Plemeniti osmostruki put

Put do okončanja patnje

Bhikkhu Bodhi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
za sajt pripremila Jasna Kovačević

8. Razvijanje mudrosti

Iako koncentracija zauzima posle mesto među elementima Plemenitog osmostrukog puta, ona sama po sebi ne označava i kraj puta. Postizanje koncentracije čini um mirnim i postojanim, ujedinjuje njegove sastojke, otvara široke horizonte blaženstva, vedrine i snage. Ali sama za sebe, koncentracija nije dovoljna da se dostigne najviši cilj, oslobađanje iz okova patnje. Stizanje na kraj patnje zahteva pretvaranje Plemenitog osmostrukog puta u jedan instrument otkrivanja, nju treba iskoristiti da bi se generisali oni uvidi koji otkrivaju krajnju istinu stvari. Ovo zahteva zajednički doprinos svih osam elemenata, dakle novu mobilizaciju ispravnog razumevanja i ispravne namere. Sve do ove tačke, ta dva elementa su obavljali tek preliminarnu funkciju. Sada ih treba ponovo uzeti i podići na viši nivo. Ispravno razumevanje treba da postane direktno viđenje prave prirode pojava, onih koje smo do sada razumevali tek na pojmovnom nivou; ispravna namera treba da postane istinsko odustajanje od nečistoća rođenih iz najdubljeg neznanja.

Pre nego što se okrenemo razvijanju mudrosti, biće korisno razmotriti zašto koncentracija nije dovoljna za dostizanje oslobođenja. Razlog leži u tome što ona ne dopire do nečistoća u njihovoj samoj osnovi. Buda uči da se nečistoće sastoje od tri sloja: stanje latentne tendencije, stanje manifestacije i stanje prekoračenja. Najdublji je nivo latentne tendencije (anusaya), kada nečistoća jednostavno leži uspavana i ne pokazuje bilo kakvu aktivnost. Drugi nivo jeste stupanj manifestacije (pariyutthana), kada ista ta nečistoća, pod uticajem nekog podražaja, jurne nagore u obliku nepovoljnih misli, emocija i volje. Zatim, na trećem nivou, ta nečistoća prelazi granicu čisto mentalne manifestacije i motiviše neki od štetnih postupaka telom ili govorom. Zato se ovaj nivo naziva stupnjem prekoračenja ili transgresije (vitikkama).

Tri dela Plemenitog osmostrukog puta obezbeđuju kontrolni mehanizam za svaki od ova tri nivoa nečistoća. Prvi, vežbanje u moralu, obuzdava nas u nepovoljnim telesnim i verbalnim aktivnostima i tako sprečava da nečistoća dostigne fazu prekoračenja. Vežbanje koncentracije obezbeđuje kontrolu nad fazom manifestacije. Ono uklanja već ispoljene nečistoće i štiti um od njihovog neprekidnog izbijanja na površinu. Ali iako koncentraciju možemo razvijati do dubina punog zadubljenja, ona nije u stanju da utiče na osnovni uzročnik bolesti — one latentne tendencije koje leže uspavane unutar mentalnog kontinuuma. Protiv njih koncentracija je nemoćna, jer je za njihovo iskorenjivanje potrebno nešto više od mentalnog mira. Sem sabranosti i vedrine ujedinjenog uma, potrebna je mudrost (pañña), prodorno sagledavanje pojava u njihovom fundamentalnom nivou postojanja.

Samo mudrost može preseći latentne tendencije u njihovom korenu, upravo zato što ključni elemenat čitave te strukture, elemenat koji hrani sve ostale delove, jeste neznanje (aviđđa), a mudrost jeste lek za neznanje. Iako je po obliku negativno, "ne-znanje" u suštini nije negativno, puko odsustvo ispravnog znanja. Ono je pre jedan podmukao i nestabilan faktor koji neprekidno dejstvuje, tako što sebe ubacuje u svaki deo našeg unutrašnjeg života. On iskrivljuje kogniciju, dominira voljom i daje ton čitavom našem iskustvu. Kao što Buda kaže: "Elemenat neznanja je zaista jedan moćan element" (SN 14:13).

Na kognitivnom nivou, što je njegov najosnovniji nivo delovanja, neznanje se infiltrira u naša opažanja, misli i gledišta, tako da na kraju potpuno pogrešno razumemo svoje iskustvo, prekrivajući ga sa više slojeva obmane. Najvažnije među tim obmanama su tri sledeće: obmana da vidimo trajno u onome što nije trajno, obmana da nas zadovoljava ono što nas ne može zadovoljiti i obmana sopstvu tamo gde ga nema. Tako smatramo da smo mi i svet oko nas čvrsti, stabilni, trajni entiteti, uprkos mnoštvu signala koji nas podsećaju da je sve podložno promeni i propadanju. Smatramo da imamo nekakvo unapred dato pravo na zadovoljstvo i usmeravamo svoje napore ka uvećavanju i intenziviranju svojih užitaka sa žarom koji ne biva umanjen čak ni kada se uvek iznova susretnemo sa bolom, razočarenjem i frustracijom. A sebe vidimo kao potpuno odvojen ego i vezujemo se za različite ideje i slike koje formiramo o sebi kao nepobitne istine o svom identitetu.

I dok neznanje zamagljuje pravu prirodu stvari, mudrost uklanja velove koji iskrivljuju sliku, što nam omogućuje da pojave vidimo u njihovom osnovnom načinu postojanja i to sa jasnoćom kakvu nam pruža jedino direktno viđenje. Ovaj trening u mudrosti kao svoju suštinu ima razvijanje uvida (vipassana-bhavana), dubokog i sveobuhvatnog viđenja prirode postojanja, koje sagledava istinu našeg bića tamo gde nam je ona jedino i dostupna, a to je u našem sopstvenom iskustvu. Mi smo obično uronjeni u to iskustvo, toliko potpuno identifikovani sa njim, da nismo u stanju da ga razumemo. Živimo ga, ali ne uspevamo da razumemo njegovu prirodu. Zahvaljujući tom slepilu, iskustva biva pogrešno shvaćeno, njega modifikuju iluzije trajnosti, zadovoljstva i sopstva. Među ovim kognitivnom iskrivljavanjima, najukorenjenija i najupornija jeste iluzija o sopstvu, ideja d au središtu našeg bića postoji jedno istinski utvrđeno "ja", sa kojim se u suštini poistovećujemo. Ovaj pojam sopstva, podučava Buda, jeste jedna greška, puka pretpostavka koja nema svoje uporište u stvarnosti. Pa ipak, iako je puka pretpostavka, ideja sopstva nije bez svojih konsekvenci. Naprotiv, ona ima takve konsekvence koje nam mogu donete probleme. Pošto to gledište sopstva preuzimamo kao tačku iz koje posmatramo ovaj svet, našu umovi sve dele na dualitete "ja" i "ne-ja", "moje" i ono što nije "moje". Potom, zarobljeni u tim dihotomijama, postajemo žrtvom mentalnih nečistoća koje one rađaju, nagona da nešto zgrabimo samo za sebe ili uništimo, a onda i žrtvom patnje koja iz svega toga neizbežno proizlazi.

Da bismo sebe oslobodili svih nečistoća i patnji, treba razvejati iluziju o sopstvu kojom se sve one hrane, razvejati viđenjem "bez-sopstvenosti". Upravo je to zadatak koji stoji pred razvijanjem mudrosti. Prvi korak na ovoj stazi razvoja jeste analitički. Kako bi se iskorenilo uverenje o postojanju sopstva, polje iskustva treba razložiti na određene grupe elemenata, koje onda metodično istražujemo kako bismo se uverili da nijedan od njih pojedinačno, a ni u kombinaciji sa drugima, ne može biti smatran sopstvom. Ovakvo analitičko tretiranje iskustva, tako karakteristično za više nivoe budističke filozofske psihologije, ne znači da iskustvo može biti svedeno na jedan nasumičan konglomerat pojedinačnih delova, kao što je to recimo slučaj sa satom ili automobilom. Iskustvo poseduje nesvodivo jedinstvo, ali to jedinstvo jeste funkcionalno, a ne supstancijalno; ono ne zahteva pretpostavku nekakvog ujedinjujućeg sopstva odvojenog od ostalih elemenata, koje onda zadržava svoj identitet u sred neprekidne promene.

Metod analize koji se najčešće primenjuje koristi shemu pet sastojaka prianjanja (panć'upadanakkhandha): materijalni oblik, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest. Materijalni oblik čini materijalnu stranu egzistencije: telesni organizam sa njegovim čulima i spoljašnjim objektima kognicije. Ostala četiri sastojka čine mentalnu stranu. Osećaj obezbeđuje afektivni ton, percepcija je elemenat registrovanja i identifikovanja, mentalni obrasci pokrivaju voljne i emotivne elemente, a svest osnovnu svesnost, kao ključnu da se iskustvo uopšte formira. Ovakva analiza uz pomoć pet sastojaka bića omogućuje pokušaj da se iskustvo vidi isključivo kroz elemente koji ga čine, bez skretanja na implicitne reference o jednom neutvrđenom sopstvu. Sticanje takve perspektive zahteva razvijanje intenzivne sabranosti, sada primenjene na četvrti temelj, kontemplaciju elemenata egzistencije (dhammanupassana). Tako učenik boravi kontemplirajući ovih pet sastojaka, njihov nastanak i nestanak:

Učenik kontemplira pojave, a to su pet sastojaka prianjanja. On zna šta je materijalni oblik, kako on nastaje, kako on nestaje; zna šta je osećaj, kako on nastaje, kako on nestaje; zna šta je opažaj, kako on nastaje, kako on nestaje; zna šta su mentalni obrasci, kako oni nastaju, kako oni nestaju; zna šta je svest, kako ona nastaje, kako ona nestaje. [1 ]

Ili učenik svoju kontemplaciju može bazirati na šest unutrašnjih i šest spoljašnjih područja čulnog iskustva, a to znači na šest čula i njima odgovarajućim objektima, takođe uočavajući "okove" ili nečistoće koje se javljaju na osnovu kontakata čula i objekata:

Učenik boravi kontemplirajući pojave, a to su šest unutrašnjih i šest spoljašnjih područja čula. On razume oko i oblike, uho i zvukove, nos i mirise, jezik i ukuse, telo i dodire, um i mentalne objekte; i on isto tako razume okove koji nastaju u zavisnosti od njih. On razume kako joj nenastali okov nastaje, kako već nastali okov biva napušten i kako se jednom napušteni okov više ne pojavljuje u budućnosti. [2 ]

Razlaganje sopstva se dalje odvija istraživanjem elemenata egzistencije, ne analitički, već kroz njihovu relacionu strukturu. Istraživanje otkriva da ti sastojci postoje samo u zavisnosti od određenih uslova. Ništa u tom skupu ne poseduje apsolutnu samodovoljnost time što će biti pripisano pretpostavljenom "ja". Koji god elemenat unutar kompleksa telo-um da pogledamo, ustanovljavamo da su oni uslovljeni nečim drugim, da su vezani za ogromnu mrežu događaja koja se prostire daleko izvan njih i u vremenu i u prostoru. Telo je, na primer, nastalo spajanjem spermatozoida i jajne ćelije, a opstaje zahvaljujući hrani, vodi i vazduhu. Osećaj, opažaj i mentalni obrasci događaju se u zavisnosti od tela i njegovih čula. Njima je potreban neki objekat, svest koja ga registruje i spoj te svest i objekta koji se događa putem čula. Svest, sa svoje strane, zavisi od svesnog organizma i čitavog repertoara mentalnih elemenata. Štaviše, čitav ovaj proces postojanja nastao je na osnovu prethodnih života unutar ovog specifičnog lanca egzistencija i nasleđuje svu kammu nagomilanu tokom ranijih egzistencija. Tako ništa ne postoji samo po sebi. Svi uslovljeni fenomeni postoje unutar neke veze, zavisni i uslovljeni drugim stvarima.

Napred navedena dva koraka — analiza elemenata i njihovog odnosa — pomažu nam da se odvojimo od ideje sopstva, ali nemaju dovoljnu snagu da razore duboko usađenu vezanost za ego, pothranjivanu pogrešnom percepcijom. Da bi se ona iskorenila, potrebna je potpuno suprotna percepcija: direktan uvid u to da su pojave prazne, bez srži. Ovakav uvid rezultat je kontempliranja elemenata egzistencije na osnovu njihova tri univerzalna obeležja — nepostojanost (aniććata), nedovoljnost (dukkhata) i nepostojanje trajne suštine (anattata).

Sve u svemu, prvo obeležje koje treba razmotriti jeste nepostojanost, što na nivou uvida ne znači tek da na kraju sve ima svoj kraj. Na tom nivou, to znači nešto dublje i upečatljivije, naime da su uslovljeni fenomeni u konstantnom kretanju, pojave koje se razlažu i nestaju skoro istog trenutka kada i nastanu. Tako se objekti koji se oku čine kao stabilni sada otkrivaju kao nizovi trenutnih formacija (sankhara); sopstvo koje je stvorio zdrav razum rastvara se u struju sačinjenu iz dva međusobno isprepletena toka — tok materijalnih događaja, što je sastojak ličnosti koji nazivamo materijalni oblik, i tok mentalnih događaja, koji čine ostala četiri sastojka.

Kada jednom sagledamo nepostojanost, ubrzo za njima dolazi i uvid u ostala dva obeležja. Pošto se sastojci neprekidno razlažu, ne možemo se mnogo pouzdati u njih da će nam obezbediti neku trajnu zadovoljenost. Kakva god očekivanja da na njima baziramo, osuđena su na propast zbog njihove neizbežne promene. Tako, kada ih sagledamo sa uvidom, vidimo ih kao dukkha, patnju, u najdubljem smislu reči. Potom, pošto su sastojci nepostojani i nezadovoljavajući, ne možemo ih smatrati za sopstvo. Ako bi bili sopstvo, ili pripadali sopstvu, bili bismo u stanju da ih kontrolišemo i menjamo po sopstvenoj volji, da ih načinimo trajnim izvorom blaženstva. Pošto to nismo u stanju, upravo suprotno, utvrđujemo da su oni osnova za nastanak bola i razočarenja. Pošto ih ne možemo podvrgnuti kontroli, upravo ti elementi našeg bića mogu se označiti kao anatta: nisu sopstvo, ne pripadaju sopstvu, tek prazni fenomeni, koje niko ne poseduje i koji se događaju u zavisnosti od raznih uslova.

Kroz vežbanje uvida, osam elemenata Puta dobijaju do tada ne poznat intenzitet. Dobijaju snagu i ujedinjuju se u jedinstveni put koji vodi ka cilju. Kroz vežbanje uvida svih osam delova puta i tri vrste vežbanja postoje paralelno; svaki od njih potpomaže sve ostale; svaki daje svoj specifičan doprinos čitavom poslu. Elementi koji se tiču moralne discipline drže pod kontrolom sklonosti ka prekoračivanju granica i to sa takvom preciznošću da se čak ni misao o neetičkom ponašanju ne javlja. Elementi puta vezani za koncentraciju drže um čvrsto fiksiranim na tok fenomena, na kontempliranje bilo čega što se pojavi i to sa savršenom preciznošću, bez zaboravljanja ili ometanja. Ispravno razumevanje, kao mudrost uvida, postaje sve oštrije i dublje; ispravna namera se ispoljava kao nevezivanje i postojanost cilja, obezbeđujući stabilnost čitavom procesu kontemplacije.

Meditacija uvida kao svoju objektivnu sferu uzima "uslovljenje tvorevine" (sankhara) obuhvaćene sa pet sastojaka bića. Njezin zadatak jeste da otkrije njihove ključne karakteristike: tri obeležja – nepostojanost, nedovoljnost i nepostojanje sopstva. Pošto još uvek radi sa svetom uslovljenih događaja, Plemeniti osmostruki put na nivou uvida se naziva profani put (lokiyamagga). Ova oznaka ni na koji način ne implicira da je put uvida u vezi sa profanim ciljevima. da postignućima koju su u domenu samsare. On teži transcendentnom, on vodi ka oslobađanju, ali njegov objektivni domen kontemplacije još uvek leži unutar ovog uslovljenog sveta. Međutim, ova profana kontemplacija uslovljenog služi kao vozilo koje će nas odneti do neuslovljenog, za dostizanje transcendentnog. Kada meditacija uvida dosegne svoj vrhunac, kada do kraja razumemo nepostojanost, nedovoljnost i iluziju sopstva u odnosu na sve što je stvoreno, um proniče kroz uslovljeno i uviđa neuslovljeno, nibbanu. On direktnim viđenjem sagledava nibbanu, čini je predmetom neposrednog razumevanja.

Ovaj proboj u neuslovljeno postiže se onom vrstom svesti ili mentalnog događaja koji se naziva transcendentnim putem (lokuttaramagga). Taj transcendentni put dešava se u četiri faze, u četiri "transcendentna puta", od kojih svaki obeležava sve dublji nivo uvida i rezultira sve većim stepenom slobode, a četvrti i poslednji donosi konačno oslobođenje. Ova četiri puta se mogu preći u kratkom vremenu, jedan za drugim — za one sa izuzetno izoštrenim svojstvima, čak i u jednom sedenju — ili se (što je obično slučaj) mogu protegnuti na određeno vreme, čak i na nekoliko života. [3 ] Zajedničko za ova četiri transcendentna puta jeste pronicanje u četiri plemenite istine. Oni ih razumeju, ne pojmovno, već intuitivno. Razumeju ih kroz viđenje, sagledavaju ih sa potpunom izvesnošću kao neizbežne istine egzistencije. Ova vizija istina koje one predstavljaju događa se u jednom trenutku. Četiri plemenite istine ne razumevamo sekvencijalno, kao što je to slučaj na stupnju promišljanja, kada je misao instrument razumevanja. One su sagledane istovremeno: videti jednu istinu uz pomoć ovog puta znači videti ih sve četiri.

I kako put sve više zalazi u četiri istine, um obavlja četiri simultane funkcije, svaku u odnosu na jednu od istina: on potpuno razume istinu o patnji, vidi da je sve uslovljeno što postoji obeleženom znakom nedovoljnosti. U isto vreme on napušta žudnju, probija se kroz čitavu tu džunglu egoizma i žudnji, koja uvek iznova porađa patnju. Dalje, um razume prestanak, ono polje besmrtnosti koje se naziva nibbana, sada neposredno vidljivo unutrašnjem oku. I na kraju, kao četvrto, um razvija plemeniti osmostruki put, čijih osam elemenata sada dobijaju ogromnu snagu, izdižu se na transcendentni nivo: ispravno razumevanje sada znači direktno viđenje nibbane, ispravna namera približavanje uma nibbani, trijada etičkih elemenata je pouzdana brana protiv svakog moralnog prestupa, ispravan napor je energija koja pokreće, ispravna svesnost postaje deo opšte budnosti, a ispravna koncentracija je fokusiranje uma u jednu tačku. Ova sposobnost uma da odjednom obavlja četiri funkcije upoređivana je sa sposobnošću sveće da istovremeno sagoreva fitilj, topi vosak, rasteruje mrak i daje svetlost. [4 ]

Transcendentni putevi imaju specijalan zadatak da iskorenjuju nečistoće uma. Pre dostizanja ovih puteva, na stupnjevima koncentracije i čak meditacije uvida, te nečistoće nisu bile potpuno uklonjene, već samo oslabljene, stavljene pod kontrolu i potisnute uz pomoć razvijanja viših mentalnih sposobnosti. Ispod površine one su nastavile da egzistiraju u obliku latentnih tendencija. Ali kada se dostignu transcendentni putevi, počinje pravi rad na iskorenjivanju.

Po tome što nas vezuju za krug preporađanja, ove nečistoće se klasifikuju kao skup od deset "okova" (samyođana) na sledeći način: (1) uverenje o postojanju sopstva, (2) sumnja, (3) vezivanje za pravila i rituale, (4) čulna želja, (5) odbojnost, (6) žudnja za postojanjem u svetu suptilne materije, (7) žudnja za nematerijalnim postojanjem, (8) obmana, (9) nespokojstvo i (10) neznanje. Svaki od četiri transcendentna puta eliminiše određeni sloj nečistoća. Prvi, put ulaska u tok (sotapatti-magga) uklanja prva tri okova, koji su i najgrublji, potpuno ih eliminiše, tako da oni više ne mogu da se ponovo jave. Uverenje o postojanju sopstva (sakkaya-ditthi), ubeđenost da unutar pet sastojaka bića postoji nepromenljivo sopstvo, jeste uklonjeno tako što vidimo na su svi fenomeni po samoj svojoj prirodi nepostojani. Sumnja biva eliminisana tako što smo razumeli istinu na koju je ukazao Buda, videli smo je sopstvenim očima, te otuda više nikada neće moći da se pojavi kao posledica neizvesnosti. I vezanost za pravila i rituale biva uklonjena, jer sada znamo da se do oslobođenja može stići jedino kroz praktikovanje plemenitog osmostrukog puta., a ne kroz kruti moralizam ili obavljanje ceremonija.

Iza ovog puta neposredno sledi drugo stanje transcendentne svesti poznate kao plod plod (phala), koje rezultira iz ovog uklanjanja nečistoća. Svaki put sledi njemu odgovarajući plod, pri čemu um za nekoliko trenutaka doživljava blaženi mir nibbane, pre nego što se ponovo vrati na nivo niže svesti. Prvi plod jeste plod ulaska u tok i čovek koji je prošao kroz iskustvo ovog ploda postaje "onaj koji je ušao u tok" (sotapanna). On je ušao u tok Dhamme koji će ga pre ili kasnije odneti do konačnog oslobođenja. On će sigurno biti oslobođen i ne može se više vratiti na put neprobuđenog, običnog čoveka. On u sebi još uvek ima određene nečistoće, i zbog toga će mu trebati najviše još sedam života da stigne do konačnog cilja. No, on je stekao suštinski uvid koji mu je neophodan da stigne do cilja i ne postoji način da skrene sa puta.

Učenik pun entuzijazma, sa izoštrenim sposobnostima, pošto je dostigao stupanj ulaska u tok, ne smanjuje napore, već ulaže novu energiju kako bi čitav put prešao što je brže moguće. On nastavlja svoje vežbanje kontemplacije uvida, prolazi kroz sve više stupnjeve znanja stvorenog tim uvidima i potom stiže do drugog puta, puta jednom-povratnika (sakadagami-magga). Ovaj transcendentni put ne raskida potpuno nijedno od okova, ali zato slabi korene pohlepe, mržnje i obmanutosti. Idući ovim putem, meditant doživljava i njegov plod i postaje "jednom-povratnik", koji će se na ovaj svet vratiti najviše samo još jednom pre nego što dostigne potpuno oslobođenje.

Ali naš učenik ponovo prione na kontemplaciju. Na narednom stupnju transcendentnog uvida on dostiže treći put, put ne-povratnika (anagami-magga), kojim raskida dva okova, a to su čulna želja i odbojnost. Iza te tačke, on više ne može da padne u klopku bilo kakve žudnje za čulni zadovoljstvima i u njemu se ne javljaju bes, odbojnost i nezadovoljstvo. Kao ne-povratnik, on se više ne vraća u ljudski oblik postojanja u narednom životu. Ako u ovom životu ne dosegne poslednji deo puta, tada će se posle smrti preporoditi u najvišoj sferi, u svetu suptilne materije (rupaloka) i tu stići do oslobađanja.

No, naš meditant i dalje ulaže napor, razvija uvid i na njegovom vrhuncu stupa na četvrti put, put arahanta (arahatta-magga). Ovim putem on raskida svih pet preostalih okova – žudnja za postojanjem u svetu suptilne materije, žudnja za nematerijalnim postojanjem, obmana, nespokojstvo i neznanje. Prvi je žudnja za preporađanjem u nebeskim svetovima koji se obično zajednički označavaju kao "svet Brame" i dostiže kroz četiri materijalna zadubljenja. Drugi je žudnja za preporađanjem na nekom od četiri nematerijalna nivoa, koje se postiže kroz četiri nematerijalna zadubljenja. Obmana (mana) ovde nije ona gruba forma sujete u koju padamo precenjivanjem sopstvenih vrlina i sposobnosti, već suptilni ostatak uverenja u postojanje ega, koje se zadržava čak i pošto su pojmovno eksplicitna stanovišta o sopstvu iskorenjena. Tekstovi ovu vrstu obmane označavaju kao obmanu "ja jesam" (asmimana). Nespokojstvo (uddhaćća) jeste suptilno uzbuđenje koje opstaje u umu sve dok ne postane potpuno probuđen, a neznanje (aviđđa) jeste fundamentalna kognitivna blokada koja sprečava puno razumevanje četiri plemenite istine. Iako su grublji slojevi neznanja već bili uklonjeni uz pomoć mudrosti stečenoj na prva tri puta, tanki veo neznanja pokrriva istine čak i za ne-povratnika.

Put arahanta uklanja i ovaj poslednji veo neznanja i sa njim i sve preostale mentalne nečistoće. Tako ovaj put rezultira savršenim razumevanjem četiri plemenite istine. On potpuno sagledava istinu patnje; iskorenjuje žudnju iz koje izvire patnja izvire; razume potpuno jasno neuslovljeni elemenat, nibbanu, kao prestanak patnje; i okončava razvijanje svih osam elemenata plemenitog osmostrukog puta.

Sa dostizanjem četvrtog puta i njegovog ploda, učenik postaje arahant, onaj koji se već u ovom životu oslobodio svih okova. Arahant je prešao plemeniti osmostruki put do samog njegovog kraja i sebe može da opiše formulom koju tako često srećemo u Pali kanonu: "Nema više preporađanja; proživljen je svetački život; učinjeno je ono što je trebalo učiniti; za mene nema više preporađanja." Arahant nije više neko ko praktikuje put, već je njegovo živo otelovljenje. Pošto je do savršenstva razvio svih osam elemenata puta, Oslobođeni živi uživajući u njihovim plodovima: probuđenosti i potpunom oslobođenju.

Beleške

[1] DN 22; Word of the Buddha, str. 71-72. [Natrag]

[2] DN 22; Word of the Buddha, str. 73. [Natrag]

[3] U prvom izdanju ove knjige tvrdio sam da četiri puta treba preći jedan za drugim, tako da nema dostizanja višeg puta pre nego što se stupi na ona ispod njega. Ovo je svakako pozicija koju zastupaju Komentari. Međutim, u suttama se ponekad javljaju pojedinci koji direktno sa stupnja običnog čoveka prelaze na treći i čak na četvrti put i njegov plod. Iako komentatori objašnjavaju da su oni prešli sve prethodne puteve i plodove u jednom munjevitom nizu, sami kanonski tekstovi uopšte ne ukazuju da se nešto takvo dogodilo, već sugerišu direktno dostizanje viših stupnjeva bez prelaznih dostizanja onih nižih. [Natrag]

[4] Videti Visuddhimagga XXII, 92-103. [Natrag]