Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
19
OPUSTI ŠAKE
Vežba: Nekoliko puta tokom dana dopusti svojim šakama da se potpuno umire i opuste. Tokom makar nekoliko sekundi dopusti im da zaista miruju. Jedan način da to učiniš je da ih spustiš u krilo i onda fokusiraš pažnju na sasvim suptilne osećaje koji se u njima javljaju.
PODSEĆANJE
Ako nosiš sat, okreni ga ka unutrašnjoj strani zgloba. Ako ga ne nosiš, veži nešto oko ručnog zgloba.
OTKRIĆA
Šake su uvek u nekom poslu. A ako i nisu, uvek su pomalo napete, spremne da krenu u novu akciju. Naše šake otkrivaju naše mentalno stanje, opuštenosti ili stegnutosti. Mnogi ljudi imaju nesvesne pokrete šakama i prstima, gestove kao što su stiskanje pesnice ili trljanje šaka jednu o drugu, dodirivanje lica, kuckanje prstima, pucketanje, krckanje zglobovima prstiju ili nervozno vrćenje palčevima. Kada neko prvi put krene da meditira, obično ima poteškoća kako da mu šake ostanu mirne. Možda nemirno promeni njihov položaj, a onda ubrzo naiđe neki svrab i šaka opet poleti da ga ukloni.
Kada opustimo šake, tada će se i ostatak tela, čak i um, takođe opustiti. Opuštanje šaka jeste način da utišamo svoj um. Takođe otkrivamo da kada šake miruju u krilu, u stanju smo da slušamo mnogo pažljivije.
Dok sam radila ovu vežbu, otkrila sam sa koliko grča držim volan dok vozim. Sada sam u stanju da proverim tu nesvesnu naviku i popustim stisak. Shvatila sam da mogu volan držati sa mnogo manje snage i opet sigurno voziti. Kada ih tako opustim, često se desi da posle deset minuta otkrijem da se jak stisak vratio. Upravo zato svesnost nazivamo „praksom“. Moramo da je praktikujemo uvek iznova kako bismo postali istinski svesni. Odlučimo da ćemo vežbati, pa se lagano vratimo nesvesnim postupcima, a onda ponovo postanemo svesni i iznova počnemo vežbanje i tako u krug.
DUBLJE LEKCIJE
Telo i um rade zajedno. Kada opustimo um, i telo ima priliku da se opusti. Kada telo miruje, um može da se umiri. I oboje su zdraviji.
Kod većine poslova koje obavljamo, napetost nije neophodna. Ona je tek gubitak energije. Postoji meditacija koja se zove „skeniranje tela“ i ona nam može pomoći da otkrijemo nesvesnu napetost koja čuči u telu, te da je potom omekšamo ili odagnamo. Tehnika je jednostavna: Sedi na mirno mesto i fokusiraj pažnju na jedan deo tela, recimo čelo. I onda pokušaj da registruješ osećaje koji se na njemu javljaju. Kada si to uradila, uoči i tačke nesvesne napetosti, možda između obrva, i sa izdahom probaj da ih što više opustiš. Zatim pomeri pažnju na deo oko očiju, pa na nos i tako dalje, sve niže, deo po deo, dok ne stigneš do stopala. Zanimljivo je otkriti koliko tenzije nesvesno održavamo i u kojim delovima tela.
Obično kroz život idemo na jedan od dva načina. Uveče legnemo, opustimo se i zaspimo. Ujutro, kada se oglasi alarm, ustajemo i prebacimo na dnevni režim uspravnog položaja, stegnutosti i osmatranja. Nažalost retko kad smo u uspravnom položaju ali i opušteni. Još je gore što smo nekada napeti i u ležećem položaju, tokom moći. Zaokupljeni mislima, u iščekivanju i prevrćemo se sa jedne strane na drugu.
Biti budan, pažljiv i opušten je stanje koje možda doživimo kada smo na godišnjem odmoru. Budimo se kasnije, sasvim odmorni, i ostajemo da ležimo u krevetu bez nekog pritiska da moramo bilo šta da obavimo. Čujemo ptice ili đubretare koji odvoze đubre, ali nema tenzije ni u umu ni u telu. Moja majka je imala običaj da to naziva „međustanjem, mojim najboljim trenutkom za razmišljanje o važnim stvarima“. I to je istina. Zaista je to najbolje vreme, jer nam um nije zamagljen brigama o tome kako da preživi „ja, mene i moje“ i u stanju je da se duboko zagleda u te važne stvari. U meditaciji svesno proširujemo to međustanje. S namerom postajemo opušteni, a ipak budni i pažljivi. U početku to nije lako. Obično utonemo u brigu da naša meditacija nije dobra, nije savršena, da nećemo ništa postići, nećemo postati probuđeni. Ramena počnu da nas bole od napetosti. Ili skliznemo u pospanost, opušteni skoro padnemo pravac na nos, sve dok nas neki nenadani zvuk ne trgne. Zaista nam treba neko vreme vežbanja dok ne otkrijemo balans između stabilnosti i opuštenosti.
Zaključak: Zapamti da opustiš šake. A sa njima i čitavo telo i um.