tu stazu do njezinog cilja moramo imati potpuno poverenje u njezinu efikasnost. Kretanje duhovnom stazom nije nešto poput odabira novog odela. Da bismo odabrali novo odelo potrebno je da samo isprobamo jedan broj odela, pogledamo se u ogledalu i odaberemo ono od njih koje nam se čini najprivlačnijim. Izbor duhovne staze je sličniji braku: želimo partnera sa kojim ćemo provesti život, onoga sa kojim će se veza pokazati postojanom i trajnom poput zvezde severnjače na noćnom nebu.
Suočeni sa ovom novom dilemom, može nam se učiniti da smo se našli u ćorsokaku i zaključiti da ništa ne može da nam bude vodič sem lične naklonosti, ako ne i pukog bacanja novčića. Međutim, naš odabir ne mora biti toliko slep i nasumičan kao što zamišljamo, jer imamo putokaze koji nam pomažu. Pošto su duhovne staze obično predstavljene kao jedno kompletno učenje, efikasnost nekog određenog puta možemo vrednovati tako što ćemo istraživati i učenje koje ga preporučuje.
U tom istraživanju možemo voditi računa o tri kriterijuma kao merilu vrednovanja:
1. Prvo, učenje treba da da potpunu i preciznu sliku svih oblika patnje. Ukoliko je slika patnje koju ono daje nepotpuna ili manjkava, tada će put koji ono predlaže najverovatnije takođe biti manjkav, neće biti u stanju da ponudi zadovoljavajuće rešenje. Baš kao što je pacijentu potreban lekar koji može da načini punu i tačnu dijagnozu njegove bolesti tako nam u traganju za izbavljenjem od patnje treba učenje koje daje pouzdan opis našeg stanja.
2. Drugi kriterijum tiče se tačne analize uzroka zbog kojih nastaje patnja. Učenje se ne može zaustaviti na razmatranju spoljašnjih simptoma. Ono mora da ode dalje od tih simptoma do nivoa uzroka i da opiše precizno te uzroke. Ukoliko učenje daje njihovu netačnu analizu, vrlo je malo verovatno da će i lečenje uspeti.
3. Treći kriterijum tiče se samog puta. On propisuje da staza koju učenje nudi mora da ukloni patnju u njezinom izvoru. Ovo znači da mora obezbediti metod iskorenjivanja patnje tako što će iskoreniti njezine uzroke. Ukoliko ne obezbedi ovakvo rešenje na nivou korena, njezina vrednost je u krajnjoj instanci minorna. Put koji takvo učenje predlaže možda će ukloniti simptome i učiniti da osetimo kao da je sve u redu; ali neko ko boluje od bolesti opasne po život ne može sebi dozvoliti samo kozmetički tretman kada ispod površine uzrok njegove bolesti i dalje deluje.
Rečju, pronalazimo tri zahteva koje mora da ispuni svako učenje koje nudi istinski put do okončanja patnje: prvo, ono mora da da potpunu i preciznu sliku svih svih oblika patnje; drugo, ono mora da obezbedi tačnu analizu uzroka patnje; i treće, ono mora da nam obezbedi način da iskorenimo uzroke te patnje.
Ovde nije mesto da procenjujemo različite duhovne discipline u pogledu ovih kriterijuma. Naša jedina tema ovde jeste dhamma, Budino učenje, i rešenje koje to učenje nudi za problem patnje. Da bi ovo učenje trebalo da bude relevantno za ovaj problem evidentno je već iz same njegove prirode; jer ono je formulisano, ne kao nekakav skup doktrina o poreklu i kraju stvari koji bi naređivao veru, već kao poruka o izbavljenju od patnje koja tvrdi da je proverljiva u našem sopstvenom iskustvu. Zajedno sa tom porukom dolazi i metod vežbanja, staza koja vodi do okončanja patnje. Taj put jeste plemenita osmostruka staza (ariya atthangika magga). Osmostruka staza nalazi se u središtu Budinog učenje. Otkrivanje ove staze dalo je Budinom prosvetljenju univerzalan značaj i uzdiglo ga sa nivoa mudrog i blagonaklonog mudraca na nivo svetskog učitelja. Za njegove učenike on je bio prevashodno "pronalazač puta do tada nepronađenog, tvorac puta do tada nestvorenog, objavitelj puta do tada neobjavljenog, znalac puta do tada, mudrac puta, vodič na putu" (MN 108). I on sam poziva tragače obećanjem i izazovom: "Vi sami se morate potruditi. Bude su samo učitelji. Oni koji idu ovim putem oslobađaju se okova zla" (Dhp. 276).
Da bismo plemenitu osmostruku stazu videli kao prikladno sredstvo oslobađanja, moramo da je proverimo na osnovu naša tri kriterijuma: da razmotrimo Budin opis oblika patnje, njegovu analizu njezinih uzroka i program koji on nudi kao lek.
Vrste patnje
Buda ne govori o problemu patnje površno; on ga zapravo postavlja kao kamen temeljac svoga učenja. On četiri plemenite istine, tu esenciju svoje poruke, započinje konstatacijom da je život neodvojivo povezan sa nečim što on naziva dukkha. Ova pali reč se često prevodi kao patnja, ali znači nešto dublje od bola od bola i jada. Ona se odnosi na suštinsku nezadovoljenost koja se provlači kroz naše živote, kroz živote svakog onog ko nije prosvetljen. Ponekad ova nezadovoljenost izbije kao otvorena tuga, žalost, razočarenje ili očaj; ali obično ona lebdi negde na ivici naše svesti kao neodređeni i nelokalizovani osećaj da stvari nikada nisu sasvim savršene, da nikada potpuno ne zadovoljavaju naša očekivanja o tome kako bi trebalo da bude. Ova činjenica dukkhe, kaže Buda, jeste jedini stvarni duhovni problem. Svi drugi problemi – teološka i metafizička pitanja koja su zaokupljala religijske mislioce kroz vekove – on blago odguruje u stranu kao kao stvari koje ne vode do oslobađanja". Ono što on podučava, kaže, jeste samo patnja i okončanje patnje, dukkha i njezin nestanak.
Buda se ne zaustavlja na opštim stvarima. On nastavlja izlaganjem o različitim oblicima koje ima dukkha, kako onim očiglednim, tako i onim suptilnim. Počinje sa onim što nam je sasvim pri ruci, sa patnjom svojstvenom fizičkim procesima samog života. Ovde se dukkha ispoljava kroz događaje rođenja, starenja i smrti, kroz našu podložnost bolesti, nesrećama i povređivanjima, čak i gladi i žeđi. Ona se zatim ponovo javlja u našim unutrašnjim reakcijama na neprijatne situacije i događaje: kroz tugu, bes, frustraciju i strah zbog bolnog razdvajanja, neprijatnih susreta, nemogućnosti da dobijemo ono što želimo. Čak i naša zadovoljstva, kaže Buda, nisu imuna od dukkhe. Ona nam pružaju sreću sve dok traju, ali ona ne traju večno; pre ili kasnije moraju proći i kad se to dogodi gubitak nas ostavlja sa osećanjem uskraćenosti. Naši životi su, uglavnom, razapeti između žudnje za zadovoljstvima i straha od bola. Provodimo dane trčeći za jednim i bežeći od drugog, a retko uživamo u miru zadovoljstva; pravo zadovoljenje nekako uvek izgleda izvan domašaja, tu upravo iza horizonta. I onda moramo da umremo: da ostavimo identitet na čiju izgradnju smo potrošili čitav svoj život, da za sobom ostavimo sve i svakoga kog volimo.
Ali čak ni smrt, uči Buda, ne dovodi nas do kraja dukkhe, jer se životni tok ne zaustavlja smrću. Kad se život okonča na jednom mestu, sa jednim telom, "mentalni kontinuum" individualnog toka svesti izroni opet negde drugde, sa fizičkim telom kao svojom osnovom. I tako se taj krug odvija uvek iznova – rođenje, strarenje, smrt – pokretan žudnjom za novim postojanjem. Buda objavljuje da se taj točak preporađanja – nazvan samsara, "tumaranje" — okreće oduvek. On je bez početne tačke, bez mesta porekla u vremenu. Bez obzira koliko natrag u vremenu išli, uvek nailazimo na živa bića – sebe u prethodnim životima – koja tumaraju od jednog do drugog života. Buda opisuje različite svetove u kojima se može dogoditi preporađanje: svetove muka, svet životinja, svet ljudi, svetove nebeskog blaženstva. Ali nijedan od tih svetova ne može ponuditi konačno utočište. Na svakom od ovih nivoa postojanja život se mora okončati. Svaki je prolazan i otuda obeležen nespokojstvom, koje jeste najdublje značenje dukkhe. Zbog toga, onaj ko teži potpunom okončanju dukkhe ne može biti zadovoljan nijednim ovozemaljskim postignućem, bilo kakvim statusom, već sebe mora izvući izvan čitavog tog nestabilnog vrtloga.
Uzroci patnje
Učenje koje tvrdi da vodi do okončanja patnje mora, kao što smo rekli, dati pouzdanu analizu uzroka njenog nastajanja. Jer ako želimo da zaustavimo patnju, moramo je zaustaviti tamo gde i počinje, u njenim uzrocima. Da bismo eliminisali te uzroke, potrebno je podrobno znanje o tome koji su to uzroci i kako oni funkcionišu; otuda Buda dobar deo svog učenja posvećuje izlaganju "istini o nastanku dukkhe". Taj nastanak on locira u nama samima, u boljci koja prožima čitavo naše biće, izazivajući nered u našim umovima i kvareći naše odnose sa drugima i svetom koji nas okružuje. Znak te boljke može se videti u našoj naklonjenosti određenim štetnim mentalnim stanjima koja se na paliju nazivaju kilesa, a obično prevode kao "nečistoće". Najosnovnije nečistoće su trijada pohlepa, odbojnost i obmanutost. Pohlepa (lobha) je ka samome sebi usmerena želja: želja za zadovoljstvima i imetkom, nagon za preživljavanjem, potreba da ojačamo osećaj ega uz pomoć moći, položaja i prestiža. Odbojnost (dosa) predstavlja negativnu reakciju, izraženu kao odbacivanje, iritiranost, osuđivanje, mržnja, neprijateljstvo, bes i nasilje. Odmanutost (moha) znači mentalnu tamu: debeli veo neosetljivosti koji blokira jasno razumevanje.
Iz ova tri korena proizlaze različite druge nečistoće – uobraženost, ljubomora, arogancija i druge – a od svih tih nečistoća zajedno, korena i njegovih grana, dolazi dukkha u svoj svojoj raznovrsnosti: kao bol i tuga, kao strah i nezadovoljstvo, kao besciljno tumaranje kroz večni krug rađanja i umiranja. Otuda, da bismo se oslobodili patnje, moramo da uklonimo te nečistoće. No taj posao uklanjanja nečistoća mora ići metodično. On ne može biti urađen samo snagom volje, tako što ćemo želeti da one nestanu. Taj rad mora biti predvođen istraživanjem. Moramo pronaći od čega zavise te nečistoće i potom koliko je u našoj moći da uklonimo to što ih pothranjuje.
Buda podučava da postoji jedna nečistoća koja stvara sve ostale, jedan koren koji ih sve hrani. Taj koren jeste neznanje (aviđđa). [1] Neznanje nije puko odsustvo znanja, nepoznavanja određenih informacija. Neznanje može postojati zajedno sa ogromnom
akumulacijom specifičnog znanja i na sebi svojstven način ono može biti neverovatno dovitljivo i spretno. Kao osnovni koren dukkhe, neznanje je osnovni mrak koji obavija um. Ponekad ovo neznanje operiše na pasivan način, jednostavno ometajući ispravno razumevanje. U drugim situacijama preuzima aktivnu ulogu: postaje veliki obmanjivač, stvarajući ogroman broj iskrivljenih opažanja i shvatanja, a koje um prihvata kao prava svojstva ovoga sveta, ne shvatajući da su ona tek njegove sopstvene konstrukcije. U tim pogrešnim zapažanjima i idejama otkrivamo izvor koji hrani nečistoće. Um uoči neku mogućnost za zadovoljstvo, prihvata je kao gotovu stvar i posledica jeste pohlepa. Ili, naša glad za zadovoljstvom je osujećena, pojavila se neka prepreka, i odmah se javljaju bes i odbojnost. Možda se borimo sa nedoumicama, ne vidimo stvari jasno, i postajemo izgubljeni u obmani. Sa ovim otkrivamo polje nastanka dukkhe: neznanje koje se pretvara dalje u nečistoće, a onda se nečistoće manifestuju kao patnja. Sve dok ova shema uzročnosti postoji, nismo umakli opasnosti. Možda ćemo još uvek pronalaziti zadovoljstvo i užitke – čulna zadovoljstva, društvena zadovoljstva, zadovoljstva uma i srca. Ali koliko god zadovoljstava doživljavali, bez obzira koliko smo uspešni u izbegavanju bola, osnovni problem ostaje u središtu našeg bića i nastavljamo da se krećemo unutar granica dukkhe.
Uklanjanje uzroka patnje
Potpuno i trajno sebe osloboditi patnje znači eliminisati je u korenu, a to znači eliminisati neznanje. Ali kako da eliminišemo neznanje? Odgovor prirodno prozlazi iz same prirode protivnika. Pošto neznanje predstavlja stanje nepoznavanja stvari kakve one zaista jesu, neophodno je upoznati stvari kakve jesu. Ne samo na pojmovnom nivou, nivou znanja i ideja, već i na nivou perceptivnog znanja, znanja koje je takođe i viđenje. Ova se vrsta znanja naziva mudrost (pañña). Mudrost pomaže u ispravljanju onoga što neznanje iskrivljuje. Ona nam omogućuje da shvatimo stvari kakve su u stvarnosti, direktno i bez odlaganja, bez onog zastora sačinjenog od ideja, stavova i pretpostavki koje naš um obično postavlja između sebe i stvarnosti.
Za eliminisanje neznanja potrebna je mudrost, ali kako se stiče mudrost? Kao neupitno znanje o krajnjoj prirodi stvari, mudrost se ne može steći tek učenjem, već prikupljanjem i akumuliranjem određenog korpusa činjenica. Međutim, kaže Buda, mudrost se može negovati. Ona nastaje kroz skup uslova, uslova koji imaju moć da je razvijaju. Ti uslovi su zapravo faktori uma, komponente svesti, koje se sve zajedno uklapaju u jednu sistematizovanu strukturu koja se može nazvati putem, u osnovnom značenju te reči: pravac kretanja koji vodi do cilja. Ovde je cilj okončanje patnje, a put koji do toga vodi jeste Plemeniti osmostruki put, sa svojih osam elemenata: ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan način života, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija.
Buda ovaj put naziva srednjim putem (mađđhima patipada). To je srednji put zato što se drži podalje od dva ekstrema, dva pogrešna načina da se stekne sloboda od patnje. Jedan je ekstrem povođenje za čulnim zadovoljstvima, pokušaj da se nezadovoljstvo ukloni zadovoljavanjem želje. Ovakav pristup daje zadovoljstvo, ali taj užitak je grub, prolazan i ne pruža dublje zadovoljenje. Buda je uočio da čulna želja može čvrsto obuzeti umove ljudi i bio je potpuno svestan koliko snažno ljudi postaju vezani za zadovoljstva čula. Ali je isto tako znao da je to zadovoljstvo daleko inferiornije u odnosu na sreću koja dolazi od obuzdavanja i zato je uvek iznova podučavao da put ka Konačnom na kraju zahteva napuštanje čulne želje. Zato Buda prepuštanje zadovoljstvima čula opisuje kao "nisko, prosto, profano, neplemenito, koje ne vodi ka cilju."
Drugi ekstrem jeste praktikovanje samomučenja, pokušaj da se do oslobođenja stigne zadajući bol telu. Ovakav pristup može proizaći iz istinske težnje za izbavljenjem, ali je on omeđen pogrešnom pretpostavkom, koja uloženu energiju ostavlja bez rezultata. Greška je u pretpostavci da je telo uzrok vezanosti, dok pravi izvor nevolja leži u umu – umu opsednutom pohlepom, odbojnošću i obmanutošću. U čišćenju uma od tih nečistoća nanošenje bola ne samo da je beskorisno, već vodi i ka neuspehu, pošto oštećuje upravo instrument koji nam je potreban. Zato Buda ovaj drugi ekstrem opisuje kao "bolan, neplemenit, koji ne vodi ka cilju." [2]
Daleko od ta dva ekstrema nalazi se Plemeniti osmostruki put, nazvan srednjim putem, ne u smislu da predstavlja nekakav kompromis između ekstrema, već zato što ih oba nadilazi, time što izbegava greške koji ovi u sebi sadrže. Ovaj put izbegava ekstrem prepuštanja čulima tako što prepoznaje jalovost žudnje i ističe značaj obuzdavanja. Žudnja i senzualnost, daleko do toga da su sredstvo sreće, upravo su izvori patnje koje treba napustiti da bismo stigli do izbavljenja. No ovakva praksa obuzdavanje ne uključuje u sebe mučenje tela. Ona se sastoji u mentalnom treningu i za to telo mora biti zdravo, pouzdan oslonac za unutrašnji rad. zato se o telu treba starati, održavati u dobrom zdravlju, dok se razvijaju mentalne sposobnosti za generisanje mudrosti koja oslobađa. To je srednji put, Plemeniti osmostruki put, koji "donosi viziju, donosi znanje, vodi do mira, neposrednog znanja, posvetljenja, nibbane." [3]
Beleške
[1] Neznanje se zapravo poistovećuje sa štetnim korenom koji zovemo obmanutost (moha). Kada Buda govori o faktorima uma u psihološkom kontekstu, obično tada koristi termin obmanutost; međutim, kad govori o uzroku, osnovi samsare, tada koristi reč neznanje (aviđđa). [Natrag]
[2] SN LVI:11. [Natrag]
[3] Isto. [Natrag]