Neočekivana sloboda
Ađan Munindo
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Uvod
Tako često okrećemo se Budinom učenju sa idejom da ćemo se na taj način osloboditi nečega – svojih želja, svojih mana, besa, patnje. U takvoj situaciji može biti zaista veliko iznenađenje kada iznenada, u sred napora do dostignemo ili se otarasimo nečega, ugledamo kako se naše srce otvara poput prozora, otkrivajući nam nepregledno polje jedne sasvim neočekivane slobode da se do kraja susretnemo sa samim sobom, takvi kakvi jesmo u ovom trenutku. Slobode da do kraja doživimo sve one situacije i emocije koje se inače čine preprekom našoj sreći. No, ovoga puta ne moramo da verujemo u ili sledimo njihove prividne poruke. Ono što nam omogućuje da boravimo u toj neočekivanoj slobodi, da pronađemo mir i jasnoću u sred oluje, jeste prostrana, sveobuhvatajuća svesnost sadašnjeg trenutka, čija moć oslobađanja izviru iz središta Budinog učenja. Ova zbirka govora okupljena je oko teme jedne takve potencijalno neograničene svesnosti.
Inspiracija za njen nastanak potekla je iz serije govora koje je ađan Munindo pre nekoliko godina održao na Novom Zelandu. U njima je opisao praksu utemeljenu na poverenju u svesnost sadašnjeg trenutka, lišenu svakog komentarisanja istog tog trenutka, i on ju je nazvao praksom “usmerenom ka izvoru”, nasuprot težnji “usmerenih ka cilju”. Živeo sam u manastiru u Velingtonu, gde su održani ovi govori, i predstavljalo mi je veliko olakšanje da saslušam ova elokventna izlaganja o temama sa kojima sam se i sam borio, intuitivno privučen ka izvoru okrenutom pristupu, ali u isto vreme nevoljan da se potpuno odreknem i svih onih ideja o cilju. Ovako neugodna situacija vodila me je ka dugogodišnjoj konfuziji, uzalud pokušavajući da u sopstvenoj praksi sintetizujem i izmirim ova dva pristupa. Podsticaj jednog od naših starijih monaha da sledim sopstvenu intuiciju doneo je pravo olakšanje, oslobodivši tako u meni mnogo energije. Deo tog iznova razbuktalog entuzijazma bio je usmeren upravo u trud da se ti govori prirede za štampu. Uz pomoć nekolicine dobrih prijatelja, spojili smo ih u tekst naslovljen “Svi smo mi prevodioci”, kao drugi u ovoj zbirci. Imao sam naročito jak motiv da tako učinim, videvši koliko mnogo ljudi, naročito Zapadnjaka, slično reaguju na govore ili teme u njima razvijene. Prijem na koji je taj tekst naišao kasnije se pokazao kao dobar indikator, jer je do sada preveden na nekoliko jezika.
Uskoro pošto sam prešao u Aruna Ratanagiri, manastir u Harnamu, na severu Engleske, čiji je ađan Munindo starešina, pažnju mi je privukao niz drugih njegovih govora koji su se činili podjednako važnim, jer su dodavali nove perspektive i teme osnovnom načinu na koji ađan Munindo živi i predstavlja Dhammu: “Kada se zaljubimo” uočava način kako da sav entuzijazam za život uključimo u svoju praksu; “Šta je samoobuzdavanje?” objašnjava potrebu odgovarajućeg okvira u kojem naše strasti mogu biti transformisane; i “Molitva i predanost” analizira žudnje i aspiracije našeg srca iz ugla koji u uobičajenim predstavljanjima theravada učenja na Zapadu dobija premalo prostora. Onda sam, tokom nekoliko meseci, čuo čitavu seriju govora ađan Muninda koji su bili ilustracija kako svesnost sadašnjeg trenutka može biti primenjena u različitim teškim situacijama i emocionalnim stanjima, koja je kulminirala sa “Moći paradoksa”. U tom govoru on jezgrovito formuliše suštinu ka izvoru usmerenog pristupa vežbanju: “Strpljivo i potpuno dopuštanje frustrijajućim dilemama da budu prisutne ovde-i-sada, svesnost oslobođena osuđivanja – to je put pročišćenja.” Sa tim govorima koji su zapravo osvetlili temu otvorenu govorom “Svi smo mi prevodioci”, ideja o nastanku ove knjige počela je da se uobličava i, posle početne nedoumice (“Da li stvarno smatraš da su te stvari vredne štampanja?”) ađan Munindo se zagrejao za celu ideju. Konačno, zahvaljujući zaveštanju njegove dobre prijateljice SjuVoren, koja je preminula 2003, pojavila se prilika za štampanje knjige i ona je njoj i posvećena.
U prvom govoru ove zbirke ađan Munindo iznosi iskustva življenja kao mlad monah u Tajlandu i svoj odnos i poduke koje je dobio od prvog učitelja, ađan Teta. Knjiga se nastavlja temom o odgovornom prevođenju učenja i forme nasleđene tradicije u nešto što ima smisla i funkcioniše za nas. To je zadatak sa kojim se, kao što je objašnjeno u “Svi smo mi prevodioci”, svako od suočava individualno, ukoliko želimo da zaista imamo koristi od prakse. U naporu da odgovori ovom izazovu, ađan Munindo ostaje veran uputstvima o svesnosti koja je dobio od svog prvog učitelja: da uvidi razliku između srca i njegovog sadržaja.
Glavni deo knjige vezan je za temu ovakve svesnosti, samog srca, njemu svojstvene mudrosti i njegovog značaja u primanju i transformisanju različitih strasti i problema koji iskrsavaju u životu. Cilj je da se pokaže kako je u tom kotlu svesnosti, ukoliko je veza sa njom dovoljno jaka, stabilna i jasna, sve prepreke moguće pretopiti u njihove sirove energije, koje nam onda opet stoje na raspolaganju da se manifestuju na načine koje odlikuju korisnost i lepota. Kao što to ađan ukazuje u “Upoznavanju sa svojim emocionalnim inventarom”, to je izuzetno važno, jer “da bismo se pročistili potrebna nam je sva energija koju imamo” i koji god deo nje pokušavali da suviše dugo poričemo ili potiskujemo, on će otići u dublje slojeve i na kraju se okrenuti protiv nas.
Govori pri kraju knjige nude refleksije i prakse koje pokušavaju da nam obezbede povoljni okvir da svesnost zadržimo na jednom mestu, da ga je investiramo snagom dovoljnom za njezin rad na transformaciji. Otuda i sled govora prati određenu logiku; međutim, moguće je isto tako otvoriti knjigu na bilo kojoj strani i naići na neki relevantan detalj ili nov uvid u izazove sa kojima se susrećemo tokom vežbanja.
Ovi govori su održani na različitim mestima – u Aruna Ratanagiri manastiru, tokom redovnih nedeljnih susreta ili tokom kursa za nezaređene meditante, na putovanjima do grupa za meditaciju širom Britanije, kao i u drugim zemljama – i bili su namenjeni kako nezaređenim sledbenicima, tako i monaškoj zajednici. Tako oni obrađuju specifična pitanja i, generalno, pokušavaju da pokriju teme važne za obe grupe. Neki od govora su prerađeni kako bi bili prilagođeni štampanom obliku, uz izbegavanje ponavljanja ili razjašnjavanje pozicije tamo gde se to činilo korisnim.
Citati navedeni na početku svakog poglavlja preuzeti su iz klasičnog budističkog dela Dhammapada (Put mudrosti). Oni najavljuju temu govora i ujedno odaju poštovanje Budi, time što ukazuju na referencu u pali kanonu, najstarijem zapisu njegovog učenja. Tajlandske i pali reči su date italikom i njihovo značenje je moguće naći u Rečniku na kraju knjige.
Bilo je veliko zadovoljstvo raditi na ovoj knjizi, uz požrtvovanu pomoć mnogih prijatelja. U nekim trenucima imali smo utisak da će naš entuzijazam da obuhvatimo što je moguće više materijala i pokrijemo sve relevantne teme rezultirati knjigom dužom nego što smo to prvobitno planirali. To mi u sećanje priziva priču o Pablu Pikasu. Jednom je Pikaso sa jednim prijateljem likovnim kritičarem posetio Luvr. I dok su tako stajali ispred jednog Rafaelovog remek-dela i divili se, kritičar pokaza na jednu od Rafaelovih eteričnih antičkih boginja rečima: “Ali, Pablo, ne misliš li da je tu ruku naslikao malo suviše dugu?”, što je tehnički gledajući bilo tačno. Međutim, Pikaso smesta uzvrati iz srca: “Ah ne – tako divna ruka nikad ne može biti dovoljno duga!”
Nadam se da ćete čitajući ovu knjigu uživati isto onoliko koliko smo uživali mi pripremajući je.
monah Abinando
februar 2004.