Samyutta nikāya 15:11-20
Dutiya vagga
Drugo potpoglavlje
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
15:11 Zadovoljan (Santutha sutta)
Kraj Sāvatthija.
Tu Blaženi reče: “Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Kada vidite nekoga da je ophrvan nedaćama, da ga je zadesila nesreća, ovako bi trebalo da zaključite: ‘I mi smo doživeli upravo ovakve stvari tokom ovoga dugog, dugog vremena.’ A zašto? Zato, monasi, što se ovoj sāmsari ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
15:12 Sreća (Sukhita sutta)
U Sāvatthiju.
Tu Blaženi reče: “Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani željom putuju iz jednog u drugi život. Kada vidite nekoga da je srećan i obezbeđen u životu, ovako bi trebalo da zaključite: ‘I ja sam doživeo upravo ovakve stvari tokom ovoga dugog, dugog vremena.’
A zašto je to tako? Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani željom putuju iz jednog u drugi život. Jako dugo ste tako doživljavali patnju, doživljavali bol, doživljavali gubitak, trunuli po grobljima. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
15:13 Trideset monaha (Timsamatta sutta)
Kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju.
Onda trideset monaha iz Pāve otide do Blaženog — svi su oni živeli u šumi, hranili se isprošenom hranom, nosili ogrtače od odbačenih krpa, ali još uvek su u sebi imali okove. Kad su stigli, pokloniše se Blaženom i sedoše sa strane. Onda Blaženom pade na pamet sledeća misao: “Ovih trideset monaha iz Pāve svi žive u šumi, hrane se isprošenom hranom, nose ogrtače od odbačenih krpa, ali još uvek u sebi imaju okove. kako bi bilo da ih podučim Dhammi na takav način da još dok sede na ovom mestu njihovi umovi budu oslobođeni nečistoća zahvaljujući neprijanjanju?”
Onda se Blaženi obrati monasima: “Monasi”.
“Da, gospodine”, odgovoriše monasi. A Blaženi ovako reče:
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. Šta mislite, monasi, čega je više: potoka krvi koju ste prolili bivajući ubijeni dok ste lutali ovim predugim putem ili vode u četiri velika okeana?”
“Poštovani gospodine, koliko mi razumemo Dhammu kojoj podučava Blaženi, više je potoka krvi koju smo prolili bivajući ubijeni dok smo lutali ovim predugim putem, nego vode u četiri velika okeana”
“Dobro je , monasi. Dobro je. Zaista je dobro da tako razumete Dhammu kojoj sam vas podučio. Više je potoka krvi koju ste prolili bivajući ubijeni dok ste lutali ovim predugim putem — toga je više nego vode u četiri velika okeana. Mnogo ste puta, monasi, bili krave i kada ste kao krave bili zaklani, potok krvi koju ste prolili veći je nego voda u četiri velika okeana. Mnogo ste puta, monasi, bili bivoli, ovce, koze, jeleni, pilići i svinja… Mnogo ste puta, monasi, bili uhvaćeni kao provalnici, razbojnici i preljubnici i kada ste zbog toga bili ubijeni, potok krvi koju ste prolili veći je nego voda u četiri velika okeana. A zašto? Zato, monasi, što se ovoj samsāri ne može videti početak… I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženog. I dok je ovaj govor bio još u toku, umovi tridesetorice monaha iz Pāve postadoše oslobođeni nečistoća zahvaljujući neprijanjanju.
15:14-19 Otac (Pitu sutta)
Kraj Sāvatthija.
Tu Blaženi reče: “Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani željom putuju iz jednog u drugi život. Nije lako pronaći biće koje u nekom trenutku nije bilo tvoja majka… biće koje u nekom trenutku nije bilo tvoj otac… tvoj brat… tvoja sestra… tvoj sin… tvoja kćer.
A zašto je to tako? Samsara postoji još od neznanih vremena. Tačka početka nije vidljiva, ali ljudi opterećeni neznanjem i okovani željom putuju iz jednog u drugi život. Toliko ste dugo, monasi, doživljavali patnju, bol i nesreću, punili groblja. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama (sankhara), dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
15:20 Planina Vepulla (Vepulla pabbata sutta)
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Rāđagahe, na Lešinarevoj hridi. Tu se Blaženi obrati monasima: “Monasi”.
“Da, gospodine”, odgovoriše monasi. A Blaženi ovako reče:
“Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom. U prošlosti, monasi, ova se planina Vepulla nazivala Pāćınavamsa, a na njoj je živeo narod po imenu Tivara. Životni vek Tivara trajao je 40.000 godina. Oni su bili u stanju da se na Pāćınavamsa planinu popnu za četiri dana i da siđu za četiri dana. U to vreme Blaženi Kakusandha, oslobođeni, potpuno probuđeni, pojavio se u svetu. Njegova dva glavna učenika zvala su se Vidhura i Sañđiva, savršena dvojica. Vidite, monasi! Ime ove planine se izgubilo, taj narod izumro, a Blaženi dostigao konačnu nibbānu. Tako su nestalne tvorevine (sankhara), monasi, tako nestabilne, tako nepouzdane. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama, dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
[U jedno drugo doba], monasi, ova se planina Vepulla nazivala Vankaka, a na njoj je živeo narod po imenu Rohitassa. Životni vek Rohitassa trajao je 30.000 godina. Oni su bili u stanju da se na Vankaka planinu popnu za tri dana i da siđu za tri dana. U to vreme Blaženi Konāgamana, oslobođeni, potpuno probuđeni, pojavio se u svetu. Njegova dva glavna učenika zvala su se Bhiyyosa i Uttara, savršena dvojica. Vidite, monasi! Ime ove planine se izgubilo, taj narod izumro, a Blaženi dostigao konačnu nibbānu. Tako su nestalne tvorevine… I to je dovoljno… da postanete od njih slobodni.
[U jedno drugo doba], monasi, ova se planina Vepulla nazivala Supassa, a na njoj je živeo narod po imenu Supiya. Životni vek Supiya trajao je 20.000 godina. Oni su bili u stanju da se na Supassa planinu popnu za dva dana i da siđu za dva dana. U to vreme Blaženi Kassapa, oslobođeni, potpuno probuđeni, pojavio se u svetu. Njegova dva glavna učenika zvala su se Tissa i Bhāradvāđa, savršena dvojica. Vidite, monasi! Ime ove planine se izgubilo, taj narod izumro, a Blaženi dostigao konačnu nibbānu. Tako su nestalne tvorevine… I to je dovoljno… da postanete od njih slobodni.
A danas, monasi, ova se planina Vepulla nazivala Vepulla, a na njoj je živeo narod po imenu Magađani. Životni vek Magađana je kratak. ograničen, brzo prođe; onaj koji živi dugo poživi tek sto godina ili malo više. Magađni su u stanju da se na Vepulla planinu popnu za sat i da siđu za sat. U današnje vreme sam se ja pojavio u svetu, oslobođen, potpuno probuđen. Moja dva glavna učenika su Sāriputta i Moggallāna, savršena dvojica. I doći će vreme, monasi, kada će se ime ove planine izgubiti, ovaj narod izumreti, a ja ću dostići konačnu nibbānu. Tako su nestalne tvorevine, monasi, tako nestabilne, tako nepouzdane. I to je dovoljno da osetite gađenje prema svim tvorevinama, dovoljno da ugasite svaku strast prema njima, dovoljno da postanete od njih slobodni.
Tako reče Blaženi. Pošto je to rekao, Srećni, Učitelj, nastavi:
“Tivare je zovu Pāćınavamsa, a Rohitase pak Vankaka,
Supiya narod je zove Supassa, a Magađani Vepulla.
Prolazne su, avaj, uslovljene tvorevine, priroda im je da nastaju i propadaju;
kako se pojave, tako i nestanu; tek njihovo smirenje jeste sreća” [1]
Beleška
[1] Čuveni stihovi kojima se često ukazuje na karakteristiku prolaznosti svega postojećeg. Monasi ih često recituju tokom pogrebne ceremonije:
aniććā vata sankhārā, uppādavayadhammino.
uppađđitvā niruđđhanti, tesam vūpasamo sukho.[Natrag]