Suština budističke meditacije
Ñāṇaponika Thera
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
UVOD
Svrha ove knjige je da skrene pažnju na dalekosežnost i duboko značenje koje ima Budin „put sabranosti” (satipaṭṭhāna) i ujedno posluži kao uvod u razumevanje tog učenja i njegove praktične primene.
Knjiga je nastala u dubokom ubeđenju da sistematsko razvijanje ispravne sabranosti, kako ga je opisao Buda u svom govoru o satipaṭṭhāni, još uvek predstavlja najjednostavniji i najdirektniji, najprodorniji i najefikasniji metod vežbanja i razvijanja onih sposobnosti uma koje su neophodne kako za obavljanje svakodnevnih zadataka i rešavanje problema sa kojima se isti taj um suočava, tako i za postizanje najvišeg cilja: iskorenjivanja pohlepe, mržnje i obmanutosti.
Budino učenje nudi velik izbor metoda mentalnog vežbanja i objekata meditacije, podesnih za različite individualne potrebe, temperamente i sposobnosti. Pa ipak, svi ti metodi na kraju se stapaju u „put sabranosti”, koji je sam Učitelj nazvao „direktan put” (ekāyano maggo). Otud se put sabranosti može s pravom nazvati srcem, „suštinom budističke meditacije” ili čak „suštinom čitavog učenja” (dhamma-hadaya). Ovo veliko srce je zapravo centar čitavog krvotoka što pulsira telom učenja (dhamma-kāya).
Domet satipaṭṭhāna metode
Drevni put svesnosti je upotrebljiv danas koliko je bio i pre 2500 godina. Njime se može ići podjednako na Zapadu i na Istoku, u sred meteža svakodnevnog života i u tišini monaške ćelije.
Ispravna sabranost je, zapravo, neophodna osnova za ispravno življenje i ispravno mišljenje – svuda, u svako doba i za svakog. Ona sadrži važnu poruku ne samo za ubeđenog sledbenika Bude i njegovog učenja (Dhamma), već za sve one koji nastoje da ovladaju svojim neposlušnim umom, one koji istinski žele da u sebi razviju latentne sposobnosti za postizanje veće snage i sreće.
Na početku Govora (videti drugi deo knjige, strana ??), gde se objašnjava njegov uzvišeni cilj, kaže se da je ovaj metod vodi „ka prevladavanju žalosti i naricanja, ka nestanku bola i tuge”.
Nije li to upravo ono za čime svako žudi? Patnja je opšteljudsko iskustvo i otud se metod za njezino savlađivanje tiče svih ljudi. Mada konačna pobeda nad patnjom može u pojedinačnom slučaju biti još daleko, put ka tome je jasno označen. I ne samo to: već od samog početka taj put, metoda ispravne sabranosti, pokazaće sasvim vidljive rezultate i to kroz pobeđivanje patnje u mnogim pojedinačnim situacijama. Takvi praktični rezultati na planu jednog opšteg zadovoljstva imaju vitalnu važnost za svakoga, čemu treba pridodati delotvornu pomoć u mentalnom razvoju. Pravi cilj satipaṭṭhāne je ni manje ni više nego konačno oslobađanje od patnje, a to je ujedno i najviši cilj Budinog učenja – nibbāna. Direktno napredovanje ka njoj, što obezbeđuje satipaṭṭhāna, i stalno napredovanje na tom putu, međutim, zahtevaju trajan meditativan napor, usmeren ka nekoliko odabranih objekata sabranosti. Na narednim stranicama biće data kraća uvodna uputstva za takvu praksu.
Međutim, na putu ka tom najvišem cilju ništa manje nije važna ni opšta primena svesnosti u svakodnevnim aktivnostima. Ona će nam dati dragocenu potporu u vežbanju specijalizovane i intenzivirane sabranosti. Takođe, ona će u još neuvežbanim umovima stvoriti „atmosferu” i stav sabranosti, približiti nas svojoj „mentalnoj klimi”. Njeni rezultati, na užem i „profanom” polju, biće dodatna inspiracija da proširimo opseg primene i ohrabrenje da se kroz sistematsko vežbanje okrenemo postizanju najvišeg cilja. Zbog svega ovoga, u knjizi je posebna pažnja posvećena opštim aspektima sabranosti, tj. njezinom mestu unutar tkiva čovekovog života uopšte.
U satipaṭṭhāni živi stvaralačka snaga, a istovremeno i večna i univerzalna poruka istinskog učenja o oslobođenju. Ona poseduje dubinu i sveobuhvatnost, jednostavnost i čvrstinu, kako bi mogla da posluži kao osnova i okvir za življenje, kao dhamma za sve, ili barem za onaj ogroman i stalno rastući deo čovečanstva kojem više ne pomažu različiti religijski i pseudoreligijski sedativi, a ipak oseća, u životu i u svom umu, neodložnost rešavanja osnovnih problema nematerijalne sfere, što ni nauka, a ni ona religija koja se zasniva jedino na veri ne mogu obezbediti. U svrhu takve satipaṭṭhāna dhamme za sve neophodno je napraviti detaljan sistem primene tog metoda na savremene probleme i uslove. U granicama ove knjige mogu se dati jedino kraća uputstva u tom pravcu (vidi stranu 78 i dalje). Razrada i razni dodaci moraju sačekati drugu priliku ili drugog autora.
Kao pomoć onima, naročito na Zapadu, koji nisu upoznati u dovoljnoj meri sa tekstovima budističkog kanona, u narednom poglavlju biće iznete informacije o važnijim tekstovima na kojima je zasnovana drevna tradicija satipaṭṭhāne.
Govor, njegov naslov i komentari
Budin izvorni Govor o temeljima sabranosti (Satipaṭṭhāna sutta) nalazi se na dva mesta među budističkim kanonskim tekstovima: (1) kao deseti govor u Zbirci govora srednje dužine (Mađđhima nikāya), (2) kao dvadeset drugi govor u Zbirci dugih govora (Digha nikāya), gde nosi naslov Mahā-satipaṭṭhāna sutta, to jest Veliki govor o temeljima sabranosti. Ovaj drugi se od prvog razlikuje jedino u detaljnijem razmatranju četiri plemenite istine, uključenom u poglavlje „Kontemplacija sadržaja uma”. U ovoj knjizi (u drugom delu) data je druga, duža verzija i u daljem izlaganju ona će se označavati skraćeno kao „Govor”.
Naslov: u pāli složenici satipaṭṭhāna prva reč, sati (sansk. smṛti), prvobitno je imala značenje „sećanje”, „prisećanje”. Međutim, budistička upotreba, naročito u pāli tekstovima, sasvim retko podrazumeva to značenje sećanja na prošle događaje. Umesto toga, najčešće se odnosi na sadašnjost i kao opšti psihološki termin ima značenje „pažnje” ili „svesnosti”. No, još češće, njezina upotreba u pāli tekstovima ograničena je na vrstu svesnosti koja je, prema budističkom učenju, dobra, poželjna ili ispravna (kusala). Treba imati na umu da smo pojam „sabranost” rezervisali samo za ovu poslednju upotrebu. Sati, u ovom značenju, jeste sedmi član plemenite osmostruke staze i naziva se samma sati, tj. ispravna sabranost i jasno je objašnjena kao četvorostruki „temelj sabranosti” (satipaṭṭhāna).
Drugi deo složenice, paṭṭhāna, stoji tu umesto upaṭṭhāna, bukvalno „smeštanje blizu (uma)”, tj. njegovo održavanje u sadašnjosti, budnosti, njegovo stabilizovanje. Ovaj izraz, u različitim gramatičkim oblicima, često se upotrebljava zajedno sa sati; na primer, u našem Govoru: satim upaṭṭhāpetva, doslovno „održavajući svoj um u sadašnjosti”. Štaviše, u sanskritskoj verziji, koja je verovatno veoma stara, naslov Govora glasi Smṛti-upasthāna-sūtra. Imajući u vidu prethodno objašnjenje, naslov se može prevesti i kao Prisutnost sabranosti.
Među niz varijanata tumačenja naslova, komentar pominje da su četiri objekta ili kontemplacije (telo itd.), kojima se bavi Govor, „glavno mesto” (padhānaṃ ṭhānaṃ) ili „pravo područje” (goćara) sabranosti; ovo upućuje na prevod Područje sabranosti ili Temelji sabranosti i ovaj poslednji prevod je ovde prihvaćen.
Poželjno je, međutim, da se i sama pāli reč satipaṭṭhāna odomaći među čitaocima budističke literature na Zapadu, kao što je slučaj sa pojmovima kamma (karma), dhamma itd.
Komentar Govora uključen je u stare egzegetske radove o dve već pomenute kanonske zbirke u kojima se naš tekst pojavljuje. Ovi komentari su, barem njihov najstariji sloj, skoro je sigurno, nastali u vreme kada je nastajalo i samo učenje. Međutim, original ovih starih komentara budističkog pāli kanona u IV veku naše ere više nije postojao. Verzija komentara koja je stigla do nas je prevod prevoda, i to delom možda prerada na pāli ranije verzije pisane na sinhaleškom, koja je nađena na Šri Lanki. Ovo vraćanje pāliju nastalo je zahvaljujući velikom znalcu i komentatoru iz IV veka naše ere Buddhaghosi, koji, sem pokoje ilustrativne priče, verovatno nije dodao mnogo više od nekoliko sopstvenih komentara onima koji su već postojali u šrilankanskoj tradiciji.
Pošto već postoji veran prevod ovih komentara na engleski poštovanog Soma Mahāthere, [1] smatrali smo suvišnim da ovde u potpunosti ponavljamo čitav taj materijal. Međutim, on je iskorišćen pri pisanju fusnota uz Govor, a nekoliko odlomaka pd šireg interesa su uključeni i u antologiju koja čini treći deo ove knjige.
Međutim, za one koji žele da se upoznaju sa celokupnim egzegetskim materijalom vezanim za naš Govor, prevod poštovanog Soma Mahāthere biće velika pomoć. Sem direktnog značaja za temu o kojoj govorimo, komentar sadrži velik broj informacija o različitim vidovima Budinog učenja i više uzbudljivih priča u kojima je odslikan odlučan i herojski način na koji su monasi u davna vremena stupali Direktnim putem, uz dragocene detalje o njihovom svakodnevnom životu.
Satipaṭṭhāna u istočnoj tradiciji
Nijedan drugi Budin govor, čak ni prvi, čuvena Propoved u Benaresu, ne uživa u onim budističkim zemljama na Istoku koje su ostale privržene nepromenjenoj tradiciji izvornog učenja takvu popularnost i poštovanje kao Satipaṭṭhāna sutta.
U Šri Lanki, na primer, kada u vreme punog Meseca predani sledbenici poštuju osam od deset osnovnih pravila koja važe za tek zaređenog monaha i ostaju danima u manastiru, često izaberu baš ovu suttu da je čitaju, recituju, slušaju i razmišljaju o njoj. Isto tako, u mnogim kućama je knjiga sa Satipaṭṭhāna suttom pažljivo umotana u komad čiste tkanine i s vremena na vreme, uveče, čita se ostalim članovima porodice. Često ovaj govor čitaju kraj uzglavlja budiste na samrti, tako da u poslednjim časovima života njegovo srce bude umireno, ohrabreno i obradovano Učiteljevom porukom o oslobođenju. Mada je ovo vreme štampe, na Šri Lanki je još uvek običaj da svaka kuća ima rukopis sutte ispisan rukom prepisivača, na palmovim listovima, i da se tako umnoženi primerci poklanjaju biblioteci manastira. Autor ovih redova je u jednom starom manastiru na Šri Lanki video kolekciju od skoro 200 ovakvih rukopisa Satipaṭṭhāna sutte.
Razlog za tako veliko poštovanje prema jednom kanonskom tekstu može se delimično tražiti u činjenici da je Satipaṭṭhāna sutta jedan od malobrojnih govora na koje je sam Učitelj skrenuo pažnju, započinjući ih i završavajući na naročito svečan način i s posebnim naglašavanjem. Ali samo to ne bi bilo dovoljno da objasni postojanost, tokom hiljada godina, takvog nepodeljenog poštovanja. Ono se mora pripisati takođe rezultatima dugog i uspešnog praktikovanja Puta, tokom dvadeset pet vekova, čime je oko sutte stvorena aura moći koja izaziva duboko poštovanje.
Neka ovaj besmrtni Budin govor nastavi da zrači svojom blagotvornom snagom i daleko od mesta i vremena svoga nastanka! Neka bude most između rasa, ukazujući na zajedničke tačke ljudske prirode i na zajedničku budućnost ovladavanja čovekovom sudbinom uz pomoć oplemenjenog uma!
Antologija
Pošto smo čitaocu predstavili prva dva dela knjige – studiju i osnovni tekst – ostaje da kažemo nekoliko reči o trećem delu, u kojem su sakupljeni ostali budistički tekstovi značajni za put sabranosti.
Ovi tekstovi će onim znatiželjnijima ponuditi dodatna objašnjenja o Govoru i predstaviti vrste i načine primene satipaṭṭhāne, o čemu u prva dva dela nije mnogo govoreno. Ova antologija je prvenstveno zamišljena kao izvor informacija, no iza ove informativnosti stoji nada da će poslužiti i kao materijal za kontemplaciju, kojem će se čitalac uvek iznova vraćati kao izvoru inspiracije.
Glavni deo ovih tekstova uzet je iz pāli kanona theravāda škole, koji je sačuvao najstariju i najizvorniju tradiciju Budinog učenja. Iz zbirke govora (Sutta piṭaka) ovog kanona naročito se Saṃyutta nikāya (Tematski grupisani govori) pokazuje kao bogat izvor tekstova o satipaṭṭhāni: prvo u delu nazvanom Satipaṭṭhāna saṃyutta, zatim u Anuruddha saṃyutti, nazvanoj po velikom arahantu, priznatom znalcu satipaṭṭhāne, i na kraju u Saḷāyatana saṃyutti, grupi tekstova o šest osnova čula, koji sadrže dosta vrednog materijala o razvijanju uvida (vipassanā) u osnovne kognitivne procese.
Mada je u ovom delu naglasak na theravāda literaturi, bio bi to propust ukoliko bismo prevideli divni odjek satipaṭṭhāne u ranoj mahāyāna književnosti i propustili da ga uporedimo sa izvornom Budinom rečju. Rane mahāyāna sutre ovde su predstavljene odlomcima preuzetim iz Šāntidevine antologije Śikṣa-samuććaya. Ovi delovi, kao i Šāntidevino remek-delo Bodhićaryāvatāra, pokazuje koliko je cenio važnost sabranosti u sklopu čitavog učenja. Neke od Šāntidevinih jezgrovitih i lepih formulacija mogu se smatrati klasičnim i oni koji idu putem sabranosti trebalo bi češće da ih imaju na umu.
Ukoliko ovako visoku ocenu sabranosti i satipaṭṭhāne u ranoj mahāyāna književnosti ne smatramo pukim ostatkom prošlosti, već ona postane aktivna snaga u životu i mislima sledbenika, to može stvoriti čvrstu i blisku vezu zajedničkog duhovnog napora između mahāyāne i theravāde, potiskujući u stranu razlike između ove dve škole. Želja da se ovome doprinese je i bila u osnovi odluke da se unese odeljak mahāyāna tekstova, mada bi ga neko ko je u njih bolje upućen sigurno mogao znatno proširiti.
Ipak, s ovim u vezi, dve činjenice ne treba smetnuti s uma. Prvo: kao što je sam Učitelj izričito saopštio u Govoru, postizanje krajnjeg oslobađanja od patnje (nibbāna) konačni je cilj i unutrašnja snaga satipaṭṭhāne. Ipak, iskreni sledbenik mahāyānskog ideala Bodhisattve se, s punom svešću o posledicama, zavetuje da će težiti probuđenju svih bića, time propuštajući da uloži napor u individualno izbavljenje pre no što postigne taj svoj uzvišeni cilj. Shodno tome, on će morati da zapostavi primenu satipaṭṭhāne na sistematsko razvijanje uvida (vipassanā), što bi ga, već u ovom životu, moglo dovesti na stupanj („ulazak u tok” ili sotāpatti) sa kojeg je konačno oslobođenje zasigurno obezbeđeno, u najgorem slučaju nakon sledećih sedam egzistencija; a to bi naravno stavilo tačku na njegov poziv Bodhisattve. Takvo jedno ograničenje postavljeno u praktikovanju satipaṭṭhāne stvara prilično neobičnu situaciju sa stanovišta theravāde i ličnih Budinih instrukcija. No, bilo kako bilo, nema sumnje da će onom ko se odlučio da ide teškom stazom probuđenja biti potreban velik stepen sabranosti i jasnog sagledavanja, živa svesnost i istrajnost, ukoliko želi da pridobije, učvrsti i razvije, u sred životnih nevolja, one visoke vrednosti (savršenstva ili pārami) koje su nužni uslovi dostizanja probuđenja. A u tom naporu on će, na dobrom delu puta, biti saputnik svome theravāda sabratu. U svom konačnom naporu ka krajnjem oslobođenju on će, naravno, morati da dosegne vrhunac uvida (vipassanā) i to direktnim putem potpuno razvijene satipaṭṭhāne. To je put kojim su išli i kojim će ići svi probuđeni, bilo da su Bude, paććeka Bude ili arahanti (vidi strofu u trećem delu, tekst 1).
Među školama mahāyāne na Dalekom istoku uglavnom su kineski ch‘an i japanski zen najbliži duhu satipaṭṭhāne. Ne zaboravljajući razlike u metodu, svrsi i osnovnim filozofskim postavkama, ipak možemo reći da su veze sa satipaṭṭhānom bliske i čvrste i šteta je da su do sada bile jedva istaknute ili uočene. Zajedničko je, na primer, direktno suočavanje sa stvarnošću (uključujući i sam um), uključivanje meditacije u svakodnevni život, prevazilaženje mišljenja u pojmovima direktnim opažanjem i introspekcijom, naglasak na ovde i sada. Otuda će sledbenik zena u theravāda tradiciji i praksi satipaṭṭhāne naći mnogo toga što mu na sopstvenom putu može biti direktna pomoć. Pošto je na Zapadu znatno porastao broj knjiga o zenu, uključivanje tekstova koji bi ovo ilustrovali bilo bi samo nepotrebno ponavljanje.
Štednje prostora radi, autor je odustao od antologije odjeka na Zapadu, starijih i savremenih, koji pružaju jedno posebno svedočanstvo o važnosti sabranosti za osnovnu strukturu i buduću evoluciju čovekovog uma.
Zaključak
Prvi deo ove knjige, zajedno sa kraćom verzijom Govora, bio je štampan na Šri Lanki u dva izdanja (Kolombo 1954. i 1956). U ovom izdanju, sem nekoliko manjih dodataka i izmena, novo je poglavlje „Sabranost na dah” (poglavlje 6). Kraća verzija Govora je zamenjena dužom, koja svojim detaljnim objašnjenjem četiri plemenite istine otelovljuje suštinu Budinog učenja.
Dakle, divno je videti da raste interes za meditaciju, kako na Istoku, tako i na Zapadu, i da to proizlazi, barem jednim delom, iz samosvojne, unutrašnje potrebe. Nadam se da će ova knjiga poslužiti kao pomoć mnogima koji žele da razviju potencijale ljudskog uma, radi veće smirenosti i snage, radi prodornije svesti o stvarnosti i, na kraju, za konačno oslobađanje od pohlepe, mržnje i obmanutosti.
Beleška
[1] The Way of Mindfulness, prevod Bhikkhu Soma, Colombo 1949. [Natrag]