Suština budističke meditacije
Ñāṇaponika Thera
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
NEGOVANJE UMA
Negovanje uma i negovanje srca
Satipaṭṭhāna, vežbanje u ispravnoj sabranosti, jeste negovanje uma u najuzvišenijem smislu reči. Ali na osnovu Govora, a takođe iz prethodnog izlaganja, neki čitaoci bi mogli steći utisak da je ona u dobroj meri hladno intelektualno, suvoparno i prozaično učenje, indiferentno prema etici, i da zanemaruje negovanje srca. Mada se nadamo da toplota života koji pulsira unutar trezvenog okvira satipaṭṭhāne neće ostati neprimećena, ipak ćemo dodati nekoliko reči o tome. Prividno pomanjkanje razmatranja o etici objašnjeno je činjenicom da je, u bezbroj navrata, Buda govorio sa posebnim naglaskom na moralnosti kao o nužnoj osnovi za bilo kakav viši mentalni razvoj. Ovu činjenicu, dobro poznatu svim Učiteljevim sledbenicima, nije bilo potrebno ponovo pominjati u Govoru posvećenom posebnom predmetu. Ipak, radi otklanjanja bilo kakve sumnje, dodajemo je ovde još nekoliko usputnih opaski.
Moral, koji reguliše odnose između pojedinca i ljudi koji ga okružuju, moraju u ovom našem svetu podržavati i štititi propisi, pravila i zakon i on mora takođe biti racionalno objašnjen u skladu sa zdravim razumom i mudrošću. Ali najsigurniji koreni morala leže u istinskom negovanju srca. Ovo negovanje srca u Budinom učenju zauzima vidno mesto i svoj idealan izraz nalazi u četiri uzvišena stanja ili božanska boravišta uma (brahma-vihāra): prijateljska ljubav, saosećanje, radost zbog sreće drugih i spokojstvo. [1] Nesebična i bezgranična ljubav osnova je ostala tri kvaliteta, kao i bilo kakvog napora usmerenog na oplemenjivanje uma. Otuda je i u metodu satipaṭṭhāne prvenstveni zadatak sabranosti da motri kako nijedno delo, reč ili misao ne bi povredili duh bezgranične ljubavi (metta). Njezino negovanje ne bi nikada trebalo da izostane sa puta svakog sledbenika. „Održavajsabranost (na prijateljsku ljubav)!” kaže dobro poznata Metta sutta, to jest Govor o prijateljskoj ljubavi.
Sem toga, Buda je izrekao sledeće reči, opet povezujući ljubav sa satipaṭṭhānom:
„‘Zaštitiću sebe’, sa tom mišlju na umu treba negovati temelje sabranosti. ‘Zaštitiću druge’, sa tom mišlju na umu treba negovati temelje sabranosti. Štiteći sebe, štitimo i druge; štiteći druge, štitimo i sebe.
A kako to štiteći sebe štitimo i druge? Upornim vežbanjem (sabranosti), njenim meditativnim razvijanjem i praktikovanjem.
A kako to štiteći druge štitimo i sebe? Strpljenjem, nenasilnim životom, ljubavlju i saosećanjem.”
Saṃyutta nikāya 47:19
Poruka samopomoći
Na početku ovoga izlaganja put sabranosti bio je nazvan „porukom pomoći”. Sada, posle svega onoga što je bilo izneto na prethodnim stranicama, moguće je preciznije opisati ga kao „poruku samopomoći”. Samopomoć, zapravo, jeste jedina efikasna pomoć. Mada pomoć koju ponudi ili pruži drugi, putem sugestije, saveta, saosećanja, praktične pomoći ili materijalne velikodušnosti, može imati odlučujuću važnost za onoga kome je potrebna, ipak će uz nju biti potrebna i velika mera „samopomoći” – voljno prihvatanje i valjano korišćenje – da bi ona postala efikasna, stvarna pomoć.
„Sami zlo činimo, sami sebe prljamo,
sami se od zla uzdržavamo, sami sebe pročišćujemo,
čistoća i prljavština od nas zavise;
niko nikog pročistiti ne može.Dhammapada, strofa 165
Svoj napor uložiti morate, Budni tek pravac pokazuju…
Dhammapada, strofa 276
Ali sem toga što jasno pokazuje put pomoći, ova poruka koja je i sama jeste pomoć mora se učiniti kao radosna vest svetu koji se do guše upetljao u mrežu sopstvenih tvorevina. Čovečanstvo zaista ima razloga da očajnički iščekuje bilo kakvu pomoć, jer su prečesto pokušaji da se okovi na onaj ili ovaj način olabave završavali tako što su zahvaljujući upravo tom pokušaju postajali još čvršći. Ali postoji pomoć, pronašli su je Bude i oni njihovi učenici koji su dosegli cilj učenja. Ljudi „čije oči nisu potpuno sklopljene” neće te Probuđene pobrkati sa onima koji nude tek delimičnu, nepotpunu i otuda neefikasnu pomoć. Prave Učitelje moguće je prepoznati po jedinstvenoj harmoniji i ravnoteži, doslednosti i prirodnosti, jednostavnosti i dubini što se ogledaju u njihovom učenju, kao i u životu. Takvi veliki pomagači mogu se prepoznati po toplom osmehu razumevanja, saosećanja i pouzdanosti što im blista na usnama i izaziva poverenje što narasta iznad bilo kakve sumnje.
Ovaj osmeh sigurnosti na Budinom licu kaže: „I ti to možeš postići! Otvori vrata Besmrtnosti!” Ubrzo pošto je Buda prošao kroz ta vrata probuđenja, objavio je:
„Poput mene, pobednički mudraci biće
oni što dosegnu ovog prljanja kraj.”
Budino „pokazivanje puta” ka uzvišenom cilju nije praćeno hladnom ravnodušnošću; nije to tek nasumično pokazivanje prstom na put, niti običan „komad hartije” na kojem je komplikovana „mapa” iz nekakvog teško razumljivog spisa, data u ruke onima kojima treba iskusan vodič i pomoćnik. Hodočasnici nisu ostavljeni da uz pomoć svojih skromnih pomagala (ukoliko uopšte i znaju za neko od njih), iznurenog tela i zbrkanih misli idu sopstvenim putem. Budino „pokazivanje puta” je uključilo i ukazivanje na pomagala potrebna za tako dugo putovanje – pomagala koja, zapravo, putnici sobom već nose, a da u svojoj otupelosti nisu toga ni svesni. Sasvim jasno je Buda oglašavao, nebrojeno puta, da čovek poseduje sve što mu je potrebno za samopomoć. Najjednostavniji i najobuhvatniji među metodima koje je tom prilikom pominjao jeste satipaṭṭhāna. Njegova suština može se sažeti u dve reči: „Budi sabran!” To znači: Budi sabran na sopstveni um! A zašto? Um sve obuhvata: svet patnje i njegovo poreklo, ali isto tako i konačno probuđenje i put koji do toga vodi. Šta će od toga prevladati opet zavisi od našeg uma, od smera u kojem aktivnosti uma povedu njegov tok upravo u ovom trenutku!
Satipaṭṭhāna, uvek se baveći ključnim, sadašnjim trenutkom aktivnosti uma, mora nužno biti učenje o oslanjanju na samoga sebe. Ali to oslanjanje na samoga sebe treba postepeno razvijati, jer ljudi, ne znajući kako da koriste alat koji nazivamo umom, često se oslanjaju na druge i na naviku. Zahvaljujući tome, taj sjajni alat, ljudski um, zapravo postaje nepouzdan, jer je zapušten. Zato put do samoovladavanja, koji pokazuje satipaṭṭhāna počinje vrlo jednostavnim koracima, koje i najbojažljiviji mogu da učine.
Satipaṭṭhāna, u toj jednostavnosti primerenoj učenju koje tvrdi da je direktan put, zapravo počinje onim minimalnim: jednom od najelementarnijih funkcija uma, pažnjom ili početnom sabranošću. Ovo je zaista toliko blisko i poznato da svaki čovek, samo ako hoće, može na tome da zasnuje svoje prve korake ka oslanjanju na samoga sebe. Isto tako su sasvim bliski i prvi objekti te pažnje: to su zadaci i uobičajene aktivnosti iz svakodnevnog života. Sabranost ih izvlači iz kolotečine stvorene navikom i razvrstava radi podrobnijeg ispitivanja i poboljšanja.
Vidljiva poboljšanja u svakodnevnom životu kao rezultat postojane pažnje, temeljitosti i obazrivosti daće dodatni podsticaj traganju za samopomoći. Slede zatim uočljiva poboljšanja stanja uma. Smirujući uticaj pribranog delovanja i misli uneće dobrobit i sreću tamo gde su možda do tada vladali nezadovoljstvo, zlovolja i razdražljivost.
Ukoliko je na taj način teret života u izvesnoj meri olakšan, to je opipljiv dokaz sposobnosti metoda satipaṭṭhāne da izbavlja od patnje. Međutim, ovaj početni rezultat biće u skladu sa Dhammom jedino u meri u kojoj je za nju rečeno da je „dobra na početku” (ādi-kalyāṇa). Veći rezultati – dobrobit sredine i kraja puta – tek slede i ka njima treba težiti.
Tokom daljeg vežbanja sitnice svakodnevnog života postaće učitelji velike mudrosti, postepeno otkrivajući svoju neizmernu dubinu. Ukoliko postepeno naučimo da razumevamo njihov jezik, dublji vidovi Dhamme ulaze u okvir našeg direktnog iskustva i time raste poverenje u sopstveni um i snagu njegovih skrivenih potencijala.
Primajući takva direktna uputstva od samog života, vremenom ćemo naučiti da se oslobađamo nepotrebnog mentalnog balasta i suvišnih komplikacija u razmišljanju. Uviđajući kako život dobija jasnoću i lakoću pod selektivnim i kontrolišućim uticajem ispravne sabranosti, postepeno ćemo naučiti da se nosimo i sa nepotrebnim komplikacijama u sopstvenom životu, izazvanim nepromišljenim insistiranjem na navikama i žudnjama.
Satipaṭṭhāna ponovo unosi jednostavnost i prirodnost u svet koji je svakim danom sve komplikovaniji i oslanja se na veštačka sredstva. Ona poučava vrlini, jednostavnosti i prirodnosti kao vrednostima po sebi, ali isto tako i radi olakšavanja zadatka duhovne samopomoći.
Svakako da je po samoj svojoj prirodi ovaj naš svet vrlo kompleksan, ali to ne znači da on u beskraj treba da uvećava tu svoju kompleksnost i bude toliko komplikovan i zbrkan koliko su ga neukost, neznanje, neograničene strasti i ljudska pohlepa učinili. Svim ovim uzrocima sve veće komplikovanosti života moguće je suprotstaviti se efikasno mentalnim vežbanjem u ispravnoj sabranosti.
Satipaṭṭhāna uči ljude kako da se postave prema svoj toj zbunjujućoj složenosti života i svojih problema: pre svega, podarujući im prilagodljivost i gipkost uma, sposobnost da hitro i na pravi odgovore na uvek drugačije situacije, daje im „veštinu da primene prava sredstva” (tj. jasno razumevanje prikladnosti). Takođe, onaj nesvodivi minimum kompleksnosti života može se, u razumnoj meri, savladati uz pomoć ispravne sabranosti. Jer ona podučava u sledećem: kako da čovek etički ostane čist i bez dugova i propusta; kako da uspostavi i koristi moć kontrole; kako da koordinira brojne činjenice života i kako da ih podredi čvrsto utvrđenom i uzvišenom cilju.
Što se tiče komplikacija koje je moguće redukovati, satipaṭṭhāna se drži ideala jednostavnosti želja. Naglasiti ovaj ideal danas je više nego neophodno, s obzirom na opasne savremene sklonosti da se veštački stvaraju, propagiraju i „uslovljavaju” sve nove želje. Posledice ovakvih sklonosti, kako se one ispoljavaju u društvenom i ekonomskom životu, pripadaju posrednim uzrocima rata, dok je koren te sklonosti – pohlepa – jedan od njegovih direktnih uzroka. Radi materijalne i duhovne dobrobiti čovečanstva, kontrolisanje ovakve tendencije nameće se kao imperativ. A što se tiče posebnog predmeta o kojem je ovde reč, duhovne samopomoći – kako čovekov um može postati pun samopouzdanja ukoliko nastavi predavanje tom beskrajnom i iscrpljujućem robovanju sve većim imaginarnim potrebama koje, opet, izazivaju sve veću zavisnost od drugih? Jednostavnost treba negovati radi njene unutrašnje lepote, kao i slobode koju takav život daruje.
Okrenimo se sada unutrašnjim komplikacijama koje je moguće izbeći, odnosno barem neke od njih. Ovde satipaṭṭhāna uči kako da se kontroliše i popravi čovekov glavni alat, um, i ukazuje na njegovu pravu namenu.
Česti izvor porasta unutrašnjih i spoljašnjih komplikacija jeste nepotrebno i ničim neizazvano mešanje. Ali onaj ko je zaista sabran prvo će voditi računa o sopstvenom umu. Želju da se mešamo u tuđe stvari moguće je obuzdati ustaljivanjem navike gole pažnje, koja je u direktnoj suprotnosti sa mešanjem. Tako će jasno razumevanje, vodič ka obazrivom delovanju, pažljivo ispitati svrhu i prikladnost aktivnosti koju nameravamo da preduzmemo i najčešće će savetovati da je zanemarimo.
Mnoge unutrašnje komplikacije izazvane su ekstremnim stavovima uma i nepromišljenim baratanjem različitim parovima suprotnosti koje koristimo u svakodnevnom životu. Priklanjanje ekstremnim stavovima bilo koje vrste ograničiće nam slobodu delovanja i mišljenja, kao i sposobnost istinskog razumevanja. Ono takođe smanjuje nezavisnost i šanse za efikasnu praktičnu i duhovnu samopomoć. Nepoznavajući zakone što upravljaju parovima suprotnosti ili odabiranje bilo kojeg od ekstrema u njihovom večnom sučeljavanju, postajemo bespomoćni pion u neprekidnom toku događanja. Satipaṭṭhāna kao izraz Budinog srednjeg puta jeste staza koja vodi iznad i izvan ekstrema i suprotnosti. Ona ispravlja jednostrani razvoj popunjavajući nedostatke i smanjujući neumerenost. Ona uliva osećaj proporcije i teži harmoničnosti i ravnoteži, bez čega ne može biti trajnog samoizbavljenja i efikasne samopomoći.
Primera radi, dva suprotna tipa karaktera mogu se pomenuti onako kako ih je formulisao i dalje razložio K. G. Jung: introvert („okrenut ka unutra”) i ekstrovert („okrenut ka spolja”), koji delom pokrivaju i takve druge suprotnosti kao što su kontemplativni i aktivni, usamljenički i društveni tip itd. Karakter koji odgovara srednjem putu toliko je duboko ukorenjen u satipaṭṭhānu da je ovaj metod u stanju da privuče, kao i da nadomesti oba tipa.
Početnici u meditaciji će često biti na bolan način svesni ponekad značajne nepodudarnosti stanja svoga uma tokom svakodnevnog života i tokom onog ograničenog perioda posvećenog duhovnom vežbanju. Kroz satipaṭṭhānu taj jaz se smanjuje i na kraju premošćuje postepenim spajanjem života i vežbanja, od čega oboje imaju koristi. Mnogi su, obeshrabreni razlikovanjem koje smo upravo pomenuli, kao i početnim neuspehom svojih napora, napustili put mentalne nege i duhovne samopomoći i priklonili se učenjima po kojima čovek svoj spas može postići jedino milošću božijom. Ovo teško može da se desi sledbeniku satipaṭṭhāna metode samoizbavljenja i samopomoći.
Još jedan izvor unutrašnjih komplikacija jeste moćan i nepredvidljiv uticaj podsvesnog. Ali uz pomoć gole pažnje moguć je prirodan, blizak i „prijateljskiji” kontakt sa njim, i to zahvaljujući sve većoj bliskosti sa najsuptilnijim vibracijama tela i uma i stavu „čekanja i osluškivanja”, koji izbegava svako grubo i štetno mešanje u područje podsvesnog. Na taj način i uz lagano i postojano prožimanje svetlošću sabranosti, podsvesno će postati „artikulisanije” i podložnije kontroli, dakle dostupnije da bude koordinirano u skladu sa preovlađujućim sklonostima svesnog uma. Smanjivanjem elementa nepredvidljivosti i neprikladnosti onoga što izvire iz podsvesnog, samoizbavljenje će zadobiti sigurniju osnovu.
U svom duhu oslanjanja na sopstvene snage, satipaṭṭhāna ne zahteva neku razrađenu tehniku ili spoljašnje pomoćno sredstvo. Materijal sa kojim radi je svakodnevni život. Ona nema nikakve veze sa nekakvim egzotičnim kultovima ili ritualima, niti dodeljuje „inicijaciju” ili „ezoterijsko znanje”, sem kroz samoprobuđenje.
U svom korišćenju životnih okolnosti onako kako na njih nailazi, satipaṭṭhāna ne zahteva potpuno izolovanje ili život u manastiru, mada se takve težnje mogu javiti u onome ko je započeo vežbanje. Međutim, povremeni periodi osamljivanja korisni su da bi se ustalilo metodično i striktno vežbanje i time ubrzalo napredovanje. Zapadno društvo bi takođe trebalo da ljudima da priliku za takva periodična osamljivanja u odgovarajućem okruženju. Mimo njihove vrednosti za strogo meditativno vežbanje, atmosfera ovakvih „kuća mira” bila bi izvor psihičke i mentalne regeneracije od posledica urbane civilizacije.
Satipaṭṭhāna je put samooslobođenja zasnovan na zakonu karme, tj. odgovornosti za vlastite postupke. Po svojem krajnjem cilju i celokupnoj praksi ona je takođe nespojiva sa verovanjem u posredno spasenje, u spas uz pomoć božanske milosti ili uz posredovanje sveštenika.
Satipaṭṭhāna je oslobođena dogmi, oslanjanja na „božanska otkrovenja” ili bilo koji spoljašnji autoritet u duhovnim stvarima. Satipaṭṭhāna se oslanja isključivo na znanje iz prve ruke, onako kako se stiče direktnim sagledavanjem sopstvenog iskustva. Ona uči kako da se pročisti, proširi i produbi taj izvor istinskog znanja – direktno iskustvo. Sledbenik satipaṭṭhāne Budine reči prihvata i neguje kao detaljna uputstva za putovanje nekoga ko je već prešao čitav taj put, pa otuda one i zaslužuju poverenje. No, te reči postaju mentalnom svojinom sledbenika jedino u meri u kojoj ih je potvrdilo njegovo vlastito iskustvo.
Ovaj karakter satipaṭṭhāne kao poruke samoizbavljenja i oslanjanja na sebe potvrdio je i sam Buda rečima izgovorenim poslednjih dana svoga života, što im daje naročitu važnost:
„Zato, Ānanda, budi kao ostrvo! Budi sam sebi utočište! Ne okreći se bilo kakvom spoljašnjem utočištu! Neka istina (Dhamma) bude tvoje ostrvo, neka istina bude tvoje utočište! Svako je sam sebi oslonac! A i ko bi drugi to mogao da bude?
Zato, Ānanda, monah boravi kontemplirajući telo kao telo – kontemplirajući osećaje kao osećaje – kontemplirajući svest kao svest – kontemplirajući objekte uma kao objekte uma, marljiv, jasno shvatajući i sabran, prevazišavši žudnju i utučenost u ovome svetu.
I koji god, Ānanda, sada ili posle moje smrti, budu kao ostrvo, sami sebi utočište, koji se ne okreću bilo kakvom spoljašnjem utočištu, već se drže čvrsto istine kao svog ostrva i utočišta, ne oslanjajući se ni na šta drugo – takvi će, Ānanda, od svih mojih monaha doseći sam vrh – ali moraju biti spremni da uče.”
Mahāparinibbāna sutta
Pravi učenik će shvatiti svu ozbiljnost poslednje rečenice. Što se ostalog tiče, jezgrovito je i ispravno rečeno da, pošto je sledbenik primio informaciju o putu i cilju, preostaju samo još dva pravila za njegovo uspešno duhovno vežbanje: Počni!” i „Nastavi!”
Beleška
[1] Videti Ñāṇaponika Thera: Four Sublime States, BPS, Kandy 1960 (http://bps.lk/olib/wh/wh006-p.html). [Natrag]