Budistički pogled na bol,
napetost i bolest
Bhikkhu Sumedha
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
1. Telo i um
Ljudsko telo se od ljudskog uma razlikuje na površnom nivou, ali osnovna priroda i tela i uma ima slična obeležja. Opis tih osnova obuhvata univerzalnu prirodu uma i materije. Ovde se nastoji da se opišu neki aspekti prirode uma i da se uporede sa ljudskim telom.
Promenljiva priroda
Fizičko telo kako bi se održalo zahteva neprekidno snabdevanje kiseonikom i hranljivim materijama. Kiseonik i hranljive materije se neprekidno troše u sintezi telesnih materija. Koja god materija da se formira ona je nestabilna i stoga se raščlanjava. No pre ili kasnije, potpuno nova materija se sintetiše, zamenjujući ono što je izgubljeno, na taj način se održava neprekidnost. Neprekidnost tkanja nestabilne materije je to što izgleda kao čvrsto telo. No u stvarnosti, to nije ništa drugo nego niz promena: sinteza i raščlanjivanje. To je priroda nestalnosti, suštinska priroda svemira.
Isti zakon upravlja umom. Kako bi preživeo naš um zahteva neprestano snabdevanje "hranljivim materijama" u vidu onoga što vidimo, čujemo, okušamo, osetimo, mirišemo i mislimo. Ispoljavanje uma tokom pojedinog vremenskog perioda je jednim delom određeno prirodom "hranljivih materija" koje su snabdevene tokom tog pojedinog vremenskog perioda. Drugim rečima, promena u spoljnjem ambijentu može da dovede do promene u mentalitetu.
Baš kao što lekari nalaze uzrok opadanja zasićenosti kiseonikom kod pacijenta kao neku od grešaka u mehanizmu za snabdevanje kiseonikom, pad pacijentovog mentalnog nivoa može da se desi usled promene u pacijentovom "spoljašnjem" ambijentu. Kada se hranljive materije uma dobro razumeju, onda se zna kako se one koriguju kod abnormalnih stanja uma i kako se vraća normalno mentalno zdravlje. Na primer, previše zategnuta maska za kiseonik koja pacijentu iritira kožu može biti glavni razlog njegove uznemirenosti. Jednostavno popuštanje maske moglo bi rešiti problem.
Uzrok i posledica
Bilo koji telesni fenomen je rezultat više nego jednog uzroka. Ono što je ovde bitno jeste da ništa u ovom telu ne stoji odvojeno, a da nije rezultat uzroka. Čitalac ne mora odmah da se složi sa time da je svaki element našeg uma (svesnost) rezultat ničega drugog osim kombinacije uzroka, ali ono što je bitno je da nijedan element uma ne stoji sam bez uzroka. Ako to prihvatimo onda vidimo kako su ljudi jednostavno tkanje psihosomatskih uslova. Kada ovo tkanje nestabilnih psihosomatskih uslova prepozna sebe kroz neznanje, pojavljuje se utisak o "ja" i "moje".
Ovo "ja" ima žudnju i odbojnost. Kada se žudnje zadovolje, sreća ishodi. Kada žudnje nisu zadovoljene, nesreća ishodi. No kada se shvati da ovo "ja" nije ništa do tkanje nestabilnih psihosomatskih uslova, neznanje o "ja" prolazi. Takav um ne vidi stvari kao nešto što treba da želi ili da se odbija. Umesto toga prihvata šta god da se dešava kakvim jeste i prikladno deluje bez unutrašnjeg naprezanja. Tada žudnja ili odbojnost ne mogu više da savladaju um. Pošto je um lišen bilo kakvih nečistoća on ostaje stabilan u svojoj osnovnoj prirodi – spokojan i miran sve vreme.
Na primer: Neko čija ideja o "ja" istrajava, videći sliku, kaže, "Vidim sliku". Ali onaj ko vidi uzročno-posledičnost mentalnih elemenata zapaža da se "čin viđenja slike" pojavio u tom trenutku, a takođe da će i proći kao ishod izvesnih uslova. Nikakav utisak o "ja" nije u to uključen. Tada se mentalne nečistoće vezane za "ja", poput žudnje i odbojnosti, neće pojaviti.
Ovo je možda kategoričan primer. Mada, što je manji utisak o "ja" utoliko će manja i patnja morati da bude. Pacijent sa ispravljenim vidom nema želju, "Neću bol" ili "Želim prijatna osećanja", nego prihvata šta god da se dešava kao što jeste, videći uzroke i posledice, prevazilazeći utisak o "ja". Tada on živi u skladu sa pravom prirodom uma i materije. Ishod je ugasnuće napetosti i uspostavljanje smirenosti.
Postupci imaju posledicu
Kada telo naiđe na štetan agens poput virusa ono razvija odbrambeni mehanizam kako bi se zaštitio, npr. zapaljenje. Ponekad takvi telesni odgovori nanose više štete nego sami štetni agensi. U tom slučaju lekari mogu da primene terapiju kojom će umanjiti telesni odgovor, dajući imunosupresivne ili protivupalne lekove.
U slučaju uma ova "terapija" je istina. Kada se susretne neprijatna senzacija (= štetan agens), iz neznanja se reaguje sa odvratnošću, odbojnošću ili mržnjom. Mentalna reakcija (= zapaljenje) nanosi više štete nego što bi to sama neprijatna senzacija uopšte mogla.
Isto kao što telo pokreće začarani krug proizvodnje citokina u prisustvu tropske groznice koji dovodi do stanja šoka, ova mentalna nečistoća, ljutnja, se razmnožava, dovodeći do zbunjenosti i nemira. U početku je odbojnost usmerena samo ka neprijatnoj senzaciji. No uskoro može da se proširi i na stvar ili na osobu smatranu odgovornom za nanošenje bola. Ljuta osoba može da krene da mrzi sve i bilo šta što je dovedeno u vezu sa pretpostavljenim uzrokom njenog bola. Poput vatre koja zahvata i uništava bilo koji zapaljivi materijal, odbojnost spaljuje bilo šta što dođe na um. Dakle neophodno je da se umu da "imunosupresor"da bi se zaustavilo razmnožavanje negativnih misli. A to je ništa drugo nego ispravno razumevanje mentalne nečistoće odbojnosti i njenog protivotrova, prijateljskosti, koji se stiče ispitivanjem sopstvenog uma.
Lekari stiču novo znanje o ljudskom telu na tri glavna načina:
• znanje stečeno čitanjem i slušanjem
• znanje stečeno racionalnim ili logičnim razmišljanjem
• znanje stečeno kroz njihovo sopstveno iskustvo
Od ova tri poslednji ima veći uticaj na lekareve odluke nego ostali. Znanje koje olakšava mentalni pritisak potpada pod iste tri grupe. Od kojih neposredno iskustvo mentalnih i fizičkih fenomena dovodi do stvarne promene. Na primer, neko je možda slušao ili čitao o svim nezdravim posledicama ljutnje (prvi tip znanja); neko može da predvidi škodljive posledice ljutnje posmatrajući ljute ljude (drugi tip); ali ni jedan od njih ne pruža stvarno olakšanje od ljutnje. Neposredno znanje stečeno kroz čisto posmatranje sopstvene ljutnje i negovanje njegovog protivotrova, prijateljskosti, je to što zaista pročišćava um od ljutnje.
Posmatranje bez uplitanja
Princip "ne čini ništa, budno čekaj" se primenjuje u razumevanje prave prirode patoloških procesa koji se odvijaju kod pacijenta. "Ne čini ništa" jer bi bilo kakvo uplitanje zamaskiralo pravu prirodu procesa. "Budno čekaj" znači biti budan u posmatranju onoga što se dešava.
Upravo isti princip važi kod bavljenja umom. Ono što je potrebno za pročišćenje uma jeste jasno posmatranje. Posmatranje jeste budno čekanje. Posmatranje je jasno u smislu da u tome nema uplitanja sviđanja ili nesviđanja. Na primer, ako neko želi da zna pravu prirodu ljutnje, treba da vidi ljutnju kada se ona pojavi u umu, bez nesviđanja (ili sviđanja) objekta ljutnje. Sa ispitivanjem misli bez ikakvog sviđanja ili nesviđanja, prava priroda misli počinje da se razotkriva. Tada postaje jasniji zakon koji upravlja mentalnim elementima. Dolazi do shvatanja na koji način su napetost i patnja izazvani u našem umu. Onda ćemo znati kako da izmaknemo patnji i uživamo u unutrašnjem miru.