Suština budizma

Narada Mahathera

Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Kamma ili zakon moralne uzročnosti

Suočeni smo sa potpuno neizbalansiranim svetom. Vidimo nejednakosti i raznolike sudbine ljudi i brojne nivoe bivstvovanja koja postoje u svemiru. Neko se rađa u stanju izobilja obdaren dobrim mentalnim, moralnim i fizičkim kvalitetima a neko u stanju očajnog siromaštva i jada. S jedne strane se nalazi vrli i sveti čovek no protivno njegovom očekivanju nesreća je uvek spremna da ga pozdravi. Opaki svet se kreće protivno njegovim ambicijama i željama. Siromašan je i bedan uprkos njegovom iskrenom odnošenju i pobožnosti. S druge strane se nalazi neko pokvaren i glupav ali očigledno ga hoće sreća. Nagrađen je svim oblicima naklonosti uprkos njegovim nedostacima i zlim načinima življenja.

Zašto, možemo da se pitamo, neko mora da bude inferioran a neko superioran? Zašto neko mora da bude istrgnut iz ruku drage majke kad je tek video nekoliko leta a neko drugi da umre u cvetu mladosti, a neko u zrelom dobu od osamdeset ili sto? Zašto neko mora da bude bolestan i nejak a neko snažan i zdrav? Zašto je neko zgodan a neko ružan i gnusan, odbojan svima? Zašto je neko odgajen usred luksuza a neko u potpunom siromaštvu, potopljen u bedu? Zašto se neko rađa kao milioner a neko kao siromah? Zašto se neko rađa sa svetačkim osobinama a neko sa kriminalnim tendencijama? Zašto su neki ljudi lingvisti, neki umetnici, matematičari ili muzičari još od same kolevke? Zašto je neko urođeno slep, gluv ili deformisan? Zašto je neko blagosloven a neko proklet od rođenja?

Ovo su neki od problema koji zbunjuju umove mislilaca. Kako da objasnimo sve ove nejednakosti sveta, ovu neravnopravnost čovečanstva? Da li se to dešava čisto nehotimice ili usled pukog slučaja?

Ništa u ovom svetu se ne dešava nehotimice ili usled pukog slučaja. Reći da se bilo šta dešava igrom slučaja isto je kao da kažemo da se ova knjiga ovde pojavila sama od sebe. Strogo govoreći, ništa se ne dešava čoveku što nije zaslužio iz jednog ili drugog razloga.

Da li je ovo možda dekret neodgovornog Stvoritelja?

Huxley piše: “Ako pretpostavimo da je neko namerno pokrenuo ovaj veličanstven svemir onda mi je savršeno jasno da on nije ništa više dobronameran, u bilo kojem shvatljivom smislu reči, nego što je zlonameran i nepravedan.”

Prema Ajnštajnu: “Ako je ovo biće (Bog) svemoćno, onda je svaki slučaj, uključujući i svako ljudsko delo, svaku ljudsku misao i svako ljudsko osećanje i aspiraciju takođe i njegovo delo. Kako je uopšte moguće pomisliti na to da su ljudi odgovorni za svoja dela i misli pred takvim Svemoćnim Bićem?

Kažnjavajući i nagrađujući on bi u izvesnoj meri presuđivao sebi. Kako se to može povezati sa dobrotom i pravednošću koja mu je pripisana?”

“Prema teološkim principima čovek je stvoren nasumično i bez njegove želje i u trenutku njegovog stvaranja je bilo večno blagosloven ili večno proklet. Zbog toga je čovek ili dobar ili zao, srećan ili nesrećan, plemenit ili izopačen, od prvog koraka u procesu njegovog fizičkog stvaranja do trenutka njegovog poslednjeg daha, bez obzira na njegove želje, nade, ambicije, borbe ili privržene molitve. Takav je teološki fatalizam.” – Spencer Lewis

Kao što Charles Bradlaugh kaže: “Postojanje zla je užasan kamen spoticanja teistima. Bol, beda, kriminal i siromaštvo suočavaju advokata večne dobrote i izazivaju sa nepobitnom potencijom njegovu izjavu o Božanstvu kao svedobrom, svemudrom i svemoćnom.”

Po rečima Schopenhauera: “Ko god smatra sebe kao nastalog ni iz čega mora takođe misliti da će ponovo postati ništa; jer večnost je prošla pre nego što je bio, i onda je počela druga večnost, kroz koju nikad neće prestati da bude, grozna je misao.

Ako je rođenje apsolutni početak onda smrt mora biti njegov apsolutni kraj; a pretpostavka da je čovek sačinjen ni od čega neophodno vodi do pretpostavke da je smrt njegov apsolutni kraj.”

Komentarišući o ljudskoj patnji i Bogu, Profesor J.B.S. Haldane piše: “Ili je patnja neophodna da usavrši ljudski karakter ili Bog nije Svemoguć. Prethodna teorija je opovrgnuta činjenicom da su neki ljudi koji su vrlo malo patili ali su imali sreće sa precima i obrazovanjem imali vrlo dobre karakatere. Primedba na drugu je da samo u svezi sa svemirom kao celinom postoji ikakav intelektualni jaz da se popuni postulatom o božanstvu. A stvoritelj bi pretpostavlja se mogao da stvori šta god bi on ili ono želelo.”

Lord Russell tvrdi: “Svet, rečeno nam je, je stvorio Bog koji je i dobar i svemoguć. Pre nego je stvorio svet video je unapred sav bol i bedu koju bi sadržao. On je stoga odgovoran sa sve to. Beskorisno je raspravljati da bol u svetu postoji zbog greha. Ako je Bog znao unapred grehe zbog kojih bi čovek bio kriv, on je jasno odgovoran za sve posledice tih grehova kada je odlučio da stvori čoveka.”

U poemi “Očaj”, iz vremena svoje starosti, Lord Tennyson dakle smelo napada Boga, koji, kako je zabeleženo u Isaiji, kaže: “Ja stvaram mir i stvaram zlo” (Isaija 45:7)

“Šta! Zar da prizivam tu beskonačnu ljubav koja nas je služila tako dobro do sad?
Beskonačna okrutnost, pre će biti, koja je stvorila večni pakao.
Načinio nas, predznao nas, predprokleo nas, i čini kako mu se hoće sa svojim.
Bolje naša mrtva brutalna majka koja nikad nije čula kako stenjemo.”

Sigurno “doktrina da su svi ljudi grešnici i imaju iskonski greh Adama je izazov pravdi, milosti, ljubavi i svemoćnoj pravičnosti.”

Neki pisci starine autoritativno su objavili da je Bog stvorio čoveka po svojoj prilici. Neki savremeni mislioci tvrde, naprotiv, da je čovek stvorio Boga po svojoj prilici. Sa rastom civilizacije čovekov koncept o Bogu je takođe postajao sve rafinisanijim.

Međutim nemoguće je pojmiti takvo biće bilo u ili izvan svemira.

Može li onda ova varijacija među ljudskim bićima da postoji usled naslednosti i okruženja? Mora se priznati da su svi takvi hemijsko-fizički fenomeni, koje su naučnici otkrili, delimično odgovorni ali oni ne mogu jedini da budu odgovorni za suptilne osobenosti i ogromne razlike koje postoje među individuama. No ipak zašto su identični blizanci koji su fizički slični, koji su nasledili iste gene, uživali iste privilegije tokom odgajanja često po tempreamentu, moralno i intelektualno potpuno različiti?

Nasleđe po sebi ne može da jedino bude odgovorno za ove ogromne razlike. Strogo govoreći, verovatnije je više odgovorno za njihove sličnosti nego za većinu razlika. Beskrajno mala hemijsko-fizička klica, koja ima širinu od oko 30 milionitog dela inča, nasleđena od roditelja, objašnjava samo deo čoveka, njegovu fizičku osnovu. U pogledu složenijih i suptilnijih mentalnih, intelektualnih i moralnih razlika potrebno nam je još prosvećenja. Teorija nasleđa ne može da pruži zadovoljavajuće objašnjenje za rođenje kriminalca u dugoj liniji uvaženih predaka, rođenje sveca ili plemenitog čoveka u porodici na zlom glasu, za pojavu čuda od deteta, za genije i velike religiozne učitelje.

Prema budizmu ova varijacija ne postoji samo zbog nasleđivanja i okruženja, “prirode i odgajanja”, nego i zbog naše kamme, ili drugim rečima, zbog rezultata naših nasleđenih prošlih dela i naših sadašnjih dela. Mi sami smo odgovorni za naša dela, sreću i bedu. Mi gradimo naše paklove. Mi stvaramo naša nebesa. Mi smo arhitekti naše sudbine. Ukratko, mi jesmo naša sopstvena kamma.

Jednom prilikom [1 ] izvesni mladić po imenu Subha prišao je Buddhi i ispitivao ga kako i zašto među ljudskim bićima postoje niska i uzvišena stanja.

On reče: “Naime u čovečanstvu nalazimo one kratkog života i one dugog života, snažne i nezdrave, lepe i ružne, moćne i bespomoćne, siromašne i bogate, niskog rođenja i uzvišenog rođenja, glupe i inteligentne.”

Buddha je ukratko odgovorio: “Svako živo biće ima kammu kao svoje posedstvo, kao svoje nasleđe, kao svoj uzrok, kao svog rođaka, kao svoje utočište. Kamma je ono što raščlanjuje sva živa bića na niska i uzvišena stanja.”

Zatim je objasnio uzroke takvih razlika u skladu sa zakonom moralne uzročnosti.

Dakle sa budističkog stanovišta, naše sadašnje mentalne, intelektualne, moralne i temperamentalne razlike postoje pre svega zbog naših sopstvenih dela i sklonosti, i prošlih i sadašnjih.

Kamma doslovce znači akcija ali u svom konačnom smislu označava valjanu i nevaljanu volju (kusala akusala cetana). Kamma sačinjava i dobro i zlo. Za dobro se dobija dobro. Za zlo se dobija zlo. Slično privlači slično. Ovo je zakon Kamme.

Kamma je kako to neki Zapadnjaci vole da kažu “akcija-uticaj”.

Žanjemo šta smo posejali. Šta sejemo žanjemo negde i nekad. Na neki način mi smo rezultat onoga što smo bili, bićemo rezultat onoga što smo. Na neki način mi nismo u potpunosti rezultat onoga što smo bili i nećemo apsolutno biti rezultat onoga što smo. Na primer, današnji kriminalac može da bude sutrašnji svetac.

Budizam pripisuje ovu varijaciju kammi ali ne tvrdi da se sve dešava usled kamme.

Ako se sve dešava usled kamme onda bi čovek morao uvek da bude loš jer je njegova kamma da bude loš. Čovek ne bi trebalo da se posavetuje sa lekarom da se izleči od bolesti jer je njegova kamma takva da će se izlečiti.

Prema budizmu postoji pet redova ili procesa (niyama) koji deluju u fizičkoj i mentalnoj oblasti:

1. Kamma niyama, red akcije i rezultata, npr. poželjna i nepoželjna dela proizvode odgovarajuće dobre ili loše rezultate.
2. Utu niyama, fizički (neorganski) red, npr. sezonski fenomeni vetra i kiše.
3. Bija niyama, red klica ili semenja (fizički organski red), npr. pirinač proizveden iz smena pirinča, sladak ukus iz šećerne trske ili meda, itd. Naučna teorija ćelija i gena i fizičke sličnosti blizanaca mogu da se pripišu ovom redu.
4. Citta niyama, red uma ili psihičkih zakona, npr. procesi svesnosti (citta vithi), moć uma, itd.
5. Dhamma niyama, red norme, npr. prirodni fenomeni koji se dešavaju pri dolasku Bodhisatte kod njegovog poslednjeg rođenja, gravitacija itd.

Svi mentalni ili fizički fenomeni mogu da se objasne pomoću ovih pet sveobuhvatnih redova ili procesa koji su zakoni po sebi. Kamma je stoga samo jedan od pet redova koji vladaju svemirom. Ona je zakon po sebi ali iz toga ne proističe da mora da postoji zakonodavac. Opšti zakoni prirode, poput gravitacije, ne zahtevaju zakonodavca. Oni deluju u sopstvenom polju bez intervencije spoljašnje nezavisne vladajuće sile.

Niko, na primer, nije odredio da vatra treba da peče. Niko nije naredio da voda treba da traži isti nivo. Nijedan naučnik nije naredio vodi da treba da se sastoji od H2O, i da hladnoća treba da bude jedno od njenih svojstava. To su njihove unutrašnje odlike. Kamma nije niti sudbina niti predodređenost koju nam nameće neka nepoznata misteriozna moć kojoj treba bespomoćno da se predamo. Ona je čovekovo sopstveno delanje koje reaguje na sebe i zato čovek u izvesnoj meri ima mogućnost da preusmeri kurs kamme. Koliko – to već zavisi on nas samih.

Mora se takođe reći da takva frazeologija poput nagrade i kazne ne sme da se dozvoli u diskusijama koje se bave problemom kamme. Naime budista ne priznaje Svemoćno Biće koje vlada svojim podanicima i koje ih prema tome nagrađuje i kažnjava. Budisti naprotiv veruju da su beda i radost koju čovek doživljava prirodan ishod sopstvenih dobrih i loših postupaka. Treba reći da kamma sadrži istovremeno i princip produženja i posledični princip.

Sastavni deo kamme je potencijal da proizvede svoje odgovarajuće efekte. Uzrok proizvodi efekat, ekefat objašnjava uzrok. Seme proizvodi plod, plod objašnjava seme pošto su oboje međuzavisni. Isto tako su i kamma i njeni efekti međupovezani, “efekat već cveta u uzroku”.

Budista koji je potpuno ubeđen u učenje o kammi se ne moli drugome da bude spasen nego se pouzdano oslanja na samog sebe u pogledu svojeg pročišćenja jer kamma naučava individualnu odgovornost.

Upravo ovo učenje o kammi daje mu utehu, nadu, samopouzdanje i moralnu hrabrost. Ovo pouzdanje u kammu je “ono što potvrđuje njegov napor, razgorava njegov entuzijazam”, što ga uvek čini dobrim, tolerantnim i uviđavnim. Takođe ovo čvrsto verovanje u kammu ga podstiče da se uzdržava od zla, da čini dobro i da bude dobar bez straha od bilo kakve kazne ili iskušenja bilo kakvom nagradom.

Učenje o kammi je ono što može da objasni problem patnje, misteriju takozvane sudbine ili predodređenja drugih religija, a pre svega svu nejednakost čovečanstva.

Kamma i preporađanje su prihvaćeni kao aksiomi.

Beleške

[1] Ćulakamma-vibhanga sutta — Mađđhima nikaya, br. 135. [Natrag]