Theravāda budističko društvo

Kočije Dhamme

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Možda jedna od stvari koje ukazuju na Budino kraljevsko poreklo i odgoj jeste njegovo često pominjanje i očigledno dobro poznavanje kočija (ratha). U njegovo vreme, imućni, ali najviše vladari, koristili su kočije za borbu (bile su jedan od četiri roda vojske, ostala tri su pešadija, konjica i slonovi, AN II,116). Često se pominju kraljevske kočije, a iz Mahabharate i Ramajane znamo da su korišćene u ceremonijama krunisanja (Dhp. 151; AN IV, 181), Delove kočija koje nabraja Buda su točkovi (ćakka), trup (panđara), ograda (apalamba), presvlake (parivarana), ruda (isa) i jaram (yuga). Neke kočije imale su i baldahin (paććhada) kao zaštitu od sunca. Još jedan deo bio je tidanda, ali nije baš jasno šta je to. Apastambasulba sutra kaže da su dimenzije standardne kočije bole: ruda 188 angula, osovina 104 angule i jaram 86 angula, što sugeriše da nisu bile suviše velike. Presvlake na kočiji su nekada od kože (Kasika kaže vastra, kambala ili ćharmana), ali se češće radilo o pandukambali, vrsti crvene tkanine uvezene iz Gandhare (Đa. VI,501). Navodno su nekada korišćene i kože od tigra ili leoparda. Najvažniji deo kočije su točkovi. Buda je ispričao priču o kovaču koji je pravio tako savršeno izbalansirane točkove da je bilo moguće zakotrljati jedan od njih, a on bi se kretao sve dok ne stane, ali bi i tada ostao uspravno, umesto da se preturi na stranu (AN I,111). Točak je imao četiri dela: oplatak (nemi), paoke (ara), glavčinu (nabhi) i bio je pričvršćen za osovinu (akkha) uz pomoć čivije (ani). Buda je rekao da velikodušnost, ljubazne reči i dobročinstva čine da se ovaj svet kreće kao što čivija omogućuje točku kočije da se lako okreće (AN II,32). Skulpture iz drevne Indije i izvanredno otkriće jednog pravog pravcatog točka u Patni pokazuju da su točkovi kočija imali mnogobrojne tanke paoke. Točkovi kočije vladara sveta (ćakkavati), kao i znak u obliku točka na dlanovima i tabanima mahapurise imaju „hiljadu paoka“. Najraniji točkovi Dhamme prikazani su sa mnogobrojnim paocima, nikada sa osam, kao što je to danas. Kautilya kaže da bi put kojim se kreću kočije trebalo da bude širok barem sedam i po stopa, što nam opet govori nešto o širini osovine. Mnogo je informacija u suttama o konjskim amovima i drugoj opremi, ali nisam imao vremena da sve to pregledam. Međutim, slika koja je ovde data prikazuje scenu sa stupe u Sančiju i konj na ularu izgleda ima štitnike za oči. Zanimljivo! Zna li neko jesu li u staroj Indiji koristili potkovice?

Iz drugih izvora znamo da su svi delovi kočija bili izrađeni na jednom mestu, te isporučeni kupcu i tu onda sklapani. Poslednja faza sklapanja kočija zvala se „uvezivanje“ (bandhana), što znači da su delovi držani na okupu konopcima, a ne uz pomoć klinova ili eksera. To je kočiji verovatno davalo određenu fleksibilnost, kao kompenzaciju za to što nisu imale federe.

Kočije je obično vozila tročlana posada – vozar (sarathi) i pomoćnik koji je držao suncobran, lepezu ili, u vreme rata, koplje ili luk. Treća osoba, sluga (parishkanda), trčao je ispred kočije. Noću je nosio nekad baklju (DN I,108). Obične kočije vukao je jedan, dva ili četiri konja ili mazge. Panini pominje kočije u koje su upregnute kamile.

Kočije su bile „alfa romeo“ svoga vremena i Buda ih je često koristio za poređenja (na primer MN I,124; MN I,149, a tu je i dobro poznata Rathavinita sutta, MN 24). Naravno, i sam Buda nazivan je nenadmašnim učiteljem (vozarem, usmeriteljem) ljudi koje treba vežbati (anuttaro purisadhamma sarathi satta). Imajući to u vidu, možda vredi zamišljati Budu kao neku vrstu duhovnog Ben Hura :)) Verovatno najčuveniji odlomak iz pali literature jeste mesto gde Nagasena pokušava da objasni kralju Milindi pojam anatta. Nagasena kaže da su imena samo oznake koje ne mogu predstavljati stvarni entitet, a Milinda pokazuje skepticizam u vezi sa tom idejom. Nagasena ga onda pita kako je došao do njega. Kralj kaže da je došao kočijom. „Pokaži mi kočiju“, zamoli ga Nagasena. „Je li ruda kočija?“ „Ne“, reče kralj. „Je li to osovina?“ „Nije.“ „Jesu li to točkovi, trup, držalje za barjak, jaram, uzde ili bič?“ i opet Nagasena odgovara odrečno. „Jesu li onda kočije nešto drugo osim tih delova?“ (Mil. 27). Kralj i na ovo odgovara sa „ne“ i prinuđen je da prizna kako su „kočije“ naziv za zbirku delova. Na kraju Nagasena recituje stihove iz Tipitake:

Baš kao što se za sklop delova,
Koristi reč 'kočija',
Tako, kada postoje sastojci,
Po dogovoru nazivamo ih ’bićem'. (SN V.10)

Postoji takođe nekoliko lepih stihova u kojima delove kočije Buda poredi sa duhovnim putovanjem:

Put kojim ide jeste „prav“.
„Bez straha“ jeste mu odredište.
Telo se naziva „utihnulim“.
A točkovi su mu ispravan napor.
Svest jeste ograda,
sabranost presvlaka,
Dhamma jeste vozar
a ispravno razumevanje ide ispred.
I bilo da je to muškarac
Ili da je to žena,
Ko god da putuje vozilom tim
stići će blizu nibbāne. (SN I.46)

Treći stih od kraja (itthiya purisassa va) trebalo bi da bude mnogo poznatiji.