Nedodirljivi Čedomil
Susret s mudrim čovekom
Nada Tomić
Putujemo iz Kolomba taksijem u 150 km udaljeni Kendi, staru prestonicu Šri Lanke – svete zemlje. Tu se nalazi Hram Budinog zuba, gde se čuva zub Gautama Bude, kraljevića i filozofa koji se rodio sredinom VI veka, a umro 80 godina kasnije, u petom veku pre nove ere. Prolazimo kroz okean bujnog tropskog rastinja, preopterećenim putem čije ivice ukrašava tanak red kućica. Uz put posećujemo fabrike, u stvari, radionice za preradu čaja i pravljenje batika, slika na platnu, gde radnici rade od jutra do mraka i zarađuju mesečno 300 do 400 rupija (15 rupija – 1 dolar).
Cilj našeg puta je u stvari poseta budističkom svešteniku iz reda prosjaka, bhikkhu Njanađivaku, što u prevodu znači – mudar čovek. Živi u Ćetijagiri Aranji, zadnja pošta Palepole, 50 km od Kendija.
Pre nego što je došao ovamo pre dvanaest godina, bio je to Čedomil Veljačić, profesor filozofije, nekadašnji diplomata, koji je u slobodnim časovima pisao pesme. Šezdesetih godina predavao je u Zagrebu filozofiju naroda Istoka i pošto je njegov predmet bio neobavezan, ostao je bez studenata. Radno mesto trebalo je da mu se ugasi. Razmenom kulturnih radnika došao je posle toga u Indiju, kako bi pomogao da se tamo otvori katedra za slavistiku.
Stari nesporazum sa studentima se ponovio: vrućina i stotine ventilatora uticali su da je pričao u prazno. Slušaoci ga nisu čuli, a ko zna da li ih je uopšte i zanimalo šta predaje.
Odlučio je da ode na Cejlon. Odranije je održavao vezu s ogranizacijom evropskih filozofa – budista, koji su mu pomogli da se zaredi. Ošišan do glave, uvijen u narandžastu togu, ostao je tu do danas:
"Sklonio sam ovamo glavu" – kaže bhikkhu Njanađivako, dok nas vodi do predikaonice, ogromne, poput praznog vagona, s prozorima bez stakla i govori o svom ranijem životu koji mu se, kako kaže, u jednom trenutku zgadio: o civilizaciji koja satire, budističkom učenju što podrazumeva – duplu nulu: da čovek u stvari i ne egzistira, već da je sam nula – i oko njega ništa…
Zaista prizor koji se pruža iz tog "vagona" je živopisan: zeleni, bražuljkasti predeli s prebogatim darovima čarobnog ostrva, plantaže čaja, pirinča, crvene banane nalik na balone, narandžasti plodovi "kraljevskog kokosa".
"Vidite kako je to jednostavno i lepo. Čak i na crvkut ptice morate da pričekate" – kaže domaćin i naručuje čaj od poslužitelja hrama, pri kojem je on sveštenik prosjak. Priča o istoriji tog kraja, plantaži kakaa, sada potpuno zapuštenoj, nekadašnjeg bogatog vlasnika mister Rosa. Posle odlaska Engleza, domaći posednik je na plantaži podigao fabriku soda-vode, koja je propala jer nije bila rentabilna, tako da je sve napustio i otišao u grad u – auto prevoznike…
Dole, na pola sata hoda je selo. Svakog dana stanovnici donose bhikkhuu doručak i ručak:
"Lepo je živeti od dobročinstva" – primećuje naš domaćin. "Oni zapravo daruju hram. Vole svoje sveštenike, prosjake koji žive asketski, van sela i ne mešaju im se u život i politiku."
Bhikkhu Njanađivako zna klasičan Budin jezik "pali", ali narod govori svojim sinhaleškim, tako da ne može da im objasni ni kako se Buda recimo rugao bogovima, bio protiv vere u dušu, religije, predrasuda i kulta svake vrste, a doživeo je da njegova filozofija postane religija, a on sam – bog.
Živi skromno u kućici od dasaka. Ima dve sobice i kupatilo, krevet i police, orman prepun knjiga. Srećan je kaže, kad vidi bez koliko stvari može da živi, šta mu sve ne treba.
Apsurdu izgleda, nema kraja. Iako budizam propoveda pasivnost i opuštanje, bhikkhu Njanađivako vredno radi, objavljuje svoje radove. U nemačkim filozofskim časopisima objavio je u poslednje vreme više eseja o Šopenhaueru, Ničeu i budizmu. Pozvan je i na međunarodni kongres koji će se održati na jesen u Frankfurtu.
Na našem jeziku već je izašlo nekoliko njegovih knjiga o filozofiji. Preveo je budističke pesme ("Pesme prosjaka i prosjakinja", Svetlost 1977). Uskoro iz štampe izlazi izbor Budinih proznih dela koje je bhikkhu preveo sa originala. Takođe očekuje da izađe iz štampe na više od hiljadu strana delo "Razmeđa istočnjačkih i zapadnih filozofija".
Kad se proslavim na akademskom nivou, napisaću molbu Zavodu za socijalno osiguranje da u mom slučaju napravi izuzetak ako može, i da deo penzije koju sam nedavno dobio u Jugoslaviji, pretvori u cejlonski novac.
Bhikkhu Njanađivako priznaje da se čovek ne može potpuno isključiti iz sveta. Dokaz su njegove knjige za koje postoji interesovanje. Preko njih je ponovo uspostavio vezu za nekadašnjim studentima, koji se nisu zanimali za njegova predavanja u vreme kad nije bio budistički sveštenik. Danas se sa njima dopisuje. Njihova reč i sud su mu kaže satisfakcija.
Među onima koji su ga u njegovom novom domu do sada posećivali bili su uglavnom hipici i novinari. Prvi su s modom dolazili i odlazili – pogotovo kad bi im objasnio šta je budizam, a šta nije. Bhikkhu se seća prijatnog razgovora o budizmu koje je pre nekoliko godina imao sa novinarem Đorđem Radenkovićem. Kod ga je ispraćao do podnožja broda, padao je mrak i on je gostu skrenuo pažnju na "divno osećanje ćutanja i tišine", mira koji pruža priroda unaokolo. Radenković je to po svoj prilici povezao sa samoćom i tminom i gotovo strčao niz kamene stepenice govoreći: "Uh, to mora da je strašno".
Jedni su od njega napravili junaka, drugi mračnjaka ili društvenog parazita. A on je u stvari, čovek koji je pobegao od sveta da bi mu postao bliži. Ostao je veran svom poslu, razmišlja, čita, piše. Ako je prihvatio budizam ne znači da je manji stručnjak svog zanata. Diogen je živeo u buretu i zbog toga nije bio lošiji filozof. Naš zemljak je zapravo promenio sredinu, ambijent, odeću, pojednostavio uslove rada. Kabinet s kožnom garniturom, koji bi verovatno do sada imao, menjao je za kućicu na brdu, ispod budističkog hrama, s pogledom na okean zelenila…
Na rastanku, ispratio nas je do pošte, kuda je pošao da vidi nije li mu stigla nova knjiga. Izišao je noseći novogodišnje čestitke i "Međunarodnu politiku", jedine novine koje ovde dobija, što mu je, kaže, uredio bivši ambasador Martinović. Bhikkhu Njanađivako se izvinjavao što ne može da nam pruži ruku. Tako nalažu propisi. Umesto "do viđenja", gotovo nam se omaklo: ’’Profesore, vratite nam se.’’
Ozaren, kakav je inače bio za vreme naše posete, odgovorio je: "Sve je moguće".
Ilustrovana Politika, 31. januar 1978, br. 1004.