Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
13
DIJETA SA MEDIJIMA
Vežba: Tokom jedne nedelje pokušaj da ne pratiš bilo kakve medije. To se odnosi na vesti, društvene mreže i zabavu. Nemoj da slušaš radio, podkaste ili CD-je; nemoj dag ledaš TV, filmove ili video; nemoj da čitaš novine, knjige ili časopise (onlajn ili štampane); nemoj da surfuješ internetom i ne prijavljuj se na svoje naloge na Facebooku ili Twitteru.
Ne, ovo ne znači da moraš zapušiti uši čim ti neko pomene neku vest, ali izbegavaj da budeš uvučena u konverzaciju o tom događaju. Ako ta osoba baš insistira, reci joj o svojoj neuobičajenoj dijeti. Naravno, možeš da nastaviš da čitaš ono što ti je neophodno za posao ili školu.
A šta u stvari radiš umesto svega toga? Deo ove vežbe svesnosti jeste i otkrivanje koje su alternative konzumiranju medija. Sugestija: radi nešto sopstvenim rukama i telom.
PODSETI SEBE
Prekri televizor komadom platna ili stavi znak na radio u kolima i na ekran kompjutera koji će te podsetiti: „Nema vesti i razbibrige ove nedelje“. Neka se časopisi gomilaju ili ih odmah preusmeri u korpu za otpatke. I tako bi to neko drugi radio da si otišla na godišnji – pa zašto ne sada?
OTKRIĆA
Smislila sam ovu vežbu za svog učenika koji je patio od vrlo raširenog problema – hronične anksioznosti niskog intenziteta. Na kraju šestodnevnog meditacijskog povlačenja podelio je sa mnom sreću zbog stanja mira u kojem se našao njegov um. Samo sat kasnije, tokom ručka, čula sam ga kako kao i obično ponovo gunđa kako je čitav ovaj svet u užasnom stanju. Pošto je po sopstvenom priznanju bio „zavisnik od medija“, odrastao u Njujorku, na dijetu sa medijima je pristao posle dosta premišljanja.
Tako je otkrio da je stanje njegovog uma dobro kada ujutro ustane i dok radi jutarnju meditaciju. Ali čim se ona završi, imao je naviku da dohvati šolju kafe i upali jutarnje vesti, „da vidim šta su kreteni opet sada zabrljali“. Tokom dijete sa medijima, na sopstveno čuđenje je otkrio da ako nije u toku sa najnovijim vestima, to i nije bilo toliko važno, bilo da je na poslu ili kod kuće. Međutim, u isto vreme je njegov um bio u mnogo mirnijem stanju, kao uostalom i njegova strpljiva supruga.
Jedna od poteškoća tokom ovakvog „povlačenja“ je naći neku aktivnost koja će ispuniti vreme obično utrošeno na medije. Možeš da meditiraš, prošetaš, igraš društvene igre sa svojom porodicom, skuvaš nešto za svoju dušu, pleviš u vrtu, fotografišeš, baviš se nekim umetničkim radom, učiš novi jezik, sviraš neki instrument ili jednostavno sediš na terasi i opuštaš se.
Može ti se učiniti da te to što ne znaš najnovije vesti čini inferiornom, lenjom ili glupom. Ljudi me nekad pitaju: „Šta ako se nešto važno dogodi, kao što je požar ili teroristički napad?“ Na to im odgovorim: „Ako je zaista važno, neko će te već obavestiti o tome“.
DUBLJE LEKCIJE
Prvih dvesta hiljada godina čovekove istorije bili smo izloženi vestima (i patnji) samo onih u našoj najbližoj okolini, u plemenu i selu. Gledali smo rođenje, bolest, smrt i ratove, ali sasvim ograničenih proporcija. Tek u poslednjih otprilike pola veka su mediji počeli da nam patnju čitavog sveta – ratovi, prirodne katastrofe, mučenja, glad – sipaju u uši i oči, dan za danom, dan za danom. Ta patnja za koju nismo u stanju da je izmenimo akumulira se u našem umu i srcu, pretvarajući nas u osobu koja pati. Kada naš um i srce postanu prepuni slika nasilja, razaranja i bola, moramo odvojiti neko vreme da ih ispraznimo.
Dijeta sa medijima je jedan od načina za to. (Meditacijsko povlačenje u tišini je još bolji.)
Zna se da ludi koji rade sa žrtvama nasilja pate od onoga što se naziva „sekundarna viktimizacija“. I oni su pogođeni tim nasiljem, iako samo slušaju o njemu, a nisu ga direktno doživeli. Od pronalaska televizora i večernjih vesti, svako do nas u određenoj meri pati od sekundarne viktimizacije, izazvane neprekidnom poplavom teških slika koje sa ekrana ulaze pravo u naš um – slike ubijanja, genocida, zemljotresa i katastrofalnih epidemija. Neprekidno bombardovanje stvara hroničnu anksioznost i čini nas potištenim. Ovaj svet je nesavršen, milioni nedužnih ljudi pate i mi ne možemo ništa da uradimo da to promenimo.
Ako nam pođe za rukom da smanjimo unos tih toksičnih slika, lakše će nam biti da izgradimo srce koje je otvoreno i um koji je miran i čist. To je najbolji temelj koji možemo imati ako poželimo da iskoračimo u svet i zaista načinimo neku pozitivnu promenu.
Zaključak: Kada neprekidno hranimo um negativnim vestima, on se od toga razboli. Daj svom umu dobar lek u vidu tišine, lepote i prijateljstva ispunjenog ljubavlju.