Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
3. nedelja
POŠTAPALICE
Vežba: Pokušaj da postaneš svesna poštapalica koje koristiš i da ih eliminišeš iz govora. Poštapalice su reči koje ne uvećavaju značenje onoga što govoriš, kao što su “ovaj”, “mislim”, “kao”, “znaš”, “taj neki”, “super”, “dakle, “bre”, “brate”, “kako da kažem” itd. Određene poštapalice odjednom uđu u naš govor, tako da si možda u poslednje vreme počela nekontrolisano da koristiš “u suštini” ili “znači”.
Sem eliminisanja poštapalica, vidi da li možeš da otkriješ neko pravilo u kojim situacijama ih obično koristiš i sa kojom namerom.
PODSETI SEBE
Zaista je teško uhvatiti sebe kako koristimo poštapalice. Možda ćeš morati da pozoveš u pomoć prijatelje ili članove porodice. Deca vole da hvataju i ispravljaju roditelje dok koriste poštapalice. Zamoli ih da podignu ruku kad primete da ih koristiš. U početku ruka će se dizati brzinom koja će te nervirati, a možda si toliko nesvesna svojih poštapalica, da ćeš ih pitati koju si upotrebila!
Drugi način da im uđeš u trag, jeste da snimiš sebe dok govoriš. Zamoli nekoga da te snimi mobilnim telefonom dok razgovaraš sa nekim recimo preko telefona. Preslušaj snimak i pribeleži suvišne reči koje se ponavljaju, kao i njihovu učestalost.
OTKRIĆA
U manastiru smo ustanovili da je ovo jedna od najtežih vežbi svesnosti. Zaista je frustrirajuće slušati sebe kako ponavljamo neku poštapalicu ili nismo u stanju da je zaustavimo pre nego što je izgovorena – sem ako niste profesionalni spiker. U grupama gde vežbaju veštinu govorenja postoje ljudi zaduženi da tokom govora registruju takve reči i tako pomažu članovima da njihovo izlaganje bude tečnije. Kada jednom počneš da obraćaš pažnju na ovo, čućeš jedne iste poštapalice svuda oko sebe. Tako se procenjuje da jedan tinejdžer reč “super” ponovi oko pet hiljada puta godišnje! Isto tako, uočićeš osobe koje ih ne koriste i uočiti koliko je takav govor efikasniji i moćniji.
Poštapalice čini se imaju nekoliko funkcija. One su signali kojima signaliziraš sagovorniku da ćeš početi da govoriš ili da još nisi završila. “Dakle… rekla sam mu, bre, šta mislim o toj, mislim, njegovoj ideji i onda sam, ovaj…” Ovakve reči takođe zamagljuju ono što želimo da kažemo, čine našu rečenicu neodređenijom, konfuznijom. “Tako, kako da kažem, mislim da, kao, ono, sve super, ali bre, mis’im, u suštini, nije to lako…” Kao da se bojimo da jasno kažemo šta mislimo ili da ćemo izazvati reakciju druge strane. Ako bi nam se na tako konfuzan način obraćao lekar koji nas leči ili naš profesor, to nam se baš ne bi dopalo.
DUBLJE LEKCIJE
Poštapalice su postale prava napast u poslednjih pedesetak godina. Je li razlog tome to što se u školama ne insistira mnogo na precinom izlaganju, elokventnosti ili veštini debatovanja? Ili smo u današnjem, multikulturnom svetu, gde se istina često smatra nečim relativnim, svesno otišli u pravcu manje definitivnih iskaza? Plašimo li se da kažemo nešto politički nekorektno ili da izazovemo burnu reakciju onih koji nas slušaju? Tonemo li tako u moralni relativizam? Ako s eovaj trend nastavi, na kraju ćemo doći do rečenice: “Krađa je, kao, ono, pogrešna.”
Kada je naš um jasan, u stanju smo da govorimo direktno, precizno, a da ne povredimo druge. Alatka svesnosti pokazuje nam koliko su duboko ukorenjeni naši nesvesni postupci i koliko ih je teško promeniti. Nesvesne navike kao što je upotreba poštapalica su upravo to – nesvesne. I sve dok ostanu nesvesne, nemoguće ih je menjati. Jedino kada svetlošću svesnosti obasjamo takav obrazac ponašanja, počinjemo da stvaramo prostor za rad na njegovom menjanju. Čak i tada, vrlo je teško promeniti ustaljeno ponašanje. I čim prestanemo da se trudimo oko toga, ono se vrlo brzo vrati. Zato, ako želimo da menjamo sebe, da ostvarimo sopstveni potencijal, neophodna nam je blagost, odlučnost i postojano, redovno vežbanje.
Zaključak: “Ubeđen sam da ste svi vi probuđeni, sve dok ne otvorite usta.” (Zen učitelj Suzuki roši).