Kako krotiti divljeg slona
i druge avanture sa svesnošću
Jan Chozen Bays
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
36
DA LI PREVIĐAŠ NEŠTO?
Vežba: Nekoliko puta na dan, zaustavi se kako bi uočila gde je usmerena tvoja pažnja u tom trenutku I potom otvori sva svoja čula, kako bi pokušala da uočiš šta previđaš da primetiš, a što je prisutno. Naša pažnja obično je selektivna. Šta to ignorišeš?
PODSEĆANJA
Postavi cedulje oko sebe, na kojima je pitanje: “Ignorišem li nešto?” (Pre svega, ne ignoriši ove natpise!) Možeš isto tako podesiti alarm, koji će te podsetiti da se zaustaviš nekoliko puta tokom dana I vežbaš.
OTKRIĆA
Mi ceo dan provedemo sa vrlo sušenim fokusom. Pazimo na to kad se alarm oglasi, šta naš um govori da treba danas da uradimo, šta je na ekranu kompjutera ili TV-a, šta govori glas iz našeg mobilnog. Pažnja nam se proširi jedino kada se dogodi nešto neuobičajeno. Snažan prasak! Uši su na oprezu. Je li to bio sudar dvoje kola ili pucanj iz pištolja? Ili se vreme iznenada promeni I pogledamo u nebo, po prvi put u poslednjih nekoliko nedelja, možda meseci.
Kada se zaustavimo I namerno proširimo svoju sferu slušanja i gledanja, tek tada shvatimo da se oko nas događa toliko toga, a što ne primećujemo. Blokirali smo zvukove koji dolaze iz kuhinje, možda zujanje frižidera, ili šum saobraćaja spolja, osećaj poda pod našim stopama, položaj sunca na nebu, boje prostirke koja je na podu. Možda ćemo uočiti da kada proširimo polje pažnje, dolazi osećaj olakšanja i opuštanja, kao da nam je oduzimalo mnogo energije da svoj fokus održavamo toliko suženim.
Nemoguće nam je da punu pažnju posvetimo svim stvarima odjednom (sem ako naš um nije izuzetno dobro utreniran). Pokušaj. Usmeri punu pažnju na donji deo stopala, uoči svaki osećaj toplote, golicanja, pritiska. Uoči gde su te senzacije najjače, a gde ih možda uopšte nema. Sada pokušaj da održavaš tu pažnju, dok u sebi brojiš po sedam, unazad od sto do jedan. Možeš osetiti kako se um upinje da dve stvari drži odjednom, kako skače sa jedne na drugu, sa stopala na matematiku i nazad.
Ako naš um nije stvoren da bude potpuno svestan dve stvari odjednom, tada uvek ignorišemo mnogo stvari. Na primer, najveći deo vremena ignorišemo svoj dah, dopuštajući telu da diše samo od sebe. Kada ljudi počnu da vežbaju svesnost daha, usmeravajući um na jednostavnu činjenicu disanja, često sebe vežu u čvor, upinjući se da shvate šta je to njihov „normalan“ dah. Koliko dugačak ili dubok bi trebalo da bude? Treba li da, dok dišu, pomeraju samo grudni koš ili i trbušni zid? Pred njima je da nauče da se ne upliću u proces disanja ili da ga forsiraju na bilo koji način, već da dopuste umu da bude svedok disanja, kao kada posmatraju same sebe kako dišu tokom noći, u dubokom snu. Kada vežemo pažnju na dah, tada ne možemo da se posvetimo i listi zadataka koju smo za sebe stvorili i da se brinemo hoćemo li ih uraditi ili nećemo. Na taj način meditacija na dah može sniziti naš povišeni pritisak i smanjiti nivo stresa.
DUBLJE LEKCIJE
Ignorisanje bujice slika, zvukova I drugih podražaja koji zasipaju naša čula može biti izuzetno važno kada moramo da se fokusiramo da završimo neki posao, kao što je čitanje knjige pred ispit, pisanje važnog mejla ili postizanje rekorda u nekoj video igri, ali svako takvo blokiranje troši energiju. Kada nam uspe da se oslobodimo takvih nevidljivih štitova i svesnost otvorimo za sve što nas okružuje, to je kao da smo izašli iz sobe u kojoj je gužva i zagušljivo, te se našli na velikoj poljani u Alpima. Oftalmolozi nam kažu da ako često fokusiramo na predmete koji su sasvim blizu, kao što su knjiga ili monitor, tada bi trebalo da oporavimo oči (i zaštitimo svoj vid) tako što ćemo u pravilnim intervalima posmatrati nešto u daljini. Isti savet dobar je i za naš um. Treba da ga redovno puštamo i te male kutije i omogućimo mu da se širi onoliko koliko je u stanju.
Kada obratimo pažnju na to na šta obraćamo pažnju, to jest, kada malo bolje osmotrimo na šta je naš um fokusiran, otkrivamo da je dijapazon naše pažnje sasvim ograničen. Slično tome, i naše viđenje sveta je omeđeno, usmereno uglavnom na nas same, egocentričan.Egocentričan nije termin koji u budizmu ima pogrdnu konotaciju. To je pre jednostavan opis kako se svi mi ljudi prirodno fokusiramo na same sebe. Tačnije, veći deo pažnje posvećen je traganju za onim što nam pruža zadovoljstvo i na izbegavanje potencijalno opasnih ili neprijatnih stvari, uz ignorisanje svega ostalog. Dugo ću gledati lepu devojku, izbegavati beskućnika i ignorisati osobu koja stoji kraj mene u redu pred blagajnom.
Kada sedimo u meditaciji ili se posvetimo kontemplativnoj molitvi, napuštamo šablone uma koje koristimo pri traganju i izbegavanju. Otkrivamo koliko smo toga ignorisali tokom tog dana, kada smo bili vrlo zauzeti. Namerno otvaramo svest što je više moguće, obuhvatajući sve što jeste, onako kako jeste, kretanje grudnog koša dok dišemo, zujanje sistema za ventilaciju, miris parfema zaostao za nekim ko je upravo napustio prostoriju i sliku čokolade u fijoci radnog stola, koja izranja iz dubine uma. Sve to uočavamo, bez ikakvog unutrašnjeg komentara, kritikovanja i pohvale. Primećujemo takođe da kada krene unutrašnji dijalog, polje svesnost čulnih podražaja istog trenutka se zatvara. Oda umirimo te unutrašnje glasove i još jednom otvorimo svest.
U zenu se to naziva „ne-znanje“. To je posebna vrsta neznanja, vrlo mudra vrsta neznanja. Kada boravimo u ne-znanju, mnoge se mogućnosti otvaraju. Možemo čuti stvari za koje nismo ni znali da su tu – glas cvrčka ili šum lagane kiše koja tek počinje. Možemo čak čuti taj tanani unutrašnji glas koji nam govori neke važne stvari.
Zaključak: Radi pauze koja oporavlja I osvežava, barem jednom na dan zaustavi se u svojim nastojanjima da znaš i činiš. Proširi polje svesnosti i jednostavno sedi i boravi u „ne-znanju“.