Budizam
Čedomil Veljačić
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
PREDGOVOR
Budina filozofija
Buda, osnivač budizma, bio je beskompromisni poricatelj: usudio se da takne ne samo u apsolutnost i večnost Bramana, već i u stvarnost ljudske svesti, ljudskog “ja”. Za ovog čoveka koji je žudeo za spasenjem iz sveta samsare, beskonačnosti sveta rađanja i umiranja, ništa nije bilo dovoljno sveto da bi moglo da opravda naš bol i našu patnju. Buda je imao samo jedno merilo: istina i stvarnost su tamo gde patnja prestaje, i toj jednostavnoj istini on je sve podređivao. Shvatio je da sam razum nije sredstvo podobno da se njime iskoreni patnja, ali nije gubio iz vida činjenicu da je razum kadar da pomogne čoveku u njegovom naporu da se oslobodi patnje. Razumu nije dodeljivao konstitutivnu, već destruktivnu ulogu: uništiti sve zablude o suštini i supstancijalitetu, svaku veru u večnost i realitet stvari — samo po tu cenu moglo se krenuti nirvani.
Za pesnika Leopardija sve je tajna osim našeg bola: Tutto é arcano fuor il nostro dolor. Sa ovim pomalo budističkim zaključkom Buda bi se verovatno samo delimično saglasio: život je patnja, ali se za sve ono što nije patnja ne može reći da je tajna. Buda prećutno odbacuje pojam “tajna” zato što tajna pretpostavlja postojanje nečeg što nije tajna, što je stvarnost, istina. U neku ruku on je bio empirista: iskustvo je vrhunsko merilo, a naše iskustvo nas uči tome da se sve na kraju preobraća u patnju. Nema istine same po sebi, istine nezavisno od onog što osećamo, što znači naš život. Za Budu i njegove učenike istina je u korelaciji sa jednim redosledom: ono što je poslednje, istinitije je od onog što mu je prethodilo. Čovek se ne rađa star i bolestan, ističu budisti, već vremenom stari i razboljeva se, starost i bolest na kraju postaju jedina ljudska stvarnost. Prema jednoj legendi, prelomni trenutak u životu mladog Bude, kraljevića, nastaje onog dana kada se prvi put susreo sa stvarnošću smrti, bolesti i starosti. Posle tog događaja, Buda se razočaran povukao u svoje odaje i prekinuo sve veze sa ženama. Udajinu, savetniku svoga oca, objasnio je zbog čega tako postupa: “Kad vidim nestalnost svega u svetu, onda više ne mogu da uživam: da starost, smrt i bolest ne postoje, još bih možda i nastavio sa uživanjem.”
Ispunjen željom da nađe odgovor na pitanja koja su ga mučila, Buda je napustio dvor i prihvatio život prosjaka i isposnika. U toj fazi Buda je brzo shvatio da je uzaludno razmišljati o tome da li je svet konačan ili beskonačan, da li su atomi deljivi ili nedeljivi, da li čula varaju ili ne varaju.
Klonio se toga da snagu svog duha i intelekta troši na pitanja koja sama po sebi ništa ne znače, jer ništa ne rešavaju, pitanja koja osnovnu ljudsku situaciju ne mogu da preokrenu. Treba razmišljati o onome što se odnosi na korene naše patnje, na način da se od nje izbavimo. Buda je, kako legenda priča, proveo dosta vremena dok nije našao odgovor koji je polako, poput ploda sazrevao. Ali pre nego što je odgovor sasvim sazreo, on se oslobodio nekih zabluda, između kojih i zablude da se iznuravanjem i gladovanjem bilo šta može postići. “Moram ojačati svoje telo kako bih ojačao i svoje misli”, došao je do zaključka. Racionalizam mu nije bio tuđ. No, to je još bio samo uvod za onu noć koju je Buda proveo pod smokvinim drvetom, noć koja mu je donela odgovor, koja je značila buđenje, progledavanje. Sam Buda je, prema predanju, ovim rečima opisao ovaj prelomni trenutak: “Čim sam shvatio put koji vodi savlađivanju propadanja, moja duša bi oslobođena od želje što vodi propadanju, ona bi oslobođena zabluda koje vode propadanju, bi oslobođena i od neznanja koje vodi propadanju. U meni, oslobođenom, rodi se saznanje: oslobodio sam se. Rođenje bi uništeno, bi završeno sveto putovanje, dužnost ispunjena. Više nema povratka u ovaj svet: i to shvatih.”
Buda nije bio sebičan da bi spasavao i oslobađao samo sebe: proveo je četrdeset dana pod smokvom razmišljajući o tome kako da se i drugi spasu, i onda se uputio u grad Isipatan, blizu Benaresa. Na trgu gazela on drži svoj prvi govor. “Onaj koji se opredelio za život duha”, kaže on petorici prosjaka, monaha, prvim njegovim slušaocima i učenicima, “treba da se kloni dve krajnosti. jedna je život posvećen zadovoljstvima i uživanjima, što je nisko, neplemenito i nekorisno. Druga je — život izložen mučenjima, što je ružno, nedostojno i nekorisno. Oslobođeni se udaljio od obe krajnosti zato što je otkrio pravi put koji vodi saznanju, velikoj mudrosti, uzvišenosti, unutarnjoj svetlosti i nirvani. I kakav je, prosjaci i monasi, taj put prave sredine? To je osmostruka staza, ona vodi ukidanju patnje.”
Osmostruka staza je suština Budina učenja i suština njegovog puta koji vodi oslobođenju: kada čovek nju shvati, onda nije shvatio samo Budu već je učinio i ono što doprinosi presudno tome da i on, čovek, postane Buda. Buda počinje sa patnjom, ali ne daje formulu patnje. On je opisuje: “Rađanje je patnja, bolest je patnja, starost je patnja, biti vezan za ono što se ne voli jeste patnja, rastanak od onog što se voli jeste patnja, ne dobiti ono što se želi jeste patnja. Patnja su, ukratko, pet oblika i načina kojima se čovek vezuje za patnju: telo, osećaji, predstave, misli i želja za saznavanjem stvari. Sve je to patnja.”
Patnja nije nikakva tajna: Buda jasno sažima istinu o njoj, ukazuje na sve ono što je uslovljava i govori o tome kako patnja može da se ukine. “I sad, monasi i prosjaci, čujte plemenitu istinu o tome kako nastaje patnja: ona nastaje iz žudnje za zadovoljstvima, iz žudnje za postojanjem, iz zablude da se smrću sve okončava. Monasi i prosjaci, čujte i plemenitu istinu o tome kako patnja može da se ukine: neumornim uništenjem žudnje, otuđivanjem od nje, oslobađanjem od nje, suprotstavljanjem da se usadi u nas. A put koji vodi ukidanju patnje jeste osmostruka staza koja nije ništa drugo do — pravo verovanje, čista volja, čista reč; čisto delo, čist život, čežnja za uzvišenim, čista misao, čisto meditiranje. Eto, u tome je plemenita istina, ona koju je Oslobodeni dokučio. Znajte, postoji samo jedno zlo, a to je neznanje. Onaj ko je došao do uzvišene istine, istovremeno je došao i do mira, oslobođenja, postigao nirvanu.”
Istina o patnji je za Budu krajnje jednostavna jer ona nije ništa drugo do prevazilaženje neznanja, a i prevazilaženje neznanja je nešto jednostavno: čovek treba samo da shvati uzročnu vezu izmedu neznanja i patnje. Buda govori o tome u svom čuvenom “Lancu uzroka”: “Iz neznanja nastaju oblici, iz oblika svest; iz svesti nastaju ime i telesnost; iz imena i telesnosti nastaju šest čula; iz šest čula nastaje dodir; iz dodira nastaje osećanje; iz osećanja nastaje žeđ; iz žeđi nastaje vezanost; iz vezanosti nastaje postajanje; iz postajanja nastaje rođenje; iz rođenja nastaju starost i smrt, bol i jad, patnja, brige i očajanje.” U ovoj formuli Buda se kao svaki racionalista pridržava kauzaliteta: ništa se ne događa bez uzroka. Drugim rečima, patnja nije bezrazložna, kako smatraju izvesni filosofi na Zapadu. Buda je secira, analizuje, otkriva njene korene. Oni su u neznanju, zaključuje Buda. Ali taj kauzalitet, racionalan kada se posmatra kao lanac uzroka i posledica, postaje gotovo iracionalan kada se kauzalni proces prati od prve karike: kako iz neznanja mogu da nastanu oblici? U podrobnije objašnjenje Buda se ne upušta: on samo konstatuje da lanac uzroka patnje počinje iz neznanja, i to je sve. Insistirati na objašnjenju značilo bi insistirati na regresiji ad infinitum ili vrteti se u začaranom krugu. Osnovne istine, kakva je ona o nastanku patnje, imaju svoj kauzalitet, što ni u kom slučaju ne znači da sam kauzalitet treba i dalje razlagati. Osnovne se istine, smatrao je Buda, prihvataju i kao takve žive ili se odbacuju. Buda ih je živeo.
U Budinim rečima o patnji kondenzovana je sva budistička filozofija: i njeno shvatanje supstancije i realiteta, i njeno shvatanje prostora i vremena, čoveka i sveta bolje reći negacija svega toga. U osnovi, Buda ništa ne tvrdi zbog toga što u krajnjoj analizi sve negira. Negira čak i samu svest. Iz Budinog ugla pravo znanje je negacija svesti, negacija sveg onog što je u njoj: ako je vlastita egzistencija neka vrsta brodoloma, onda u tom brodolomu budista ne spasava po svaku cenu telo, kao što ne spasava ni dušu, budući da je ona isto toliko nesupstancijalna koliko i telo. Ko shvati da je telo izvor patnji, uveravao je Buda svog učenika Radu, onda je on shvatio ispravno, onda se primakao oslobođenju. Čak i kada bi more izbacilo na obalu utopljenog budistu, beživotno telo u očima njegovih jedno mišljenika ne bi bilo dokaz da on već možda nije u nirvani. Telo nije nikakav argument. Nije ni duša.
Nihilistička strana budizma ostavila je, nema sumnje, snažan utisak na Veljačića, snažniji od sveg onog što mu je arsenal evropske misli mogao da ponudi. Evropa je imala Šopenhauera, jednog od svojih najvećih nihilista. Imala je i duhove sa nešto manje izraženim nihilističkim sklonostima, ali dovoljno osetljive prema zovu nihilizma da ga ne bi uočile u ponekom vidu života, otkrile u ponekom kutku misli: jednog Ničea, Hajdegera, Sartra. Ali ona nije imala jednog Arjadevu koji se u ime svih budista zapitao: “Šta da činimo kad ništa ne postoji?” Svest o tome da je sve ništa, za budistu nije svest o tome da je sve dopušteno. Svest o ništavilu obavezuje ništa manje od svesti o bogu. Samoubistvo nije odgovor: bačen u svet, čovek mora do kraja svoj život etično da iživi. Budizam je herojski pokušaj da se paradoksalnim postupcima pronađe paradoksalan ali spasonosan odgovor: mišljenjem da se stavi iznad mišljenja, htenjem da se ukine htenje, nebežanjem od sveta da se prevaziđe svet.
Maks Erenrajh