Suština budizma
Narada Mahathera
prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Da li je budizam religija?
Budizam nije ni religija u smislu u kojem se ta reč obično razume jer on nije „sistem verovanja i obožavanja koji duguje odanost natprirodnom biću“.
Budizam ne zahteva slepu veru od svojih pristalica. Puko verovanje je svrgnuto i zamenjeno pouzdanjem zasnovanom na znanju koje je na Paliju poznato kao saddha. Pouzdanje koje učenik ima u Buddhu je kao pouzdanje bolesne osobe u čuvenog lekara ili studenta u učitelja. Budista traži utočište u Buddhi zato što je on otkrio put oporavka.
Budista ne traži utočište u Buddhi sa nadom da će biti spašen njegovim (t.j. Buddhinim sopstvenim) ličnim pročišćenjem. Buddha uopšte ne daje takvu garanciju. Nije u okviru Buddhine moći da opere nečistoće drugih. Niko ne može nikoga ni da pročisti ni da uprlja. Buddha nas kao učitelj upućuje ali mi smo sami neposredno odgovorni za naše pročišćenje. Iako budista traži utočište u Buddhi on se niti podaje niti žrtvuje slobodu misli postajući učenikom Buddhe. On upražnjava slobodnu volju i razvija znanje čak i do te mere da i sam postane Buddha.
Početna tačka budizma je rasuđivanje ili razumevanje, ili na Paliju, samma-ditthi.
Tragačima za istinom Buddha kaže:
„Ne prihvatajte ništa tek na osnovu prepričavanja (t.j. misleći ovako se prepričava već dugo vremena). Ne prihvatajte ništa samo zbog tradicije (misleći kako je to tako bilo prenošeno kroz mnoge generacije). Ne prihvatajte ništa na osnovu pukih glasina (t.j. verujući šta drugi kažu bez ikakve istrage). Ne prihvatajte ništa samo zato što se slaže sa vašim spisima. Ne prihvatajte ništa tek na osnovu pretpostavki. Ne prihvatajte ništa izvodeći zaključke samo na osnovu neproverenih informacija. Ne prihvatajte ništa samo razmatrajući razloge. Ne prihvatajte ništa tek zato što se slaže sa vašim shvatanjima. Ne prihvatajte ništa tek zato što izgleda prihvatljivo (t.j. misleći da pošto izgleda da je govornik dobra osoba njegove reči treba da budu prihvaćene). Ne prihvatajte ništa misleći kako je isposnik poštovan (i otuda da je ispravno prihvatiti njegovu reč).“
„Kada znate za sebe – ove stvari su nemoralne, ove stvari su vredne prekora, ove stvari kritikuju mudri, ove stvari, kada se izvršavaju i poduzimaju vode ka propasti i žalosti – onda ih zaista i odbacite.“
„Kada znate za sebe – ove stvari su moralne, ove stvari su besprekorne, ove stvari hvale mudri, ove stvari, kada se izvršavaju i poduzimaju, vode ka blagodati i sreći – onda živite delajući na taj način.“
Ove inspirativne Buddhine reči još uvek imaju izvornu snagu i svežinu.
Iako slepe vere nema neko može da tvrdi kako se u budizmu obožavaju slike itd.
Budisti ne obožavaju slike očekujući svetovne ili duhovne usluge već odaju poštovanje onome šta one predstavljaju.
Budista koji ima razumevanje , će, pri prinošenju cveća i mirišljavih štapića ,namerno da se podstakne da oseća kao da je u prisustvu živog Buddhe i, otud, da dobije inspiraciju od njegove plemenite ličnosti i da duboko udahne njegovo bezgranično saosećanje. On pokušava da prati Buddhin plemeniti primer.
Bo-drvo je simbol Prosvetljenja. Ovi spoljašnji objekti poštovanja nisu apsolutno neophodni ali su korisni pošto služe da usredsrede pažnju. Intelektualna osoba može i bez njih jer može lako da fokusira svoju pažnju i da vizualizuje Buddhu. Zarad našeg dobra, a takođe i zbog zahvalnosti, odajemo takvo spoljašnje poštovanje ,ali ono što Buddha očekuje od svojih učenika nije u stvari klanjanje nego konkretno pridržavanje njegovih Učenja. Buddha kaže: „najbolje me poštuje onaj ko najbolje primenjuje moja učenja“. „Onaj ko vidi Dhammu vidi mene“.
Međutim, u pogledu slika, Grof Kevserling zapaža – „ ne vidim ništa grandioznije na ovom svetu od Buddhine slike. Ona je apsolutno savršeno otelotvorenje duhovnosti u domenu vidljivog“.
Nadalje, treba da se napomene da ne postoje molbene ili posredničke molitve u budizmu. Koliko god sa se molimo Buddhi nećemo biti spašeni. Buddha ne čini usluge onima koji mu se mole. Umesto molbenih molitava postoji meditacija koja vodi samo-kontroli, pročišćenju u prosvetljenju. Meditacija nije niti tiho sanjarenje niti održavanje uma praznim. Buddha ne samo da govori o uzaludnosti nuđenja molitava nego i omalovažava robovski mentalitet. Budista ne bi trebalo da se moli da bude spasen već bi trebalo da se pouzda u sebe i da osvoji svoju slobodu.
„Molitve preuzimaju karakter privatne komunikacije, sebičnog cenkanja sa Bogom. Ona traga za objektima zemaljskih ambicija i zapaljuje osećaj sopstva. Sa druge strane meditacija je samo-promena.“ – Sri Radhakrishnan.
U budizmu nema, kao u većini drugih religija, Svemoćnog Boga da mu se bude pokornim i da ga se plaši. Buddha ne veruje u kosmičkog vlastodršca, sveznajućeg i sveprisutnog. U budizmu nema božanskih otkrivenja ili božanskih glasnika. Budista dakle nije potčinjen nikakvoj višoj natprirodnoj moći koja kontroliše njegovu sudbinu i koja ga samovoljno nagrađuje ili kažnjava. Pošto budisti ne veruju u otkrivenja božanskog bića, budizam ne polaže pravo monopola na istinu i ne osuđuje bilo koju drugu religiju. Ali budizam prepoznaju bezgranične uspavane sposobnosti čoveka i podučava da čovek može da stekne oporavak od patnje sopstvenim naporima nezavisno od božanske pomoći ili posredničkih sveštenika.
Budizam ne može stoga da se striktno naziva religijom jer nije niti sistem verovanja i obožavanja niti je „spoljašnji akt ili oblik kojim ljudi ukazuju svoje priznavanje postojanja Boga ili bogova koji imaju moć nad njihovom sudbinom kojima su dužni poslušnost, službu, i počast“.
Ako se pod religijom misli „učenje koje preuzima pogled na život koji je mnogo više nego tek površan, učenje koje gleda u život a ne tek na njega, učenje koje snabdeva čoveka sa uputstvom za ponašanje koje je u skladu sa tim pogledom na unutra, učenje koje osposobljava one koji obrate pražnju na njega da se suoče sa životom sa hrabrošću i sa smrću sa smirenošću“ [1], ili sistem kojim se može otarasiti od životnih zala, onda je on zasigurno religija nad religijama.
Beleške
[1] Bhikkhu Silaćara. [Natrag]