Suština budističke meditacije
Ñāṇaponika Thera
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
SABRANOST NA DAH
(ĀNĀPĀNA-SATI)
Uputstva za vežbanje
Uvek ima onih koji iz najrazličitijih razloga pokazuju više naklonosti ka dahu kao svom primarnom objektu sabranosti, bilo zbog prethodnog postizanja zadubljenja u takvom slučaju ili zbog direktnog razvijanja uvida. Zbog njih su ovde dodata kraća uputstva o „sabranosti na dah” (ānāpānasati). Ona su zasnovana na odgovarajućim poglavljima Satipaṭṭhāna sutte. Ovaj alternativni metod vežbanja, koji počinje brojanjem daha, opisan je u Putu pročišćenja (Visuddhi magga).
Već smo pomenuli da je za sabranost na dah lotos položaj poželjan, mada ne i apsolutno nužan. Takođe smo upozorili da ne bi trebalo ni na koji način da utičemo na dah: nema nikakvog zadržavanja daha, ni svojevoljnog produbljivanja, niti nasilnog usklađivanja sa bilo kakvim ritmom. Ovde je jedini zadatak da se sledi prirodni tok disanja, pažljivo i uporno, bez prekida, odnosno bez neuočenog prekida. Tačka na koju bi trebalo fiksirati pažnju su nozdrve, odnosno mesto trenja vazduha sa njima i to mesto posmatranja ne bi trebalo napuštati, jer se na njemu može lako pratiti početak i završetak daha. Tako, na primer, ne treba pratiti dah na njegovom putu kroz telo i natrag, jer će to pokolebati pažnju, skrećući je na nekoliko nivoa kroz koje prolazi dah. Može biti promena oko toga na kojoj tački se najbolje oseća dah. Nekad je u pitanju jedna, drugi put druga nozdrva, a to zavisi i od dužine nosa i širine nozdrva. Kad uočimo ta kolebanja, ne treba se više baviti njima, već se okrenuti samom dahu kad on postane dovoljno uočljiv.
Mada se sabranost zadržava na tački posmatranja, ipak još postoji manje ili više uočljiva svesnost prolaska daha kroz telo, izazvana lakim pritiskom vazduha. No, ovome ne bi trebalo posvećivati direktnu pažnju. Baš kao što oko u svom vidnom polju obuhvata i neke objekte susedne onom na koje je fokusirano, tako i sabranost ima izvesnu širinu izvan odabranog centra. U drevnoj budističkoj literaturi nailazimo na veoma prikladno poređenje: ako čovek seče komad drveta, njegova pažnja će biti usmerena na „tačku dodira” zubaca testere i drveta, ali će takođe biti svestan pomeranja testere napred-nazad, a da na to ni ne obraća posebnu pažnju.
Početnik često greši, pa je suviše napet ili samosvestan kada prvi put svoju pažnju obraća na dah. Ukoliko to čini u nekakvom unutrašnjem grču ili kao da se baca na plen, tada neće uopšte doći u dodir sa delikatnim respiratornim procesom. Pošto je završio početnu kontemplaciju ili odredio svoje težnje, meditant bi trebalo lagano da okrene svoju pažnju ka prirodnom toku disanja i zadrži se na tome, ne remeteći njegov pravilan ritam. Nema naglašenog voljnog čina („Sada ću da uhvatim dah!”); to će biti samo prepreka.
U odgovarajućem odeljku Govora prvo se kaže: „Udišući dugi (kratak) dah, on zna ‘Sada udišem dugi (kratak) dah‘.” To ne znači da slobodno produžavamo (produbljujemo) ili skraćujemo dah, već da bi trebalo da primetimo kad god on postane relativno duži ili kraći u toku posmatranja. Meditant će sasvim prirodno postati svestan ovih razlika u respiratornom procesu ili mnogih drugih detalja kada se jednom privikne na direktno posmatranje disanja. Isto je i sa bilo kojim drugim posmatranjem, na primer, vidljivih objekata. Bliže i sistematičnije posmatranje otkriće mnoge činjenice koje nisu bile uočene pri letimičnom pogledu.
Redovnim i marljivim vežbanjem meditant bi prvo trebalo da stekne sposobnost održavanja pažnje na tok disanja tokom dužeg vremena, bez prekida ili (u početku) bez neuočenog prekida. Kada je u stanju da relativno lako postigne koncentraciju tokom dvadesetak minuta, biće u stanju da uoči i druge detalje procesa koji posmatra. Tada će mu postati uočljivija činjenica da čak i najhitriji dah ima svoju vremensku dužinu, uočljiv početak, sredinu i kraj. Ovo zapažanje je nagoveštaj daljeg napredovanja u vežbanju.
Meditant će sada moći da primeti kako njegova sabranost nije podjednako jasna i oštra tokom sve tri faze daha. Trome prirode će, na primer, posle uočavanja poslednje faze daha možda propustiti prvu fazu sledećeg udaha, pošto nemaju potrebnu brzinu da se odmah prebace na njega. Ili, u želji da ne propustimo početak sledećeg udaha, možemo i nesvesno preskočiti završnu fazu poslednjeg izdaha. Ovo može poslužiti kao ilustracija upozorenja iz budističkih tekstova koje može imati široku primenu: „Ne zaostaj, ali ni ne pretiči cilj”.
Uočavanje ovakvih suptilnih razlika u oštrini i jasnoći pažnje može se s pravom smatrati uspešnim korakom u razvoju sabranosti i koncentracije. Kroz ovakva uočavanja meditant će takođe steći korisna znanja o sebi, koja će mu pomoći da svoj mentalni stav učini onakvim kakav je potreban za dobro odmeren napor, koji izbegava i mlitavost i napetost.
Kako bude opažao slabosti u primeni sabranosti, tako će se u meditantu javljati želja i napor da ih ispravi. Nastojaće da pažnju održi na ujednačenom nivou kroz sve tri faze disanja. Kada mu to pođe za rukom, meditant će vežbati u skladu sa trećom vežbom u Govoru: „Osećajući čitavo telo, udisaću i izdisaću”.
Dvostruki napor – posmatranje bez prekida sleda udaha i izdaha i posvećivanje podjednake pažnje svim fazama disanja – može ostaviti tragove u vidu napetosti ili kolebanja u procesu disanja i u umu koji posmatra, a što će biti uočeno kada se budnost poveća. Takođe, implicitna tom posmatranju, biće želja i napor da se postigne još veći mir respiratornog i mentalnog procesa o kojima je reč. Ovo je četvrti i poslednji stupanj vežbanja pomenut u Govoru: „Smirujući telesni sklop, udisaću i izdisaću”. [1]
Međutim, potrebno je istrajno vežbanje dok svi ti stupnjevi ne postanu relativno siguran posed meditanta, tako da na njih može lako da stupi. Tek kada to postignemo, možemo očekivati dalje napredovanje.
Na ovoj tački smirivanja daha privremeno se razdvajaju dva glavna vida budističke meditacije (samatha i vipassanā).
Ukoliko meditant teži postizanju zadubljenja (đhāna) putem produbljivanja smirenosti (samatha), onda bi trebalo da nastavi proces smirivanja i dah učini još tananijim i suptilnijim, a njegov tok još ravnomernijim. Mada vodi računa da njegova sabranost pokriva sve tri faze daha, ne treba nijednoj da poklanja posebnu pažnju. Svako posmatranje koje deli i ispituje biće samo smetnja. Kada za cilj imamo zadubljenje, trebalo bi zapravo da klizimo zajedno sa ravnomernim tokom daha. Marljivim i istrajnim vežbanjem povećaćemo koncentraciju uma i vremenom može se pojaviti jednostavan mentalni oblik (nimitta), nalik zvezdi itd, nagoveštavajući potpuno zadubljivanje. No, komplikovane i stalno menjajuće slike ili vizije nisu znak napredovanja; njih bi trebalo trezveno registrovati i napustiti.
Tokom celo- ili poludnevnog vežbanja koje za cilj ima zadubljenje, sabranost bi trebalo stalno održavati, ali samo na vrlo uopšten način, bez osvrtanja na detalje. Na primer, trebalo bi da hodamo sabrano, ali bez ulaženja u pojedinačne faze, kako se to čini pri vežbanju uvida. Pomnim ispitivanjem detalja um će postati suviše angažovan i zainteresovan za mnogostrukost objekata, dok je ovde cilj sjedinjavanje i smirivanje uma.
No, ukoliko meditant, pošto je dospeo do stupanj smirivanja, želi da krene direktnim putem uvida, trebalo bi da znatnu pažnju posveti pojedinim fazama disanja, naročito početku i završetku. Takođe bi pažljivo trebalo pratiti i sve one sekundarne i opšte objekte sabranosti, kao što je to ranije objašnjeno. Radi se o laganoj promeni u fokusiranju pažnje, koja predstavlja svu razliku između metoda razvijanja zadubljenja i uvida.
Kada je tokom vežbanja uvida meditant svoju veštinu doveo do stupnja smirivanja, on će potom postati svestan činjenice da su ovde uključena dva procesa: fizički proces (rūpa) disanja ili pokretanja trbušnog zida i mentalni proces (nāma) njegovog upoznavanja. Mada je teorijski to sasvim očigledno, um će pre no što je stekao veštinu u koncentraciji, biti suviše vezan za objekat pažnje da bi bio svestan sopstvene aktivnosti. Ukoliko kroz ponavljanje svesnost ta dva procesa ojača, oni će se ukazati kao preplitanje fizičkog i mentalnog fenomena kroz napredovanje: disanje, njegovo registrovanje; disanje, njegovo registrovanje…
Nastavljajući taj napor, dočekaćemo vreme kada će završna faza jednog udaha ili pokreta trbušnog zida postati vrlo uočljiva u odnosu na ostale faze. Granica između kraja jednog udaha/izdaha ili pokreta i početka sledećeg postaće veoma vidljiva i sama ta činjenica prestanka ostaviće dubok utisak na um meditanta. Na toj tački može se očekivati dalje napredovanje.
Ta dva stupnja – preplitanje kroz napredovanje i dominantnost završne faze – predstavljaće prirodni razvoj meditacije. Oni se ne mogu dostići pukom željom dok je u toku proces koji se posmatra, pošto bi to značilo prekid pažnje. Takva zapažanja biće neizbežan plod marljivog vežbanja. Pri usmenom upućivanju učitelj meditacije neće učeniku govoriti o stupnjevima koje još nije dostigao, ali u ovakvoj, pisanoj formi to je nužno kako bi se dali usputni orijentiri ili kriterijumi za procenjivanje napredovanja onog meditanta koji je lišen pomoći ličnog učitelja. Mada je vođstvo iskusnog učitelja daleko preporučljivije, predani meditant može i sam daleko odmaći ukoliko je pažljiv i kritički razmatra svoje vežbanje.
Beleška
[1] Neka od prethodnih zapažanja vezanih za sabranost na dah mogu se takođe primeniti na sabranost usmerenu na pokrete trbušnog zida; naročito ona o tri faze jednog pokreta. [Natrag]