Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
11
DODIR LJUBAVI
Vežba: Koristi dodir ispunjen ljubavlju, čak i kad dodiruješ predmete.
PODSETI SEBE
Na jedan prst ruke koju obično koristiš stavi nešto neuobičajeno. Možda prsten, flaster, jednu tačku laka za nokte na jedan od noktiju ili krstić flomasterom u boji. Svaki put kada uočiš taj znak, podseti se da dodiruješ s ljubavlju.
OTKRIĆA
Kada radimo ovu vežbu, vrlo brzo postanemo svesni kada mi ili neko drugi ne koristi dodir ljubavi. Uočavamo kako se u samoposluzi stvari bace u korpu, kako se prtljag na aerodromu tresne na pokretnu traku ili plastični pribor za jelo baca u kantu za otpatke. Čujemo kako lonci lupaju u kuhinji kad se nabacaju jedan na drugi ili kako vrata lupaju kada žurimo.
Posebna dilema nastaje u našem manastiru za ljude kada pleve vrt. Kako da koristimo dodir ljubavi kada živu biljku čupamo iz zemlje i to iz korena? Možemo li svoje srce i dalje držati otvorenim, dok je stavljamo u kompost uz molitvu zahvalnosti što će njen (i naš) život biti na korist drugim bićima?
Kao student medicine, radila sam sa više hirurga poznatih zbog svog “hirurškog temperamenta”. Ako se neki problem javi tokom operacije, reagovali bi poput dvogodišnjaka, bacali skupe instrumente i istresali se na medicinsko osoblje. Pri svemu tome, uočila sam da je jedan hirurg drugačiji od ostalih. I pod stresom ostajao je miran, ali što je još važnije, baratao je tkivom svakog od pacijenata pod narkozom kao sa najvećom dragocenošću. Odlučila sam da ako bi meni trebala operacija, insistirala bih da je on obavi.
Dok vežbamo na ovakav način, pažnja na dodir s ljubavlju širi se tako da u sebe uključi svesnost ne samo toga kako dodirujemo stvari, već i svesnost kako mi bivamo dodirnuti. To uključuje ne samo kako nas dodiruju ljudske ruke, već i naša odeća, vetar, hrana i piće u ustima, pod kojim stopala gaze i mnoge druge stvari. Učimo kako da koristimo ruke ljubavi i dodir ljubavi. Dodirujemo bebe, verne pse, decu koja plaču i svog partnera s nežnošću i brižnošću. Zašto takav dodir ljubavi ne koristimo sve vreme? To je ključno pitanje u vezi sa svesnošću. Zašto ne možemo tako da živimo sve vreme? Kada jednom otkrijemo koliko je bogatiji naš život kada smo prisutniji, zašto ponovo upadnemo u rutinu starih navika i postanemo neosetljivi?
DUBLJE LEKCIJE
Bivamo dodirnuti sve vreme, ali smo najčešće nesvesni toga. Dodir uđe u polje naše svesti obično samo kad je neprijatan (kamenčić u cipeli) ili povezan sa intenzivnom željom (kada me on ili ona poljubi po prvi put). Kada počnemo da se otvaramo za svaku senzaciju dodira, spolja i iznutra, možda se uplašimo. Jer sve to može biti previše za nas.
Obično smo svesni korišćenja dodira ljubavi sa ljudima, nego sa predmetima. Međutim, kada smo u žurbi ili nas neko iznervira, pretvorimo ga u objekat. Izjurimo iz kuće bez pozdrava nekome koga volimo, ignorišemo pozdrav kolege na poslu samo zato što smo juče imali sa njim neku prepirku. To su sve načini na koje druge ljude pretvaramo u objekte, smetnju, prepreku i, na kraju, u neprijatelja.
U Japanu predmeti su često personifikovani. Sa mnogima od njih se postupa sa poštovanjem i brižnošću; stvari koje bismo mi smatrali neživima i otuda nečim što ne zaslužuje poštovanje, a pogotovo ne ljubav. Novac je kasirki daje sa dve ruke, mešalica za čaj ima svoje ime, polomljene igle za šivenje se sahranjuju tako što se polože da počivaju u mekom komadu tofua, prefiks poštovanja kao što je “o-” daje se običnim stvarima, kao što je novac (o-kane), voda (o-mizu), čaj (o-cha), čak i štapići za jelo (o-hashi). Ovo možda potiče iz šinto tradicije poštovanja kamija ili duhova koji obitavaju u vodopadima, velikim stablima i planinama. Ako se voda, drvo ili kamen smatraju svetim, tada su i sve stvari koje od njih nastanu takođe svete.
Moj zen učitelj me je naučio, ličnim primerom, kako da svim stvarima rukujem kao da su žive. Zen majstor Maezumi roši bi otvarao koverte, čak i one sa reklamama, koristeći poseban nož, kako bi načinio pravilan rez i vadio sadržaj pisma sa velikom pažnjom. Rastužilo bi ga ako vidi da neko nogama gura po Sali jastučiće za meditaciju ili uz tresak spusti tanjir na sto. “Osetim to u svom telu”, rekao je jednom. Dok većina današnjih sveštenika koristi vešalice za odeću, zen majstor Harada roši posvetio bi vreme da svako uveče uredno savije svoju odeću i “ispegla” je stavljajući je po dušek ili kofer. Tako je njegova odeća uvek bio kao ispeglana. Neki od delova njegove odeće stari su stotinu godina. I prema svakom komadu odeće odnosi se kao da pripada Budi.
Možemo li zamisliti kako je svesno dodira neko probuđeno biće? Koliko senzitivno i široko njihovo polje pažnje mora biti? Isus je postao svestan istog trenutka kada je bolesna žena dodirnula kraj njegovog ogrtača i bila isceljena.
Zaključak: “Kad barataš pirinčem, vodom ili bilo čime drugim, razvijaj u sebi brižnost ispunjenu ljubavlju i pažnjom, slično roditelju koji u naručju drži svoje dete.” – zen učitelj Dogen.