Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
34
VELIKA ZEMLJA POD TOBOM
Vežba: Što je češće moguće, postani svesna velike zemlje pod tobom. Postani toga svesna zahvaljujući vidu i dodiru, naročito dodiru stopalima. Kada nisi napolju, možeš iskoristiti maštu da „osetiš“ zemlju pod podom ili zgradom u kojoj si.
PODSEĆANJA
Postavi papiriće na kojima je ispisano „Zemlja“ ili sličice zemaljske kugle na odgovarajućim mestima u svom okruženju. Možeš takođe staviti malo zemlje na tanjirić na svom radnom stolu, u kuhinji ili dnevnoj sobi.
OTKRIĆA
U manastiru smo odlučili da ovu vežbu svesnosti započnemo svakoga dana tako što ćemo čelom dodirnuti pod, čim ustanemo. U početku ovo izgleda kao jedna čudna praksa, ali smo vremenom uvideli njezinu važnost. Iako se mnogo puta klanjamo tokom dana kao deo naše zen prakse (dodirivanje poda čelom u sali za meditaciju), ova jutarnja vežba pruža osećaj dirljive ranjivosti kakvu ne doživljavamo tokom ostalih klanjanja tokom dana. Probuditi se, ustati i odmah kleknuti i čelom dodirnuti pod pomaže nam da dan započnemo sa poniznošću i zahvalnošću zemlji koja nas drži na sebi. Dan završavamo istim naklonom pre odlaska u krevet, opet kao izrazom zahvalnosti zemlji, čija podrška nikada ne prestaje.
Mi ljudi po ceo dan hodamo ili vozimo površinom zemlje i skoro smo potpuno nesvesni te ogromne lopte koja predstavlja pozornicu našega života. Podjednako nismo svesni snage gravitacije kojom zemlja utiče na nas. Kada jednom postane svesni zemlje pod svojim stopalima – kako podržava naš svaki korak, kako čini temelj našeg života – to predstavlja jedno veliko ohrabrenje za mnoge ljude.
Kada smo stalo „gore u glavi“, rastreseni i zaokupljeni unutrašnjim monologom, lako gubimo ravnotežu. Ako svoju pažnju produžimo kroz stopala i na zemlju, osećamo se ukorenjeni, stabilniji i manje nošeni mislima, emocijama ili neočekivanim događajima.
Veliki zen učitelje Tik Nat Han piše:
Volim da hodam sam poljskim stazama, uz koje su na obe strane pirinčana polja i divlja trava, da spuštam stopalo na tlo sa svesnošću, znajući da hodam po ovoj čudesnoj zemlji. U takvim trenucima, život je čudesna i tajanstvena stvarnost. Ljudi obično smatraju da je čudo hodanje po vodi ili vazduhu. Ali ja mislim da je pravo čudo hodati po zemlji… čudo koje mi čak ni ne prepoznajemo.
DUBLJE LEKCIJE
Buda je svom sinu Rahuli dao ovakve instrukcije:
Razvijaj meditaciju koja je kao zemlja: kao što zemlju ne uznemiravaju ni prijatne ni neprijatne stvari kada dođe u kontakt sa njima, tako i tebe, ako budeš meditirao poput zemlje, prijatna i neprijatna iskustva neće mučiti.
Buda je zapazio da na zemlju možete da istresete bilo koju tečnost, vodu koja miriše na ružine latice ili mokraću, ona će ostati čvrsta i nepokretna. zemlja nas podržava bez obzira šta mi ljudi napravimo – lepotu ili rat. Šta god da se dogodi na površini naše planete, zemlja čvrsto leži pod nama. Svesnost, meditacija ili molitva imaju moć da uvežbaju naše srce i um da ostanu u stanju koje je podjednako postojano i nepomućeno.
Naravno, prepoznajući stabilni, nepomerljivi kvalitet zemlje ne znači da ne treba da se zabrinemo za zdravlje naše planete i dopustimo da bude zagađivana. Međutim, takođe je vrlo važno da ne dopustimo da ta briga za okruženje otruje naš um. Jednom je moj zen učitelj Maezumi roši učestvovao na međunarodnoj konferenciji o podizanju ekološke svesti u Buenos Ajresu, u Argentini. On nikada nije pokazivao mnogo interesa za ekološka pitanja i mi (njegovi učenici) bili smo zadovoljni da će mu ova konferencija pružiti više informacija. Kada se vratio, pitali smo ga šta je naučio. Ispričao nam je da je konferencija održana u unutar kompleksa univerzitetskih zgrada, smeštenih oko velikog parka. Proveo je nedelju dana posmatrajući kako ekološki aktivisti prave prečice preko travnjaka, umesto da idu stazom, načinivši na kraju od te zelene površine gomilu izgaženog blata. Za njega je to bio očigledan primer onog neznanja koje je koren čovekovih problema. Svi oni nisu ni pomislili na travu i zemlju, dok su razgovarali i uzrujavali se oko toga kako podstaknu čovečanstvo da više brine o istoj toj zemlji. Možemo mnogo razmišljati i govoriti o nekom problemu, ali ako nas to spreči da budemo prisutni ili da razvijemo jedan nezagađen um, problem kojim se bavimo ostaće nerešen.
Zaključak: Ako bih uspela da održim stalnu svesnost čitave ove zemlje pod svojim stopalima i isto tako svesnost sebe kao malecke, privremene, žive mrlje koje puže po njezinoj površini, moguće je da mi ne bi trebala bilo kakva druga praksa.