Tudong
Ađahn Đitindriya
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
U proleće 1997. nas četiri krenule smo na petonedeljno hodanje od Amaravati manastira u Herfordšajru do jugoistoka Engleske. Ajahn Suripaña, sestra Utama, anagarika (iskušenica) Džoan i ja trebalo je da se preselimo u Hartridž manastir u Devonu i pomislile smo kako bi bilo lepo da to uradimo peške i u isto vreme vežbamo se u skladu sa "šumskom tradicijom" i sa beskućništvom.
Međutim, putovanje se pokazalo manje inspirativnim nego što je to nama na prvi pogled izgledalo. Kao ideja i teorija, i sada kada se filozofski osvrnem… da, možda… ali na terenu ponekad je bilo vrlo zahtevno – fizički, mentalno i emocionalno. No, putovanje budističkog monaha (tudong) takvo i treba da bude. Ono je neka vrsta lišavanja uobičajenih "područja komfora" u kojima se ušuškamo i omogućuje nam da kontempliramo osećaj nesigurnosti koji u suočavanju sa neizvesnošću postaje tako ogoljen.
A sve to je i deo monaškog treninga; vežbati um da bude potpuno prisutan u životu tada dok ga doživljavamo u najsirovijem obliku, stvarajući mogućnost direktnog uvida u istinsku prirodu stvari. Dok to činimo primećujemo koliko je snažna navika uma da kontroliše i manipuliše okolnostima, na vidljive i nevidljive načine, u pokušaju da ne oseti prirodan bol i nesigurnost života. Ali na taj način mi zapravo sebe odvajamo od istinske mudrosti, razumevanja i puta ka oslobađanju, okončavši na kraju u začaranom krugu otuđenosti i očaja. Dakle, ovakva putovanja su deo monaške prakse, sredstvo da se produbi sabranost uma, neguje samopuzdanje i razviju kvaliteti kao što su istrajnost, smirenost i zahvalnost. Kad ovo kažem, moram dodati da se na njih kreće i sa velikim entuzijazmom, zbog prilike da se na neko vreme izađe iz manastira i uživa u životu na otvorenom!
Sve u svemu, moglo bi se reći da je ovo putovanje bilo veliki uspeh već po tome što smo preživele i stigle u Devon na radost mnogih koji su nas tamo dočekali. Dakle, tamo smo stigle, a ostale smo prijateljice i bile u relativno dobrom raspoloženju! Pet nedelja zajedno (bukvalno 24 sata svakoga dana, jedna pored druge), svakako da je bilo i očekivanih problematičnih trenutaka, jer svaka od nas je prolazila kroz svoje cikluse raspoloženja. Zapravo, za mene je odnos i komunikacija u zajedničkom životu jedno od područja koja traži najviše napora u nastojanju da ostanemo iskreni, otvoreni i odgovorni. Zato tu za mene uvek ima nečega što treba naučiti… prvenstveno o meni samoj, mojim načinima i taktici u komuniciranju, ali i o drugima. Naučiti kako se izraziti jasnije i neposrednije, ali takođe naučiti kako da budem sve otvorenija za umove i raspoloženja drugih na isto tako jedan način iskren i bez ograda.
Hodanje je dobra podloga za ovu vrstu kontemplacije. Ima dovoljno vremena da osetimo i budemo sa patnjom dok narasta, da nađemo njezin uzrok i izvor, da pokušamo da je razumemo i da je napustimo. Stalno napredovanje pomaže u tome; ne vraćati se ili ne zadržavati oko onoga što je već prošlo. Takođe, ne znati šta dolazi, već posmatrati svaki korak onakav kakav jeste i neprekidno uviđati da su sve zamišljene buduće situacije samo čiste projekcije, jer stvari se sasvim retko ili nikada ne odvijaju onako kako očekujemo.
Kada smo nas četiri krenule 1. maja vreme je bilo toplo, sunčano i prekrasno. Čitav april je bio takav. Čule smo zlokobne najave da se približava kišni talas, ali smo se ipak nadale najboljem. Međutim, posle samo dva ili tri dana vreme se promenilo i veći deo prve tri nedelje bilo je hladno, mokro i ne baš idealno za pešačenje. Bile smo planirale da kampujemo u šatoru, ali smo morale da potražimo sklonište po ambarima. Ne jednom naišle smo na srdačnost, ljubaznost i ponekad izrazitu gostoljubivost.
Uprkos nepovoljnom vremenu, srca su nam se napajala dobrotom na koju smo nailazili. Bilo je večeri kada nam je situacija izgledala vrlo sumorna, vrlo je hladno ili smo mokre, a ne uspevamo da pronađemo sklonište ili bilo kakvo iole pristojno mesto da se zaustavimo i prespavamo, kada moramo da hodamo do mraka ili i duže (u to doba godine to znači do 10 sati). No, uvek smo preživele i u zoru nam nikad ne bi izgledalo tako loše kao prethodne večeri.
Prvih nekoliko dana su naravno bili relativno bolni dok se nismo navikle na težinu ranaca i dodatni napor za naše noge. Ajahn Siripana i ja zapravo nismo imali dovoljno vremena da se fizički pripremimo za putovanje, tako da smo znale da će prvi deo biti vrlo naporan. Ja sam se takođe mučila sa mojim novim sandalama. Iako smo se postepeno osećale malo čvršće kako su dani prolazili, do kraja nismo uspele da postignemo dovoljnu fizičku kondiciju. Čak i poslednjeg dana našeg hodanja borile smo se sa manjkom energije i umorom. Možda je to bilo izazvano nagomilavanjem zamora, jer bilo je mnogo noći kada smo spavale nedovoljno, zbog hladnoće, lošeg smeštaja, bolova u nogama, iscrpljenosti ili svega od toga zajedno!
Sve ovo vam može izgledati prilično zastrašujuće dok čitate, ali zapravo bilo je sve u redu. Bilo je tako kako je bilo i sve u svemu dobar materijal za vežbanje. Nikada se nismo našle u nekoj opasnosti. Dobar deo vremena, uprkos poteškoćama, neka vrsta smirenosti i tihe radosti mogla se otkriti u srcu, u pukoj jednostavnosti čitave situacije — nismo imale o čemu mnogo da mozgamo, onako rasterećene (izuzev težine ranaca) i na slobodi. Dobro je bilo što nismo imali bilo kakav planirani raspored, što znači da nismo sebe morale da forsiramo kako bismo prešle određeni broj kilometara ili postigle neki rok, što sve neizbežno stvara poteškoće. Mogle smo da se odmaramo kad nam je to bilo potrebno i krenemo dalje onda kada smo spremne.
Prvih nekoliko dana nije bilo naročito slavno. Nismo lako pronalazile vodu ili mesto za kampovanje, a i okolina nije bila posebno impresivna. No ubrzo, kada smo ušle u Oksfordšajr i Viltšajr, stvari su postale sasvim drugačije — prekrasna okolina i ljubazni, zainteresovani i gostoljubivi ljudi.
Noćili smo na različitim mestima — u stajama, šupama, kamp-prikolicama, na nečijem tavanu jedne noći, u gustoj šumi, na otvorenom, na močvarnom terenu, na uskom pojasu zemlje između ograde od bodljikave žice i ograde sa strujom (barem je zemlja bila ravna, što je drugde obično bilo teško pronaći!) — na podu u dnevnoj sobi, napuštenoj crkvi, na nečijem travnjaku iza kuće, u vrtu, na terenu za kriket, u gostinskim sobama, jednu noć u hrišćanskom manastiru i, na kraju, u motelu! Takođe smo provele jednu noć sa budističkom zajednicom u Devonu. Ah da, i jednu noć na plaži! Ali o tome više kasnije.
Sem jednog ugovorenog poziva na ručak dan pošto smo napustile Amaravati, nismo unapred planirale bilo kakav drugi susret, u želji da, sa dobrim pouzdanjem, svaki dan provedemo onako kako bude najprikladnije. Anagarika Džoan je dobila nešto malo novca od različitih ljudi da nam se nađe, tako da je mogla s vremena na vreme da nam ponudi nešto hrane. Otuda ovo nije bio potpuno "tudong s verom", ali smo išli u prošenje hrane u usputnim mestima kad god je za to bilo prilike. I redovno smo nailazili na neverovatan odziv ljudi, skoro uvek dobijajući mnogo više hrane nego što smo nas četiri mogle da pojedemo za taj dan.
Bilo je očigledno da ljudi žele da nam pomognu. To nisu bili budisti, niti su čak u većini slučajeva znali da mi jesmo. Bili su to jednostavno predusretljivi, brižni ljudi, srećni da mogu da nam daju. Većina njih nam je prvo nudila novac, ali bismo im učtivo objasnili da nam naša monaška pravila ne dozvoljavaju da primimo i upotrebljavamo novac. To bi ih uvek zapanjilo — neki to nisu mogli da shvate, drugi su se izvinjavali, a neki bi nas čak ubeđivali da je sasvim u redu da uzmemo njihovo novac. Kada bi shvatili čemu služe naše zdele, skoro uvek bi se vraćali sa hranom.
Kada smo u selima išli u prošenje hrane, pronašli bismo pogodno mesto na kojem ne ometamo kretanje drugih, ali gde mogu da prođu pored nas i primete nas, i tako bismo ćutke stajali sa svojim zdelama. Nije nam dopušteno da tražimo hranu, aktivno prošenje je suprotno našem vežbanju. Stav je sličniji tome da sebe stavljamo na raspoloženje da primimo dar, jer se u budističkoj praksi vrlina darežljivosti izuzetno ceni i njezino negovanje ima ključnu ulogu u napredovanju na duhovnom putu.
Međutim, nama kao Zapadnjacima, koji nisu odrasli u budističkoj kulturi, prošenje hrane može izgledati u početku prilično neprijatno. Odgajani smo na idejama o nezavisnosti i samodovoljnosti; staramo se o samima sebi; ne predstavljamo teret društvu i tome slično. I za većinu nas koji dolazimo sa bekgraundom srednje klase, stajati tako sa našim posudama, bespomoćni, otvoreni za sve… može u početku stvoriti priličan šok. Nije lako naučiti biti potpuno otvoren i "primati" čista srca i bezuslovno. Ali pomaže nam da se podsetimo, na sasvim otrežnjujući način, šta mi radimo kao budističke monahinje i šta posvećenost jednoj takvoj formi zapravo znači. Onda, tako široka pozitivna reakcija dugih ljudi u nama stvara istinsko olakšanje.
Za mene, a verujem i za sve nas, odlasci u prošenje hrane bili su vrhunci našeg putovanja. Tako je moćno primiti nečiju velikodušnost na takav način (naročito u zemljama Zapada) — toliko je nadahnjujuće i snažne emocije u toj jednostavnoj interakciji između onog ko daje i onog ko prima, jedan dubok i upečatljiv mentalni znak u religijskom životu.
Osećanja zahvalnosti i blagoslovenosti koja u tom trenutku mogu navreti u nama su tako "onostrani" i kao da nas preobražuju. Sećanja na one koji su nam ponudili gostoprimstvo u najrazličitijem vidu često će navirati i kasnije, donoseći ponovo osećaj zahvalnosti i duboke, iskrene želje za dobrobit tih ljudi. I svesni smo da i oni osećaju sreću kao rezultat svog bezuslovnog davanja. Kada evociramo ove velikodušne postupke prema drugima, uočavamo onu vrstu "magije" koja još uvek deluje, jer ljudi su zapanjeni i obradovani kada čuju da još uvek jeste moguće živeti na ovakav način, da svuda postoje nesebični, plemeniti i iskreni ljudi.
Petog dana pošto smo krenule prvi put smo pošle u prošenje hrane, u mestu koje se zvalo Vilingford. Vreme je blo vrlo hladno, a mi smo (uz dozvolu) bile prenoćile u napuštenoj crkvi. Otišle smo u centar mesta i stale u tišini sa svojim posudama. Prva osoba koja je stala i ponudila hranu nas je zapravo prepoznala kao monahinje iz Čithursta i Amaravatija, gde je nekoliko puta odlazila.
Izgledalo je kao da čitavo jutro biva sve hladnije. Pošto smo primile dovoljno hrane, modrih prstiju i cvokoćuči zubima, hitro smo se vratile do parka koji smo u dolasku osmotrile, kako bismo pojele svoj obrok. Onda je počela susnežica i sneg. Međutim, nastavile smo da jedemo, jer bilo je skoro jedan popodne (vreme posle kojeg ne možemo da uzimamo čvrstu hranu sve do sutra u zoru) — što je jasno pokazalo koji su nam prioriteti!
Kasnije, prošle smo pored perionice rublja i pošto smo se celo jutro šalile kako bismo mogle nekako da operemo svoju odeću (kojoj je do tada to već zaista trebalo), sada nam to više nije izgledalo kao sasvim sumanuta ideja, jer nam je otvaralo mogućnost i da sedimo oko jedan sat naspram tople sušilice, otkravimo se i svarimo ručak. Ali problem je bio u tome što je sva naša odeća bila na nama! No, uz puno razumevanje vlasnice i uz pomoć naših pouzdanih kišnih kabanica, operacija je bila uspešna. Tako nam je svima Vilingford ostao u lepom sećanju.
Trebalo nam je deset dana da stignemo do Oburija, seoceta slavnog po Stounhendžu i drugim arheološkim nalazištima. Ali treba znati da to i nije baš najsrećnije mesto za pronalaženje mesta za kampovanje! Bila je to jedna od težih noći koje smo imale. Kasnije smo saznale da je lord Oburi budista i verujemo da smo te mračne, kišne, hladne večeri zapravo dva puta prošle kraj njegovog imanju u potrazi za mestom gde bismo se zaustavile.
I sledeći dan i veče bili su prolično vlažni. Dok smo hodale zahvatila nas je oluja i oprema za kišu je počela da nas izdaje. Na sreću, pojavilo se sunce i osušilo nas do kasnog popodneva. Uprkos količini kiše koja bi pala, nekako smo uvek uspevale da se osušimo pre večeri.
To veče imale smo problema da pronađemo pogodno mesto za prenoćište — tragale smo za nekim ambarom da se sklonimo jer je oluja još uvek nailazila u talasima. Zaputile smo se prema jednoj farmi u daljini i zastale kod jedne žene u bašti da je upitamo ko je vlasnik tog ambara niže na putu za koji smo želele da tražimo dozvolu da prenoćimo. Ona nam pokaza na pastirsku kućicu i mi se hitro zaputismo jer je oluja ponovo počinjala, ali se na nebu istovremeno pojavi neverovatno sjajna dvostruka duga… Pomislismo da je to zaista dobar znak.
Osećale smo se kao na nebu kada smo stigle do ambara i videle da unutra ima sena (toplota!), pristojan krov sa zidovima i nema krava!… Obećanje o spokojnom, suvom noćnom snu. Kada se kiša malo stišala, nas dve smo krenule da zatražimo dozvolu za prenoćište kad nas je srela ona žena od malopre. Reče da nije mogla da dopusti da tamo provedemo noć, pa nas ona i njezin muž (i dva mala sina) pozivaju da prenoćimo kod njih. Posle su pričali da nisu mogli da veruju svojim očima kada su nas, četiri budističke monahinje ugledali na putu (zapravo, više smo ličile na franjevce u svojim dugim, braon kabanicama sa kapuljačama). Dobile su praznu sobu u potkrovlju i zaista vrlo predusretljive domaćine. Nisu to bili posebno religiozni, već jednostavno velikodušni ljudi, vrlo srećni što mogu da nam pomognu u našem poduhvatu.
Bilo je vrlo zanimljivo prolaziti kroz neka vrlo stara i zanimljiva sela — ona koja se nikada ne biste odlučili da ih posetite, čak ne znate ni da postoje, a onda na njih nabasate dok onako izgubljeni pokušavate da rastumačite dvadeset godina staru mapu sa nepostojećim planinarskim stazama. Sreća da mi zapravo nismo morale bilo gde da stignemo! I dok smo krivudale dalje na jug tempo života je postajao primetno sporiji, ljudi koje smo sretali otvoreniji i prijateljskiji, često bi stali da popričaju, znatiželji ko smo i šta zapravo radimo.
Posle otprilike dve nedelje putovanja zastale smo dva dana radi pranja i odmora u mestu po imenu From, kod prijatelja Sanghe koji su nam ponudili smeštaj. Ovaj period kratkog oporavka bio je više nego dobrodošao. Na još nekoliko dana zaustavili smo se kad smo nedelju i koji dan kasnije prolazili kraj jednog manastira. Onda, izašavši iz Eksetera, zaputili smo se ka Datmuru. Ova poslednja deonica našeg puta bila je malo više strukturisana. Čuli smo vremensku prognozu i najavu još kišnijih dana, pa smo pomislile da bi bilo mudro imati neki kontakt u Darmuru, jer bi moglo biti suviše hladno da spavamo na otvorenom. No, ispostavilo se da je ta nedelja donela prekrasno vreme… i pravo olakšanje za nas.
Dartmur je vrlo lep kraj za pešačenje. Mnogo drevnih kamenih krugova i naseobina razbacanih unaokolo i pejzaž je zaista čaroban. Mislim da mi nedostaje talenta da ga na pravi način opišem. Ali dominira prostor; njegove livade i zeleni oblici izmešani sa stenama izazivaju osećaj snage i misterije naspram vanvremenog, divljeg neba. Drevni dartmurski poniji, koze i ovce su ovde kao kod kuće. Izvori sveže vode pretvaraju se u potoke i krivudave rečice. Ponegde je kraj šumovit, a tlo pod nogama iznenada može postati blatnjavo. No ako se vreme pogorša, to može postatii opasno mesto — više akcija spasavanja bilo je organizovano u poslednje vreme u Dartmuru. Međutim, za nas je to bila naša sunčana faza!
U istoimenom mestu ostale smo tri dana i tri noći, prenoćivši dvaput kod prijatelja, a jednom kampujući. To jutro u kampu okrepljivali smo se šoljom čaja u sred nedođije, tiho razgovarajući u maglovitom pejzažu tresetišta, kada iza brda iznenada izroni četa od 40 mladića u punoj ratnoj opremi, sa rančevima na leđima i mašinkama u rukama, dok ih je komandir glasno i oštro požurivao.
Izgledali su prilično izmučeno, onako trčeći (neki od njih hramljući) u tim teškim, crnim čizmama. — mislim da ih je prilično iznenadilo naše prisustvo — možda smo im izgledali kao nekakvi poveći patuljci u ogrtačima — i protrčali su tik uz nas kako bi izbegli močvaru, tako da su neki od njih sa čežnom bacali pogled prema nama onako opuštenima i sa čajem koji se pušio, dok su drugi očigledno bili zainteresovani za naše vojničke vreće za spavanje još uvek rasprostrte unaokolo posle ustajanja!
"Podalje od njih, gospodo", vikao je komandir i mi smo ih u tišini ispratili pogledima dok su preskakali preko potoka i penjali se preko sledećeg brda. Kada se njihov topot polako utopio u tišinu, pogledasmo se i prasnusmo u smeh od pomisli kako im je nadrealno cela ova scena morala izgledati.
Nekih dvadeset minuta kasnije još jedna četa nagrnu preko istog onog brda. Nismo se pomerale i gledale smo još jednom onu istu scenu. Sada je sve počinjalo da nam liči na nekakvu scenu iz "Monti Pajtona". Ova grupa je, međuim, izgledala malo življa i u boljem raspoloženju.
"Dobro jutro, moje dame, baš ste se lepo razbaškarile!" Izgledali su vrlo zainteresovano za to ko smo mi dok su trčali pored nas.
"Koliko ste već dugo na terenu?" upitala sam.
"Ovo nam je četvrti dan i ovo nam je osamdeset deveta milja."
Hmmm, vrlo impresivno… sigirno je da smo mi bile malo manje ambiciozne sa oko deset do dvanaest milja na dan! Čudno je pomisliti da ljudi smatraju kako je naš život suviše težak, ali i oni su ovo radili dobrovoljno! Nedugo zatim, i treća četa je dojurila preko brda, ali je krenula drugim pravcem i shvatile smo da je vreme da i mi krenemo.
Išle smo nekoliko dana prema obali, a onda od Darmuta krenule vetrovitim, obalskim putem do Torkrosa. Svoju poslednju noć na otvorenom potrošile smo na udaljenom, pustom kraju Slepton sends plaže. Možda znate istorijat tog mesta… kada su saveznici tu uvežbavali iskrcavanje u Normandiji. Sve se zapravo pretvorilo u tragediju. Dva broda su se sudarila i mnogo je života izgubljeno u loše planiranim operacijama. Sva sela miljama unaokolo bila su evakuisana, kako bi mogli da vežbaju u tajnosti.
Bilo kako bilo, doteturale smo se u sumrak do tog udaljenog dela plaže, iscrpljene (barem ja), da bismo se smestile blizu udubljenja u steni. Lepo smo se osećale tu: čista voda, nema problema oko privatnog poseda, loženja vatre i galame, a i pesak je bio udoban… (najzad sasvim ravno tlo!); zaspasmo i probudismo se uz zvukove talasa što udaraju o obalu nekih pedeset metara od nas. To jutro nismo rano ustale, jer smo imale tek nekoliko milja do kuće Džoaninog oca, gde su nas očekivali za ručak; tako smo lagano pripremile doručak i izvesno vreme uživale u samoći i opuštenoj atmosferi.
Oko pola devet ugledasmo neke ljude kako nam se približavaju obalom. Tipični Britanci, pomislismo, sa ležaljkama pod miškom; nije to bio baš sjajan dan za plažu, ali sunce je već odskočilo, a i počinjao je produženi vikend. Ali zašto su se ti ljudi mučili da dovlače svoju opremu baš na ovaj udaljeni deo plaže, kad je bilo sasvim dovoljno drugih mesta, nekih pet milja sve u svemu?
Uskoro su se pojavili i drugi ljudi, a kada su se jedan krupniji čovek i njegova supruga smestili na nekoliko metara od nas i onda skinuli sve sa sebe počele smo da shvatamo zašto je ovaj deo plaže toliko atraktivan. Ne zbog nas. A kada je taj čovek počeo da se šetka tamo amo, ponosno defilujući sa svojom nagotom skoro pred našim nosom, znale smo da je vreme za pokret. Zaista je izgledalo vrlo smešno na tom mestu umotati se do grla u ogrtač i tako pokriven od glave do pete krivudati među svim tim "ljubiteljima prirode"!
Nekoliko dana kasnije stigle smo na svoje odredište, Totnes, gde je ađan Suripanja trebalo da održi javno predavanje na budističkom koledžu Šarpam.
Posle toga prevezli su nas do manastira kako bismo se raspakovale i smestile. Jedan monah nas je čekao kako bi nam ceremonijalno predao relikvije i zatim otišao, dok su ostali monasi bili otišli već ranije. Od početka smo se osećale vrlo udobno i kao kod kuće, jako zahvalne da ponovo imamo krevete i električne čajnike na raspolaganju. Tokom proteklih pet nedelja, ako ništa drugo, stekle smo duboko i sveobuhvatno razumevanje razloga zbog kojih je ljudska vrsta počela da se nastanjuje u kućama i smišlja takve stvari kao što je centralno grejanje!
Međutim, putovanje nije zapravo okončano — jedino što sada ne pritežemo kaiš na ruksaku i ne menjamo svoju lokaciju, već pokušavamo da održimo duh tudonga: nezaglavljivanja na jednom mestu, neborenja sa stvorima kojima je suđeno da se promene, negovanja srca ispunjenog poverenjem i snagom samoodricanja; rečju, uviđanja da je istinsko spokojstvo u nevezivanju.
Ađahn Đitindriya rođena je u Australiji 1963. Još tokom studija umetnosti postala je istinski zainteresovana za duhovne probleme i istraživanje prave prirode našeg opažanja i svesti. Nekoliko godina kasnije krenula je na putovanje kroz jugoistočnu Aziju, Indiju i Evropu. Zadržavši se u Engleskoj od 1987. više vremena posvećuje meditaciji u Budinom učenju. Vremenom oseća sve veću vezu sa zajednicom oko Amaravati manastira i učenjem Ađan Čaa i Ađan Sumedha i sledeće godine odlučuje se na zaređenje kao anagarika (iskušenica). Pošto je provela nekoliko godina vežbanja u manastirima u Engleskoj, želja da provede više vremena u samoći i dalje razvije formalnu praksu meditacije navela ju je da se preseli u Abhayagiri manastir u Kaliforniji, gde i sada živi.
Ovaj esej preuzet je iz knjige Freeing the Heart: Dhamma teachings from the Nuns' Community at Amaravati & Ćittaviveka Buddhist Monasteries (2001)