Vežbanje kao proces

Ađan Passano

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Jedna od stvari koja može zaokupiti našu pažnju tiče se napredovanja u vežbanju. To je nešto do čega nam je stalo: razmišljamo o tome, bivamo time zarobljeni na mnogobrojne načine. Takav je naš stav prema duhovnoj praksi. Napredujemo li? Ili možda nazadujemo? Jesmo li sve lošiji u svom vežbanju ili …?

Mnogo vremena provodimo odmeravajući svoju praksu, tako što se upoređujemo sa drugima. Znate ono: jesu li oni više napredovali od nas? Jesu li iza nas? Vrtimo se u krug sa tom idejom da izmerimo svoj napredak ili rast u praktikovanju duhovnog puta. I to je nešto što bismo mogli da istražimo i posmatramo, jer često odlazimo u krajnosti kada pokušamo da odredimo šta je napredak; a onda se nađemo na drugom polu govoreći sebi da zapravo ne treba uopšte o tome da brinemo, da jednostavno na treba da razmišljamo o napredovanju.

Ovo je jedna od stvari koja mi je pala na um dok sam putujući u SAD čitao jedan članak o budističkoj praksi i kako se sve manje naglašava prosvetljenje. Ljudi ne žele više da govore o prosvetljenju, neprijatno im je da razmišljaju o tome zato što se ono čini toliko dalekim, pa radije govore o ovozemaljskim merilima, o tome kako bi po njihovom mišljenju praksa trebalo da izgleda. Mislim da je dobar deo razloga za to u vezi sa krajnostima u koje zapadamo kada pokušavamo da izmerimo svoj napredak ili se trudimo da izbegnemo to merenje. Otuda naša konfuzija šta je pravo vežbanje i šta mi smatramo rastom i sazrevanjem u praksi. Zbog toga bih želeo da iznesem nekoliko svojih razmišljanja šta je Buda postavljao kao merila rasta u Dhammi, rasta u vežbanju, sazrevanja u vežbanju.

Reč je o četiri stvari (dhamme), o kojima se ne govori toliko često. Nazivaju se četiri dhamme koje vode ka rastu, ka sazrevanju. Prva dhamma je kontakt sa mudrima (sappurisa sasevana). Druga je slušanje Dhamme, slušanje učenja (sappurisa sasevana). Treća je pažljivo promišljanje, mudro razmatranje (yoniso manasikara). I poslednja je Dhammanupata patipatta, praktikovanje Dhamme (učenja) u skladu sa samim tim učenjem. To je okvir u kojem izgrađujemo svoj odnos prema napredovanju.

Jedna od stvari kojima smo skloni je da progres merimo na osnovu svog iskustva. Doživimo nešto i pomislimo "To je to…" Onda ga dalje procenjuemo i kažemo: "Ovo mora biti znak da napredujem". Zatim dođe neko drugo iskustvo i kažemo: "Ah, ovo mora biti znak da sam nazadovao". Ne gledamo na stvari kao na proces. Obično izolujemo neke slučajeve, neka iskustva i onda ih procenjujemo, merkamo i doživljavamo sreću ili patnju zbog njih. Budino učenje je više okrenuto ka procesu. Kako da se nađemo u procesu sazrevanja? Kako da se nađemo u procesu rasta i napredovanja u svom vežbanju, umesto da se grčevito držimo nekog iskustva ili nastojimo da stvorimo neko iskustvo za koje ćemo onda reći: "Dobro, ovo definitvno mora biti dokaz da napredujem, da sazrevam"?

Nužno je više pažnje posvetiti tom procesu. On se odvija u ciklusima i ne može se predstaviti pravom linijom. Kao što i sami možete da primetite, kada je reč o kontaktu sa mudrima, slušanje učenja, pažljivo promišljanje i praktikovanje učenja u skladu sa samim učenjem, to su stvari koje sve vreme kruže jedna oko druge. Ne napredujete linearno, od tačke A do tačke B. Reč je o procesu koji se odvija sve vreme, kako na spoljašnjem planu, tako i na unutrašnjem, pošto to mudro biće koja treba da sretnemo jeste isto tako mudro biće koje je u nama.

Na spoljašnjem planu treba da imamo poverenja u učitelje, u ljude koji daju primer, te otuda tragamo za učiteljem, za nekim ko daje dobar primer. I čak i ako živimo u manastiru, zajedno vežbamo, svejedno tragamo za učiteljem, za ljudima koji predstavljaju primer. Tu je međusobna podrška vrlo važna. To ne znači da ako ste na vrhu neke piramide da ste automatski i učitelj ili se nazivate mudrim. Za svakog od nas dužnost je da, živeći u zajednici, daje primer, da pokušamo da podržimo jedni druge u vežbanju. Zato, tražeći jedni druge oko sebe mi nužno tražimo one koji nas ohrabruju, koji nas mogu uputiti.

Na isti način, kod slušanja učenja, ako je ono u obliku formalnog predavanja ili slušamo snimak, čitamo knjige, svaki od tih načina na koji primamo učenje i o njemu razmišljamo jeste način koji doprinosi rastu. Naša se praksa hrani dolaženjem u kontakt sa učenjem koje je neposredno i u skladu sa istinom (sadhamma sevan). Sadhamma je "dobra Dhamma" koju slušate, dobro učenje — učenje koje je u skladu sa Istinom. Istraživati ga, slušati ga, čuti ga — to predstavlja drugi uslov za nastanak ispravnog razumevanja. Ako nismo čuli učenje ili nismo došli u kontakt sa učenjem koje je jasno i neposredno, teško će nastati ispravno razumevanje. Sem ako niste potpuno probuđeni Buda ili samoprobuđeni Buda, to će biti teško. Neophodno je da slušamo, da obratimo pažnju, neophodno je da smo u kontaktu sa učenjem. I ako ne slušamo, ne obraćamo pažnju, tada i kad je učenje dato, ono nije apsorbovano, nije našlo svoj put do srca. Zato, slušajte šta se govori.

Pažljivo promišljanje je korišćenje sposobnosti istraživanja, kako bi se jasno uvidelo kako stvari funkcionišu. Na koji način koristimo svoju sposobnost mišljenja? To je sposobnost koju posedujemo: bez sumnje da smo u stanju da razmišljamo. Nekada taj kvalitet yoniso — mudro razmatranje, pažljivo promišljanje, ne koristimo koliko bi trebalo. Sećam se članka koji sam čitao (posle je neko napisao i knjigu o tome, a naslov knjige bio je preuzet iz tog članka): U nekom gradiću dojavljeno je da je izbio požar na spratu jedne kuće. Kroz prozore je pokuljao dim i neko je pozvao vatrogasce. Ovi su dojurili do kuće, provalili unutra, popeli se i videli da se zapalio krevet, a da na krevetu leži neki čovek. Jedni ga iznesoše napolje, dok su ostali gasili vatru. A onda, kada je već sve bilo gotovo upitaše tog čoveka što je ležao na krevetu kako je izbio požar. A on im odgovori da nema pojma, jer je krevet već počeo da gori kad je on na njega legao. Zaista impresivan primer nedostatka yoniso! Mi se ovome smejemo, ali koliko puta smo i sami uradili nešto glupo? A sve one razne muke u koje smo zapadali, rastrojenost i haos koji stvaramo u svom životu, sve to bi u normalnoj situaciji trebalo da nam budu jako dobri znaci upozorenja! No, zanemarujemo ih, produžujemo i lupamo glavom o taj zid patnje. Tako je i sa yoniso, pažljivim promišljanjem; možemo da osmotrimo šta je to što nam stvara patnju. I to nam je orijentacija u vežbanju.

Ovo je Buda na izvanredan način koristio kao glavno merilo svoga učenja. Kako nastaje patnja? Koji je to put da se iz patnje izađe? Šta je uzrok patnje? Moramo biti u stanju da razmišljamo i procenjujemo. To možemo da radimo na više načina: istražujemo iskustvo patnje, čime je izazvana, odakle dolazi, oko čega se vrti. Možemo takođe da analiziramo zašto neke stvari doživljavamo kao prijatne, a druge kao neprijatne. Koji je put izlaza, da se odvojimo i od jednih i od drugih? Jer mi smo skloni da jurimo ka onome što je prijatno, a bežimo od onoga što je neprijatno. Ali možda to nije izlaz. Potrebno je da nekada zastanemo i razmislimo, da osmotrimo stvari koje su prijatne. One mogu biti prolazno zadovoljstvo, ali da u suštini vode ka patnji. Neke od stvari koje su neprijatne nisu nužno samo patnja; moguće je da u njima ima i nešto korisno. Zato treba da proveravamo i svoje iskustvo. Takođe, neke od stvari koje izgledaju prijatne i jesu prijatne i treba ih negovati.

Iako Buda koristi patnju kao osnovno merilo ili temelj svog učenja, treba isto tako uočiti da put koji sledimo, put vežbanja, vodi ka onome što se smatra srećom i zadovoljstvom: zadovoljstvo ili blagodet pridržavanja pravila, zadovoljstvo ili blagodet umerenosti, zadovoljstvo ili blagodet blagonaklonosti i saosećanja, zadovoljstvo ili blagodet spokojnog uma. Sve su to stvari koje treba da negujemo, da razvijamo. Neophodno je da razumemo njihovu namenu i funkciju, kako da ih razvijemo. Ali isto tako treba uočiti vezivanje za zadovoljstvo zasnovano na želji, a koje vodi ka frustraciji i time do nove patnje. Na isti način, na patnju možemo gledati iz dva ugla: patnja koja vodi do nove patnje i patnja koja vodi dalje od nove patnje. U stanju smo da uočimo kada patimo usled mržnje ili besa. To je neprijatno u sadašnjem trenutku i vodi ka još više patnje.

Druga je priča sa patnjom kada recimo treba da nešto istrpimo, recimo patnju vežbanja samoga sebe, patnju kada moramo da sedimo mirno i posmatramo dah: u svemu tome postoji elemenat patnje, ali i nešto što vodi ka osećanju blagostanja, stabilizovanja, smirivanja. Dakle, biti u stanju da istražujemo, da pažljivo razmatramo stvari, jeste vrlo važno. Kao što rekoh, skloni smo da uvek stvari posmatramo kao crne ili bele: "Ovo je prijatno, hoću to". "Ovo je neprijatno, to ću da izbegavam". Ali ako sve to posmatramo kao proces, postoji nešto što je uzrok da nastane nešto drugo. Onda sve to počinjemo da vidimo u drugačijem svetlu, da se prema tome odnosimo na drugačiji način. Dakle, posmatranjem, promišljanjem, podstičemo svoj rast i svoje vežbanje. Moramo da se zapitamo: gde je izlaz? Koji je put do mira? Koji je put do slobode, do nevezivanja?

U vezi sa praktikovanjem učenja u skladu sa samim učenjem, postoji jedna priča iz hrišćanske tradicije. U vreme građenja velike katedrale u Šartru, mnogi su bili vrlo uzbuđeni. Naravno, trebalo je nekoliko generacija da se rodi kako bi ona bila izgrađena i Evropom proširi vest o podizanju ove veličanstvene građevine. Tako je jednom neki Italijan hodočasnik stigao u Šartr da vidi njezino građenje i iskaže poštovanje graditeljima. Stigao je kasno popodne, ušao u građevinu i počeo da razgleda okolo, te ugleda neke ljude kako nešto pakuju i druge kako nešto drugo dovršavaju, treći čiste, dok na kraju ne naiđe na jednog čoveka sa čekićem i upita ga: "Šta ti radiš?" "Ja sam stolar, pravim vrata i prozore. Svu ovu drvenariju sam ja napravio". Onda ugleda nekog drugog, sav prljav od prašine, i ponovo ga upita: "Šta ti radiš?" "Ja radim sa kamenom, tešem ovo kamenje za gradnju". I onda naiđe na nekog trećeg, sa raznim bojama i sav svetluca od raznih komadića stakla, te ga upita: "Šta ti radiš?" "Ah, ja sam staklar, ja pravim ove vitraže". Na kraju hodočasnik naiđe na neku sitnu ženu koja je čistila i brisala na kraju radnog dana i upita je "Šta ti ovde radiš?" Ona zastade, pogleda gore i okolo po katedrali sa dubokim poštovanjem i reče: "Ja ovde pomažem da se izgradi ova veličanstvena katedrala u slavu Božiju". To je drugačiji ugao gledanja na ono što radimo, uviđanje, to znači kada kažemo "praktikovati učenje u skladu sa samim učenjem". Morate imati viziju onoga ka čemu težite, viziju onoga što vežbate. Mora vam biti jasno čemu sve to služi. I u tome je naše vežbanje. Vežbanje je ono što nas vodi u tom pravcu.

Ako ne sagledavamo to što radimo, jasno ne razumemo ono što nas vodi ka cilju, tada se zaglavimo u svojim malim dramama "mene koji praktikujem učenje", svojim poteškoćama i svojoj patnji zbog toga. Ili se uživimo u to da budemo divan vinaya monah, sledimo sva pravila i to je naš put. Ili postajemo opsednuti meditacijom… Sve te stvari su deo puta. Moramo naučiti kako da se pridržavamo pravila, kako da budemo umereni u skladu sa učenjem. Ali isto tako moramo videti koja im je svrha, na koji način one doprinose tome da se izgradi velika katedrala: ako se upletemo u svoje pojedinačne poslove, onda promašujemo glavnu poentu i takođe propuštamo da uživamo u toj katedrali oko nas. Vežbajući, moramo takođe imati osećaj šta mi to vežbamo i šta je to što nas vodi do cilja. Uvek iznova vaš um mora to da procenjuje.

Pravila ponašanja imaju za cilj da naš um izdignu iznad te tendencija da se odupiremo umerenosti, da se učvrstimo u nameri da uradimo stvar za koju znamo da je ispravna, da je u skladu sa istinom. I meditacija ne znači samo da budemo vešti u tome da svoj um zadržimo na ritmu udaha i izdaha. Ona znači i razvijanje svesnosti i jasnoće, sposobne da ostane sa objektom meditacija, ali onda i da uvidi njegovu pravu prirodu. Zašto se naš um pokorava našim osećanjima, mislima i opažanjima? Zašto sebi stalno govorimo kao nekom posebnom? Ako nemamo taj osećaj izdizanja iznad uma, iznad stanja koncentrisanosti, tada se zaglibljujemo i ne doživljavamo slobodu uma, ne doživljavamo prestanak patnje, jer um nije u svom prirodnom okruženju. Isto je i sa Budinim učenjem ili učenjem mudrosti: ono ne postoji samo zato da bi bilo memorisano ili da bismo ga zapisivali u beležnicu i vraćali mu se kad nešto zaboravimo. Njega treba usvojiti i prepoznati u svakodnevnom životu. Čemu ono služi? Da razbijemo svoje iluzije, da presečemo svoje vezivanje. Otuda treba da nam je uvek na umu i da ga produbljujemo.

Jedan od način gledanja na vežbanje u Dhammi je napredovanje ka cilju: ono mora biti kretanje ka nečemu. Drugi način, po meni, jeste stavljanje "malih dhamma" u "velike dhamme". Pod ovom mislim na dovođenje sebe u red, na vežbanje kao na jedan proces. Moramo učiti kako da sve te male stvari povežemo. I kako da im se vraćamo. Ponekad imamo teškoća u vežbanju, jave se sumnje. Naučite kako da se vratite na početak. Naučite kako da iznova počnete. Krenite od početka i uradite osnovne stvari, a onda krenite dalje, tako da je naše vežbanje neprekidno sazrevanje. Tada će napredovanje ići samo od sebe. Mi moramo da ga hranimo, da se staramo o tom procesu. To je ono što treba da naučimo: kako da budemo pažljivi u vežbanju i kako da ga razvijamo. Naša zrelost dolazi iz toga. I opet se javi namera da stvorimo neko iskustvo i onda se za njega uhvatimo — pokušavajući da jasnije iskusimo: "ovo je prava Dhamma", "ovo je pravo vežbanje" ili "ovo je pravi mir". Mislim da su takvi napori velika prepreka. Treba da naučimo da se jednostavno staramo o stvarima koje pospešuju rast Dhamme — i onda se ona razvija sama od sebe.

To je Ađan Ča isticao uvek iznova. Dolazili bismo kod njega i postavljali mu najrazličitija pitanja. "Daj nam metod, daj nam put". I on bi nam često odgovarao da nije stvar u tome da jednostavno iz uma iscedimo neko iskustvo. To je sličnije rastu drveta: ne posejemo seme i onda ga teramo da iznikne. Morate prvo pripremiti zemljište, stavite u njega seme, zalivate ga, pazite… i onda će drvo i samo da iznikne. I rastće u skladu sa svojom prirodom i davaće plodove u skladu sa svojom prirodom. Nije naš zadatak da pokušavamo da odredimo ili ga prisilimo da raste brže ili da donosi onaj plod za koji mi smatramo da je pravi. Učenje da se brinemo o svome umu je slično učenju kako da se staramo o drvetu.

Ovo sam imao večeras da vam ponudim kao povod za razmišljanje.