O budističkom učenju

    Zašto pripadaš ovoj religiji a ne nekoj drugoj?

Na neki način ona mi odgovara. Oduvek sam bio zainteresovan za filozofiju i religiju. Tragao sam za nekakvom formom na koju bih mogao da se oslonim, ali izgledalo je da mi ništa ne odgovara. To je pomalo slično kao kad hoćeš da kupiš cipele — znaš da hoćeš nešto, ali ne znaš tačno šta je to dok ga ne vidiš; a onda te cipele probaš i vidiš da li ti odgovaraju. Na praktičnijem nivou odabrao sam budizam zato što dopušta slobodu istraživanja, pravo na pitanje — o svemu. Rezultat toga je da je to u celini veoma tolerantna religija. I budisti ratuju, ali nikada u ime religije. Takođe, budizam nije sistem verovanja. Postoje sugestije, ali niko ne zahteva da u njih slepo veruješ. Njih treba istraživati i ispitivati u svetlu sopstvenih iskustava. Zato što je relativno nova pojava na Zapadu, budizam je tu veoma svež, vitalan i "čist", što ja lično veoma cenim. Institucije su, pak, sklone da vremenom postanu krute i pune balasta, ali pošto je budizam "fluidan", on se dobro prilagođava i lako se može "prepakivati", tako da je sadržaj u suštini isti, ali novi izgled donosi mu i novi život. Povrh svega, za mene budizam ima i neki smisao, te tako mogu da sledim veći deo njegove logike a da mi nije potrebno nekakvo mistično premošćavanje. Stvari su prolazne — jasno; postoji patnja — jasno; jedne stvari su uzrok drugima — jasno; želja izaziva patnju — jasno — i tako dalje. Sasvim lako.

    Po čemu je budizam drugačiji od drugih religija?

Spolja gledano postoje očigledne razlike kao što su način oblačenja, rituali, simbolika, jezik itd. Na doktrinarnom nivou jedna krupna razlika je da je budizam neteističan — ne zagovara postojanje nekakvog boga stvoritelja svega. Iako u njemu možemo naći čitavu kosmologiju, sa različitim nebesima i paklovima, nema nikakvog traga od posebnog bića koje bi svim tim gospodarilo.

Ono što budizam čini zaista jedinstvenim jeste učenje o nepersonalnosti ili nepostojanju sopstva, duše — koje se označava pojmom anatta. Taj pojam je prilično teško razumeti. Osnovno religijsko i filozofsko pitanje jeste "ko ili šta sam ja?" A klasičan budistički odgovor mogao bi biti: "neprekidan samopokrećući proces nastajanja i nestajanja telesnih i mentalnih fenomena". To sam ja!? Ništa više! Buda je svaki oblik egzistencije opisao trima karakteristikama: prolaznost, izvor patnje i bez trajne suštine. Ono što logički iz toga sledi je ako je neka stvar prolazna, na nju ne možemo da se oslonimo, ona nas ne može trajno zadovoljiti. A ono što nas ne može zadovoljiti, za to nije preporučljivo ni mudro da ga označavamo kao svoju krajnju suštinu. Ja nisam ni ovo, a ni ono. Vraćajući tu ideju u suprotnom smeru tragamo ili za nečim što je zaista trajno ili za nerelativnim identitetom. Na kraju dolazimo do zaključka da ovaj osećaj sopstva, pošto nema suštinu, jeste zapravo samo proces koji možemo posmatrati i upoznati.
A šta je to što posmatra i upoznaje?

Naše iskustvo se grubo deli na ono koje dolazi od tela i od uma. Pođimo od tela: Na osnovu čega je ono nastalo? Roditelja, jajne ćelije, spermatozoida, ishrane itd. Ono se razvilo, evoluiralo i održalo zahvaljujući ishrani, roditeljima, okruženju itd. Gde je sada onaj dvogodišnji dečak? Koji delić njega je ostao isti? Novo telo je svakako bilo "rođeno", menjalo se zavisno od mnogih uslova. Onda se izmenilo… pa opet. Taj proces menjanja otklanja svako "ja" kao trajan faktor. Pokušaj sledeću vežbu: zamišljaj da uklanjaš deo po deo. Odseci kosu. Jesi li to još ti? Odseci prst, čitavu ruku. Jesi li to još ti? A obe noge i drugu ruku? Koji deo tela je to "ja". Budizam bi rekao da nije nijedan.

A šta je sa umom? Koliko dugo traje bilo koje stanje uma? Sekundu, minut? I ta mentalna iskustva nastala su kao i telo — zavisno od mnogih uslova. Misli i osećanja su tako nestalni, tako prolazni da ako bi trebalo da neki deo sebe odredim kao "ja" onda bih izabrao ipak telo. A paradoks je: "Osećam kao da ja postoji, ali ne mogu tačno da ukažam prstom gde je ono." Prilično neobično! Gde je onda odgovor? Buda je izuzetan naglasak stavljao na sati — obično se prevodi kao sabranost pažnje ili svesnost, budnost, pažljivost itd. To je naša sposobnost da znamo. Možeš gledati ove reči, znati da ih vidiš — i znati da znaš. Uviđati misao nije isto što i misliti, uviđanje ljutnje nije isto što i biti ljut i tako dalje. Objekat nije isto što i naše znanje o njemu. Naša navika je da se utopimo u objekat koji posmatramo do stepena kada prestaje distanca izmedju subjekta i objekta i oni izgledaju kao jedna stvar — kao JA. Tu u igru ulazi meditacija — ona sužava polje aktivnosti tako da je taj proces nastajanja /menjanja objekta i subjektovog uočavanja toga moguće posmatrati i bolje razumeti. Drugi aspekt je istraživanje razlika između objekta i subjekta. Postoje li one?

Čitava ova stvar je veoma suptilna i potrebno je nešto vremena da se "ode iza scene", ali izvesno razumevanje principa anatta je ključno za bilo kakvo stvarno razumevanje budizma, zbog čega sam ja inače stigao ovamo. Mnogo je knjiga napisano o ovoj temi, ali samo je sopstveno istraživanje ovoga principa, uz pomoć meditacije, pravi put da se stigne do uvida u našu egzistencijalnu situaciju, koja se može i ovako definisati: ne biti niko, ne ići nikud

    Je li budizam religija, filozofija, psihologija ili način života?

On može funkcionisati kao kombinacija sva ta četiri elementa, zavisno od toga šta želiš da uradiš. Kao filozofija on obezbeđuje veoma racionalna objašnjenja prirodnih fenomena. Reč filozofija vodi poreklo iz starogrčkog i znači "ljubitelj mudrosti", što je Buda i bio. Kao psihologija on omogućuje široki uvid u ljudsko ponašanje, a kao način života svojim osnovnim modelom pravila morala, nasuprot monaškim pravilima, obezbeđuje izvanrednu formulu socijalnog ponašanja.

Međutim, kao što si mogao naslutiti iz mojih dosadašnjih odgovora, budizam je religija. Značenje reči "religija" jeste povezati, ujediniti, spojiti, i onda se postavlja neizbežno pitanje: sa čime to? Na nivou svakodnevnog iskustva postoji "ja" i "drugo" i to drugo je tajna života. Nešto od toga, kao što je stenje ili brzina zvuka, može se istražiti relativno direktno, ali — šta je to drugo? Kako je sve to nastalo? Šta sve to znači? Religija se tiče transcendencije — postojanja izvan neposredno vidljivog; slobode od ograničenosti svojstvenih materiji — ona se tiče bezimenog, neuslovljenog.

    Čemu nas budizam može naučiti?

Lekcija broj jedan tiče se verovatno morala. Nije to toliko neka lista "ne smeš činiti ovo ili ono", već više razmatranje zakona kamme, koje vodi do boljeg uviđanja da ako činimo dobre stvari imamo više šanse da nam se dobro i vrati, nego kad činimo loše stvari. Kosmički to je veoma precizan zakon, ali na ličnom planu to nije uvek tako očigledno, u smislu da nešto "pogrešno" uradiš i čini ti se da si se izvukao bez ikakvih posledica. Ali preporađanje sve to reguliše na duže staze.

Tu su zatim mnoge psihološke alatke kojima se služimo u suočavanju sa različitim pometnjama koje pogađaju nas ljudska bića. U naše vreme stres je jedna od čestih nedaća i meditacija je veoma korisna u takvom slučaju. Različita učenja o saosećanju i ljubavi daju nam izvanredne lekcije kako da raspetljamo čvorove koji su se zapetljali u srcu tokom niza godina. Najvažnija lekcija je o anatta, impersonalnosti ili nepostojanju sopstva, koja nas uči da sve oko sebe ne uzimamo suviše lično – ah, kakvo je to olakšanje!

    Kako budizam gleda na korišćenje životinja za eksperimente i masovnu proizvodnju
        hrane?

Ti problemi jednostavno nisu postojali u Budino vreme, tako da o tome nema ništa konkretno u spisima. Verovatno ključna tačka budističke etike jesu "pet pravila". Sasvim ukratko — izbegavanje povređivanja drugih bića, izbegavanje krađe, vernost, ispravan govor, trezvenost. Ovih "pet pravila" jesu uputstva ili sugestije za življenje, ne zapovesti. Budizam generalno "ne ustanovljuje zakon", već ohrabruje ljude da posmatraju pažljivo sopstveni život, postupke i vide kakve im rezultate oni ostavljaju u srcu. Daju se sugestije u vezi sa postupcima koji mogu doprineti našoj patnji, ali nema nikakve posebne kazne za one koji se odluče da ipak ne slede te preporuke. Opšte pravilo je da "ako živite moralno veća je verovatnoća da će u vašem srcu biti mir".Kako ćete tumačiti i primenjivati tih pet pravila zavisi samo od vas, Ali Buda je jasno ukazao da će moralnost i vrlina voditi mira u umu i srcu, a krajnji rezultat je prosvetljenje.

U vezi sa tvojim pitanje mogu konkretnije reći da bih ja razmotrio prvo pravilo nepovređivanja kao dobru osnovu protiv okrutnosti prema životinjama. Postoji u kanonskim spisima takođe lista u vezi sa ispravnim življenjem (peti član osmostrukog puta) koja izričito pominje trgovinu živim bićima, otrovima, zatim klanje, ribarenje i još nekoliko drugih zanimanja kao ona koja donose loš rezultat. Znajući to, razmisli o tome da ova naša tela mogu da prežive jedino ako drugi oblici života daju svoj život za to — bilo da je to biljka ili životinja, to je ipak oblik života. Ko odlučuje je li dozvoljeno koristiti pacove za eksperimente ali ne i mačke, majmune ali ne i delfine? Kada jedna divlja životinja ubije drugu, ona to čini da bi preživela. Je li testiranje na pacovima deo procesa preživljavanja ljudskih bića? Pitanja kao što su vivisekcija, da li droge treba legalizovati ili abortus zabraniti jesu socijalna, ne religiozna, o njima se slažemo ili raspravljamo unutar naše kulture i društva. Budizam, kao religija, tiče se krajnje slobode (od patnje), Istine (sa velikim I) i nadilaženja (ovog uslovljenog sveta). 

Ono što nas kao jedinke sprečava da ostvarimo tu mogućnost varira od jedne do druge osobe i ne postoji crno-beli odgovor na mnoga pitanja koja život postavlja pred nas. Ponekad je zanimljivo videti koliko ljudi mogu postati nasilni na, recimo, skupovima ili demonstracijama kojima se propagira mir i dobrosusedstvo. U mirovnom pokretu ima vrlo agresivnih ljudi. Neki pokušaji da se ukloni socijalna nepravda i patnja okončali su se još većim nepravdama i patnjama. Prosvetljeno, egalitarno društvo jeste ideal na kojem i mi kao pojedinci možemo raditi, ali čini se kao da su nepravda i patnja integralni deo sveta u kojem živimo. Dve su važne stvari koje treba imati na umu: (1) kako ti lično odlučuješ da postupiš — dobro razmislivši o posledicama takvog postupka i (2) kolika se patnja rađa u tvom srcu iz očekivanja da i drugi postupaju onako ti misliš da treba.

    Da li budisti jedu mesu i piju alkohol?

Ubijanje životinje radi mesa može se posmatrati u svetlu prvog pravila morala, slično kao i tvoje pitanje u vezi sa eksperimentima na životinjama. Vegetarijanizam se izričito spominje u kanonskim spisima  u vezi sa pokušajem Budinog rođaka da preuzme kontrolu nad monaškim redom. On je prekoreo Budu da je suviše mekan i izložio listu od pet zahteva da se izmene monaška pravila. Jedno od njih bilo je da monasi ne treba da jedu meso. Buda je odbio da se sa ovim saglasi, odbacujući takođe i ostala četiri predloga. Logika kojom se rukovodio pri ovoj odluci jeste da pošto prose hranu monasi treba da budu zahvalni za bilo kakvu hranu koju nezaređeni sledbenici smatraju prikladnom da je ponude. Postoji takođe pravilo koje omogućuje monasima da odbiju meso ako znaju da je životinja ubijena naročito za njih.

Pijenje alkohola odnosi se na peto pravilo i njime se ohrabruje čuvanje jasnoće uma. Ukoliko je um zamućen ili zbrkan, onda će i naše opažanje stvarnosti (tj. istine) biti iskrivljeno. Kao i sa svim pravilima, od vas zavisi — "Samo čašu vina posle ručka?" "Tri flaše piva u obližnjoj kafani me tako opušta, ali ne zamućuje moj um". Moja odluka je da sačuvam novac i meditiram — ali ta odluka je samo moja.

    Šta se, prema budistima, događa sa nama posle smrti?

Kada se nešto promeni, to je neka vrsta smrti. Parče papira na kojem je ovo pismo napisano će umreti. Zgužvaš ga i baciš u kantu za otpatke.Ono trune. Mrtvo je. I gde odlazi?

Kad si imao pet godina bio si drugačiji nego što si sada. Promenio si se. Gde je nestao onaj petogodišnjak? Sve što ti je ostalo su sećanja, ali i sećanja se menjaju. Zaboravljamo stvari, sećanja umiru. Gde odlaze? Sve vreme tvoje telo se menja. Posle nekog vremena ono malakše i kakva je korist od njega? Gde odlazi? Sve vreme tvoj um se menja. Posle nekog vremena, ponekad i pre tela. Gde on odlazi?

Buda je podučavao da sve što u ovom životu uradimo ima svoj rezultat. Nešto slično kao kod eha. Viknem na tebe i ti vikneš na mene. Ukradem nešto od tebe i ti ukradeš od mene. Ja volim tebe, tako da i ti možeš da voliš mene. Tako, ono što ja sada činim utiče na ono što će se dogoditi kasnije. Svi moji sadašnji postupci utiču na to kako će se stvari menjati. Ako jede mnogo brze hrane ja-mršavko će umreti i rodiće se ja-debeljko. Ako uradim mnogo prijatnih i korisnih stvari ja-nesrećni će umreti i rodiće se ja-srećni.

Kad mislimo o smrti, to je obično smrt tela. Anatta učenje kaže da ja nisam ovo telo, tako da kada ovo telo umre dešava se ono što se desi i kada se raspadne moj kaput. Svaki deo odlazi tako odakle je i došao. O tome se govori i u hrišćanskoj pogrebnoj ceremoniji: "pepeo pepelu, prah prahu". Šta se događa kada umrem. To ima veze sa budućnošću, koju ja ne mogu znati. Ono što sa priličnom pouzdanošću mogu predvideti je da ukoliko sam sada dobar, tada će mi i ubuduće biti dobro.

Korisno je razmišljati o sopstvenoj smrti, o konačnosti ovoga tela. Zamisli ga kako stari, slabi i zaudara. Ne da bi se ispunio gađenjem, već zato što je tek nekoliko stvari u životu za koje možemo biti sigurne da će se dogoditi; a smrt je jedna od njih. Svako od nas će na kraju stići do tih vrata. Postoji poseban termin kad je Budino telo preminulo — parinibbana — konačna nibbana. Zato što je bio prosvetljen, nema više preporađanja, bio je to njegov konačan kraj; za razliku od prosvetljenih bića, mi se preporađamo u jednom ili drugom obliku. Šta to znači: konačan kraj? Moraćeš da se prosvetliš da bi to utvrdio.

    Ako budisti ne veruju u "dušu" ili "duh", šta se onda to preporađa?

To je malo teže pitanje. Sigurno da se nešto prenosi, ali šta? Učenje se uvek vraća na ono što se događa sada i u stvari obeshrabruje takvu vrstu pitanja. Ali ne možemo da se ne pitamo. Je li to neka vrsta karmičke DNA koja se upisuje i prepisuje u kosmičkom registru? Sv. Petar sa velikom knjigom se javlja u hrišćanstvu. Je li to određena frekvencija svesti? Možda poslednja misao koju pomislimo prelazi na drugu obalu? Ili je to slobodan izbor bestelesne svesti? 

Buda je govorio o četiri stvari o kojima se "ne može ili ne bi trebalo razmišljati" jer će one samo doneti novu zbunjenost uma. Jedna od tih četiri jeste "rezultat postupaka" (vipaka-kamma) — počev od rođenja pa nadalje.

   U krugu preporađanja postoji li konačan broj
       živih bića ili i nova mogu nastati?

U širem značenju ovo je pitanje u vezi ne samo sa bićima, već sa materijom uopšte. Je li količina materija u kosmosu konačna? Da li se bilo gde stvara potpuno nova materija ili se samo stara prerađuje? Zapravo, da li je ikada postojalo prvobitno stvaranje? To je četvrta nesaznatljiva stvar — lupanje glave oko aposolutnog početka ovoga sveta (loka-cita). Što se tiča broja bića u ovome svetu čini se da nema ograničenja — ona se stvaraju na milione, tj. populacija raste. Kada je bio upitan o ovim stvarima Buda bi obično odgovorio: "Ja podučavam patnju i put koji vodi do okončanja patnje". Da li to što znaš da mačka g-đe Petrović ima mačiće načinjene od potpuno nove (a ne stare, reciklirane) materije imalo olakšava tvoju patnju?

    Kako se preporađanje uklapa u teoriju o evoluciji?

Evolucija barata materijalnim ili uslovljenim svetom. To je relativni oblik, veličina, brzina, boja itd. nečega. Ono što postoji sada može se dovesti u vezu sa onim što je postojalo pre, recimo, 500 godina i možemo da odredimo kako je evoluiralo, na primer, mereći rast težine i životnog veka prosečnog Engleza u zavisnosti od načina ishrane, razvoja tehnologije itd.

Preporađanje se tiče "nečega" što nastavlja da postoji kao odvojeno, otelovljeno "nešto" i mnogobrojni izrazi tog otelovljenja mogu se smatrati evolucijom. Meriti to tokom nekoliko života nije lako. Koristeći svoju memoriju možemo meriti promenu u ovom životu. Razmišljajući o tim sećanjima možemo (nadajmo se) doći do zaključaka o vrednosti određenih postupaka. Ovaj uzrok je proizveo onaj rezultat. Idealno posmatrano evolucija govori o pozitivnom progresu (preporađanju), učenju na osnovu grešaka. Evolucija je uvek relativna: vidimo jednu stvar, sada, i merimo je kao promenjenu i odvojenu (od prvobitne stvari) kasnije. Budizam je  međutim  okrenut jedinstvu a ne razdvajanju, sjedinjavanju a ne izolaciji. Cilj je biti ono što nije relativno, nije uslovljeno, nije odvojeno. Reč je o "ne-stvari" koja je izvan evolucije. Sve je to vrlo zapetljano i premda je dobro s vremena na vreme razmišljati o tim stvarima, ne treba po svaku cenu očekivati neki definitivan odgovor.

    Šta je reinkarnacija?

Reinkarnacija se obično zamišlja kao povratak u drugom telu, posle smrti ovoga tela. Teorijski se pretpostavlja da postoji neka vrsta duše, nešto što je suštinsko "ja", što se seli iz tela u telo. Pre nego što se na pitanje o reinkarnaciji može odgovoriti, treba da razmotrimo ovu pretpostavku i upitamo se: "Ko sam ja? Šta sam ja?" Moramo znati šta to umire da bismo stekli neku ideju o tome šta može da se rodi. U budizmu polazna tačka jeste iskaz: "Ja nisam ni ovo telo ni ovaj um". Šta sam onda ja? Mnogo je toga što može i što jeste bilo napisano kao neka vrsta odgovora na ovo pitanje, ali sa budističke tačke gledište sve su to spekulacije. To nije nešto što može biti izmereno, to nije nešto što je moguće neposredno iskusiti. Znaš da si živ i možeš imati iskustvo življenja, ali kako ga možeš objasniti? Nauka može dati pojedinosti o mnoštvu sastojaka života, ali ne uspeva da objasni sam život. Javlja se nova nauka (kvantna teorija i teorija haosa), ali hoće li se nauka i religija na kraju ipak sresti u jednoj tački?

Pošto telo umre, šta se događa? Ne znam. Život uključuje u sebe rođenje (stvaranje, genezu, nastajanje), bivanje (hodanje, jedenje, starenje) i okončanje (smrt, nestranak, umiranje). Sve to je izraz prolaznosti, promene. Sećanja koja imam kad se osvrnem na ovih 46 godina jesu zbirka vinjeta — svaka od njih je nastala, ima neku priču i onda se završava. A na kraju jedne možda je praznina, nema ničega posebno zanimljivog za sećanje, a onda druga počinje; neprekidno smenjivanje rađanja i smrti. Jesam li ja taj isti u svim tim scenarijima? Naravno da imam sećanja, poput slika u albumu, ali ta fotografija nisam ja. Onda sam ja samo fotograf? Ili foto-aparat? Ko je taj koji poseduje sećanje. Mislim da se u toj sposobnosti da znamo, da budemo probuđeni i svesni, krije i odgovor.

    Da li reinkarnacija igra važnu ulogu u tvojoj religiji?

Igra, u smislu da je jasno da se "moj posao" ne okončava smrću ovoga tela. To me ohrabruje da uvidim koliko je važno to što činim danas — jer to će uticati na način na koji ću  biti "pre-porođen" sutra (ili u nekom trenutku posle ovoga "sada"). To me čini veoma pažljiviim pri donošenju odluka, navodi da malo porazmislim pre nego što delujem. Čini me malo odgovornijim, jer imam osećaj da šta god da učinim ukoliko je obeleženo pohlepom ili odbojnošću ili vezano za neki "ego trip", to će me lupiti po glavi, pre ili kasnije.

    Da li budizam ima teoriju o nezavisnosti?

O nezavisnosti se može raspravljati na različite načine, u vezi sa prirodom kao celinom, na primer jabuke da bi nastale zavise od drveta, koje opet zavisi od tla, kiše… i tako dalje, te vidimo da su sve stvari međusobno zavisne. Međutim, moje razumevanje je da Budino učenje ukazuje na moje lično iskustvo, naročito na njegovu neprijatnu stranu (dukkha) i kako mogu da se oslobodim od nje.

Prvo, postoji zakon "kamme", a to je učenje o zakonu uzroka i posledice na moralnom planu. Posmatrajte to u vezi sa Njutnovim zakonom, koji kaže da "svaka akcija ima podjednako snažnu i sebi suprotnu reakciju". Ako udarite nekoga — postoje šanse da i on vas udari. Ovo se lako može proveriti na materijalnim stvarima, ali kako sve to funkcioniše u kontekstu morala? Kako moja dukkha nastaje u vezi sa onim što činim? (Pojednostavljeno) budističko rezonovanje je sledeće: "Ako činiš dobro dobijaš dobro, ako činiš zlo dobijaš zlo" Hrišćanski ekvivalent bio bi: "Kako seješ, onako ćeš i žnjeti."

Tu je zatim patićća-samuppada, učenje o uslovljenom nastanku, o kojem je moguće naći mnogo različitih objašnjenja. Ono analizira lično iskustvo, razmatrajući uslovljenost između "neznanja" na početku (uzrok) i dukkhe na kraju (posledica). Temeljno neznanje je verovanje da postoji nekakvo jedinstveno "ja" i lična "duša". Prema patićća-samuppadi iskustvo je podeljeno na 12 uočljivih veza (neke su uočljivije od drugih). Ta veza, nešto pojednostavljena, sledi otprilike ovako: "Na osnovu čula javlja se kontakt sa okolnim svetom; taj kontakt stvara osećaje; oni vode do želje, želja do vezivanja, a vezivanje završava patnjom, starošću i smrću."

Na osnovu konvencije, kao način lakšeg komuniciranja, svet oko sebe delimo na pojedinačne stvari i dajemo im imena, na primer naše telo — šake, stopala, glava itd.; ali postoji samo jedno telo. Zamislite da ste da ste na drvetu, okliznete se (uzrok) i padnete. Znate da padate kraj mnoštva grana, ali zapravo jedino što registrujete jeste bol u trenutku kad udarite u tlo (posledica). Budizam dopušta postojanje posebne realnosti (izvan moga iskustva), ali se fokusira na naš doživljaj mnoštva uzroka i posledica i kaže da svako od nas može da bira — barem uzroke. Možete ovu istinu da testirate na sebi. Pokušajte da ne padnete sa drveta! 

    Je li kamma isto što i greh?

Bukvalno kamma znači postupak; ono što činim. Konkretnije, to je nameran postupak, koristan ili štetan; dakle, od vrste namere zavisi i moja sudbina. Štetni postupci su oni koji su motivisani pohlepom, mržnjom i obmanutošću. Neka kamma će svoj plod doneti u ovom životu, a neka u narednim životima. Problem se javlja oko kvaliteta namere, je li ona dobra ili rđava u apsolutnom ili relativnom smislu. Da li je krađa 10 funti da bih nahranio majku koja gladuje isto što i krađa 10 funti da bih otplatio svoj dug na kocki? Postupak je isti, namera različita, ali da li je rezultat isti? Na svakom od nas je da odluči šta je u ovom slučaju prava stvar.

Greh jeste kršenje božije volje i odvajanje od boga zbog tog kršenja. I ponovo se javlja pitanje apsolutnih vrednosti — je li božija volja apsolutna ili relativna? Kamma je, međutim, uvek nameran postupak, dok je greh samo štetan postupak.

    Da li budisti veruju u boga?

Pre nekako dobio sam pismo od osobe po imenu Zara Holand. Ne znam ni da li postoji devojčica koja se zove Zara Holand, jer moguće  je da ju je neki nastavnik izmislio. Ali ja sam dobio pismo, tako da bih možda mogao verovati da i postoji neko ko se tako zove.

Nisam dobio pismo ni od koga ko se zove Bog, nikada nisam sreo bilo koga ko se zove Bog. Postoji li bilo koja "stvar" koja se zove Bog. Ne znam. Nisam dobio pismo, dakle ne mogu čak ni da verujem. Kad mi padne nešto na nogu, ja ne verujem u bol. Ja ZNAM bol — jao!!! Kad sam srećan ZNAM da sam srećan, ne moram u to da verujem. Ovim neću da kažem da ne postoji Bog. — već samo da ja to ne znam.

Zavisi takođe kako definišemo Boga. U budizmu postoji razrađena kosmologija, sa bogovima, demonima, devama i svim drugim vrstama bića koja nastanjuju pojedina područja (prava ili mitološka bića, ja ne znam). Ali ona se ne smatraju večnim ili svemogućim. Ima jedna priča o monahu koji je želeo da zna "gde ovaj svet nestaje bez ostatka". Pitao je razne mudrace na zemlji i sugerisali su mu da pokuša sa bogovima. Da skratim priču, postepeno se uzdizao u sve rafiniranije slojeve kosmosa sve dok nije stigao do najvišeg, Braminog sveta i otišao na Bramin dvor, te postavio pitanje. Brama je malo okolišio, pa onda monaha odveo na stranu i izgrdio ga što mu tako javno postavlja tako zbunjujuća pitanja na koja on ne ume da odgovori. A ako zaista želi da zna, neka ode i pita Budu. Ovo stavlja bogove u njihov relativan položaj. Sve u svemu. može se zaključiti da "budisti ne veruju u Boga, to jeste njegovo postojanje ili nepostojanje nije presudno za njihov život".

   Koga ili šta budisti obožavaju?

Tri utočišta bi verovatno bila najšire prihvaćena stvar. Prvo je Buda — poštovanje i predanost istorijskoj ličnosti koja je poznata kao Buda — i poštovanje i težnja ka onom kvalitetu mudrosti, znanja, prosvetljenosti koji Buda otelovljuje. Drugo utočište je Dhamma — posedovanje velikog poštovanja i cenjenje Budinog učenja, kao i ljubav prema istini u njezinom najvišem značenju. Treće je Sangha — uvažavanje onih kvaliteta kojima teži zajednica zaređenih u celini, pre nego ijedan pojedinac, a među koje pripada dobrota i vrlina. Sva ova tri utočišta su apstraktna i nema nijednog od ovih kvaliteta koji bi bio personifikovan ni na koji način. Čak i istorijski Buda se posmatra kao istorijski događaj i sećanje na taj događaj treba slaviti sa zahvalnošću; međutim od same ličnosti ne treba praviti nekakvog besmrtnika. Ono što budisti obožavaju — dakle "ono prema čemu pokazuju produbljenu religijsku predanost i poštovanje" (ovo sam uzeo iz rečnika) — jeste budizam.

    Zašto uopšte biti dobar, a ne loš?

Obično o tome najviše razmišljamo onda kada nas otkriju. Uradiš nešto "dobro" za nekoga i drugi znaju da si to ti — ili uradiš nešto "loše" i drugi znaju da si to bio ti. Kakva su do sada bila tvoja iskustva? Dobro i loše nisu neki apsoluti, već svako od nas ima svoje kriterijume o tome gde ćemo povući liniju. Ono što ja koristim je "eho test". Kad nešto uradim slušam ili gledam ono što mi se vraća. Ponekad je to sasvim suptilno — mrzovoljno unutrašlje gunđanje tokom meditacije ili blaga toplina u srcu. U suštini svako želi da bude srećan, da se oslobodi bola, potištenosti itd. i premda ne postoji jednostavan odgovor kako obezbediti sreću, činiti dobro i izbegavati loše je sasvim dovoljno za početak. Možda ti možeš da uradiš nešto loše i da te to ne muči. Pokušaj, vidi kako to kod tebe deluje. Koji je krajnji rezultat?

    Da li budisti veruju da postoji "tamna" strana, poput đavola?

Sigurno da postoje dobrota i rđavost. Uđeš u sobu u kojoj su se dvoje malopre svađali. Iako sada samo sede, možeš da osetiš energiju njihovog besa — vibracije. Isto je i sa dobrotom, mada malo suptilnije. U budističkoj kosmologiji nekoliko je područja ispod ljudskog, gde obitavaju razna zla bića. Ta vrsta "energije", vibracije, tamne strane, zaista postoji, ali nije otelovljena ni u jednoj konkretnoj stvari ili stvorenju. Čak ni život u području "gladnih duhova" nije večan. Možeš li ti da vidiš svoju tamnu stranu? Ona nije nešto fiksirano i "đavoli" mogu biti ukroćeni i istrenirani da se pretvore u dobrotu. To jeste teško, ali pokušaj i imaj saosećanja za te "zle", neugodne, ne baš lepe deliće sebe ili drugih. Oni se ne mogu uništiti — samo transformisati.