Hrabra vera
Ñāṇaponika Thera
Preveo Rastislav Kobac
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Vera ne uključuje samo verovanje u postojanje nečega, ili verovanje u istinitost glavnih religijskih formula, već takođe i poverenje u snagu predmeta verovanja. Religijska vera jeste verovanje i ubeđenost u snagu vrhovnog boga, a budistička vera je verovanje u neuporedivu snagu Osmostrukog plemenitog puta, ubeđenost u njegovu pročišćavajuću i oslobađajuću sposobnost.
Među onima koji sebe nazivaju “vernicima” ili “religioznim ljudima”, ili, u našem slučaju, budistima, i dalje je malo onih koji/e imaju tu vrstu iskrene vere u stvarnu moć dobra, koja bi mogla da transformiše i razvija život individua i društva, kao i da ih zaštiti od prisustva zla, kako u njima samima, tako i u spoljašnjem svetu. Premalo je onih koji imaju poverenje u postojanje dobra, a previše onih koji tajno veruju, uprkos nejasnoj “veri”, da je snaga zla u njima samima, kao i u svetu, snažnija — previše snažna da bi joj se suprotstavljalo. Mnogi političari širom sveta veruju u isto to, posebno oni koji sebe nazivaju “realistima”, time podrazumevajući da je samo zlo zaista "stvarno". Oni misle da iz nužnosti moraju da se priklone njegovoj većoj sili. Ako nisu spremni da ovakav odnos preispitaju, nije ni čudno što ne mogu postići ništa dobro.
Naravno, suočavajući se sa snažnim silama zla i gluposti, ova vrsta iskrene vere u dobro zahteva izvesnu hrabrost. Ali napredak nije moguć bez hrabrosti. Napredak znači prevazilaženje prirodne inercije trenutnih nezadovoljavajućih uslova u individui i društvu. On svakako zahteva hrabrost da se preduzme prvi korak u probijanju kroz otpornost prirodne inercije i samozaštitne tendencije stvari i uma. Ali ova hrabrost je preduslov uspeha.
Davni učitelji budističke doktrine su itekako bili svesni da je hrabrost osnovni sastojak prave vere. Oni su poredili veru sa snažnim i hrabrim junakom koji uskače u nemirnu vodu kako bi bezbedno doveo na drugu obalu slabije ljude što su se obeshrabljeni zaustavili na obali ili uzbuđeno i uzaludno trčali gore dole uz reku, uključeni u beskorisne rasprave o najboljem mestu za prelazak na drugu stranu. Ovo poređenje može da se primeni i na društveni i na unutrašnji život. U slučaju društvenog života, “slabiji ljudi” su oni koji su spremni da slede i podržavaju vođe i koji ne mogu sami da vode računa o stvarima. U slučaju unutrašnjeg života, “slabiji ljudi” su kvaliteti neophodni za duhovni razvoj, a koji su ili nerazvijeni ili su izolovani od svojih odgovarajućih vrlina.
Dva faktora unutrašnjeg razvoja koja se upotpunjuju, podržavaju i uravnotežuju su intelekt (pañña) i vera (saddha). Ukoliko intelekt ostane bez poverenja, predanosti i posvećenosti vere, on će brzo zastati na teoretskom razumevanju i intelektualnom procenjivanju učenja koja su predviđena da se žive, a ne samo da se razmišlja ili priča o njima. Ili da se vratimo našem poređenju: intelekt, ukoliko mu ne pomogne hrabrost vere, na kraju će “trčati gore dole uz obalu”, što je aktivnost koja može izgledati vrlo ozbiljno i važno, ali neće dati opipljive rezultate. Intelektu odvojenom od vere nedostajaće čvrsta uverenost da oslanjajući se na sopstvenu snagu može biti vodič na putu života. Bez ovog unutrašnjeg ubeđenja on će odbijati da do kraja prati sopstvene zaključke i uputstva i nedostajaće mu hrabrost da zaista započne sa zadatkom "prelaska na drugu obalu".
Vera kao odgovarajući kvalitet, podržana snagom i trajnošću energije (viriya), daće krila intelektu, omogućujući mu da se razvije iznad jalovosti neprimenjenog znanja i besplodnosti verbalnih ratova konceptualnog mišljenja. U zamenu za to, intelekt će veri dati diskriminativne sudove i pouzdano vođstvo. Sprečiće da vera bude iskorištena – trošenjem energije na neefikasna emotivna pražnjenja i pogrešnim usmeravanjem truda. Tako, vera i intelekt treba uvek da budu u harmoniji. Sa ispravnom svesnošću koja će ih držati u ravnoteži, njih dvoje će zajedno biti idealni saputnici, sposobni da svojim udruženim naporom prevaziđu bilo koju opasnost i teškoću na putu oslobođenja.