Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Samyutta nikāya 8:1-12

Vaṅgisa saṃyutta
Govori o Vaṅgisi

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme 


8:1 Nikkhanta sutta – Iskušenik [pāli]

Ovako sam čuo. Jednom je poštovani Vaṅgīsa boravio u Āḷaviju, kraj Aggāḷava svetilišta, zajedno sa svojim učiteljem Nigrodhakappom. U to vreme poštovani Vaṅgīsa je bio skoro zamonašen, tek postao beskućnik, i boravio je tu da pazi na boravište. Onda jednoga dana grupa žena, divno ukrašenih, dođoše do Aggāḷavaka parka da razgledaju boravište. Kada ih je video, u poštovanom Vaṅgīsi se javi nemir i strast mu zatrova um. Onda mu se javi ovakva misao: “Avaj, gubitak je ovo za mene, a ne dobitak! Nesreća je za mene, zaista, a ne nagrada, da se u meni javi nemir i strast mi zatrova um. Kako bi bilo moguće da neko drugi razveje ovaj nemir u meni i probudi zadovoljenost? Kako bi bilo da ja sam razvejem ovaj nemir u meni i probudim zadovoljenost?” Učinivši tako, poštovani Vaṅgīsa tom prilikom izgovori i ove stihove:

“Ah, iako sam iskušenik, napustio dom i beskućnik postao,
ipak me misli opsedaju, opasne misli što šalje ih Mračni. [1]

Čak i kad bi me moćni ratnici, nebrojeni strelci, dobro obučeni i u borbi vešti
sa svih strana okružili, hiljade njih što ne uzmiču,

i ako bi ovamo došlo žena čak i više od toga,
ne bih se uplašio, jer u Dhammi ja sam učvršćen.

Svojim sam ušima čuo reč Bude, potomka Sunčevog roda,
o putu što ka nibbāni vodi i tome se moj um raduje.

A ako se, ti Zli, približiš meni dok ovako boravim,
tako ću, ti Smrti, učiniti da moj put ni videti nećeš.”

[1] Māra, Zli.


8:2 Arati sutta – Nezadovoljstvo [pāli]

Jednom je poštovani Vaṅgīsa boravio u Āḷaviju, kraj Aggāḷava svetilišta, zajedno sa svojim učiteljem Nigrodhakappom. A tom prilikom poštovani Nigrodhakappa bi pošto se vrati iz prošenja hrane, posle obeda, ušao u svoju kolibu i iz nje ne bi izlazio sve do uveče ili do sutradan ujutro. I tom prilikom u poštovanom Vaṅgīsi se javi nemir i strast mu zatrova um. Onda mu se javi ovakva misao: “Avaj, gubitak je ovo za mene, a ne dobitak! Nesreća je za mene, zaista, a ne nagrada, da se u meni javi nemir i strast mi zatrova um. Kako bi bilo moguće da neko drugi razveje ovaj nemir u meni i probudi zadovoljenost? Kako bi bilo da ja sam razvejem ovaj nemir u meni i probudim zadovoljenost?” Učinivši tako, poštovani Vaṅgīsa tom prilikom izgovori i ove stihove:

“Napustivši zadovoljstvo i nezadovoljstvo,
i na srodnike svaku misao,
ni prema čemu šumu žudnji ne treba gajiti;
bez strasti, bez ushićenja, to je istinski monah!

Šta god da postoji na zemlji i u vazduhu,
što ima oblik i u ovaj svet uključeno,
sve je prolazno i propada.
Razumevši istinu ovu, mudraci dalje odlaze.

Ljudi se vežu za svoj posed,
za ono što vide, čuju, osete ili znaju;
odagnaj želju za tim, nepomućen budi:

takvoga mudracem zovu, nevezanog za bilo šta.

Oni što upletu se u šikaru gledišta,
vođeni sve dalje mislim svojim,
mnogo je takvih među ljudima,
što čvrsto se drže pogrešnog učenja:
onaj što se ne priklanja nijednom taboru,
niti lošu reč izgovara – takav je zaista monah.

Sposoban, u sabranosti dobro uvežban,
pošten, nenametljiv i neopsednut žudnjama,
takav mudrac stanje mira dosegnu,
u njemu dane svoje provodi potpuno ohlađen.”


8:3 Pesala sutta – Dobro vladanje [pāli]

Jednom je prilikom poštovani Vaṅgīsa boravio u Āḷaviju, kraj Aggāḷava svetilišta, zajedno sa svojim učiteljem Nigrodhakappom. Tom prilikom poštovani Vaṅgīsa je, zbog svoje oštroumnosti, gledao sa visine na ostale monahe, koji su se takođe dobro vladali. Onda mu se javi ovakva misao: “Avaj, gubitak je ovo za mene, a ne dobitak! Nesreća je za mene, zaista, a ne nagrada, da zbog svoje oštroumnosti gledam sa visine na ostale monahe, koji se takođe dobro vladaju”.

Pošto je u sebi probudio kajanje, poštovani Vaṅgīsa tom prilikom izgovori i ove stihove:

“Prezir napusti, Gotama, taj put za sobom ostavi.
Prezirom zaslepljenog, već dugo te kajanje muči.

Prezirom ukaljani, zabludom pogubljeni, ljudi u pakao odlaze.
Tugom dugo mučeni, zabludom pogubljeni, u paklu se preporađaju.

Ali za monaha tuge nema, jer znalac puta znalački živi,
u dobrom glasu i sreći uživa, s pravom ga znalcem Dhamme zovu.

Zato prijemčiv budi i istrajan, napustivši otrove, sebe pročisti.
Iz ralja obmane sebe izbavivši, dokončaj patnju znanjem, spokojan.”


8:4 Ānanda sutta – Ānanda [pāli]

Ovako sam čuo. Jednom je poštovani Ānanda boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Jednoga jutra on se obukao, uze svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa u pratnji poštovanog Vangise krenu put Sāvatthīja da prosi hranu. I desilo se da se tada u poštovanom Vangisi javi nemir i strast mu zatrova um. Tako se on sledećim stihovima obrati poštovanom Ānandi:

Čulnom željom obuzet gorim, um moj je u plamenu.
Molim te, o Gotama, iz milosrđa, reci mi kako da taj plamen ugasim.

[Ānanda:]

Zahvaljujući iskrivljenom opažanju je um tvoj u plamenu.
Kloni se onoga što smatraš lepim, a praćeno je požudom.

Vidi te tvorevine kao nešto tuđe, kao patnju, a ne deo sebe.
Ugasi tu veliku požudu, nemoj stalno iznova goreti u njoj.   

Razvijaj uravnotežen i sabran um, uviđajući ono što je nečisto.
Sabranost ka telu usmeri, budi onaj koji teži otrežnjenju.

Meditaciju neguj na bezoblično, sklonost obmani odbaci,
prozrevši svu tu opsenu, bićeš se na putu ka smirenju.


8:5 Subhāsita sutta – Dobro rečeno (prev. Veljačić)

U Sāvatthiju, u Đetinu gaju… Blaženi oslovi isposnike ovako:

– Isposnici!

A oni odgovoriše: – Da, gospodine!

Tad Blaženi reče ovako: – Govor koji se odlikuje sa četiri obilježja je dobro izrečen, a ne loše. Koja su to četiri obilježja? Kad se isposnik izražava dobro, a ne loše, ispravno, a ne neispravno, prijazno, a ne neprijazno, istinito, a ne lažno…

Tako je rekao Blaženi. A zatim je Dobri Vodič nadodao:

Najvažnije je dobro se izraziti.
Drugo je pravilo da izreka bude ispravna,
a da ne bude neispravna,
treće da je prijatna, ne neprijatna,
a četvrto istinita, a ne lažna.

Tada redovnik Vangiso ustane sa svog sjedišta, prebaci ogrtač preko jednog ramena, pozdravi Blaženoga sklopljenim rukama i reče:

– Nadahnut sam, Blaženi! Nadahnut sam, Dobrostivi!

– Izrazi svoje nadahnuće, Vangiso! – odvrati mu Blaženi.

A redovnik Vangiso izreče pred Blaženim ovaj prigodni. hvalospjev:

Govoriti treba tako da se čovjek ne pokaje
i da drugom ne naškodi, jer takav je dobar izraz.
Prijazan neka je govor, riječ koja nas raduje
i ne zlorabi slabost, nego je drugom ugodna!
Riječ istine je besmrtna. – Ta to je vječno pravilo!
U istini i namjeri koja ostaje ispravna,
nužno je biti postojan. – Ta to se uvijek ističe!
Ono što izriče Budni vodi u spokoj nirvane
i svaku dokončava patnju. – Ta to je vrhovni izraz!


8:6 Sāriputta sutta – Sāriputta

Jednom je prilikom Sāriputta boravio blizu Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapindika. I u to vreme je poštovani Sāriputta upućivao, bodrio, podsticao i radovao monahe u sali za okupljanje, svojim govorom o Dhammi, izloženim rečima uglađenim, jasnim, preciznim, koje dobro izražavaju značenje. A ti monasi su slušali Dhammu pomno, kao nešto što im je od životne važnosti, potpuno usredsređeni na ono što se govori.

I poštovanom Vangisi pade misao na pamet: “Poštovani Sāriputta upućuje govorom o Dhammi, izloženim rečima uglađenim, jasnim, preciznim, koje dobro izražavaju značenje. A ti monasi su slušali Dhammu pomno…Voleo bih da pohvalim poštovanog Sāriputtu prikladnim stihovima”.

Tako poštovani Vangisa ustade sa svog sedišta, prebaci gornji deo ogrtača preko jednog ramena, pa se ruku sklopljenih u visinu grudi okrete ka poštovanom Sāriputti i reče: “Nadahnut sam, prijatelju Sāriputta! Nadahnut sam, prijatelju Sāriputta!”

“Onda izrazi svoje nadahnuće, prijatelju Vangisa”.

Na to poštovani Vangisa pohvali poštovanog Sāriputtu prikladnim stihovima:

“Duboke mudrosti, inteligentan,
znalac puta istinskog i onog lažnog,
Sāriputta velike mudrosti,
podučava monahe Dhammi.

On ih podučava ukratko,
on ih podučava do detalja,
glas mu umilan poput slavuja
izliva nadahnjujuće reči.

Dok ih podučava tako, oni slušaju
njegove skladne rečenice.
Nadahnutog uma, razgaljeni
njegovim prekrasnim glasom
zvonkim i umilnim,
monasi u tišini slušaju.


8:7 Pavāraṇā sutta


8:8 Parosahassa sutta – Preko hiljadu (prev. Veljačić)

U Sāvatthiju, u Jetinu gaju… kad je Vangiso izrazio svoje pjesničko nadahnuće povodom Budine propovijedi o nirvani, Buda ga spokojno upita:

– Reci nam, Vangiso, jesi li te stihove smislio ranije ili te je nadahnuće spopalo na licu mjesta?

– Nisu to, gospodine, ranije smišljeni stihovi, nego me je nadahnuće spopalo na licu mjesta.

– E, onda nam izreci još nekoliko nadahnutih stihova koje nisi prethodno smislio!

A Vangiso nastavi (u stihovima slobodnog metra):

Ti koji si nadmašio stranputicu Zloduha
prelaziš satrte prepreke.
Gledajte tog razrešitelja spona
kako nepristrasno ravne dijelove dijeli!

Na razne si načine pokazao
put da se prodre kroz bujicu.
Nepokolebivi ostaju svjedoci
da si dokazao tu nepogibeljnost.

Lučonoša je predvidio
kako treba nadići sve te prepreke,
spoznao i uvidio
i pokazao vrhunac našim dogledima.

U tako pokazanoj istini
ko da zanemari što je razaznao?
Zato u pouci Blaženoga
uvijek pažljiv poštuj i slijedi taj uzor!


8:9 Koṇḍañña sutta

8:10 Moggallāna sutta

8:11 Gaggarā sutta

8:12 Vaṅgīsa sutta