Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
12
ČEKANJE
Vežba: Svaki put kad čekaš – bilo da si u redu na kasi, čekaš nekoga ko kasni ili posmatraš “molimo sačekajte” poruku na monitoru – iskoristi to kao priliku da vežbaš svesnost, meditaciju ili molitvu.
Postoji nekoliko dobrih vežbi svesnosti za slučajeve čekanja. Jedna je svesnost daha. Započinjemo sa nekoliko dubokih udaha i izdaha kako bismo se oslobodili napetosti tela zato što moramo da sačekamo nešto ili nekoga ko nije stigao na vreme. Pronađi mesto u telu na kojem si najviše svesna daha – nozdrve, grudni koš ili trbuh – i usmeri svu svoju pažnju na senzacije u tom delu tela, uočavajući kako se one neprekidno menjaju.
Još jedna korisna vežba za situacije čekanja jeste osluškivanje zvukova, otvaranje i širenje polja slušanja da obuhvati sve što se čuje u prostoriji. Druga dobra praksa je prijateljska ljubav za telo (videti poglavlje 51) i opuštanje tela pri svakom izdahu: svaki put kad izdahneš, uoči bilo kakvo suvišno grčenje ili stegnutost tela – oko očiju, oko usta, u ramenima ili pleksusu – i dopusti mu da smekša.
Kada primetiš da u tebi raste nervoza zato što moraš da “čekaš”, podseti samu sebe: “Ovo je fantastično! Imam na raspolaganju dodatno vreme za vežbanje svesnosti!”
PODSETI SEBE
Stavi nalepnicu ili papirić sa slovima VČ (“vežba čekanja”) na alatke kojima meriš vreme, kao što je budilnik, sat u kolima ili mobilni. Isti papirić zalepi i na ekran kompjutera ili na miša.
OTKRIĆA
Otkrila sam ovu vežbu kad sam još bila početnik u meditaciji, dok sam još radila 72 sata nedeljno kao stažista u jednoj vrlo prometnoj bolnici u unutrašnjosti i jedva imala vreme da odem u toalet. Jednom su me dva zen učitelja posetila u bolnici. Uletela sam u čekaonicu, izvinjavajući se što su morali da me sačekaju. “Nikakav problem”, reče jedan od njih. “To nam je obezbedilo dodatno vreme da sedimo”. (“Sedenje” u zen slengu označava meditaciju.”) Pa da!
Ova vežba je odgovor na pitanje “Kako ja – tako zauzeta – uopšte mogu da pronađem vremena za meditaciju?” Nije nužno veći vremenski period posvetiti praksi svesnosti (mada tako nešto svakako neće škoditi). Prilike da vežbamo prisutnost javljaju se tokom čitavog dana.
Kada smo prisiljeni da čekamo, recimo u saobraćaju, instinkt u nama je da učinimo nešto kako bismo sebi skrenuli pažnju sa neugodnosti čekanja. Uključimo radio, nazovemo nekoga ili mu pošaljemo poruku ili jednostavno sedmo i pušimo. Vežbanje svesnosti dok čekamo pomaže ljudima da pronađu mnoštvo trenutaka tokom dana u koje možemo da unesemo nit prisutnosti i vratimo se iz zamršenog lavirinta života koji vodimo. Tako čekanje, običan događaj koji najčešće stvara negativne emocije, može biti transformisano u poklon, poklon slobodnog vremena za vežbanje. Tako um ima dvostruku korist: prvo, napušta negativna mentalna stanja, i drugo, dobija blagotvoran efekat nekoliko dodatnih minuta prakse uklopljene u naš dan.
Moja prvi učitelj “vežbe čekanja” bio je moj strpljivi otac. Nedeljom ujutro bi obukao odelo i vezao kravatu, zatim seo u kola kako bi pročitao nedeljne novine. U međuvremenu bi njegova supruga i tri kćerke ulazile u kola jedna po jedna, a onda izlazile i vraćale se u kuću da uzmu ono što su zaboravile: rukavice, beležnicu, karmin, čarape koje nemaju rupu, kapu, maramice itd. Tek kad bi se čitava ta gužva smirila, kad bi prestala jurnjava i lupanje vratima, on bi podigao pogled , mirno savio novine i upalio kola.
DUBLJE LEKCIJE
Kada krenete u ovu vežbu, naučite da vrlo rano prepoznajete promene u telu koje prate ometajuće negativne misli i emocije kao što je nestrpljenje zato što moramo da čekamo ili bes zbog “tog idiota” ispred nas u redu na kasi. Svaki put kada smo u stanju da se zaustavimo i ne dopustimo negativnom stanju uma da dozre (recimo, da postanemo frustrirani zbog saobraćaja ili besni zbog spore kasirke), brišemo naviknute i štetne obrasce srca/uma. Ako ne dopustimo kolicima uma da se uvek iznova kotrljaju istom, dobro utabanom stazom, niz isto staro brdo, u istu onu staru močvaru, na kraju će ti tragovi nestati. Na kraju će naša naviknuta stanja iritiranosti i frustracije zbog nečega kao što je čekanje nestati. Za to je potrebno vreme. Ali to vreme će se zaista isplatiti, jer će od toga svako od nas imati koristi.
Mnogi od nas mere svoju vrednost kroz prizmu produktivnosti. Ako danas ništa nisam stvorio, ako nisam napisao knjigu, održao govor, ispekao hleb, zaradio novac, nešto prodao, nešto kupio, dobio dobru ocenu na testu ili pronašao srodnu dušu, tada je moj dan protraćen i ja sam neuspešna. Ne odajemo sebi priznanje za puko “bivanje”, za to što smo jednostavno prisutni. “Čekanje” je tako izvor frustracije. Zamisli samo šta sam za ovo vreme sve mogla da uradim!
Pa ipak, ako bi upitala ljude kojima je stalo do tebe šta bi najviše voleli od tebe, njihov odgovor bio bi neka vrsta “tvog prisustva” ili “tvoje pažnje”. Prisutnost nema neki merljiv proizvod, izuzev pozitivnih osećanja, osećanja podrške, bliskosti i sreće. Kada prestanemo da budemo zauzeti i produktivni, te se prebacimo na to da jednostavno budemo mirni i svesni, ta i mi sami osetimo podršku, bliskost i sreću, čak i ako oko nas nema nikoga. Ta pozitivna osećanja su vrlo poželjan “produkt”, ali koji nije moguće kupiti. Ona su prirodan rezultat prisutnosti. Ona su naše prirodno pravo stečeno rođenjem, na koje smo sasvim zaboravili.
Zaključak: Nemoj se nervirati kad treba da čekaš; raduj se dodatnom vremenu za vežbanje prisutnosti.