Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
30
DEFINISANJE I ODBRANA
Vežba: Postani svesna kako sebe definišeš i kako braniš sebe i svoju ličnu teritoriju. Na primer, vidiš li sebe kao liberala ili konzervativca? Osobu slobodnih nazora ili tradicionalnu? Kako braniš tu svoju poziciju? Uoči kako šolja, parking mesto ili sedište u autobusu brzo postane „moje“ i kako reaguješ kada ga neko drugi uzme.
Proveri ovaj proces nekoliko puta tokom dana. Naročito kada postaneš iznervirana ili uznemirena, zapitaj se: „Kako definišem sebe i svoju teritoriju u ovom trenutku?“
PODSEĆANJA
Postavi cedulje na kojima piše „Definisanje i odbrana“ na odgovarajućim mestima.
OTKRIĆA
Ova praksa potiče od učitelja u tibetanskoj budističkoj tradiciji po imenu Majkl Konklin. On drži kurs iz budizma na državnom koledžu blizu našeg manastira. Jedan od zadataka koji daje studentima je da provedu nedelju posmatrajući taj proces „definisanja i odbrane sopstva“. Mnogi studenti to doživljavaju kao pravo otkriće. Glavno otkriće za njih je da u tom procesu učestvuju neprekidno.
Taj proces možemo jasno videti kada definišemo neki određeni fizički prostor tako da nam pripada, stolicu, klupu ili učionicu, sto u omiljenom restoranu, stazu, policu u ormanu ili mesto u sali za vežbanje. Ako neko ne poštuje te nevidljive granice teritorije koju smo obeležili u svojoj glavi, reagujemo na to. Već posle nekoliko minuta pošto smo raširili svoju prostirku za jogu, proglasili smo to mesto za „moje“. U našem manastiru, kada jednom počne meditacijsko povlačenje, moramo biti vrlo oprezni sa premeštanjem jastučića za sedenje, ejr to zaista može da uznemiri neke ljude. Je gde god da se nađemo, nastojimo da napravimo malo, sigurno gnezdo za sebe i onda ga branimo.
Taj proces počinje veoma rano u životu. Zen učitelj Šokaku Okamura priča kako je svog sina poveo u park. Poneli su nekoliko igračaka, kako bi ih njegov sin delio sa drugom decom i tako upoznao neku od američke dece. Ako kada bi se druga deca približila, njegov sin bi zgrabio igračke u naručje i izgovorio svoje prve engleske reči: „Ne, moje!“ Tako se sopstvo rađa i brani. To je prirodan proces u okviru čovekovog razvoja, ali da bismo bili zaista zadovoljni, on mora da se modifikuje u kada odrastemo.
DUBLJE LEKCIJE
Pohlepa nastaje kada mislimo kako nam je neophodno nešto da bismo sebe učinili kompletnim i srećnim. To mogu biti neka kola, kuća, hrana, akademska titula i javno priznanje. To može biti neka druga osoba. Ako ne možemo da imamo ono za čime žudi naše srce, postajemo nesrećni. To znači definisati sebe kroz posedovanje nečeg materijalnog, onoga čega možemo da se dočepamo i onda ga čvrsto držimo.
Mi sebe takođe definišemo kroz svoj mentalni posed, pokazujemo znanje i strasno branimo svoja gledišta. Mislimo: „Moje mišljenje o toj stvari je ispravno i raspravljaću se dok te ne ubedim u to!“ To je zapanjujuće i zabavno, ako razmislimo da u grupi od dvadeset četiri osobe postoje dvadeset tri mišljenja različita do našeg. Zašto smo ubeđeni da je samo naše ispravno?
Bes i nervoza su signali da mi zapravo branimo svoje sopstvo. Bes se javlja kada mislimo da moramo da se otresemo nečega ili nekoga kako bismo bili srećni. To može biti neki političar, bol ili bolest, osoran šeg ili kolega na poslu, nesnosan komšija ili njegov pas koji stalno laje. Ako ne možemo da ih se oslobodimo, postajemo nesrećni. Zašto svet ne saređuje na onome što želim da postignem? I opet, to je zapanjujuće i zabavno. Zašto stvari ne bi išle ona ko kako ja hoću, a ne kako hoće ostalih sedam milijardi ljudi na ovoj planeti?
Mi takođe ne znamo šta je naše sopstvo. Ono nije neka postojana, stabilna stvar. Ono je uvek u kretanju. Sve što nazivamo „ja“ jeste jedan stalno promenljiv proces koji utiče na naša sviđanja i nesviđanja, našu odeću, kosu i svaku ćeliju u našem telu. Svaku udah deo e tog neprekidnog toka. Kada pokušamo da zamrznemo taj svoj osećaj sopstva, time samo stvaramo patnju. („u sebi se osećam kao da mi je trideset, ali spolja ličim kao mi je šezdeset i mrzim to!“)
Zaključak: Nema takve stvari kao što je sopstvo koju bi trebalo braniti, jer u stvarnosti to sopstvo je proces konstantno promenljivih senzacija, uključujući i one koje nazivamo mislima.