Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
32
OVA BI OSOBA MOGLA UMRETI NOĆAS
Vežba: Nekoliko puta tokom dana, kada ti se neko obraća, lično ili preko telefona, podseti sebe: “Ova osoba bi mogla umreti noćas. Možda je ovo poslednji put da sam sa njom.” Uoči potom svaku promenu načina na koji slušaš, govoriš i postupaš sa njom.
PODSEĆANJA
Stavi belešku na ogledalo u kupatilu, malo iznad ili ispod mesta na kojem se pojavljuje odraz tvog lica, a na kojoj piše: „Ova osoba bi mogla umreti večeras“. Stavi slične beleške kraj svog telefona ili na radni sto – na ona mesta na kojima je velika verovatnoća da ćeš ih videti dok komuniciraš sa drugima.
OTKRIĆA
Nekim ljudima ova vežba se čini malo depresivnom u početku, ali uskoro otkriju da kada postanu svesni sopstvene smrtnosti i osobe sa kojom razgovaraju, usmeravaju pažnju i slušaju na potpuno drugačiji način. Njihovo srce se otvara dok pred sobom drže istinu kako bi ovo mogao biti poslednji put da tu osobu vide živom. Kada razgovaramo sa ljudima, naročito sa onima koje viđamo svakodnevno, često nam pažnja odluta i slušamo ih sa pola uveta. Često gledamo u nešto drugo, na stranu ili dole, pre nego direktno u sagovornika. Čak nas možda i nervira što su nas prekinuli u nekom poslu. Potrebno je da razumemo kako bi ta osoba mogla umreti, da bismo je videli na novi način.
Ova vežba postaje naročito dirljiva kada je osoba sa kojom razgovarate stara ili bolesna, odnosno kada je smrt nedavno odnela nekog zajedničkog prijatelja ili osobu koju volite. Kada se Japanci sa nekim rastaju, stoje u stavu poštovanja, gledajući i mašući sve dok se kola i voz ne izgube sa vidika. Ovaj običaj ima svoj koren u svesti o tome da bi to mogao biti poslednji susret. Koliko bismo bili tužni ako bi poslednje viđenje sa našim detetom, partnerom ili roditeljem bilo obeleženo nestrpljenjem ili besom! A koliko je utešno ako smo to zbogom rekli sa brižnošću i pažnjom.
DUBLJE LEKCIJE
Iako bolest, starost i smrt dolaze svakome ko se rodio na ovom svetu, mi idemo kroz život kao da to ne važi za nas ili one do kojih nam je stalo. Ova vežba pomaže nam da se probijemo kroz naše poricanje da je ljudski život zaista krhak i da smrt može doći u svakom trenutku. A sve što je potrebno da se dogodi jeste mala promena nivoa kalijuma u našoj krvi, agresivna bakterija, dolazeće vozilo čiji vozač je za trenutak zadremao ili neuobičajen ritam električnih impulsa u našem srcu. S vremena na vreme veo tog poricanja se digne i mi ugledamo istinu krhkosti ljudskog života, kao kada je kolegi na poslu ili članu porodice dijagnostikovana fatalna bolest ili kada neko naših godina ili mlađi umre neočekivano.
Naravno, mi ne želimo da um punimo stalnim, anksioznim mislima o smrtnosti, ali svesnost prolaznosti može nam pomoći da se više radujemo ljudima sa kojima se srećemo svakoga dana. Kada se veo raskrili i doživimo istinu da svaki ljudski život jeste kratak, teme i ton našeg razgovora se menjaju. Umesto da razgovaramo sa nekim uma prepunog ko zna kakvih drugih misli, unosimo mnogo više prisutnosti u svaki susret. Ta tiha pažljivost nije nešto što se često događa u svetu ljudskih bića. Mi svake večeri tonemo u san s potpunim poverenjem da ćemo se narednog jutra probuditi. Kada shvatimo da mi, takođe, možemo umreti ove noći, u stanju smo da postanemo prisutniji, življi u svakom trenutku sopstvenog života.
U našem zen manastiru imamo stihove koji se recituju na kraju svakoga dana kada imamo meditativno povlačenje. Možda ćete poželeti da tokom nedelju dana recitujete iste reči pre nego što legnete u krevet:
Mogu li s poštovanjem da te podsetim,
život i smrt jesu zaista tako važni.
Vreme hitro prođe i prilika bude izgubljena.
Kada ovaj dan prođe, broj naših dana je manji za jedan.
Svako od nas neka zaista nastoji da se probudi.
Probudi se!
Saberi pažnju!
Ne protraći život svoj!
Zaključak: Postavši svesni smrti, otvaramo svoju svest za taj jedan, živi trenutak postojanja.