Budistički pogled na bol,
napetost i bolest
Bhikkhu Sumedha
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
UVOD
21. decembra 2006. godine u otprilike 10:30 sati uveče po šrilankanskom vremenu, moj voljeni prijatelj, Poštovani Bhikkhu Sumedha, monah rođen u Švajcarskoj koji je prebivao u Manapadassana Leni u Dulwali, blizu Kandyja, je preminuo. Poštovani Sumedha bi napunio 75. godinu života narednog februara. Ranije 2006. godine dijagnosticiran mu je rak bešike i marta meseca je podvrgnut hirurgiji. U novembru je zadobio upalu pluća i bio je primljen na Odeljenje intenzivne nege pri Peradeniya Bolnici. Dok je još bio u bolnici osećao je oštre bolove u stomaku i primetio je krv u urinu i stolici što ga je ubedilo da mu se rak vratio. Međutim, iznenađujuće je da je ubrzo nakon toga napustio bolnicu. Naš zajednički prijatelj Joel Harary, koji ga je redovno posećivao u bolnici, mi je pisao 19. novembra da su mu “lekari ponudili da ga zadrže još nekoliko dana da utvrde uzrok bola ali [da je] Bhikkhu Sumedha odbio. … u dobroj je formi i ima mnogo energije. Lekari su rekli da ne misle da ima rak.”
Po povratku u svoju pećinu, počev od, možda 24. novembra, iznenada je prestao da jede i da pije, tvrdeći da mu uzimanje bilo kakve hrane ili čak vode izaziva mučninu i povraćanje. Znao je da će to završiti u njegovoj smrti ali nije bio ni najmanje uplašen, naprotiv, oni koji su ga posetili rekli su da je zračio neobičnim poletom i sjajem. Mnogi su me izvestili da su bili zapanjeni njegovom neprekidnom vitalnošću, dinamizmom i jasnoćom uma, koja je potrajala čak i nakon nekoliko nedelja posta. Pričao je o Dhammi satima, no ipak nije odavao znake klonulosti. Izgledalo je kao da je napajan iz nekog neizmernog izvora energije i njegov um je bio stalno blistav, prodoran i pozoran.
Međutim, nakon nekoliko nedelja njegova fizička snaga je opala. Njegov nadglednik, Jagath Wijesiri, koji se o njemu brinuo kao sin još od kasnih 80-ih, predložio mu je da se ponovo vrati u bolnicu. Pristao je, svestan da bi time olakšao Jaganatha od tereta da se stara o njemu, pod uslovom da se njegove želje ispoštuju. Naročito je naglasio da ne želi da bude prisilno hranjen ili da mu se intravenozno daje značajna količina hrane. Pristao je da intravenozno prima tečnosti ali da neće prihvatiti hranu osim povremenog gutljaja tečnosti da umanji suvoću usta. Tokom svojih poslednjih dana je oslabio i imao je povremenu dijareju. Britanski monah, Poštovani Anandajoti, koji je bio sa njim blizu njegovog kraja, rekao je da mu je um bio jasan i pozoran sve do same smrti. Od američkog para, Kena i Visakhe Kawasaki, koji su ga gotovo svakodnevno posećivali tokom njegovih poslednjih nedelja u bolnici, čuo sam dirljivu priču. Na sam dan njegove smrti otišli su da ga posete i zatekli ga iznurenog i izrazito slabog. U susednom odeljku nalazio se dečak, vrlo bolestan, koji je plakao i jadikovao. Zvuk njegovog jadikovanja dopro je do ušiju Poštovanog Sumedhe i uprkos sopstvene slabosti, podigao je pogled i raspitao se šta bi moglo da se učini da bi se olakšala patnja tog deteta. Takav je bio karakter ovog monaha koji je uvek pokazivao mnogo brige za siromašne i uboge, naročito za proste seljane Šri Lanke.
Još daleko pre svoje smrti zatražio je da se nakon njegove smrti njegove oči uklone i doniraju očnoj banci za transplantaciju rožnjače, da se bilo koji od održivih telesnih organa upotrebi za transplantaciju, i da se njegovo telo donira medicinskom fakultetu Univerziteta Peradeniye na medicinsko istraživanje. Izravno po smrti njegove oči su bile uklonjene, kao što je želeo, i ujutro, nakon smrti, njegovo telo je zvanično donirano fakultetu medicine. U međuvremenu, u petak ujutro, monasi iz njegovog monaštkog bratstva Ramañña Nikāya, uključujući njegovog bliskog prijatelja, Poštovanog Y. Dhammapālu, stigli su i izveli u njegovo ime obred „deljenja zasluga“.
Ovo nije bio Bhikkhu Sumedhov prvi susret sa smrću. 2001. godine je gotovo umro usled gušenja. Jednog jutra kasnoga marta te godine, kada je Jaganath došao do pećine da mu pripremi jutarnji čaj, našao ga je gde leži u krevetu u komatoznom stanju. Odmah ga je poneo niz brdo i požurio u Odeljenje intenzivne nege Peradeniya bolnice. Kada smo ga mi, njegovi prijatelji iz Kandyja, posetili na Odeljenju, njegovo stanje je izgledalo tako očajno da smo počeli da planiramo njegovu sahranu. Bio je potpuno nesvestan i bio je priključen na, što je izgledalo kao, pola tuceta mašina.
Međutim, možda četvrtog dana neočekivano je izronio iz kome, povratio svesnost, a zatim i polako povratio zdravlje. No još veće iznenađenje je tek usledilo. Ne samo da je povratio zdravlje već je i osećao toliku zahvalnost osoblju Odeljenja Intenzivne Nege što su mu spasili život da se u njemu pojavio neodoljivi poriv da iznađe neki način da izrazi svoju zahvalnost. Uveren da su mu duboka koma i iskustvo bliske smrti dali redak uvid u stanje kritično traumatiziranih pacijenata, odlučio je da postane duhovni vodič pacijentima Odeljenja Intenzivne Nege. Razgovarao je sa nadležnim lekarem Dr. Chula Goonasekarom o svojem iskustvu i idejama, i doktor je prihvatio njegovu ponudu da pruža pomoć.
Pre više od decenije ranije, 1987. godine, Poštovani Sumedha je organizovao besplatnu kliniku za prvu pomoć u svojem selu Dulwali, koja je prvobitno operisala u njegovoj pećini, sa njim kao „bosonogim lekarem“. Sam se podučio nezi za prvu pomoć iz nekoliko udžbenika koje je dobio iz inostranstva. Nakon nekoliko meseci, obučio je meštane u postupcima prve pomoći i preselio kliniku u samo selo. Klinika se nastavila pod okriljem penzionisanog direktora škole uz pomoć švajcarskog budiste. No sada se upustio u novu fazu svojeg zadivljujućeg života sa mnogim transformacijama.
Tokom sledećih pet godina je posećivao Odeljenje intenzivne nege i druga bolnička odeljenja tri ili četiri puta nedeljno. Razgovarao je sa pacijentima, pružao im je savet i utehu, ispitivao o njihovim posebnim potrebama i tražio načine da ih ispuni. Obilazio bi najteže od svih povređenih, bez i najmanje gadljivosti: ženu čiju je odeću rodbina polila benzinom i zapalila tako da je njeno telo bilo prekriveno mnoštvom ožiljaka; mladića koji je izgubio obe noge u automobilskoj nesreći; dete pogođeno retkom bolešću, na samoj ivici smrti, okruženo svojim izbezumljenim roditeljima.
Na čuđenje medicinskog osoblja prikazao je tajanstvenu sposobnost da otkrije precizan način na koji bi pacijent u određenom kritičnom stanju najbolje mogao da bude tretiran kako bi povratio nadu i hrabrost. Postao je čvrst prijatelj sa Dr. Goonasekarom, i zajedno su radili kao tim na konferencijama i posebnim projektima. Sa doktorovom podrškom organizovao je treninge za ostale lekare i medicinske sestre u kojima ih je u stvari podučavao kako da se staraju o pacijentima pod njihovom negom.
Iako je njegov otac (koji je nestao tokom njegovog detinjstva) bio medicinski doktor, njegova uputstva nisu bila zasnovana na bilo kakvom pozadinskom treningu nego na čistoj intuiciji. Bila je to intuicija umetnika, nekog sa darom da vidi duboko iza ljudskih lica i iza njihovih reči u skrivena mesta njihovih srca – intuicija koja mu je dolazila prirodno, jer u nezaređenom životu je Poštovani Sumedha zaista i bio visoko obučen slikar obdaren vizijom i strogo disciplinovan u umetničkoj tehnici. Bila je to takođe i intuicija jogina, jer se u svojim ranim 40-im odrekao sveta zarad života kontemplativnog budističkog monaha, meditirajući godinama u usamljenim pećinama.
Maja 2005. godine Poštovani Sumedha je podneo zahtev za šrilankansko državljanstvo. Pripremajući svoj zahtev napisao je pismo predsedniku zemlje (koji jedini može da preporuči državljanstvo) objašnjavajući razloge zbog kojih podnosi zahtev. Poslao mi je koncept pisma kako bih ispravio engleski jezik. Srećom, još uvek imam dokument na hard disku gde sam našao ovaj završni paragraf, koji je naročito mučno čitati na sam dan njegove smrti:
“Šri Lanku sam usvojio kao svoju domovinu i moja je želja da preminem u ovoj zemlji. Nemam više nikakav osećaj identifikacije ni sa kojom drugom zemljom. Još od svojeg zaređenja nisam napustio ovo ostrvo, i nemam nikakvu nameru da ga napustim do kraja svog života. Imam nemački pasoš iako nikada nisam živeo u Nemačkoj. Želeo bih da postanem šrilankanski državljanin kako bih izrazio i svoj osećaj pripadnosti ovoj zemlji više nego bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj sam živeo, a takođe i da se, u svojoj starosti (sada mi je više nego sedamdeset), poštedim neprilike da svake godine tražim boravišnu vizu koja je važeća samo jednu godinu. Monah sam već trideset godina i potpuno sam nameren da to i ostanem do kraja svojih dana.”
Nakon samo godinu i po dana nakon pisanja gore navedenog, dostigao je “kraj svojih dana” još uvek odeven u smeđe ruho budističkog monaha, mnogo voljenog i poštovanog člana Sanghe. Došao je na Šri Lanku kao umetnik tražeći uživanje i opuštanje; neobično delovanje karme, bubreći iz nesagledive prošlosti, pretvorilo ga je u mudraca koji je tu našao mir, utehu, i put ka konačnom miru. Živeo je i umro kao istinski monah i redak vizionar: Sumedha “Nerođeni” (aja), pećinski meditator, duhovni pokrovitelj Peradeniya Bolnice, genijalni umetnik i neko ko, čak i na ivici sopstvene smrti, još uvek brine za uplašeno dete koje plače na obližnjem bolničkom krevetu.
Poštovani Bhikkhu Bodhi
Manastir Bodhi
Lafayette, New Jersey, SAD
21–22. decembar 2006.