Uvod u meditaciju

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Deo 2: Čemu služi svesnost

Dobar dan, još jednom, i dobrodošli. [1 ] Nastavaljamo naše govore o meditaciji i setićete se da sam vas prošloga puta zamolio da razmislite o mestu na kojem meditirate i o položaju tela. Govorili smo zatim o tome kako vežbate, šta i kako da radite, i o nekim manjim problemima na koje možete da naiđete. Takođe sam vam savetovao da usvojite sledeću strategiju: prve nedelje meditirajte svega 15 minuta i potrudite se da to bude barem jednom na dan.

Dakle, protekle nedelje, nadam se, sedeli ste u udobnom položaju, sa šakama opuštenim u krilu ili na kolenima, zatvorenih očiju i 15 minuta ste bili svesni, posmatrali ste kako udišete i izdišete. Ako ste to radili, time ste već položili temelje za dobru, solidnu praksu meditacije, a ona će vremenom sazreti u
vežbanje koje će ubrzo imati na vas takve efekte koje ćete lako moći da uočite.

Danas bih želeo da govorim o samoj suštini meditacije, a to je svesnost ili pažljivost. Prošli put smo govorili o fokusiranju vaše pažnje na dah. I neizbežno se javlja pitanje: Zašto? Zašto baš na dah? I koji je smisao svega toga?

Da bismo odgovorili na to pitanje, moraćemo se vratiti na ono o čemu smo govorili prošle nedelje, a to je: Zašto uopšte meditiramo? Šta se nadamo da ćemo postići zahvaljujući meditaciji? Kao što smo rekli, najbolji cilj, najrealističniji cilj meditacije jeste koristiti je da postanemo smireniji, opušteniji, sposobniji da se nosimo sa uobičajenim usponima i padovima koje nosi sam život. Tako, za sada, to je cilj meditacije. Naučiti da budemo opušteni, mirni, unutar našeg svakodnevnog života.

Pa kakve veze onda sa svim tim ima fiksiranje pažnje na dah?

Odlično pitanje! I nastojaću da na njega odgovorim najbolje što mogu.

Naše razumevanje je sledeće: jedan od glavnih uzroka uznemirenosti, problema, konfuzije i na osnovu svega toga nastalih problema u svakodnevnom životu je da mi nismo svesni mnogih svojih reakcija. Često mislimo da nešto radimo zbog jednog razloga, a zapravo je u pitanju neki sasvim drugi razlog. Ukratko, prosečna osoba je, da tako kažem, tek periferno svesna sebe i svog okruženja. I meditacija bi trebalo da poveća količinu svesnosti koju posedujemo, da poveća količinu pažnje koju imamo iz trenutka u trenutak, tako da JESMO svesni onoga što radimo, JESMO svesni kako se osećamo, JESMO svesni onoga što govorimo i to u trenutku dok govorimo, a ne tek kasnije, kada je već gotovo. Recimo, uvredili smo nekoga, shvatimo da smo sami sebi stvorili problem, i sad nam je žao. Dakle, ne kasnije, već dok nešto radimo.

Da se sada možda vratimo malo i objasnimo šta je to „svesnost“. Radi se o jasnom opažanju svojih doživljaja i iskustava. Kineski znak za „svesnost“ može se prevesti kao „srce-sada“. Kakvo je naše srce/um u ovom trenutku? U klasičnom budizmu se na jeziku pali koristi reč „sati“ ili na sanskritu „smrti“, što zapravo znači „sećanje (samoga sebe)“. Zanimljivo je primetiti ovde da veliki ruski mistik Gurđajev koristi isti princip u svom učenju, on ga tako i naziva, „sećanje samoga sebe“. Znati, biti svestan sebe, iz trenutka u trenutak, biti u sadašnjem trenutku.

Mi imamo periode dana kada jesmo svesni. Na primer kad neko želi da nas slika i kaže: „Ponašaj se prirodno“. Odjednom postajemo vrlo svesni sami sebe, i to je obično malo zbunjujuće, ali jeste jedna vrsta samosvesnosti.

Ali u normalnim okolnostima, informacije koje nam stižu preko čula, slike, zvuci, mirisi i tako dalje, kao i naše mentalne reakcije na njih, sviđanje i nesviđanje, sanjarenje i fantaziranje, toliko nas sve to obuzima, toliko je to veliki deo našeg uobičajenog polja svesti, da su mogućnosti za svesnost ograničene.

A kada nam manjka svesnosti, kada nam manjka pažljivosti. Kao što smo rekli, obično tada stvaramo sami sebi probleme, jer u izvesnom smislu mi tada na situacije u kojima se nađemo reagujemo automatski, polusvesno, gotovo mehanički, mogli bismo reći.

I kako to promeniti? Šta možemo uraditi da postanemo svesniji, da uvećamo kvalitet i dužinu trajanja svesnosti u našem svakodnevnom životu? Tako se ponovo vraćamo na meditaciju.

Zato, sedamo na mirno mesto, na kojem postoji ograničen broj stvari koje će nam odvlačiti pažnju, sednemo u udoban položaj i uzimamo vrlo obično iskustvo — udah i izdah i odlučujemo da budemo svesni, ako ničeg drugog, barem da budemo svesni činjenice da dišemo.

Svako od nas diše od trenutka kada smo se rodili. Ali skoro da nikada nismo toga svesni. I tako uzimamo upravo to iskustvo, zanemarujući za to vreme bilo koje drugo, i donosimo odluku: „Od trenutka kad sednem i zatvorim oči, do trenutka kad se uključi alarm, za 15 ili 20 minuta, biću svestan, koliko god mi je to moguće, sopstvenog daha.“

Ono što će se neizbežno dogoditi, jednostavno usled sile navike, jeste da će našem umu objekat pažnje postati dosadan, taj ritam udaha i izdaha, postaće mu dosadan taj osećaj hladnog vazduha koji ulazi u nozdrve i toplog vazduha koji iz njih izlazi, više neće biti zainteresovan za osećaj na stomaku, osećaj kaiša koji pritiska stomak kako udišemo i popušta kako izdišemo, neće više biti zainteresovan ni za zvuk pri disanju, šum pri udisanju i izdisanju, i pažnja će krenuti negde drugde.

Počinjete da razmišljate o onome što ste radili ranije, počinjete da maštate šta ćete raditi kasnije, namerno ćete stvoriti neku vrstu fantazije kako biste pobegli od dosade. Zapravo, običan um će pokušati da uradi sve drugo samo da ne bude jednostavno svestan sada. Ako ste protekle nedelje vežbali tokom 15 minuta, uverili ste se da je to lutanje već jedna vrlo ukorenjena navika u vašem umu.

Ali tu je i dobra vest. Jedini razlog zašto vaš um luta, jedini razlog zašto se javljaju sve te misli, jeste isključivo navika. I jeidni problem je to što ovako nešto nikada niste vežbali ranije. Navika koju smo u sebi izgradili jeste da dopuštamo svojoj svesti, našoj pažnji da luta kuda god joj se prohte. Ako imamo 20, 30 ili 40 godina, tada je to naša svest radila tokom svih tih 20, 30 ili 40 godina.

Naravno, potrebno je izvesno vreme za promenu. Ali promena jeste moguća. Baš kao što se nezdrava ili negativna navika razvija već time što je često ponavljamo, time što njome gonjeni činimo uvek istu stvar, isto tako se i one povoljnije, zdravije, korisnije navike mogu razvijati njihovim češćim ponavljanjem. I to je razlog zašto se savetuje da meditiramo barem jednom dnevno.

Dakle, razlog zašto fokusiramo pažnju na dah jeste u tome što je to prvi korak ka povećanju stepena naše svesnosti. I dok sedite i meditirate uočićete da ne samo da nam pažnja skreće na misli i slike ideje o prošlosti i budućnosti, sanjarenje i fantazije, već da se u svemu tome i sami angažujemo, skoro kao da sebe potpuno izgubimo u svemu tome.

Zapravo, dok meditiramo, nekada se dogodi da sednemo odlučni da pažnju vežemo za dah, nekoliko minuta kasnije pažnja odluta, neko zanimljivo sećanje i maštanje naiđe, osetimo zadovoljstvo i nekoliko sekundi zatim začujemo alarm. Iako to nismo znali, bili smo zavedeni, da tako kažem, odsutni čitavih petnaest minuta.

Svesnost nam pomaže da postepeno prekinemo tu negativnu naviku i uspostavimo pozitivnu. A kako se nosimo sa tim, vrlo upornim, sanjarenjima, fantazijama i mislima? Zamislite da radite u kancelariji, na trećem spratu zgrade koja je u sred grada i da je vaš sto odmah do prozora. Radite tako za kompjuterom i onda čujete tresak tamo dole na ulici. Pogledate dole i vidite da su se dvoje kola sudarila. Jedna kola su odnazad naletela na druga. Posmatrate dalje i vidite ta kola, vidite kako vozač prvih kola izlazi, za njim i vozač drugih kola, ne možete da ih čujete, ali ih vidite. Prvi vozač je izgleda vrlo ljut, obojica nešto gestikuliraju, raspravljaju se međusobno. Prvi vozač udara drugog i vidite gomilu ljudi oko njih. Sve to posmatrate, ali ste potpuno odvojeni od toga. Niste deo toga. To je zanimljiv događaj za vas, ali ništa više od toga.

Ali oni ljudi dole, oni su vrlo uzbuđeni. Ljuti su. Posmatrači staju na stranu jednog ili drugog vozača. Svi su oni vrlo uključeni u to što se događa, ali vi sve to posmatrate izdaleka. To se vas ne tiče. Samo jedan zanimljiv prizor, koji posmatrate neko vreme, možda se čak i smeškate, i onda se vraćate svom kompjuteru.

To je upravo stav nepristasnog posmatrača, „ađđhupekkhati“ (posmatrati nepristrasno). Ako ste u stanju da u sebi razvijete taj stav nepristasnog posmatrača, tada će vaša meditacija biti uspešna. Sednete, usmerite pažnju na dah i postajete nepristrasni posmatrač tog iskustva.

A onda prestanete da budete nepristrasni posmatrač, već postajete uključeni, zavedeni nekom zalutalom mišlju, osećanjem, fantazijom i sećanjem. I čim uočite da se to događa, uočite da ste time obuzeti, iskoračite iz svega toga i posmatrajte ga kao sa odstojanja, postanite ponovo nepristrasni posmatrač tog doživljaja. Zatim se vratite svom dahu.

Kada primetite da vas je odvukla misao, neko maštanje ili šta god da je, upravo zato što nastojite da budete nepristrasni posmatrač i zato što nemate bilo kakav drugi cilj sem tog jednostavnog cilja da budete svesni, nema razloga da se ljutite, da budete frustrirani, ne morate da se zbog toga nervirate, ne morate da mislite kako vas je vaš um pobedio. Sve što treba da radite jeste da i dalje razvijate u sebi taj stav nepristrasnog posmatrača. Vidite to iskustvo kao da ga posmatrate iz daljine, nema potrebe da ga na bilo koji način komentarišete, nema potrebe da se emocionalno angažujete oko njega, jednostavno se vratite svom dahu.

E sad, ovo je vrlo važno zapamtiti. Cilj našeg vežbanja za sada jeste da razvijemo svesnost, pažljivost, ostajanje u sadašnjem trenutku. Ono što se često događa je da ljudi smatraju kako svrha ovog vežbanja nije da budu svesni, već da se skoncentrišu. Ono što se na jeziku pali zove „samadhi“. Ali ja bih vas zamolio da za sada tu ideju ostavite po strani. Jer kada pokušavate da se skoncentrišete, svaki trenutak kada niste skoncentrisani obično smatrate neuspehom. I da biste uspostavili koncentraciju, morate da vrlo odlučno odgurnete u stranu ono što vas sprečava u toj koncentraciji. Time ste zapravo svoja iskustva podelili na dva dela: dobra iskustva, onda kada ste u stanju da se skoncentrišete, i negativna iskustva, kada niste skoncentrisani. Obično je posledica ovoga velika napetost i frustracija. Sve drugo, samo ne spokojstvo i mir.

Naravno, koncentracija ima svoje mesto u okviru meditacije, o tome možemo razgovarati kasnije, ali za sada mi govorimo o „anapanasati“, „sati“ – svesnost udaha i izdaha (anapana). Otuda, u ovoj vrsti vežbanja, svesni sve svega što se dogodi, kakvo god da je to iskustvo. Ali dajete pri tome prednost iskustvu disanja. Usmeravate više pažnje ka iskustvu disanja.

Dakle, ako vašu pažnju odvuče neka misao ili fantazija i vi postanete toga svesni, ako ste u stanju da to što vas je omelo posmatrate sa stavom nepristrasnog posmatrača, tada nema nikakvog problema. To je samo još jedno iskustvo kojeg ste u stanju da budete svesni. Registrujte to u sebi: „Svestan sam tog iskustva“, i vratite se na dah. Ako tako vežbate, uspećete. Vaša meditacija doneće plod. I to u relativno kratkom roku.

To je razlog zašto se ova praksa sastoji od toga da sedimo, svesni smo udaha i izdaha. A u narednim izlaganjima objasnićemo kako ta svesnost može postepeno da se proširuje, postaje obuhvatnija, tako da postajemo svesni i drugih aspekata našeg iskustva. Ali za sada, budite pažljivi, svesni svog daha.

Sada bih voleo da nešto kažem o jednoj drugoj stvari. Mnogi počnu da meditiraju. Ali mnogi vrlo brzo i odustanu. To nije slučaj samo sa meditacijom. Kažu da mnogi krenu sa kurom za mršavljenje, ali broj onih koji je i završe je vrlo mali. Mnogi se pretplate na teretanu, ali broj onih koji je redovno i koriste je vrlo, vrlo mali. Danas, kada nam toliko stvari odvlači pažnju, kada nam je toliko stvari nadohvat ruke, tendencija je da osetimo želju, reagujemo na nju, ali ubrzo zatim nas odvuče neka druga želja. Kao i sa programima za mršavljenje, sa sistemima telesnog vežbanja, isto je tako i sa meditacijom.

Zato je važno znati šta treba da radimo kako bismo izbegli da brzo dignemo ruke od svega, da odustanemo ili tek izgubimo interesovanje. A to se događa zato što ljudi smatraju da je to što rade vrlo teško, kažu vam da je oko njih suviše bučno, ili da nemaju vremena. Ali pravi razlog u najvećem broju slučajeva jeste to što ih frustriraju misli koje ima stalno odvlače pažnju.

Ali ja bih voleo da vam saopštim i jednu dobru vest. Ta dobra vest je sledeća: buka zaista nije problem, ako ste zainteresovani, pronaći ćete vreme, a ni ometajuće misli ne bi trebalo da budu problem. Potrebna vam je jedna jedina stvar. I ako imate tu jednu, običnu stvar, uveravam vas da će vaša meditacija biti uspešna, sazrevaće i požnjećete sve njene plodove. A šta je ta jedna stvar?
Samo to da u sebi razvijete naviku da sednete i vežbate svakoga dana. To je sve što treba da uradite. Jer ako vežbate svaki dan, tada ćete uspeti.

I tako, možda razmišljate: „Uh, sedeo sam danas, ali je bilo tako teško, um mi je stalno nekuda lutao“. Sve to nije bitno. Sve je to od drugorazrednog značaja. Ukoliko ste istrajno sedeli po 15 minuta, ili, za sledeću nedelju, ukoliko budete sedeli po dvadeset minuta, i to svaki dan, nema apsolutno bilo kakve sumnje da će se vaša praksa razvijati, sazrevati, i njen rezultat će doći.

Zato bih voleo da vas ohrabrim da vrlo brzo razvijete u sebi naviku vežbanja, možda tako što ćete vežbati uvek u isto vreme. Promenite, prilagodite svoj dnevni raspored kako biste obezbedili vreme, baš kao što nađete vremena da se svaki dan istuširate ili da jedete, baš kao što uvek nađete vremena da spavate, zato što je to postalo deo vašeg dnevnog rasporeda, isto tako ako vežbate svakoga dana, vrlo brzo to će postati redovan deo vašeg dana, i biće zaista lako da to radite.

Za uspeh u meditaciji ne trebaju vam idealni uslovi, niti da uklonite svaku misao. Ne, to vam neće pomoći u meditaciji. Jedino odluka da sedite, čitavo planirano vreme, nedelju za nedeljom, i uveravam vas da ćete uspeti.

Napomena

[1] Ovo je transkript video snimka drugog od šest predavanja o meditaciji, koje je moguće ovde naći [Natrag]