Biti budista

    Da li i deca praktikuju ovu veru?

Svakako da deca mogu biti uključena u većinu aktivnosti, ali "imati veru" podrazumeva izvestan stepen razumevanja i pitam se sa koliko godina su oni sposobni za takvo razumevanje. Jer bez razumevanja bilo šta da praktikujete, to je samo "slepa" vera. Veliki deo budističkoh učenja ukazuje na direktno iskustvo i tu nije potrebna bilo kakva vera; deca ponekad imaju izvestan intuitivni osećaj za spiritualnu dimenziju sopstvenog bića. Budistička vera sastoji se prvenstveno u verovanju u Budino prosvetljenje i, dok ga i mi ne postignemo, možemo samo verovati da je ono moguće i slediti učenje potpomognuti verom.

    Kako se deca upoznaju sa budizmom?

Velik deo religijskog obrazovanja dece jeste indokrinacija — kako se od njih može očekivati da razumeju kada još nisu istražili život? Reč indoktinacija može zvučeti nasilno, ali na koji način učimo bilo šta? Mi smo uslovljani od trentka kad smo se rodili, ali sve dok je u taj proces uključeno i slobodno ispitivanje moguća je i sloboda. Deca se upoznaju sa budizmom tako što dolaze u neposredan dodir sa onima koji budizam žive. Odluka o tome hoće li i oni početi da ga upražnjavaju zavisi jedino od njih samih.

    Jesu li nezaređeni budisti velikodušni?

Živeći od tuđe pomoći tokom nekoliko godina, moje je iskustvo da jesu — nikada nisam otišao gladan. Ja ne posedujem novac, ali pošto monah ima relativno malo potreba, nikada mi nije ništa posebno nedostajalo upravo zahvaljujući velikodušnosti ljudi koji veruju u ovu tradiciju. Postoji jedan način da se sažme budistička praksa — velikodušnost, moral i mentalni razvoj. Kada razmišljamo o drugoj plemenitoj istini koja govori o žeđi (želji, pohlepi itd.) nije teško uvideti da velikodušnost može za nju biti jedan efikasnan protivotrov. Ako smo u stanju da praktikujemo davanje materijalnih stvari, tada nam je lakše i da se oslobađamo i takvih stvari kao što su pogrešni stavovi ili opažaji, naročito u odnosu na sebe. Prijanjanje (držanje, vezivanje itd.) za bilo koji stav o sebi vodiće ka patnji. Praktikovanje velikodušnosti kao protivteža sebičnosti je veoma dobro.

    Hrišćani koriste Bibliju, muslimani Koran, a šta koriste budisti?

Budistički sveti spisi su poznati kao Tipitaka. "Pitaka" je reč za košaru na jeziku pali, a "ti" znači tri. Tako imamo "Tri košare". Nazivaju se košarama jer sadrže učenje. To su: Vinaya pitaka — u kojoj su nabrojana sva pravila za monahe i monahinje, potkrepljena pričama na koji način i kojom prilikom su nastala. Sutta pitaka — ogromna zbirka učenja o najrazličitijim temama; većinu njih izložio je Buda. Abhidhamma pitaka — veoma sistematičan pregled Sutta pitake, zajedno sa filozofskim i psihološkim analizama. Ovaj kanon sabran je u vremenu posle Budine smrti. A pošto je on podučavao punih četrdeset pet godina, zbirka njegovih govora je ogromna — otprilike tridesetak debelih tomova.

    Može li svako da postane budista?

Naravno. Nema ograničenja u pogledu godina, pola, nacionalnosti, telesne težine, obrazovanja i slično. Budizam je veoma tolerantna religija. Ljudi mogu da odrede svoj nivo posvećenosti i nema nekakve ekskomunikacije ukoliko uradite nešto loše. Postoje, naravno , određeni standardi ponašanja za koje se očekuje da ih se pridržavate kada ste u manastiru ili hramu, ali nikome se ne odbija ulazak u religiju zbog onoga što je do tada učinio.

    Kako si ti postao budista?

Zapravo je vrlo jednostavno postati budista. Doneseš čvrstu odluku da ćeš živeti prema principima otelovljenim u "Tri utočišta" i "Pet pravila morala". Možeš proučiti utočišta i pravila i "preuzeti" ih samostalno, smatrajući nadalje sebe budistom. Međutim, lepo je imati monaha ili monhinju koji ti tokom ceremonije "predaju" ta utočišta i pravila. Ovakvo javno ispoljavanje takođe pomaže da ih se prisetiš u situacijama kada poželiš da odeš "izvan" tih pravila — kada poželiš da budeš nepromišljen ili glup, kada ideš protiv prirode, kada želiš da budeš nemoralan.

Uzeti utočište generalno znači naći zaklon na mestu na kojem se osećamo bezbednim. U ovom kontekstu utočište je "okruženje", skup principa življenja u koje možeš da veruješ, utočište za srce i um. Moraš prvo da ih naučih koji su, tako da ti je jasno njihovo značenje i razumeš šta znači posvećenost njihovom pridržavanju.

    Koje osnovne principe podrazumeva to da je neko budista?

Pojam "biti budista" različit je u različitim kulturama, ali u theravada tradiciji opšti standard jeste uzimanje "Tri utočišta" i "Pet pravila morala". Potrebno je imati izvestan stepen razumevanja šta to znači pre nego što donesemo odluku.

Buda — tradicionalno se smatra osobom, ali Buda je zapravo titula. Ona znači "budni, probuđeni". Odnosi se na kvalitet bića koji smo mi svi u stanju da ostvarimo. Uzeti utočište u Budi znači: "Verujem da je takvo prosvetljenje moguće i učiniću napor da postanem pobuđen (ne da sanjarim i budem nepromišljen) upravo u ovom životu.

Dhamma — jeste Budino učenje. To učenje zapravo je samo izraz prirodnih zakona koje je Buda razumeo — prvenstveno zakona ljudske prirode. Kada uimamo utočište u Dhammi, uzimamo utočište u Budinom učenju — a to znači utočište u istini i čistoti svoje prave prirode.

Sangha — znači zajednica, koju učine monasi, monahinje ili laici koji slede budistički način života. Oni teže praktikovanju blagonaklonosti, razvijanju mudrosti, morala i dobrote vođeni "Plemenitim osmostrukim putem", a koji je Buda opisao kao splav koji će nas preko bujice života preneti na drugu obalu, do nibbane. Osam koraka ovoga puta su:

• ispravno razumevanje
• ispravna odluka
• ispravan govor
• ispravno delovanje
• ispravno zarađivanje za život
• ispravan napor
• ispravna sabranost
• ispravna koncentracija.

Otuda, uzimanje utočišta u Sanghi uključuje i podsticaj na "ispravno delovanje" zasnovano na budističkim pravilima morala. U svom osnovnom obliku to su "Pet pravila morala":
•  Ne ubiti ili povrediti namerno nijedno živo biće        To znači biti blagonaklon.
•  Ne uzeti bilo šta što ti nije dato (ne krasti)               To znači biti pošten.
•  Ne biti neveran u vezi sa drugom osobom              To znači biti iskren.
•  Ne vređati i ne lagati                                                 To znači biti istinoljubiv i ne lagati.
•  Ne uzimati alkohol i droge.                                       To znači imati bistar um.

    Šta nezaređeni budisti rade kao deo svakodnevnog upražnjavanja religije?

Mnogi Zapadnjaci pokazuju zanimanje za budizam zbog meditacije — pre nego zbog predanosti i vere — tako da će se praksa umnogome razlikovati od jednog do drugog pojedinca. Porodice će obično imati mali oltar u kući i izvesne rituale povezane sa njim u različito doba dana — možda paljenje sveće ili mirišljavih štapića, stavljanje cvetova, klanjanje. Znam da oni koji meditiraju obično to čine sedeći ispred oltara i ponekad pozovu i svoju decu da im se pridruže. Mnogi ljudi uživaju u tradicionalnom recitovanju — bilo da pali ili na maternjem jeziku. Ako nisu suviše daleko od manastira, ponekad odnesu poklone za monašku zajednicu — vikendi su obično namenjeni za to, jer ljudi ne rade i mogu i malo dalje da otputuju. Tu su zatim nedeljni dani posvećenosti u skladu sa Mesečevim menama, praznici i dani kada su manastiri specijalno otvoreni za goste. U Aziji, naravno, manastira je daleko više i ljudima je lako da odu do njih, te su oni zapravo u žiži pažnje lokalne zajednice.

    Može li i laik da se prosvetli ili mora da se zaredi?

U kanonskim tekstovima na nekoliko mesta se pominju laici iz vremena Bude koji su se prosvetlili i ne pada mi na pamet nijedan razlog zašto to ne bi bilo moguće i danas. Velika razlika jeste u vremenu i energiji koja monahu stoji na raspolaganju da radi na tome. Meni kao monahu život nije toliko komplikovan kao što je bio dok sam bio laik, tako da imam više prilike da uvidim zašto nisam oslobođen patnje, zašto govorim stvari koje nisu u skladu sa mojim uverenjima, zašto ne mogu da budem više (ili pak uvek) blagonaklon i saosećajan. Domaćin toliko vremena troši da bi ispunio svoje obaveze — školovanje, kirija, neplaćeni računi, novac, autobuski red vožnje, odnosi sa drugim ljudima itd. Ali važno je da vreme koje nam ostane na raspolaganju iskoristimo na mudar način i, u vezi sa zakonom karme — taj napor ka prosvetljenju moraćete da uložite kad-tad — u ovom ili u nekom od narednih života. Pa zašto onda ne krenuti odmah.

    Da li budisti veruju u brak?

Ideja koja stoji iza braka jeste da dvoje ljudi prave "ugovor". Hrišćanski oblik je otprilike ovakav: "da se volite i slažete, da se poštujete i dogovarate… u bolesti i u zdravlju, dok vas smrt ne rastavi". Pošto u budizmu nema boga, monasi i monahinje nemaju ulogu bilo kakvog posrednika između boga i ljudi i nemaju nikakvu posebnu moć da posreduju u sklapanju takvog ugovora. Otuda, strogo uzevši, ne postoji budistički brak. U budističkim zemljama postoje legalne forme sklapanja braka, ali religijska strana svega toga je afirmacija odluke dvoje ljudi da žive u skladu sa Tri utočišta i Pet pravila morala. Mladenci će zajedno sa porodicama otići do manastira (ne nužno na dan venčanja) i ponuditi poklone sanghi i formalno zatražiti utočišta i pravila. Sangha će zatim odrecitovati blagoslove (na paliju), bez komentara u smislu: "Mislimo da je dobro što ste se uzeli" ili tome sličnog, ali dajući srdačnu podršku njihovoj predanosti Budinom učenju. U sklopu te predanosti, od mladog para se očekuje: prvo pravilo podstiče naklonosti i brižnost, drugo velikodušnost, treće se usredsređuje na odgovornost prema zajedničkoj vezi i vernost (pogotovo u seksualnom smislu), četvrto promoviše blag, koristan i mudar govor, a peto trezvenost. Uzimanje utočišta zapravo znači posvećenost mudrosti (Buda), istini (Dhamma) i moralu (Sangha). Ako mladi bračni par uspe da se pridržava ovih pravila, oni će zaista ostatak života provesti u spokojstvu i sreći.

    Na koji način budisti sahranjuju mrtve?

Trenutak smrti se u budizmu smatra važnim događajem. To je vreme tuge za one bliske pokojniku i vreme ljubavi i pažnje, blagonaklonosti i saosećanja za sve druge — to su osnovne ljudske vrednosti. Sa spiritualnog stanovišta, to je vreme da kontempliramo sopstvenu smrtnost, svoju vezanost za materijalne stvari (naročito svoje telo) i razmislimo gde se istinska sreća i sloboda mogu pronaći. Blizina leša podstiče takve duboke misli, tako da se preminuli zadržava neko vreme u kući kako bi ljudi mogli da dođu i odaju mu poslednju poštu i zamole za oproštaj.

I monasi se pozivaju u kuću — idealno svakodnevno tokom sedam dana — i oni će pozvati prisutne da razmisle o prirodnosti smrti i važnosti ulaganja napora da živimo u skladu sa duhovnim vrednostima. Postoji nekoliko tradicionalnih pogrebnih tekstova za recitovanje, u kojima se istražuje uslovljena priroda ljudskog tela. Često se voda sipa preko tela — svaka osoba pomalo — pre nego što se kovčeg definitivno zatvori. Porodice će često darivati manastir kako bi obeležile godišnjicu smrti. To se dešava posle tri i šest meseci i zatim godišnje.

    Kakvo je budističko gledanje na seks i ljubavnu vezu?

Ovo pitanje je dobrim delom pokriveno trećim pravilom — vernošću. Ovde je naglasak na partnera i bol koji on oseća kada njegov partner ima neku drugu seksualnu vezu. U učenju nema ništa u vezi sa homoseksualnom vezom, ali princip je isti. Idealno gledano trebalo bi da smo svi mi oslobođeni vezivanja i da nas partnerova nevernost ne pogađa, ali u stvarnost u svakoj vezi stvara se snažna povezanost. Ona je uglavnom zasnovana na poverenju i kada je to poverenje iznevereno, to je skoro uvek izvor patnje; naročito je to izraženo kada su u sve to uključena i deca.

    Da li se budisti mole Budi?

Moliti se znači tražiti od nekog nešto. Molim se (bogu) da pada kiša. Pretpostavka je da je onaj kome se molite svemoćan i da je u stanju da vam ispuni želju. U budizmu postoje različiti bogovi i bića sa više ili manje moći kojima je moguće obraćati se, ali iako ona navodno žive neverovatno dugo, ona su ipak smrtna kao i ti i ja i svakako da nisu svemoguća.

Buda, istorijska ličnost, umro je pre više od 2500 godina i, zato što je bio prosvetljen, ništa nije ostalo iza njega. Buda kao titula — onaj ko je prosvetljen, budan, istinski mudar — postoji na neki način kao mogućnost za svakoga da dostigne to stanje, ali ne kao nekakav odvojen entitet, koji donosi odluku: "OK. Kusalo je bio dobar monah, pa ću uslišite njegove molbe da u sutlijašu bude malo više suvog grožđa."

Svakako da je kamma negde uskladištena ili zabeležena i da sile pohlepe, mržnje i obmanutosti zadobijaju različite pojavne oblike. Prizivanje ili moljenje sila dobra je deo budizma — ne u smislu da će one srediti problem umesto mene, već da budu saveznici i potpora u mome naporu.

    Koji su glavni budistički praznici i proslave?

Postoji nekoliko manjih koji variraju od jedne do druge kulture i neki koji su deo samo jedne kulture. Ali ima dva događaja koji se svuda u budističkom svetu slave. To su vesak i kathina.

Vesak pada na dan punog Meseca u maju i njime se obeležavaju rođenje, prosvetljenje i smrt Budina, tako da je to vreme kada se razmišlja o životu Budinom. Lokalni hram biće dekorisan cvećem i svetiljkama. Obično su svetla u papirnim svetiljkama koje se napravile različite porodice i donele u manastir da budu zapaljene uveče. Laici dolaze u manastir na celodnevni boravak — često obučeni u belo — i uzimaju osam pravila morala. Pomažu oko pripremanja obroka koji se služi prepodne i popodne se organizuje grupna meditacija. Uveče je okupljanje u hramu i sangha recituje prigodne tekstove, a potom starešina manastira održi govor o životu Budinom. Kasnije se pale lampe i ide se u krug oko hrama ili češće oko stupe. Obilazi se tri puta — razmišljajući o tri utočišta — u smeru kretanja kazaljke na satu (desno rame je prema stupi) i učesnici nose cveće i mirisne štapiće koje će staviti u podnožje stupe na kraju trećeg kruga. Tokom tog kruženje moguće je pevati mantru ili stih.

Kathina traje čitav mesec i unutar njega biće odabran jedan dan za proslavu. Ona obeležava kraj tromesečnog azijskog perioda monsuna, tokom kojeg su monasi i monahinje zaustavljali i boravili u jednom manastiru. Na kraju monsuna sangha se obično pripremala da nastavi lutanje. U Britaniji, pošto su godišnja doba drugačija, mi se pripremamo za zimu. U oba slučaja ceremonija se fokusira na darivanje platna za monaške ogrtače. To je takođe prilika za laike da donesu u druge darove manastiru, kako bi on bio dobro opskrbljen u narednom periodu. Katina platno se daruje u okviru veoma formalne ceremonije i monasi ga uzimaju i od jednog njegovog dela šiju ogrtač. To mora biti završeno pre narednog jutra i svaki monah mora na neki način učestvovati u pravljenju toga ogrtača. Kada se završi, daje se nekom od starijih monaha. Čast je biti odabran za darivanje ovakvog ogrtača.

    Da li budisti slave Božić?

Na Zapadu su većina monaha i monahinja potekli iz hrišćanskog okruženja, tako da Božić i dalje ima neki smisao za njih. Nemamo hrišćanske rituale, ali duh Božića — darivanje, ljubaznost, ljubav, mir za sve ljude — jeste nešto u čemu svi uživamo i to je razlog za slavlje. Šaljemo i primamo mnogo čestitki. Ove godine ukrasili smo manastir zelenilom, upalili mnogo sveća, dodali još malo naročitog pevanja i slušali sa trake hrišćansko pojanje. Potom je usledila meditacija do duboko u noć. Kada pogledaš različite religije nije teško pronaći sličnosti, tako da se u to vreme usredsređujemo na njih.