O monaškom životu

   Kako izgleda jedan običan monahov dan?

Prvo zajedničko okupljanje je u pet ujutro, tako da ustajem između četiri i pola pet. Susret započinjemo paljenjem sveća i mirisnih štapića u svetilištu i pri tom se klanjamo tri puta. Tada sledi oko pola sata zajedničkog recitovanja i oko jedan sat meditacije. To recitovanje je na pali jeziku, koji je veoma stari jezik i danas je on "mrtav" jezik koji služi jedino u okviru theravada budizma. Neki delovi recitovanja su u slavu divnih ljudskih kvaliteta koje oličava Buda: dobrota, saosećanje, mudrost, moral. Drugi delovi su kontemplativni, razmatrajući neke stvari kojima je Buda podučavao. Meditira se ćutke. Na kraju meditacije najstariji monah udara u zvonce i ponovo se klanjamo u pravcu svetilišta, čime se susret završava. Tada je već pola sedam. Posle toga čistim prostoriju koja služi kao redakcija naših izdanja i gde inače radim preko dana. U sedam i petnaest idem u glavnu salu, gde pojedem šolju zobene kaše i malo čaja. Svi su tu i članovi zajednice mogu dati različita obaveštenja o poslovima koje treba obaviti i pomoći koja je potrebna, kao i o ostalim stvarima koje se tiču zajednice. Ponekad, kada popijemo čaj i ako je pogodna prilika, starešina manastira ima kraće izlaganje o budističkom učenju.

Od otprilike pola devet do pola jedanaest sam slobodan. Tada radim mnoge stvari, kao što je kucanje ovog pisma ili možda operem veš, možda malo prošetam ili sedim i proćaskam sa prijateljem, nekad samo sedim. U pola jedanaest se oglašava glavno zvono i svi se okupljamo za ručak. Imamo dnevno samo jedan pravi obrok i on treba da je gotov pre podneva. Oblačim ogrtač, uzimam posudu za prošenje hrane i odlazim u salu. Na podu su dva reda prostirki. Klanjam se svetilištu i sedam. Kada smo se svi okupili, predvođeni najstarijim monahom, dobijamo hranu od nezaređenioh sledbenika koji su toga dana u manastiru. Zatim sledi kratko recitovanje, što je tradicionalni način zahvaljivanja ljudima koji su nam poklonili tu hranu. Čekam dok najstariji monah ne počne da jede i zatim u tišini jedem hranu iz svoje posude. Posle obroka perem posudu i vraćam je u sobu. Sada je oko podne. Sad mogu malo da se odmorim.
    Oko pola dva obično počinjem da radim na publikacijama. Štampam ovo pismo, kucam obaveštenja, skeniram i dorađujem fotografije. Ne provodim mnogo vremena za kompjuterom. S vremena na vreme jednostavno prošetam, posmatram drveće i osluškujem šum vetra ili ptičiji crvkut. U pet i petnaest završavam posao za taj dan i odlazima da popijem čaj sa ostalim monasima — to su moji prijatelji. Ponekad je teško prekinuti posao. Da li ti se desi da zaboraviš na vreme dok radiš nešto u čemu uživaš? Ja radim ono što volim, tako da uživam u radu i moj rad i nije rad nego igra.
    U sedam i petnaest oglašava se veliko zvono i oblačim ogrtač i odlazim u veliku salu na poslednje okupljanje toga dana. Recitujemo pola sata i potom oko jedan sat meditiramo. Ponekad, posle meditacije, starešina manastira govori o budističkom učenju. Tada je već devet sati. Vraćam se u svoju sobu, a onda možda čitam, pišem pismo, sedim i gledam kroz prozor napolje ili sedim i gledam kroz prozor (svoga uma) u sebe ili jednostavno legnem da spavam.
    Danas je pun Mesec i počinjemo period osame. Juče sam obrijao glavu (činim to svake dve nedelje) i danas popodne svi monasi će se okupiti kako bismo recitovali naša pravila — svih 227, na paliju. To traje oko 45 minuta brzog recitovanja, a recitujemo napamet. Potrebno je dugo vremena dok se ne nauče i ne zapamte svi ti stihovi.

    Zašto si odlučio da postaneš monah i zašto si odabrao baš theravada tradiciju?

Živeo sam život na mnogo načina — mnogo novca, bez novca, u braku, sa porodicom, putujući itd. i svaki od njih stvarao je osećaj u meni da nekako sve te stvari nisu dovoljne — želeo sam nešto više. Čega više? Kada se sad osvrnem, ono što sam želeo nije bilo više stvari, već više mira u srcu, mira u umu. Zato sam se okrenuo filozofiji i religiji i na kraju odlučio da postanem budistički monah. Ne čini mi se da sam "odabrao" upravo ovu školu budizma. Mislim da postoji nešto organsko u vezi sa životom i da se nama samo čini da slobodno "odabiramo". To je kao sa sretanjem ljudi i stvaranjem prijateljstava; ljude srećete na najrazličitijim mestima i neke od njih odmah osećate bliskima. Zašto? Tako je bilo i sa mnom i sa budizmom; sreo sam dvojicu monaha u Zapadnoj Australiji i nekako sam odmah osetio da je sve u redu. Bilo je to osam godina pre nego što sam otišao u manastir, ali nekako sam od prvog kontakta znao da je to ono što treba da uradim.

    Da li ikada poželeo da više nisi monah?

Ima sam običaj da razmišljam: "Bilo bi dobro da sam višlji. Želeo bih da sam višlji, bogatiji, snažniji" i sve tako bez prestanka. Šta je taj osećaj želje da stvari budu drugačije, taj osećaj da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu? Ako pogledaš u četiri plemenite istine videćeš da druga od njih govori o žudnji, o želji. To je uzrok patnje (dukkha). Kad god me zaokupi takvo osećanje pomislim na vreme i na to kako je glupo razbesneti se zbog vremena i želeti da bude upravo onakvo kakvo mi hoćemo. Kada sam umoran, kad mi je dosadno, kad se ne osećam dobro ili mi nešto krene naopako, ponekad pomislim: "Kad bi samo bilo….", drugim rečima: "Ne želim da budem monah, hoću da budem nešto drugo". A onda upitam sam sebe: "Šta drugo?"… Ono što pouzdano znam je da želim da budem zadovoljan — i većim svojim delom ovakav način života vodi ka tome.

    Da li ti ikada droge, seks i alkohol predstavljaju iskušenje?

Naravno. Kroz dosta toga sam prošao eksperimentišući sa različitim načinima življenja. Još uvek mi kroz glavu prođe misao kako bih možda voleo još malo toga, ali posle osam godina monaškog života znam da bi mi to donelo tek kratkotrajno zadovoljstvo — sreću nabrzinu, jeftino uzbuđenje. Mir koji dolazi sa istraživanjem uma i prirode istine mnogo više zadovoljava i duže traje, uglavnom zato što ne zavisi od bilo čega. Stvari kao droge su u osnovi ometanje. Kad uzmemo drogu kažemo da smo "van sebe" (drugim rečima van uma). Jedan drugi izraz za nešto što je zaista vredno je da je to "nestvarno" ili "neuobičajeno" — kao da stvarno ili uobičajeno zapravo ne vrede mnogo. Naglasak u manastiru je da budemo u sebi (u umu), da posmatramo stvarno (a to je trenutak sadašnjosti) i uočavamo ono što obično. Droge su prilično ekstremno sredstvo ometanja pažnje, ali "iskušenja" mogu imati mnoge oblike, čak i u manastiru — čitanje, pisanje, naklapanje, spavanje, pijenje čaja. Ne da su te stvari "loše", već mogu odnositi mnogo vremena, ometati na putu ka cilju. Kao prelistavanje časopisa — zapravo ga ne čitamo, već samo dopuštamo da nam um "golicaju" slike i pokoja reč tu i tamo. Posledica, i droga i časopisa, jeste zatupljen um. Bez dobre "vežbe" um postaje mlitav i često potišten. Narkomanska ekstaza zavizi od droge, dok mir ne zavisi od bilo koje druge "stvari". Odupiranje iskušenju zaista zahteva napor. Naravno, nije lako, ali se isplati.

    Zašto jedeš samo jednom dnevno?

Verovatno najlakši odgovor je da je tako jednostavnije. Obično imamo pedesetak ljudi na ručku i samo okupiti sve njih nije jednostavno. To što ne treba kuvati i prati sudove uveče ostavlja slobodno vreme za proučavanje i meditaciju. Za nezaređene sledbenike, jer samo oni mogu da pripremaju hranu, to znači da treba jedino da brinu o hrani prepodne, što je lakše za njih. Takođe, nema onih misli: "Hmmm, možda će biti kolača ili… nešto drugo". Hrana može biti opsesija za neke ljude. Tu je takođe i elemenat uzdržavanja, rada na nevezivanju. Nema ništa loše u jedenju poslepodne, ali sasvim je moguće to preskočiti. Za one koji osećaju veliku privrženost i pohlepu prema hrani, ograničavanje pristupa služi kao ogledalo za tu pohlepu. Ne možete toj pohlepi povlađivati, zato je bolje naučiti da je razumemo i napustimo. Ako nisi siguran jesi li vezan za nešto ili ne, probaj da budeš jedan mesec bez toga.

    Da li jedan obrok dnevno na bilo koji način ugrožava tvoje zdravlje?

Nisam primetio bilo šta. Nisam oslabio, ali ni ne radim toliko fizički kao pre. Pravilo o uzimanju hrane ograničava jedenje na vreme od zore do podneva, ali zbog hladnije klime u manastirima na Zapadu sada imamo jednostavan doručak koji kompenzira dodatnu energiju koja je potrebna za zagrevanje tela. Postoje neke materije klasifikovane kao lek ili sredstvo za jačanje koje je moguće uzimati uveče, kao što su šećer, mizo, sojino mleko, kakao, juha od mesa.

    Zašto monasi briju glavu?

To je tradicionalno obeležje onih koji su napustili svetovan život — isto tako teme briju i neki hrišćanski monasi na Zapadu. To je znak odvraćenosti; napuštanje značajnog dela sopstevnog identiteta; uklanjanje taštine. Religiozan život je dobrim delom prožet nastojanjem da ne budemo sebični — napuštanje ega, sopstvene jedinstvenosti, posebnosti. (To ne znači razgradnju ličnosti.) Taj život je takođe okrenut jednostavnosti — ako nekuda idem ne moram da razmišljam kako ću se očešljati, jer nemam ni jedne jedine dlake na glavi.

    Koliko sati nedeljno provodiš u izolaciji?

Reč "izolacija" sugeriše da sam negde u nekoj sobi zaključan. Naš život zasniva se na kontemplaciji i promišljanju — to je individualna, samostalna potraga koja ne mora da podrazumeva i fizičku izolaciju. Buda je theravada budizam postavio tako (naročito u vezi sa potrebom da se redovno ide u prošenje hrane) da monasi koji vežbaju u potpunoj samoći nisu česta pojava; uvek postoji barem nekakav odnos prema nezaređenima i ostalim monasima. U manastiru u kojem živim imamo period osamljenja u januaru i februaru (u zimu), kada čitava zajednica dobar deo svoga vremena posvećuje formalnom vežbanju. Veliki deo toga vremena provodim sam sa sobom — u svojoj sobi, sedeći u hramu ili šetajući. Na neki način, 'izolovan' sam u sopstvenom telu i umu tako što nemam uobičajene kontakte sa drugima.

    Da li ti se čini da je monaški život suviše introvertan i da odbacuje ovaj svet?

U budizmu mi kažemo da 'svet nastaje upravo ovde, u ovom telu i umu'. Sva naša iskustva su potpuno lična i od 'ovoga sveta'. Poričući taj svet mi poričemo sopstveno postojanje. Kontemplacija sopstvenog postojanja — a to je gledanje u sebe — jeste kontemplacija ovoga sveta. Reč 'introvertan' ima pomalo negativnu konotaciju, poneka čak i prizvuk psihotičnosti. Ono što podrazumevamo pod rečju 'svet' jeste odnos među svim stvarima — ljudi, autobuski redovi vožnje, države, običaji. Istinski monaški život je potpuno otvoreno i iskreno istraživanje toga sveta — a to se često radi u samoći.

    Da li se ikada osećaš usamljen?

Da.

    Ima li monaški život i svoju socijalnu stranu?

Život u velikoj zajednici je nalik životu u velikoj porodici. Mi smo privučeni jedni drugima svojom zajedničkom ljubavlju prema istini, više nego nekakvom ličnom naklonošću, a pošto dolazimo iz dvadesetak zemalja, činimo prilično mešovitu grupu. Mi nismo birali jedni druge, kao što nismo mogli da biramo ni svoje sestre i braću ili roditelje, ali dobro se slažemo. Očigledno, neko će se bolje uklopiti sa nekima nego sa drugima i prijateljstvo se stvori sasvim lako. Ali ustanovio sam da se godinama čak i sa onima prema kojima su moja osećanja prilično neutralna ipak stvori nekakva veza uzajamne simpatije. Ne postoje nikakvi strogo 'socijalni' događaji tokom nedelje, ali moguće je da ću sa nekim prošetati zajedno ili popiti šolju čaja. Imamo i godišnje okupljanje u maju (Magha Puja) kada se monasi i monahinje iz svih srodnih manastira u Evropi i Sjedinjenim Državama okupljaju i to je vreme prilično intenzivnih socijalnih kontakata. Uz toliko isticanje dobrote i saosećanja, teško je ne osetiti se voljenim

    Planiraš li da ostaneš monah do kraja života?

U ovoj tradiciji mi ne uzimamo doživotni zavet, tako da mogu da se razmonašim kad god želim i ponovo postanem monah ako se kasnije na to odlučim (i tako najviše sedam puta). Posle osam godina osećam se ugodnije u ovakvom načinu života i počinjem da cenim dobrobiti koje mi donosi ovakav način vežbanja. Nekada me je sve to mnogo više mučilo trebalo je vremena dok stvari nisu legle na svoje mesto. Kada sam se zamonašio zaokupljala me je misao da sam se 'zaglibio' u ovaj monaški život, no sada ne razmišljam toliko o tome. Na kraju, vreme će pokazati.

    Šta očekuješ da postigneš kao monah?

Na ličnom planu volim da mislim da ću postati malo mudriji nego što sam sada; da ću malo manje patiti. Pokušavam da stalno održavam živom i bliskom mogućnost prosvetljenja, ali ne pravim od toga pitanje 'života ili smrti'. Na opštem planu, nadam su da ću razviti neke od izvora obrazovanja (poput ove knjižice) i ovakav način vežbanja učiniti dostupnijim onima koji su zainteresovani. Uživam u podučavanju i nadam se da će toga biti još. Generalno, dopada mi se ideja opuštanja — ne siljenja stvari — i u sebi i oko sebe. Radi, ali ne zapinji!

    Može li svako da postane monah?

Moraš biti ljudsko biće, muškarac, bez društvenih obaveza (kao što je vojna služba), stariji od 20 godina, da imaš dopuštenje roditelja, saglasnost supruge ako si oženjen i da ne boluješ od neke zarazne bolesti. U tradiciji kojoj pripadam postoji dvogodišnji period iskušenika, kada učitelj i zajednica imaju priliku da procene da li si pogodan kao ličnost — i obrnuto. Mimo ovoga, svako je dobrodošao. Ali ostati monah nije baš tako lako!

    Je li svih 227 monaških pravila zaista neophodno?

Verovatno nije. Pošto su sačinjena još pre 2500 godina, u nekima se pominju predmeti koji danas čak ni ne postoje. Ono što pokušavamo je da sledimo smisao svakog pravila — na šta je njima Buda ukazivao? Na primer, pravilo vezano za novac je izvorno 'zabrana da se rukuje zlatom i srebrom'. I tako, cinici bi rekli, 'papirni novac je dopušten, a tek kreditne kartice!' Smisao ovog pravila tiče se odustajanja od moći koju daje novac, jer ona stavlja na kušnju želje i moj osećaj nezavisnosti. Kad god je u pitanju neki sistem pravila, različiti ljudi imaju različite stavove i mišljenja, ali mi imamo tih 227 pravila i umesto da gubim vreme debatujući oko njih jednostavno se uklapam u sistem koji postoji; neka od tih pravila su možda pomalo neobična, ali sasvim dobro funkcionišu. Korisno je takođe gledati na ta pravila kao na deo ličnog sistema vežbanja, zasnovanog na obuzdavanju i odbacivanju, pre nego kao na puki pravni sistem koji monaha treba da dovede u red. Većina pravila nisu moralne presude, već pre sugestije kako da zajedno živimo u skladu. Postoje i 'rupe u zakonu' kroz koje je moguće izmigoljiti se, ali onda se pitam zašto uopšte prihvatam monašku obuku ako želim da je eskiviram? Postoje četiri pravila čije kršenje povlači za sobom razmonašenje; kod drugih trinaest pravila za kršenje sledi kazna, a ostalo su relativno mali prekršaji.

    Zašto se u budističkim manastirima toliko recituje?

Recitovanje sa pevanjem vodi poreklo iz vremena Bude, kada upotreba papira nije bila raširena i čitavo učenje monasi i monahinje su pamtili u formi recitovanja. Tako je učenje prenošeno 400 godina, sve dok na kraju nije zapisano oko 80. godine pre n.e. na Šri Lanki. Mnogo je razloga zašto mi još uvek recitujemo. Jedan je tradicija. Vežbanje memorije/uma drugi — teško je naučiti makar i nekoliko sutta napamet, ali pri tome se um zaista fokusira i smiruje. Učeći da recitujemo istovremeno učimo različite aspekte učenja i ispunjavanje uma nekim od osnovnih pojmova — recimo recitujući o samosećanju — na ovakav repetitivan način može biti vrlo podsticajno. Prilikom javnih svetkovina i ceremonija recitovanje može biti veoma moćno, naročito ako svi učesnici poznaju tekst koji se izgovara, makar ga i ne znali napamet. Premda su mnogi govori prevedeni, još uvek koristimo pali jezik, pošto ima mnogo reči koje je teško ili skoro nemoguće prevesti.