Suština budističke meditacije
Ñāṇaponika Thera
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
SABRANOST I JASNO RAZUMEVANJE
Između dva člana ove podele sabranost, u svom specifičnom vidu gole pažnje, jeste ta koja obezbeđuje ključ za specifičan metod satipaṭṭhāne i prati njegovu sistematsku primenu, od samog početka, pa do postizanja najvišeg cilja. Zato ćemo je ovde prvu detaljnije obraditi.
Gola pažnja
Šta je gola pažnja?
Gola pažnja je jasna i nepodeljena svesnost onoga što se zapravo događa oko nas i u nama u nizu momenata percepcije. Naziva se „golom” jer je okrenuta samo ogoljenim činjenicama percepcije, onako kako nam stižu preko pet fizičkih čula ili preko uma, koji prema budističkom shvatanju predstavlja šesto čulo. Kada je okrenuta ka tim šestostrukim čulnim utiscima, pažnja ili sabranost se drži samo golog registrovanja uočenih fakata, bez reakcije na njih telom, govorom ili mentalnim komentarom, koji može biti zauzimanje stava (sviđanje, nesviđanje itd.), prosuđivanje ili razrada. Ako se tokom praktikovanja gole pažnje pojavi neki takav komentar u umu, on i sam postaje objektom gole pažnje i ne biva ni odbačen, ni dalje praćen, već napušten pošto je za trenutak bio registrovan.
Ovo može biti dovoljno za određivanje opšteg principa na kojem počiva praktikovanje gole pažnje. Detaljnije informacije o praksi biće date u četvrtom i petom poglavlju. Sada ćemo se pozabaviti teorijskim i praktičnim značajem gole pažnje i rezultatima koji se mogu očekivati od njezine primene. Mislim da je korisno o tome govoriti, da bi oni koji žele da se posvete vežbanju, koje se čini prilično neuobičajenim, mogli startovati sa više poverenja u njegovu efikasnost i sa više razumevanja njegove svrhe. Međutim, samo će kroz lično iskustvo stečeno istrajnim vežbanjem ovo početno poverenje naći svoju konačnu i nesumnjivu potvrdu.
Temeljnost
Svaki napor zahteva temeljnost ako se želi postići nekakav cilj. Naročito je to bitno ako se radi o pothvatu koji je toliko uzvišen kao onaj što ga je Buda označio kao plemeniti osmostruki put, a vodi do iskorenjivanja patnje. Među osam delova tog puta ispravna sabranost predstavlja onaj nužni element temeljnosti, mada ispravna sabranost sem toga ima još mnoge druge vidove. U budističkim tekstovima jedan od kvaliteta pripisanih ispravnoj sabranosti nazvan je „nepovršnost”, što je naravno samo drugi način da se imenuje naš pozitivan pojam „prodornost”.
Praktikovanje ispravne sabranosti mora da poseduje temeljnost do najvećeg stepena. Njeno odsustvo ili zanemarivanje bilo bi upravo suprotnost kvalitetu koji zaslužuje naziv sabranost i lišilo bi ovaj metod šanse na uspeh. Baš kao što štetne posledice moraju proizaći iz svega što u osnovi ima nepažljivost i nestabilnost, isto tako će se blagodet svega čvrstog i pouzdanog protegnuti daleko u budućnost.
Zato ispravna sabranost počinje od samoga početka. Uz pomoć metode gole pažnje, ona ide unazad do začetka svih stvari. Primenjeno na aktivnost uma, to znači: posmatranje se vraća početnoj fazi u procesu percepcije kada je um još u čisto receptivnom stanju i kada je pažnja ograničena na golo registrovanje objekta. Ta faza je veoma kratka i teško uočljiva i, kao što rekosmo, pribavlja površnu, nekompletnu i često pogrešnu sliku objekta. Zadatak sledeće perceptivne faze je da ispravi i dopuni taj prvi utisak, no to se ne događa uvek. Često se prvi utisak prihvata bez provere i čak se dodaju nova iskrivljavanja, karakteristična za kompleksnije mentalne funkcije drugog stupnja.
Ovde nastupa gola pažnja, kao slobodno razvijanje i snaženje tog prvog receptivnog stanja uma, dajući mu veću šansu da ispuni svoj važan zadatak u procesu kognicije. Gola pažnja pokazuje svoju temeljnost čišćenjem i pažljivim pripremanjem terena za sve naredne mentalne procese. Tom pročišćujućom funkcijom ona služi visokoj svrsi čitavog metoda izloženog u Govoru: „ka pročišćenju bića…”, što se u komentaru objašnjava kao pročišćenje uma.
Pribavljanje čistog objekta
Gola pažnja se sastoji u čistom i tačnom registrovanju objekta. To nije tako lak zadatak kao što se na prvi pogled može učiniti, jer to nije ono što inače činimo, sem kad smo uključeni u nepristrasno istraživanje. Čovek uglavnom nije u dodiru sa objektivnim znanjem o „stvarima kakve zaista jesu”, već sa njihovim „baratanjem” i prosuđivanjem sa stanovišta ličnog interesa, koji može biti širok ili sužen, plemenit ili nedostojan. Čovek lepi etikete na stvari koje čine njegov fizički i mentalni univerzum i te etikete uglavnom jasno pokazuju uticaj njegovog ličnog interesa i ograničenost njegovih pogleda. On živi u jednom takvom kolažu etiketa, koji određuje njegove postupke i reakcije.
Otuda će stav gole pažnje – ogoljene od etiketa – čoveku otvoriti novi svet. On će prvo otkriti da se tamo gde je verovao da se radi o jedinstvu, tj. o jednom objektu predstavljenom jedinstvenim činom opažanja, zapravo radi o mnoštvu, o čitavoj seriji različitih fizičkih i mentalnih procesa, praćenih odgovarajućim činom percepcije, a koji munjevito slede jedan za drugim. Dalje će sa zaprepašćenjem opaziti kako je retko svestan golog ili čistog objekta, bez ikakvih stranih primesa. Na primer, normalna vizuelna percepcija, ako se imalo tiče posmatrača, retko će predstaviti vizuelni objekat čist i jednostavan, već će se on pojaviti u svetlu dodatnih subjektivnih sudova kao: lep ili ružan, prijatan ili neprijatan, koristan, beskoristan ili štetan. Ako se radi o živom biću, pojaviće se i unapred stvoren zaključak: „To je ličnost, ego, baš kao i ‘ja’ što sam.”
U takvoj situaciji, tj. usko povezano sa subjektivnim dodacima, opažanje će potonuti u skladište sećanja. Kada ga prizovemo, uz pomoć asocijativnog mišljenja, ono će produžiti svoj iskrivljujući uticaj i na buduća opažanja sličnih objekata, kao i na sudove, odluke, stanja i sve ostalo povezano sa njima.
Zadatak je gole pažnje da sa samog objekta ukloni sve te strane primese, koji tada ostaje sam u polju percepcije. Kasnije se ove primese mogu po želji posmatrati jedna po jedna, ali polazni objekat opažanja treba držati odvojen od njih. Ovo zahteva istrajno vežbanje, tokom kojeg će pažnja, postepeno rastući po intenzitetu, koristiti sve finija sita kako bi odvojila u početku krupnije, a potom sve neuhvatljivije primese, dok na kraju ne ostane goli objekat.
Nužnost takvog preciznog definisanja i omeđivanja objekta naglašena je u samoj Satipaṭṭhāna sutti upornim, dvostrukim pominjanjem određenog objekta sabranosti; na primer: „Monah boravi i kontemplira telo kao telo”, a ne, na primer, svoja osećanja i ideje povezane sa njim, na šta i komentari izričito upozoravaju. Uzmimo primer osobe koja posmatra ranu na svojoj podlaktici. U tom slučaju vizuelni objekat će činiti isključivo taj deo tela i stanje u kojem se nalazi. Njegovi razni sastojci, kao što su meso, kost, gnoj itd. biće predmet „kontemplacije tela”, a naročito vežbe koja se odnosi na „delove tela”. Bol koji izaziva rana poslužiće kao objekat „kontemplacije osećaja”. Više ili manje svesno uočavanje da je ego, sopstvo to koje je ranjeno i trpi bol pripada kontemplaciji stanja uma („obmanut um”) ili kontemplaciji mentalnih sadržaja: mentalnih „okova” koji proizilaze iz telesnog kontakta (na primer, u Govoru, deo o osnovama čula). Mržnja koja se javlja (svakako u istom trenutku) prema osobi koja je izazvala povredu pripada kontemplaciji stanja uma („um ispunjen mržnjom”) ili kontemplaciji mentalnih sadržaja (ljutnja kao prepreka). Ovaj primer je dovoljan da ilustruje put kojim se kreće gola pažnja.
Sam Buda je istakao dalekosežan značaj dolaženja do golog objekta. Kada ga je jedan monah upitao za sažeto uputstvo, Učitelj mu je dao sledeće pravilo vežbanja:
„U onome što je viđeno treba da je sadržano samo viđeno; u onom što je čuto, samo čuto; u onom što je opaženo (miris, ukus, dodir), samo opaženo; u onom što je mišljeno, samo mišljeno” (Udāna 1,10).
Ove koncizne, ali duboke Učiteljeve reči mogu poslužiti kao vodič i saputnik onom ko se posvetio vežbanju gole pažnje.
Trostruka vrednost gole pažnje
Gola pažnja ima istu trostruku vrednost koja je prethodno bila pripisana Budinom učenju o umu i ispravnoj sabranosti uopšte: ona će se pokazati kao velika i efikasna pomoć u upoznavanju, oblikovanju i oslobađanju uma.
1. Vrednost gole pažnje za upoznavanje uma
Um je onaj elemenat u pomoć kojeg i kroz koji živimo, pa ipak je još uvek najneuhvatljiviji i najtajanstveniji deo nas. Međutim, gola pažnja uporno okrenuta osnovnim činjenicama mentalnog procesa sposobna je da baci svetlost na zagonetnu tamu uma i obezbedi čvrst priključak uz njegov neuhvatljiv tok. Sistematsko vežbanje sabranosti, započeto golom pažnjom, obezbediće poznavanje uma bitno za praktične svrhe, to jest za ovladavanje, razvoj i konačno oslobođenje uma. Ali iza tog u suštini praktičnog dometa metode satipaṭṭhāna može se naravno ići i dalje: kada su jasna svesnost i razumevanje čvrsto ustaljeni u ograničenom, ali vitalnom delu ukupne delatnosti uma, svetlo će se postepeno i prirodno širiti i doseći čak udaljene i tamne delove uma, koji su inače bili nedostižni. To će se uglavnom dogoditi zahvaljujući činjenici da je instrument tog traganja za znanjem pretrpeo radikalnu promenu: sam tragalački um je zadobio lucidnost i prodornost.
„Jedino stvari koje je sabranost podrobno ispitala, mudrost može razumeti, ali ne i onaj ko je konfuzan” (komentar za Sutta nipātu). Uzorak za analizu koji treba ispitati pomoću mikroskopa mora se prvo pažljivo pripremiti, očistiti, osloboditi svega što mu ne pripada i onda postaviti pod sočivo. Na sličan način će gola pažnja pripremiti „goli objekat”, koji mudrost treba da ispita. Ona predmet istraživanja čisti od nečistoća kao što su predrasude i strasti, ona ga oslobađa stranih primesa i stavova koji nisu s njim u vezi, čvrsto ga drži pred okom mudrosti, usporavajući prelaz sa receptivne na aktivnu fazu opažajnog ili kognitivnog procesa i time pruža mnogo bolju šansu za blisko i nepristrasno istraživanje.
Ovaj pripremni rad gole pažnje važan je ne samo za analitičku, odnosno za secirajuću i razlučujuću funkciju uma, kojom se razlažu konstruktivni elementi nekog objekta. On je isto tako velika pomoć i za važnu sintezu, to jest za nalaženje veza i odnosa između objekta i drugih stvari, otkrivanje njihovog međudejstva, njihove uslovljene i uslovljavajuće prirode. Mnogo toga će izmaći zapažanju ukoliko nema dovoljno dugog perioda gole pažnje. Kao geslo koje ima veliku važnost i različite mogućnosti primene u praktičnim stvarima, trebalo bi uvek imati na umu da odnosi između stvari mogu biti valjano utvrđeni samo ako su prethodno pojedinačni elementi bili pažljivo ispitani u njihovim različitim vidovima, a oni su orijentacija za razna povezivanja. Čest izvor grešaka u sintetičkom delu filozofskih sistema i naučnih teorija je nedovoljna analitička priprema. A upravo se toj pripremi okreće i poboljšava je gola pažnja. Njezine posledice na duhovnu praksu koje nas ovde mogu zanimati pomenute su već ranije (strana 26 i dalje), a postaće još jasnije na stranicama koje slede.
Gola pažnja, pre svega, dozvoljava stvarima da govore same za sebe, bez unapred i prebrzo donete presude. Gola pažnja im daje šansu da kažu ono što imaju, čime zapravo učimo da one imaju toliko toga da kažu o sebi, a što je do tada bilo uglavnom potisnuto napetošću ili zaglušeno unutrašnjom ili spoljašnjom bukom u kojoj običan čovek najčešće živi. Zbog toga što gola pažnja vidi stvari bez sužavajućeg i izjednačavajućeg uticaja već ukorenjenih predrasuda, ona ujedno te stvari kao da ponovo vidi, u novom svetlu. Zbog toga će se sve češće događati da se kod njih pojavi nešto novo i vredno otkrivanja. Strpljiva istrajnost u jednom takvom stavu gole pažnje širom će otvoriti horizonte našeg razumevanja, obezbeđujući ujedno, na prvi pogled bez napora, rezultate nedostupne grčevitim naporima jednog nepostojanog intelekta. Zahvaljujući užurbanosti ili ograničavanju, nasumičnom označavanju stvari, pogrešnom procenjivanju i neukom baratanju stvarima koje je preraslo u naviku, često važni izvori znanja ostaju nepristupačni. Ljudi Zapada će posebno morati da nauče od Istoka da svoj um dovedu u receptivno, krajnje senzibilno stanje – stanje u kojem se često nalazi um naučnika ili pronalazača, a trebalo bi u mnogo većoj meri da postane svojstvo najšireg kruga ljudi. Ovakav stav gole pažnje će se, nakon istrajnog vežbanja, pokazati kao bogat izvor znanja i inspiracije.
Dakle, šta bi bili rezultati, na planu znanja, koje možemo postići golom pažnjom? Pomenućemo ovde samo one od njih koji imaju prvorazredni značaj. Jer mora se prepustiti ličnom „iskustvu putovanja” stazom sabranosti da potkrepi, elaborira i dopuni ono što je ovde ukratko izneto.
Već je rečeno, a sada da ponovimo, zbog izuzetne važnosti: u svetlu gole pažnje naizgled jedinstven čin opažanja će se, mnogo jasnije, ispostaviti kao sled brojnih i međusobno različitih faza koje se jedna na drugu nadovezuju i brzo smenjuju. Ovo osnovno posmatranje će postepeno otkriti svoje unutrašnje bogatstvo pojedinačnih činjenica i njihove dalekosežne implikacije. Ono će se pokazati kao jedno zaista naučno posmatranje, u doslovnom smislu reči, to jest kao „proizvodnja znanja” (K. Dž. Dukas). Ono će, na primer, pokazati osnovno dvojstvo procesa opažanja: predstavljanje relativno ogoljenih čulnih opažaja [1] i, tome sledstvenu, fazu njihovog tumačenja i vrednovanja. Za budiste je to drevno psihološko saznanje, koje svoje korene vuče još iz Učiteljevih govora, a razvijeno je u kasnijim spisima i komentarima Abhidhamme. Ova razlika između „ogoljenih činjenica” i stava prema njima ima, pored naučnog, i dalekosežan praktičan značaj: ona ukazuje na najraniju, a to znači najpogodniju tačku na kojoj možemo da odredimo dalji razvoj određene situacije u onoj meri u kojoj ona zavisi od našeg stava prema njoj. Međutim, razmatranje ovog aspekta pripada narednom poglavlju, koje se odnosi na oblikovanje uma.
Prilikom praktikovanja gole pažnje prvi snažan utisak na posmatračev um verovatno će ostaviti direktno suočavanje sa stalno prisutnom činjenicom da se sve menja. U skladu sa Dhammom, to je prva od tri karakteristike ili obeležja života: prolaznost (anićća). Beskrajno smenjivanje svih pojava koje nastaju i nestaju, a gola pažnja ih jasno uočava, postaće iskustvo čija snaga raste i presudno utiče na napredak u meditaciji. Iz istog tog iskustva o gotovo trenutnoj promeni vremenom će izrasti direktna svest i o ostale dve karakteristike postojanja: o patnji, nedovoljnosti (dukkha) i nepostojanju trajnog sopstva (anattā).
Mada je činjenica promene opšteprihvaćena, barem u izvesnoj meri, u svakodnevnom životu ljudi će je postati svesni tek kada ih ona na sebe upozori na prijatan ili, češće, neprijatan način. Međutim, praktikovanje gole pažnje će nam jasno ukazati da je ta promena stalno uz nas; da je izvan naše moći da prebrojimo promene koje se dogode čak i u najmanjem vremenskom odsečku. Verovatno ćemo shvatiti po prvi put – ne samo intelektom, već čitavim bićem – u kakvom mi to svetu zapravo živimo. Suočeni sa promenom, živo je iskusivši sopstvenim telom i umom, počinjemo da „vidimo stvari onakvim kakve one zaista jesu”. A to se naročito odnosi na „stvari uma”. Um ne možemo razumeti ukoliko ga ne shvatimo kao tok i ostanemo svesni te činjenice tokom svakog istraživanja posvećenog upoznavanju uma. Otud je otkrivanje ove činjenice, kao i prirode promene u mentalnim procesima, temeljni doprinos prakse gole pažnje upoznavanju uma. Činjenica promene će tom upoznavanju doprineti u negativnom smeru, uklanjajući svako statičko stanovište u umu, pretpostavljanje trajnih entiteta, nepromenljivih osobina itd. Uvid u prirodu promene biće doprinos u pozitivnom smeru, jer će obezbediti velik broj detaljnih informacija o dinamičkoj prirodi mentalnih procesa.
U svetlu gole pažnje, usmerene na čulni opažaj, specifični karakter meterijalnih i mentalnih procesa, njihova međuzavisnost i neprestano smenjivanje, kao i osnovna „objektivizujuća” funkcija uma dobiće na jasnoći.
Kada ovde govorimo o „objektivizovanju” (to jest, uzimanju za objekat) materijalnih i mentalnih procesa, činimo to jedino u svrhu ove analize. Ovi pojmovi ne znače zagovaranje dualizma subjekat/objekat i um/materija. Niti se priklanjamo nekakvom monizmu: jedino Um ili jedino Materija. Budino srednje učenje o uslovljenom nastanku (paṭićća-samuppāda) prevazilazi sve takve ideje monizma, pluralizma ili dualizma. U svetu uslovljenosti, relativnosti i neprekidnog proticanja, direktno doživljenom kroz praksu gole pažnje, ovako kruti pojmovi uskoro će se pokazati kao sasvim neprikladni.
Ove usputne napomene ukazuju na još jedan prilog poznavanja uma, ali više teoretskog karaktera, koji se odnosi na već pomenute drevne filozofske stavove što nastaju na temelju pogrešnih premisa, a uokviruju ih glomazni teorijski sistemi. Ali takvi problemi nas ovde ne zanimaju neposredno. U ovom kontekstu dovoljno je samo da ukažemo na to da nam opšte iskustvo i pomno ispitivanje ukazuju na diferencijacije u procesu i sadržajima kognicije koje su dovoljno jake da opravdaju našu pragmatičnu upotrebu tradicionalnih parova pojmova subjekt/objekt i um/materija.
Pošto je praktikovanje gole pažnje rezultiralo određenom širinom i dubinom iskustva u baratanju mentalnim događanjima, meditantu će ujedno postati jasno da um nije ništa izvan funkcije kognicije. Nigde izvan ili unutar te funkcije ne može se otkriti bilo kakav pojedinačni činilac ili trajan entitet. Tako ćemo zahvaljujući ličnom iskustvu stići do velike istine o nepostojanju duše ili ne-sopstvu (anattā; sansk. anātma), do saznanja da je svako postojanje lišeno nepromenljive ličnosti (sopstva, duše, jastva itd.) ili nepromenljive suštine bilo koje vrste. Iz perspektive moderne psihologije ovo jedinstveno i revolucionarno anattā učenje može se takođe u dobroj meri učiniti „rudnikom znanja” i to kroz njegov jak uticaj na korene i različite ogranke nauke o umu. Ove implikacije postaće očigledne proučavaocu u toj oblasti znanja i ovde se ne mogu šire prikazivati. Nazivajući anattā učenje jedinstvenim, želeli smo da ga odvojimo od onoga što je na Zapadu poznato kao „psihologija bez duše” i uglavnom je materijalistički obojeno. Međutim, budistička psihologija nije materijalistička ni u filozofskom, ni u etičkom smislu reči. Pravo filozofsko i etičko značenje učenja o ne-sopstvu, kao i njegov „emocionalni ton”, mogu se razumeti jedino u kontekstu čitavog Budinog učenja, a ne izolovano. Još ćemo imati prilike da se vratimo ovom pitanju.
Sem ovoga, gola pažnja će obezbediti koliko iznenađujuće, toliko i korisne informacije o radu našeg uma: o mehanizmu naših emocija i strasti, pouzdanosti moći rasuđivanja, našim istinskim i skrivenim motivima i mnogim drugim vidovima mentalnog života. Jasno svetlo obasjaće podjednako naše slabe i jake strane, a nekih od njih postaćemo svesni po prvi put.
Metod gole pažnje, tako koristan za upoznavanje uma, a time i za upoznavanje sveta, podudara se sa postupkom i stavom pravog naučnika i ispitivača: jasno definisanje predmeta i pojmova; predubeđenjima neopterećena prijemčivost za informacije koja dolaze od samih stvari; isključivanje ili barem smanjivanje faktora subjektivnosti prilikom prosuđivanja; odlaganje procene tek za kraj pažljivog ispitivanja činjenica. Ovaj urođeni duh istraživača zauvek će povezivati Budu i Dhammu sa istinskom naukom, mada ne nužno i sa svim teorijama podjednako. Ali svrha Budine Dhamme se ne podudara sa svrhom nauke, koja je ograničena na otkrivanje i objašnjavanje činjenica. Jer Budino učenje o umu nije svedeno samo na teorijsko znanje o umu, već je upućeno na oblikovanje uma, i time života. Međutim, ono se tu susreće sa modernom psihologijom, koja je posvećena praktičnoj primeni teorijskih znanja o umu.
2. Vrednost gole pažnje za oblikovanje uma
Veliki deo patnje u svetu čiji je uzrok čovek ne dolazi toliko od smišljene poročnosti, koliko od neznanja, nemarnosti, nepromišljenosti, prenagljenosti i pomanjkanja samokontrole. Veoma često jedan trenutak sabranosti ili mudrog promišljanja sprečiće dalekosežne posledice u vidu patnje ili osećanja krivice. Pauzom pre akcije, na način gole pažnje koji je već postao navika, bićemo u stanju da uhvatimo onaj odlučujući, ali kratak momenat u kojem um još nije odlučio o konačnom smeru akcije ili definitivnom stavu, nego je još uvek otvoren da krene pravim smerom. Već sledeći trenutak može izmeniti situaciju, dajući konačnu prevlast negativnim impulsima i pogrešnim procenama koje izviru iz nas ili štetnim uticajima spolja. Gola pažnja usporava ili čak zaustavlja prelaz od misli do akcije, ostavljajući više vremena za zrelu odluku. Takvo usporavanje ima vitalnu važnost, dok nekorisne, uvredljive i loše reči i dela poseduju prejaku spontanost događanja, to jest pojavljuju se kao neposredna reakcija na događaje i misli, ni ne pruživši šansu „unutrašnjim kočnicama” mudrosti, samokontrole i zdravog razuma da dejstvuju. Ustaljivanje navike „usporavanja” pokazaće se kao efikasno oružje protiv prenagljenosti u rečima i delima. Kad smo jednom uz pomoć gole pažnje naučili da usporimo i da se zaustavimo, elastičnost i prijemčivost našeg uma znatno će porasti, jer se reakcije nepoželjnog karaktera više neće javljati automatski, sa istom učestalošću kao ranije. Pošto je nadmoć ovakvih naviknutih reakcija, kojima se često uopšte ne suprotstavljamo i ne dovodimo ih u pitanje, jednom prevladana, one će vremenom gubiti svoju moć.
Gola pažnja će nam takođe obezbediti vreme za razmišljanje je li u nekoj situaciji aktivnost delom, rečju ili mentalno uopšte potrebna i preporučljiva. Vrlo često postoji velika sklonost ka nepotrebnoj intervenciji i to je još jedan uzrok mnogih patnji i izlišnih peripetija koji se može izbeći. Kada jednom upoznamo smirenost uma koju nam je darovala gola pažnja, ređe ćemo biti u iskušenju da brzopleto jurnemo u akciju ili se umešamo u tuđe stvari. Ukoliko se na taj način komplikacije i sukobi najrazličitije vrste prorede, napor da se oblikuje um naići će na manji otpor.
U pogledu ove dve poslednje pomenute stvari („brzopletosti” i „mešanja”), praktičan savet je sasvim kratak: dobro razmisliti pre no što skočimo, dati umu šansu da duže i šire razmotri stvari, obuzdati nagon da „delujemo po svaku cenu”.
Gola pažnja je u vezi jedino sa sadašnjošću. Ona podučava onome što su toliki zaboravili: da žive sa punom svešću ovde i sada. Ona nas uči da se suočimo sa sadašnjošću, ne pokušavajući da joj umaknemo mislima o prošlosti ili budućnosti. Prošlost i budućnost, za prosečnu svest, nisu objekti opažanja, već refleksije. I u svakodnevnom životu prošlost i budućnost se retko uzimaju kao objekti zaista mudre refleksije, već su uglavnom objekti za sanjarenja i isprazna maštanja, koja su glavni protivnik ispravne sabranosti, ispravnog razumevanja i ispravnog delovanja. Čvrsto vezana za svoje mesto, gola pažnja posmatra mirno i bez vezivanja neprestano proticanje vremena: ona strpljivo čeka da se budućnost pojavi pred njezinim očima, da se pretvori u sadašnjost i ponovo iščezne u prošlosti. Koliko je samo energije utrošeno na beskorisne misli o prošlosti: na čežnju za danima koji su minuli, na uzaludne žalopojke i kajanje i na besmislena i naklapajuća ponavljanja, rečima i u mislima, svih onih banalnosti prošlosti! Podjednako uzaludna je većina misli upravljena ka budućnosti: uzaludne nade, najneobičniji planovi i prazna sanjarenja, neosnovani strahovi i beskorisne brige. I sve to je uzrok patnje i razočarenja, što se može izbeći i eliminisati golom pažnjom.
Ispravna sabranost čoveku ponovo pribavlja izgubljeni dragulj njegove slobode, iščupavši ga iz čeljusti nemani zvane Vreme. Ispravna sabranost čoveka oslobađa okova prošlosti, koje on nepromišljeno pokušava čak da ojača, obazirući se na nju prečesto, ispunjen pri tom čežnjom, ogorčenjem ili žalošću. Ispravna sabranost sprečava čoveka da okuje sebe čak i sada, svojim izmišljenim strahovima i nadama, za događaje koje očekuje u budućnosti. Na taj način ispravna sabranost vraća čoveku slobodu, koja se može naći samo u sadašnjosti.
Misli o prošlosti i budućnosti su glavni materijal za sanjarenje, koje svojom prirodom beskrajnog variranja i ponavljanja prenatrpava uski prostor sadašnje svesti, onemogućujući tako da se ona oblikuje i čineći je zapravo još bezobličnijom i tromijom. Takva uzaludna maštanja glavna su prepreka koncentraciji. Siguran način da ih uklonimo je odlučno usmeravanje uma na golo posmatranje bilo kog objekta oko nas, kad god ne postoji potreba ili impuls za nekakvom posebnom svrhovitom mišlju ili akcijom i kada, ujedno, mentalni vakuum preti da bude ispunjen sanjarenjima. Ukoliko su se ona već javila, potrebno je ista ta sanjarenja načiniti objektima pomnog posmatranja, kako bismo ih lišili moći da zavode um i na kraju ih raspršiti. Ovo je jedan primer delotvornog metoda „transformisanja smetnji pri meditaciji u objekte meditacije”, koji ćemo bliže razmotriti kasnije.
Gola pažnja unosi red u neuređene uglove uma. Ona razobličuje mnoga nejasna i fragmentarna opažanja, nedorečene misli, zbrkane ideje, prigušene emocije itd., koje svakodnevno prolaze kroz um. Rečju, ovi potrošači mentalne aktivnosti su slabi i bespomoćni, ali ako se akumuliraju postepeno će ugroziti efikasnost mentalnih funkcija. Pošto se ovim fragmentima misli najčešće dozvoljava da bez pažljivijeg posmatranja potonu u nesvesno, oni će prirodno uticati na temeljnu strukturu karaktera, raspoloženje i sklonosti. Postupno će smanjiti obim i jasnoću svesti uopšte, kao i njezinu elastičnost, tj. sposobnost za oblikovanje, transformisanje i razvijanje.
Neulepšano znanje o samome sebi, pribavljeno putem introspektivne gole pažnje, o zapuštenim i manje prijatnim delovima našeg uma, izazvaće jedan unutrašnji otpor prema stanju u kojem su jasnoća i red pretvoreni u zbrku, a dragulj uma u običan kamen. Pod pritiskom takve odbojnosti narašće u nama najiskrenija privrženost sabranosti i dotadašnje izuzetno veliko rasipanje energije ćemo postepeno uspeti da kontrolišemo. To je automatska „pročišćujuća” funkcija gole pažnje koja ovde služi za oblikovanje uma.
Usmerena na naš sopstveni um, gola pažnja će nam pružiti jednu poštenu informaciju o njemu, a to je neophodno za njegovo uspešno oblikovanje. Usmeravajući punu pažnju ka svojim mislima čim se pojave, bolje ćemo upoznati svoje slabe i jake tačke, to jest svoje nedostatke i mogućnosti. Samoobmanjivanje o ovom prvom i nepoznavanje ovog drugog čini samoobrazovanje nemogućim.
Veština stečena golom pažnjom da se loše i štetne stvari nazovu svojim pravim imenom označava prvi korak ka njihovom uklanjanju. Ako smo zaista svesni, na primer tokom kontemplacije stanja uma: „Ovo je misao ispunjena požudom” ili tokom kontemplacije mentalnih sadržaja: „U meni je sada smetnja zvana uznemirenost”, ovakva jednostavna navika formulisanja takvih nedvosmislenih iskaza izazvaće u nama otpor prema takvim osobinama, te ćemo ih biti svesni mnogo intenzivnije. Ovakvo mirno i jednostavno „registrovanje” uvek će se pokazati efikasnijim od posezanja za snagom volje, emocijama ili razumom, koji će najčešće izazvati antagonističke sile u umu da pojačaju otpor.
* * *
Takođe, naše pozitivne osobine će naravno biti usmerene mnogo određenije, a one koje su dotle bile ili slabe ili manje uočene dobiće svoju šansu da se u potpunosti razviju. Neiskorišćeni izvori energije i znanja će postati dostupni i ispoljiće se one sposobnosti koje su nam do tada ostajale nepoznate. Sve ovo ojačaće samopouzdanje, koje je toliko važno za unutrašnji razvoj.
Tako se, na ovaj i druge načine, jednostavan i nenasilan metod gole pažnje pokazuje kao izuzetno efikasna pomoć u oblikovanju uma.
3. Vrednost gole pažnje za oslobađanje uma
Čitaocu se sugeriše da pokuša za početak da tokom nekoliko dana usmeri svoju golu pažnju onoliko koliko je u stanju ka ljudima, stvarima oko sebe i različitim događajima u toku dana. Učinivši to uskoro će osetiti koliko mu ti dani harmoničnije protiču u poređenju sa onima kada se predavao i najmanjem impulsu za delovanjem delom, rečju, emocijama ili mišlju. Kao da je zaštićen nevidljivim oklopom od banalnosti i nametljivosti sveta koji ga okružuje, on će kroz te dane proći spokojno i zadovoljan, sa jednim okrepljujućim osećanjem olakšanja i slobode. Kao da je iz neprijatne stiske i bučne gužve pobegao u mir i osamljenost na vrhu brega i sada, sa uzdahom olakšanja, posmatra vrevu i užurbanost dole ispod sebe. Samo na taj način iskusiće mir i sreću nevezivanja. Tim korakom unazad od stvari i ljudi postaće prema njima čak prijateljskiji, jer će se izgubiti ona napetost što nastaje iz delovanja, žudnje, odbojnosti ili drugih oblika vezanosti. Život će dobrim delom postati lakši, a naš unutrašnji i spoljašnji svet prostraniji. Sem toga, uočićemo da svet sasvim solidno funkcioniše i bez naših dotadašnjih intervencija, a da je i nama samima bolje uz takvu uzdržanost. Koliko li će samo upetljavanja biti izbegnuto i koliko problema će biti rešeno i bez naše pomoći! Tako ovde gola pažnja na sasvim vidljiv način pokazuje blagodeti odustajanja od karmičkog delovanja, bilo da je ono dobro ili loše, to jest od aktivnosti na kojoj počiva svet, ali iz koje izvire patnja. Gola pažnja nas uči umeću otpuštanja, odučava nas od stalne i nekorisne zaokupljenosti nečim i delovanja po navici.
Unutrašnja distanca od ljudi, stvari i nas samih, postepeno i delimično stečena uz pomoć gole pažnje, pokazuje nam kroz direktno iskustvo mogućnost konačnog osvajanja potpune odvojenosti i sreće koja iz toga proizilazi. Ona nam daruje veru da takva povremena istupanja u stranu mogu takođe jednog dana postati istupanje izvan sveta patnje. Daje nam neku vrstu predosećanja ili ideje o tome kako izgleda najviša oslobođenost, „svetost već u ovom životu” (diṭṭha-dhamma-nibbāna), na koju se aludira rečima: „U ovome svetu, a ipak ne od ovoga sveta”.
Za postizanje tog najvišeg, konačnog oslobođenja, gola pažnja nam kuje glavno oruđe – onu najvišu prodornost istine koja se u Dhammi naziva uvid (vipassanā). To i samo to jeste krajnja svrha metoda koji se ovde opisuje i najviši oblik njegove funkcije oslobađanja uma.
Uvid je direktno i potpuno razumevanje tri karakteristike postojanja, dakle nepostojanosti, patnje i nepostojanja sopstva. To nije shvatanje tek na nivou intelekta ili znanje o pojmovima koji označavaju ove istine, već nesumnjivo i nepokolebljivo lično iskustvo o njima, stečeno i sazrelo putem istrajnog meditativnog suočavanja sa činjenicama koje jasno potvrđuju te istine. Uvid pripada onom tipu znanja koje izmeni čitav život, a na umu ga je imao francuski mislilac Gijo kada je rekao: „Ako znamo, a ne postupamo u skladu sa tim, tada je naše znanje nesavršeno”. Unutrašnja priroda uvida podstiče sve veću odvojenost i jednu stalno narastajuću oslobođenost od žudnje, koja kulminira u konačnom izbavljenju uma iz svega onoga što uzrokuje njegovu zarobljenost u svetu patnje.
Direktno sučeljavanje sa stvarnošću, koje će prerasti u uvid, postiže se praktikovanjem gole pažnje i satipaṭṭhāne uopšte. Njen metodičan razvoj će biti kasnije opisan. Ali čak i usputna primena u svakodnevnom životu pokazaće svoj oslobađajući uticaj na um i, ukoliko se uporno primenjuje, stvoriće mentalnu pozadinu korisnu za strožije i sistematskije vežbanje.
U prirodi je uvida da bude oslobođen žudnje, odbojnosti i obmanutosti i da jasno sagleda sve stvari u unutrašnjem i spoljašnjem svetu kao „čiste fenomene” (suddha-dhamma), to jest kao procese bez ikakvog nosioca. Upravo to je osobina i gole pažnje, pa će otud njezino praktikovanje poslužiti postupnom prilagođavanju visokim zahtevima savršenog uvida i konačnog oslobođenja.
Ovaj visoki cilj savršene ravnodušnosti i uvida može putniku na početku puta biti veoma dalek, ali zahvaljujući njegovim srodnim iskustvima tokom praktikovanja gole pažnje, sve to mu neće biti potpuno nepoznato. Takav sledbenik će, čak i sada, osećati određenu bliskost sa ciljem i otud pozitivna moć privlačenja, koju taj cilj ne bi imao kada bi za njega ostao puki apstraktni pojam, bez ičeg srodnog u sopstvenom iskustvu. Onome ko se zaputio putem sabranosti cilj će se ukazati poput vrhova visokog planinskog masiva daleko na horizontu; taj prizor će postepeno postati sasvim blizak putniku koji u njega uporno upire svoj pogled dok marljivo odmiče svojim napornim putem. Mada glavna pažnja putnikova mora biti okrenuta ka često nezanimljivim delovima puta pred njim, različitim preprekama i krivudanju koje zbunjuje, podjednako važno je da on, s vremena na vreme, svoj pogled upravi ka vrhovima koji su mu cilj, onako kako se pojavljuju na horizontu njegovog iskustva. Po njima će određivati smer svoga putovanja i oni će mu pomoći da se vrati na pravi put onda kada zaluta. Oni će mu uliti novu snagu u umorne noge, dati novu hrabrost i nadu, koja ga može izneveriti onda kada mu je pogled na planinu stalno zaklonjen ili je o njoj samo slušao i čitao. Oni će ga takođe sprečiti da zbog „malih usputnih uživanja” zaboravi na sjaj vrhunaca što ga na horizontu čekaju.
Jasno razumevanje
Prijemčiv i nepristrasan stav gole pažnje može i trebalo bi da zauzima mnogo važnije mesto u našem mentalnom životu no što je najčešće slučaj, pa smo ga zbog toga ovde tako detaljno razmotrili. Ali zbog toga ne bi trebalo da zaboravimo na činjenicu da u svakodnevnom životu golu pažnju, mimo onog vremena koje je izričito izdvojeno u tu svrhu, možemo da uspostavimo samo tokom ograničenog vremena. Tokom dana svakog trenutka neophodna je nekakva aktivnost delom, rečju ili mišlju. Prvo, tu su bezbrojni zahtevi za telesnom aktivnošću i kretanjem, makar se radilo tek o promeni položaja. Takođe moramo uvek iznova da napuštamo zaštitu i samodovljnost tišine i uđemo u odnos sa drugima putem govora. Isto tako i um ne može da izbegne definisanje svoga položaja, prema sebi i spoljašnjem svetu, i izdavanje naredbi za delovanje bezbroj puta tokom dana. Um moraju da bira, odlučuje i presuđuje.
Jasno razumevanje (sampađañña), drugi vid ispravne sabranosti, povezano je sa tim većim, aktivnim delom našeg života. Jedan od ciljeva praktikovanja satipaṭṭhāne jeste da jasno razumevanje postepeno postane regulišuća snaga svih naših aktivnosti, telesnih, verbalnih i mentalnih.
Njezin zadatak je da ih učini svrsishodnim i delotvornim, usklađenim sa stvarnošću, sa našim idealima i najvišim nivoom razumevanja. Termin „jasno razumevanje” treba shvatiti u značenju da jasnoća gole sabranosti predstavlja potpuno shvatanje svrhe i stvarnosti, unutrašnje i spoljašnje. Drugim rečima, jasno razumevanje je ispravno znanje (ñāna) ili mudrost (pañña), zasnovana na ispravnoj sabranosti (sati).
Mada Govor pominje jedino jasno razumevanje telesnih postupaka i govora i otuda jasno razumevanje obrađuje u poglavlju o kontemplaciji tela, sasvim je jasno da isto tako i mišljenje, ta treća „vrata akcije”, treba podvesti pod kontrolu jasnog razumevanja.
Četiri vrste jasnog razumevanja
Budistička tradicija, onako kako je otelovljena u Budinim govorima, razlikuje četiri vrste jasnog razumevanja: (1) jasno razumevanje svrhe (sātthaka-sampađañña), (2) jasno razumevanje prikladnosti (sappāya-sampađañña), (3) jasno razumevanje područja (meditacije; goćara-sampađañña), (4) jasno razumevanje stvarnosti (bukvalno: neobmanutosti; asammoha-sampađañña).
1. Jasno razumevanje svrhe
Ova prva vrsta jasnog razumevanja primorava nas da, pre bilo kakvog delovanja, uvek sebe zapitamo je li nameravana aktivnost zaista u skladu sa ciljem, svrhom ili idealima, to jest je li ona zaista svrsishodna u užem praktičnom smislu, kao i u pogledu ideala. Blagovremeno zaustavljanje da bismo postavili to pitanje – ukoliko već nije preraslo u naviku – moraćemo naučiti uz pomoć gole pažnje.
Neki će pomisliti da svrsishodnost delovanja nije neophodno uzeti kao poseban predmet proučavanja ili vežbanja, jer veruju da kao „racionalna bića” već po svojoj prirodi deluju „racionalno”, odnosno svrsishodno. Ali sasvim nezavisno od krajnje svrhe puta sabranosti, svakako je svima jasno da se čovek ne ponaša uvek baš racionalno; ne čak ni onda kada je cilj koji mu je na umu sasvim uzak i potpuno sebičan i materijalistički. Čovek često zaboravlja na svoje ciljeve, planove i principe, zanemarujući čak i svoje najuočljivije prednosti i to ne samo kada je u žurbi i ispunjen strastima, već isto tako zbog sasvim slučajnih kaprica, dečije radoznalosti i lenjivosti. Zbog ovih ili nekih drugih razloga ljudi često skrenu na smer koji je potpuno suprotan njihovim vlastitim ciljevima u životu i istinskim interesima.
Pod uticajem bezbrojnih utisaka koji čoveka zapljuskuju iz sveta spoljašnjeg i unutrašnjeg mnoštva (papañća), slučajno skretanje sa opšteg smera života je sasvim razumljivo i, u izvesnoj meri, čak neizbežno za većinu nas. Tim više postaje nužno ograničiti takva odstupanja na krajnji minimum i nastojati da se ona potpuno eliminišu, što se s druge strane može ostvariti jedino kroz savršenu sabranost sveca (arahat). Ali ovakva odstupanja sa prave staze svrsishodnog življenja ne mogu se isključiti, čak ni znatnije smanjiti njihovim prisilnim podvrgavanjem diktatu pukog rezonovanja ili moraliziranja. Emocionalna strana u čoveku, za koju su takva ćudljiva skretanja ili izvrdavanja često ventil ili neka vrsta protesta, ubrzo će se pobuniti i čak se ljuto osvetiti iracionalnim ponašanjem. Kako bi se postigla „mirna prodornost” kroz iracionalne regione uma i oni pridobili za voljno učestvovanje u ostvarivanju jasno shvaćenog cilja, posao mora opet da „počne iz početka”: na širokoj osnovi gole pažnje. Uz pomoć jednostavnih, nenasilnih i harmonizujućih metoda ovakvog vežbanja, sile koje unutar uma stvaraju tenziju i ometaju svrsishodno delovanje postupno će biti uključene u glavni tok naših ciljeva i ideala. Svrsishodna koordinacija različitih sklonosti i potreba uma i bezbrojnih čovekovih aktivnosti biće postignuta jedino putem sistematskog, ali i organskog i prirodnog proširivanja svesne kontrole ili ovladavanja samim sobom. Samo na taj način pojaviće se kao rezultat veća izbalansiranost emocija i opšta harmonija i stabilnost karaktera – njoj će na kraju svaka svojeglavost, svaka proizvoljnost, sve do „demonstrativno iracionalnog” ponašanja i samouništavajućih sklonosti, postati suštinski strana. Sigurna osnova za takvo samoovladavanje, to jest kontrolu čula i uma, jeste nenasilan metod gole pažnje. Snaženje navike „da zastanemo i razmislimo” daje jasnom razumevanju svrhe veću šansu da počne da deluje; a njenim jasnim predočavanjem neiskrivljenih činjenica obezbeđujemo jasnom razumevanju pogodan materijal za donošenje odluka.
Može se dogoditi, i kasnije prouzrokovati duboku žalost, da visoki ideal ili neki važan cilj koji smo zaboravili ili privremeno ostavili po strani zbog nekakvog prolaznog kaprica ili zadovoljstva postane, pre no što smo ga se ponovo prihvatili, potpuno nedostižan zbog promenjenih spoljašnjih okolnosti i to baš zbog tih nasumičnih ekskurzija. Ideal ili svrha mogu slično tome postati nedostižni zbog unutrašnje promene u samom pojedincu, izazvane istim takvim postupkom. Žalosti za propuštenim prilikama biće manje ukoliko negujemo jasno razumevanje svrhe, sve dok ono ne postane duboko ukorenjeno u našu prirodu.
Ako, sa druge strane, po navici popuštamo svakom kapricu i dozvoljavamo da suviše lako budemo odvraćeni od svoga cilja, onda će postepeno takvi kvaliteti kao što su energija, istrajnost, koncentracija, odanost itd. biti potkopani i oslabljeni u tolikoj meri da postanu nedovoljni za postizanje prvobitnog cilja i čak za njegovo pravo razumevanje. Tako se često dešava da zanemareni ideali, ubeđenja, čak i obični ciljevi i ambicije budu pretvoreni u prazne ljušture koje vučemo za sobom, ali sada iz puke navike.
Ove napomene mogu biti dovoljne da ukažu na hitnost i neophodnost snaženja cilja delovanja i proširivanja njegovog domena. To se može postići stalnim prisustvom jasnog sagledavanja svrhe. Ono ima negativnu funkciju suprotstavljanja nesistematičnosti, odsustvu cilja i izlišnosti ogromnog dela ljudskih aktivnosti putem dela, reči ili misli. Njegova pozitivna funkcija je da sakuplja rasutu energiju, da je učini podesnim alatom za obavljanje zadatka kakav je ovladavanje sopstvenim životom. Na taj način jasno razumevanje svrhe omogućuje stvaranje jakog unutrašnjeg centra u našem karakteru, dovoljno snažnog da postepeno postigne koordinaciju svih naših aktivnosti. Sem toga, jasno razumevanje svrhe ojačava vodeću ulogu uma, dajući mu pozitivnu i tačno određenu inicijativu u slučajevima u kojima je um naučio da bude pasivan ili da automatski reaguje na spoljašnji i unutrašnji podsticaj. Ono takođe unosi mudru selekciju i ograničenje u čovekove aktivnosti, koje su opterećene zbunjujućim mnoštvom utisaka, interesovanja, zahteva i sličnog, sa čime smo éesto suočeni u životu. Iz svega toga teško je razabrati ono što je zaista svrsishodno.
Pravi cilj te inicijative i zaista prikladan vladajući princip u toj selekciji jeste rast u Dhammi (dhammato vuddhi), povećanje razumevanja i napredovanje u praktikovanju Budinog oslobađajućeg učenja. Prema drevnim učiteljima, to je pravi cilj ove prve vrste jasnog razumevanja. Kada jednom razumemo istinu o patnji u svoj njezinoj težini, javiće se neodoljiva potreba da napredujemo stazom koja vodi do iskorenjivanja patnje i to kao jedini pravi i napora vredan cilj čovekovog života.
2. Jasno razumevanje prikladnosti
Jasno razumevanje prikladnosti neke akcije u određenim okolnostima uzima u obzir činjenicu da nije uvek u našoj moći da odaberemo onaj pravac akcije koji je najprikladniji i najpoželjniji, već je naš izbor (o tome smo ranije govorili) često sužen okolnostima ili ograničenjima sopstvenih mogućnosti. Ova druga vrsta jasnog razumevanja poučava nas umeću praktičnog, prilagođavanju uslovima vremena, mesta i individualnog karaktera. Ona sputava slepu plahovitost i samovolju čovekovih želja i žudnji, ciljeva i ideala. Takođe će sprečiti mnoge nepotrebne neuspehe, za koje čovek u svom razočarenju i obeshrabrenosti često okrivljuje sam cilj ili ideal, umesto da ih pripiše sopstvenim pogrešnim postupcima. Jasno razumevanje prikladnosti uči nas „veštini odabiranja pravih sredstava” (upāya-kosalla), kvalitetu koji je Buda posedovao u najvišoj meri i na tako zadivljujući način upotrebio da uputi i povede ljude.
3. Jasno razumevanje područja meditacije
Prve dve vrste jasnog razumevanja primenjive su na čisto praktične ciljeve svakodnevnog života, mada je kod njih akcenat ipak na saglasnosti tih praktičnih primena sa religioznim idealom (dhamma). Sada ulazimo u pravi domen Dhamme kao sile koja transformiše život. Sa trećom vrstom jasnog razumevanja karakteristični metodi razvoja uma ugrađuju se u svakodnevni život, a četvrtom vrstom („stvarnost”) isto to činimo i sa temeljnim načelom Dhamme – učenjem o nepostojanju sopstva, odnosno apsolutnoj fluidnosti „individue”.
Jasno razumevanje područja meditacije stari komentatori objašnjavaju kao „nenapuštanje objekta meditacije” tokom čitavog dana. Ovo treba shvatiti na dva načina.
(1) Ukoliko koristimo neki poseban, dakle pojedinačni objekat meditacije, trebalo bi pokušati da ga uključimo u posao ili misli direktno povezane sa svakodnevnim poslovima. Gledano sa druge strane – svaki posao mora naći svoje mesto u okviru meditacije, kao ilustracija njezinog objekta. Na primer, jedenje se lako može povezati sa kontemplacijom o nepostojanosti tela, četiri elementa, uslovljenosti itd. Tako će se područja meditacije i svakodnevnog života stopiti – na obostranu korist. Ako se, kao što se u mnogim slučajevima događa, ne može uspostaviti veza između trenutnog posla i određene vrste meditacije ili se ta veza čini suviše labavom i veštačkom da bi bila od prave pomoći, tada objekat meditacije treba svesno „odložiti poput tovara koji nosimo”, ali ne smemo zaboraviti da ga ponovo uzmemo čim posao bude gotov. Takav postupak će se takođe ubrajati u „nenapuštanje objekta meditacije”.
(2) Ali ako se naša meditacija sastoji od opšte sabranosti, onako kako je ovde predstavljena, tada neće biti potrebno da odlažemo svoj objekat meditacije, jer će on zapravo uključivati sve. Korak po korak, vežbanje ispravne sabranosti bi trebalo da apsorbuje sve aktivnosti tela, govora i uma, tako da se na kraju objekat meditacije nikada ne ostavlja po strani. Koliko ćemo u tome uspeti zavisiće od prisustva uma u svakoj pojedinačnoj prilici i od formiranja navike i rasta upornosti u marljivom vežbanju. Cilj kojem sledbenik ovog metoda treba da teži je da život postane isto što i duhovno vežbanje , a da vežbanje postane pravi život.
„Područje” (goćara) vežbanja ispravne sabranosti nema krutih međa. To je kraljevstvo koje neprekidno raste, zahvaljujući stalnom uključivanju novih područja života u njega. Ukazujući na tu sveobuhvatnost satipaṭṭhāna metode, Učitelj je jednom prilikom rekao: „Koji je, o monasi, pravi monahovo područje (goćara), [2] njegovo pravo mesto rođenja? To su upravo ova četiri temelja sabranosti”.
Otuda bi sledbenik ovoga metoda sebi trebalo uvek iznova da postavlja ono pitanje koje je formulisao Šantideva:
„Na koji način bi se upravo u ovakvim okolnostima mogla praktikovati sabranost.”
Za onog ko ne zaboravi da sam sebe tako ispituje i da dela u skladu sa tim, može se reći da poseduje „jasno razumevanje područja” ispravne sabranosti.
Postizanje toga svakako nije lak zadatak, ali teškoće će biti manje ako su prve dve vrste jasnog razumevanja pripremile teren. Uz pomoć jasnog razumevanja svrhe um će steći izvestan stepen čvrstine i „moći oblikovanja”, neophodne da se svakodnevni život uključi u „područje vežbanja”. S druge strane, jasno razumevanje prikladnosti će razviti komplementarne kvalitete mentalne elastičnosti i prilagodljivosti. Ukoliko je na taj način postignuto približavanje nivou jednog meditativnog uma, ulazak u „područje vežbanja” i njegovo postupno širenje biće lakši.
4. Jasno razumevanje stvarnosti
Jasno razumevanje stvarnosti (bukvalno: neobmanutosti), zahvaljujući jasnom svetlu jednog nezamućenog shvatanja stvarnosti, otklanja najdublju i najuporniju obmanu čovekovu: njegovu veru u nepromenljivo sopstvo, dušu, ili bilo kakav oblik trajne suštine. Ova iluzija, iz koje izviru žudnja i mržnja, pravi je pokretač točka života i patnje, za koji su bića, slično nekakvoj spravi za mučenje, privezana i na kojoj izdišu uvek iznova.
„Jasno razumevanje stvarnosti” je jasnoća i postojanje znanja da u ili iza funkcija koje obavljaju prva tri oblika jasnog razumevanja ne postoji nikakva ličnost, ego, duša ili bilo šta slično. Ovde će meditant biti suočen sa najjačim unutrašnjim otporom, kojim će se prastara navika mišljenja i postupanja u relacijama pojmova „ja” i „moje”, kao i instinktivna i snažna „žeđ za životom”, što se manifestuje kao samopotvrđivanje, odupreti najvećem dostignuću čovekovog uma – Budinom anattā učenju. Najveća teškoća neće biti toliko u teorijskom shvatanju i potvrđivanju tog učenja, koliko u njezinoj strpljivoj, istrajnoj i neprekidnoj primeni u pojedinačnim slučajevima mišljenja i delovanja. Specijalan zadatak da pomogne pri ovakvim teškoćama ima četvrta, „otrežnjujuća” vrsta jasnog razumevanja; a u tome joj izuzetnu pomoć pružaju prve tri vrste. Samo upornim vežbanjem u uočavanju misli i osećanja u trenutku njihovog rađanja kao pukih bezličnih procesa može se smanjiti i na kraju eliminisati moć duboko ukorenjenih egocentričnih misli i egoističkih instikata.
Ovde neće biti naodmet reći nešto o „emocionalnom tonu” istine o nepostojanju sopstva, pošto se ona tako često pogrešno interpretira. Uočavanje činjenice da ego ne postoji putem razmišljanja ili kao rezultat metodičnog praktikovanja gole pažnje samo po sebi je svakako lišeno emocija i trezveno, slično stavu naučnika. Ali, izuzev savršenog mira sveca (arahant), mogu se javiti razne emocionalne reperkusije, kao što su one moguće i u vezi sa nepobitnim rezultatima nekog naučnog istraživanja.
Međutim, ovakvi emocionalni odjeci uvida u nepostojanje ega nisu ograničeni samo na jednu vrstu i svakako ne na one neutešne i bliske jadikovci, koje podrazumeva osuđujuća reč „bezdušnost” (videti str. 32). „Emocionalni ton” će varirati u zavisnosti od ugla posmatranja i stupnja posmatračevog unutrašnjeg razvoja, a svoj finale će dostići u neporemećenom miru jednog sveca. U stvarnoj, a ne samo pojmovnoj konfrontaciji sa činjenicom o nepostojanju sopstva, zahvaljujući goloj pažnji, njezina puna težina će se svakako činiti izuzetnom, zavisno od osećanja težine čitave egzistencije, čija je ona najznačajnija činjenica. Ali to neće biti jedino emocionalno iskustvo proisteklo iz svesti o anattā (nepostojanju sopstva). Svedočanstva drevnih i savremenih meditanata govore o osećanju uzvišene sreće, koja pokriva široki dijapazon, od zanosa i ushićenja, do spokojnog blaženstva. Sve su to izrazi radosti i olakšanja koje se oseti kad popusti čvrst, đavolski stisak „ja” i „moje”; kada se smanji napetost koju on stvara u telu, kada za trenutak možemo svoju glavu da uzdignemo iznad žestoke struje i kovitlaca kojim nas prividi poput „ja” i moje” okružuju, kada počne da se rađa pojačana svesnost da nam upravo činjenica o nepostojanju sopstva otvara prolaz ka oslobađanju od boljke koju smo tako žestoko osećali razmišljajući upravo o nepostojanju sopstva.
Četvrta vrsta jasnog razumevanja ima još jednu funkciju, izuzetno značajnu za postojano napredovanje stazom ka iskorenjivanju boljke.
Prihvativši se vežbanja prva tri oblika jasnog razumevanja, učenik je ostavio za sobom relativnu sigurnost i neutralnost gole pažnje i vratio se hirovitom svetu svrhovitog delovanja – akcija koje izazivaju reakcije onoga na šta se deluje. No, ako i reakcije ostavimo po strani, učenik će se pre svega suočiti sa činjenicom da ga skoro svaki njegov postupak uvlači dalje u lavirinte umnožavanja (papañća) sveta, kojem i njegovi postupci doprinose. Delo ima sebi svojstvenu tendenciju da se umnožava i reprodukuje, da sebe pojačava i širi. Učenik će iskusiti, čak i u svom naporu da vežba prva tri oblika jasnog razumevanja, da njegovi postupci imaju tendenciju da ga upetljaju u nova interesovanja, planove, dužnosti, ciljeve, komplikacije itd. To znači da će uvek biti izložen opasnosti od gubitka onoga što je postigao prethodnim vežbanjem, odnosno da ga izgubi iz vida ukoliko nije izuzetno pažljiv. Ovde će mu u pomoć priskočiti realistično, nepomućeno jasnog razumevanje, to jeste živa svesnost da sopstvo ne postoji. „Niti unutar ima sopstva koje dela, niti izvan ima sopstva koje bi trpelo to delanje!” Ukoliko ovo imamo na umu, ne samo pri velikim poduhvatima, već i pri onim ništa manje važnim sitnijim aktivnostima u svakodnevnom životu, tada će početi da se razvija dragoceno osećanje unutrašnje distance od „sopstvenih” dela, kao i sve veća ravnodušnost prema bilo kakvom uspehu ili neuspehu, pohvali ili pokudi koji bi mogli da slede takvo jedno delo. Pošto su njegova svrha i primerenost jasno ustanovljeni, delo se čini zbog njega samog i po sopstvenoj nužnosti. Zbog te uočljive ravnodušnosti kojom se čini neko delo, ono neće izazvati bilo kakav gubitak energije. Nasuprot tome, kad izostanu potajni pogledi na samoga sebe, na druge ili na rezultate, ovakva isključiva posvećenost poslu će uvećati šanse na uspeh.
Ako nismo više svim srcem i svim bićem vezani za svoja dela, ako više nema žudnje za ličnim uspehom i slavom, tada će biti manja opasnost da nas sila stvorena sopstvenim delima otisne na još veća prostranstva okeana saṃsāre. Takođe će biti lakše kontrolisati korake koji proizlaze iz onog prvog dela, i kada je to mudro, „prekinuti delovanje” i povući se u „ne-delovanje”, to jest u mir i zaštitu praktikovanja gole pažnje.
Delovanje u želji za profanim ciljevima, kako to čini jedan neoslobođen um, uglavnom se pretvara u stvaranje još veće vezanosti. Sačuvati unutar tog sveta „okova stvorenih delovanjem” (kamma) najveću moguću „slobodu delovanja” jedan je od naročito važnih zadataka i dostignuća jasnog razumevanja stvarnosti, u saradnji sa ostala tri oblika. Ovome komplementarna „sloboda ne-delovanja” ili „sloboda napuštanja” ostvaruje se pomoću gole pažnje (videti stranu 21). Već smo ranije citirali (videti stranu 35) Učiteljeve reči da je oslobođeni um istinski velikog, to jest svetog čoveka rezultat savršenog praktikovanja satipaṭṭhāne. Sada kada smo proanalizirali dve vrste slobode koje daruju sabranost i jasno razumevanje, bićemo u situaciji da ih još bolje razumemo.
Na kraju, još jedno značajno obeležje četvrte vrste jasnog razumevanja zaslužuje da bude pomenuto. Zahvaljujući jasnom razumevanju stvarnosti i naš aktivan deo života biće prožet zaista revolucionarnim učenjem o nepostojanju sopstva (anattā), koje je ključno Budino učenje i najpresudnije za istinsko izbavljenje od patnje. Zato njegov uticaj ne treba ograničiti na nekoliko časova promišljanja ili meditacije dostupnih ljudima sa svim uobičajenim obavezama. Naš život je kratak. Ne možemo sebi dozvoliti da najveći njegov deo, posvećen praktičnim, rutinskim zaduženjima, smatramo pukim balastom ili da ga posmatramo poput kaste parija, neophodnih, ali prezrenih robova- radnika, koji se drže na niskom kulturnom nivou namerno ili iz nemara. Ne možemo dozvoliti da taj veliki deo našeg života ostane neupotrebljen i nekontrolisan, dopuštajući većini naših misli, emocija i aktivnosti da se odvijaju vođeni slučajnošću, a tako često na našu štetu.
I mimo osnovnog principa satipaṭṭhāne – integrisanja življenja i duhovnog vežbanja – kratkoća našeg života nagoni nas na zaključak da svaki njegov trenutak, u skladu sa mogućnostima koje nam nudi, i svaku, čak i najbeznačajniju aktivnost treba da iskoristimo za rad na svom oslobađanju. Za ovakvo prožimanje života oslobađajućim znanjem zaduženo je jasno razumevanje stvarnosti, sa posebnim akcentom na neposredno iskustvo o nepostojanju sopstva. Tibetanska mudrost kaže:
„Sistem meditacije koji će stvoriti moć koncentracije uma na bilo šta nužan je.
Veština življenja koja će omogućiti korišćenje bilo koje aktivnosti kao pomoć na putu oslobođenja nužna je.”
(V. J. Evans-Venc: Tibetanska joga)
Takav „sistem meditacije” i takva „veština življenja” jeste satipaṭṭhāna.
Zaključne opaske o ova dva oblika vežbanja
Sada, na kraju našeg razmatranja jasnog razumevanja, došli smo do jedne njegove osobenosti blisko povezane sa onom koju smo pominjali u zaključku izlaganja o goloj pažnji. Radi se o ohrabrujućoj činjenici da čak i početni stupanj iskrenog vežbanja pokazuje srodnost i vezu sa najvišim ciljem potpune odvojenosti i slobode.
Na nivou gole pažnje, otkrivajući „slobodu u nedelovanju”, videli smo da povremeno stupanje na povoljnu tačku posmatranja odgovara konačnom istupanju jednog sveca iz ovoga sveta patnje. Na nivou jasnog razumevanja, naročito njegova četvrta vrsta, naglašena odvojenost od bilo kakvog delovanja, odgovara „savršenom delovanju” sveca, koje je iako samo po sebi svrhovito, potpuno nesebično i oslobođeno svakog prijanjanja. Iako svet to vidi kao „dobro delo”, ono za sveca nema karmičke posledice, ne vodi u novu egzistenciju. [3] Delo učinjeno sa jasnim razumevanjem je, u meri u kojoj postoji odvojenost u odnosu na njega i po svojoj funkciji smanjivanja karmičkih posledica, nešto što se približava „savršenom delovanju” sveca.
Dva oblika vežbanja, sabranost (gola pažnja) i jasno razumevanje, pomažu i nadopunjuju jedno drugo. Najviši stupanj budnosti i samokontrole dostignut u školi gole pažnje učiniće znatno lakšim podvrgavanje sopstvenih dela i reči jasnom razumevanju, umesto da se iznenada nađemo u raznim situacijama, zavedeni strastima ili obmanuti varljivim izgledom. S druge strane, jasno razumevanje stvara više prostora i pogodniju atmosferu za golu pažnju, zahvaljujući kontroli i umirujućem uticaju koje ono ima na svet oko nas i u nama.
Gola pažnja nam donosi one pažljivo i nepristrasno sagledane činjenice na osnovu kojih jasno razumevanje može pouzdano da zasnuje svoje odluke i zaključke. Gola pažnja eliminiše pogrešne predstave i lažne vrednosti, što su nepromišljeno bile pridodate golim činjenicama. Jasno razumevanje ih zamenjuje kritički proverenim pojmovima i pravim vrednostima preuzetim iz Dhamme.
Gola pažnja povećava kritičnost i pročišćuje senzitivnost čovekovog uma; jasno razumevanje istovremeno vodi i snaži energije oblikovanja i stvaranja. Gola pažnja omogućuje rast, očuvanje i pročišćavanje intuicije – tog neophodnog izvora inspiracije i regeneracije sveta akcije i racionalne misli. S druge strane, jasno razumevanje kao jedna aktivna i aktivirajuća sila čini um savršenim instrumentom za njegov težak zadatak harmoničnog razvijanja i konačnog oslobođenja. Ono nas istovremeno vežba za nesebično delo u službi čovečanstva obuzetog patnjom, darujući oštro oko mudrosti i sigurnu ruku veštine, koji su isto toliko neophodni za tu službu koliko i toplo srce. Jasno razumevanje može da nas u tome izvežba, pošto obezbeđuje izvrsnu obuku u svrhovitom, obazrivom i nesebičnom delanju.
Tako satipaṭṭhāna, u celokupnosti oba svoja vida, stvara u čovekovom umu savršenu harmoniju prijemčivosti i aktivnosti. Ona je jedan od načina na koji se Budin srednji put javlja u ovom metodu ispravne sabranosti.
Beleške
[1] Ograda „relativno ogoljenih” stavljena je zato što, prema pomno razrađenoj abhidhammi, čak i najraniji stupanj golog predstavljanja čulnih informacija sa sobom nosi tanani ukus ranijih sličnih utisaka. [Natrag]
[2] Moguće je da je naziv treće vrste jasnog razumevanja, goćara sampađañña, odabrano kao aluzija na dobro poznati odlomak koji je ovde citiran. [Natrag]
[3] Stanja svesti koja proizvode „savršen čin” jednog sveca u abhidhammi se nazivaju kriya-đavana, pukim funkcionalnim „impulsima delovanja” ili „motivima delovanja” u umu sveca, a koji više ne proizvode karmu. [Natrag]