Theravāda budističko društvo

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Kada se zaljubimo

Koga ne razdiru želje,
koga ne muči zbunjenost,
ko se izdigao iznad dobra i zla,
u tome straha više nema.

Dhammapada, stih 39

Zamoljen sam da kažem nešto o zaljubljivanju. Toj temi bih želeo da priđem kroz shvatanje ljubavi kao nečega što se događa u našim srcima onda kad nas napusti svaki strah. Savršena ljubav jeste odsustvo one zgrčenosti srca koju doživljavamo kao strah. Dakle, možemo li takvo jedno odsustvo da kontempliramo kao prisustvo?

Ljubav kao nepodeljena pažnja kako to izgleda biti voljen? Kako to izgleda voleti – dok se to događa? Primati ljubav od nekoga znači primati nečiju nepodeljenu pažnju. Ta osoba nije zaokupljena bilo čime ili kime drugim; zaboravila je na sebe i svim srcem je okrenuta nama. Zaista ima nemerljivo mnogo lepote, bogatstva i punine u takvom primanju nečijeg srca.
Ako bismo razmotrili doživljaj sopstvene nepodeljene pažnje okrenute ka unutra, stigli bismo do “fokusiranosti”, suštine formalne meditacije. Negovanje te fokusiranosti je naša praksa samadhija. U samadhiju doživljavamo osećaj istinske lepote i punoće, jednu neverovatnu živost koja je u direktnoj vezi sa u sve to uključenom pažnjom. Međutim, koliko god ovakvo negovanje jednog takvog ujedinjenog unutrašnjeg stanja moglo biti važno, pitanje za večeras tiče se istog jedinstvenog kvaliteta srca, ali usmerenog ka spolja, ka nekoj drugoj osobi.

Prirodno je da poželimo da znamo istinu o ljubavi. To je jedno tako tajanstveno i nedokučivo iskustvo, pa ipak naša srca čeznu da u njega proniknu. Različiti objekti i situacije mogu nas uvesti u jedno takvo stanje nepodeljenosti. Ako smo svesno iskusili svoju sposobnost da nudimo takvu pažnju, onda znamo kakav je to osećaj kada smo u društvu neke druge osobe, ali možemo to isto osetiti sasvim neočekivano i na vrhu neke planine ili kada smo sami na sred pučine. Možda je bilo takođe prilika kada smo se osećali uzdignutim u jednu sasvim drugu stvarnost u društvu sa određenom osobom koja je do kraja ostvarila sposobnost srca da voli. Već samo to da smo u društvu sa njom može nas dovesti u stanje ljubavi za koje do tada nismo ni znali. Na sve te raznovrsne načine događa se da se okolnosti postaraju da nas oslobode straha; a kada strah nestane, kada zbog nekog magičnog razloga straha nema, tada postoji ljubav.

Postavši na osnovu ličnog iskustva svesni ove ogromne vrednosti nepodeljene pažnje, postaje nam moguće da istražujemo kako, gde i kada ista ta pažnja postaje podeljena. Naša pažnja obično jeste podeljena i uskoro uviđamo kako je teško da ona to ne bude – da ne zauzimamo stav ni za ni protiv svojih iskustava. Nije lako sebe navesti da volimo. U stvari, mi to ni ne možemo da uradimo; “ja” ne može sebe da natera da voli. Zaljubljenost se događa. Međutim, ono što možemo jeste da, kroz razvijanje interesa, usmerimo sebe ka svesnosti tog podeljenog stanja; možemo da ga istražujemo i upoznamo njegovu dinamiku. Dok sprovodimo ovakvo istraživanje, počinjemo da otkrivamo da smo u stanju da zaustavimo taj nagon za deljenjem. U skladu sa tim, kako zaustavljamo taj nagon za podeljenošću u svom životu, počinjemo i da shvatamo sposobnost srca da živi oslobođeno straha. Lagano ali sigurno još jednom otkrivamo prirodnu sposobnost da volimo, a time iz slepe reaktivnosti prelazimo u jedno odgovorno življenje.

Rana razdvojenosti

Reći da otkrivamo jednu prirodnu sposobnost može zvučati kao da je biti podeljen pogrešno. Ne mora biti pogrešno. U detinjstvu smo lagano rasli od stanja opšteg identifikovanja sa svojim roditeljima i čulnim svetom u stanje opažanja razdvojenosti ili relativnog sopstva. Teoretičari dečijeg razvoja opisuju kako se negde u dobi oko sedme godine razvija individualni osećaj da smo sasvim posebna jedinka. Do tada se ustalila jedna vrsta ličnosti, ego, zajedno sa pojmom “ja”, “ti” i “spoljašnji svet”. Zajedno sa tim pojmovima dolaze i sve “moje” želje; od sedme godine nadalje mnogo je više konkretnih zahteva kod deteta. Zajedno sa tim egom koji se razvija, tu je i “moja” sposobnost da kažem ne “tebi” kada zatražiš nešto od “mene”; ima više čvrstoće i razvijaju se ideje “mojih prava” i “mojih granica”.

Ovakav razvoj “mog puta” jeste prirodan i neophodan za nas kao ljudska bića. Ali je isto tako vrlo korisno razumeti kako se, dok ova sila raste, u isto vreme smanjuje naša sposobnost da boravimo u sred neizdiferenciranog stanja – stanja u kojem smo jednostavno zajedno sa onim što se događa. Zadovoljstvo i sloboda “jednosti” kakvu smo znali u detinjstvu postaju nam sve teže dostupni kako rastemo.

Zatim, kako se približavamo ranoj adolescenciji pokušavamo da pronađemo puteve bekstva iz neugodnosti te odvojenosti koju opažamo, sa njenim agonijama samoće i podeljenosti. I ne iznenađuje da otprilike u to vreme doživljavamo svoje prvo iskustvo zaljubljivanja. Nešto se dogodi, ni ne znamo baš tačno šta je to, ali postajemo neverovatno zainteresovani za nekog drugog – a da to nisu ni mama ni tata! To je čarobno, to je zastrašujuće, ispunjavaju nas uzbuđenje i entuzijazam koji nam obećavaju slobodu od svake naše nesreće.

Dakle, zaljubili smo se, ali još uvek nosimo ranu odvojenosti nastalu još u detinjstvu. Ta rana znači da više nema šanse da samo budemo jedno sa životom. Otkrivamo da su tu “ja” i “ti”, kao i “svet”. Kada se zaljubimo, to je prvi veliki poremećaj našeg odvojenog identiteta, kao i prvi nagoveštaj zadatka koji je pred nama: kao da, instinktivno, zaista strasno želimo da se vratimo onoj “jednosti”. “Kako se vraćam u ono divno stanje u kojem sam nekad bio, gde nije bilo nikakve brige? Osećam se osujećenim, osećam se odsečenim, osećam se tek poluživim…”

Govoreći o zaljubljivanju iz ove perspektive, ja ne želim da kažem da je to cela priča. To je samo jedan od puteva kontempliranja jednog važnog i kompleksnog područja u našem životu. Zaljubljivanje se može učiniti krajnje primamljivim u jednom trenutku, a zastrašujućim u drugom. Ono što jeste bitno je na koji način smo u stanju da sopstvenom srcu postavljamo najizazovnija pitanja, a da u isto vreme ostanemo slobodni i prijemčivi za njegove odgovore.

U početku se može činiti da idući za svojim strastima dobijamo ono što želimo; i na kraju krajeva to što želimo jeste da budemo srećni. Smatramo da ćemo prateći želju da budemo srećni zaista i postati srećni. Verujemo da postoji takva stvar kao što je istinska sreća i da je zaljubljivanje način da je zadobijemo. Većina ovakvih verovanja i misli jeste nesvesna u tom trenutku.

Poteškoća sa kojom se srećemo tokom ovih početnih napora jeste da, dok sledimo impuls da zadovoljimo svoji želju, raste i snaga inercije “mog puta”. “Ja” sve više oseća da mora imati to za čime “ja” žudi. Sa time dolazi i snaženje straha da neću dobiti objekat svoje želje. Povećanje snage nagona za “mojim putem” podstiče i apsolutno jednako povećanje straha da neću moći ići svojim putem. I sa tim povećanjem sile straha da neću moći ići “mojim putem” apsolutno se smanjuje sposobnost da jednostavno volim.

Tragično po nas, mi ni ne primećujemo šta se događa. Sve što znamo jeste da se žudnja strasti uvećava i da se osećamo kao u klopci. Retko smo u kontaktu sa nekim ko bi nas kroz poteškoće adolescencije poveo ka mudrosti. Nada u istinsku ljubav i trajni smisao se povećava, pa ipak oblaci samoće se navlače i naše srce je sve hladnije.

Život počinje da nam se odvija na hiljade načina. Ali sada posedujemo tu podeljenu svest – snažno verujemo u ispravno i pogrešno, u dobro i loše. Sposobni smo da presuđujemo kako stvari treba i kako ne treba da budu, o tome kakav ja treba i kakav ne treba da budem. I ta priča ne prestaje. Godine prolaze; snaga svega toga kao da se stalno uvećava, pa ipak tu je i to naslućivanje da je nekako čitava ta stvar sa ljubavlju užasno važna. Pišemo pesme o njoj i s vremena na vreme i doživimo nešto što nazivamo “zaljubljivanjem”. Pa ipak, nikako da se oslobodimo svoje podeljenosti, koja kao da je sve haotičnija.

U stvari, sve u vezi sa nama postaje podeljeno, čak i naš poslovni život. Govorimo o tome da smo “na poslu”; jedno smo kod kuće i jedno smo na poslu. Čak i ako ste profesionalni meditant, monah ili monahinja, može postojati podeljenost. Čujem ljude kako govore o “stvarnom vežbanju”, što znači da mora postojati nekakvo nestvarno vežbanje. Stvarno vežbanje, kažu, jeste kad meditiramo. Kažu da kada “stvarno vežbamo” – dakle kad smo na kursu meditacije – tada nema problema. Ali čim krenemo da pričamo i komuniciramo međusobno, počnemo nešto da radimo i tome slično, tada krenu i svi problemi. No, ako postoji naše stvarno vežbanje i naše nestvarno vežbanje, tada smo u stanju fragmentiranosti; odnosi sa drugim ljudima, razgovor i posao čine se kao prepreka našem blagostanju.

Ponekad sedimo i meditiramo, ali um nije onakav kakav bismo želeli da bude. Možda nas muči žudnja za intimnošću i izaziva unutrašnju borbu dok sedimo na svom jastučetu. Ako pažljivo razmotrimo, otkrićemo jedan glas koji kaže: “Ne bi trebalo da bude ovako, ne bi trebalo da sam ovakav”. Gde obitava ta podela na to šta bi trebalo i šta ne bi trebalo? Ona obitava u našim podeljenim umovima, upravo u našim podeljenim srcima. Mi smo ti koji upoređujemo različita stanja. Toga treba da budemo svesni.

Zaljubljivanje

Moguće je da, ukoliko u našem životu nema ljubavi, pokušamo da svojim podeljenim umovima sebe učinimo ispunjenijim ljubavlju. Razmišljamo o svojim neprijatnim karakteristikama kao o stvarima koje moramo da “sredimo”. Međutim, kada pogledamo ono što jeste – bez ikakve pomisli da bi trebalo da bude nekako drugačije – možemo osetiti upravo tu sklonost da odvojimo sebe od onoga što jeste. Ako svom životu priđemo na takav način, negujući nepodeljenu pažnju za sadašnji trenutak, u stanju smo da volimo u svakom trenutku.

Ako živimo na takav način, a jednoga dana se pojavi neka osoba i dogodi se ta naročita magija, strah nestane i manifestuje se lepota koju nazivamo ljubavlju, tada možda nećemo deliti svoje srce i um, već ćemo početi da se borimo da zadržimo to iskustvo. Možda ga nećemo pokvariti; volećemo, bićemo ushićeni i osnaženi, čak transformisani intenzitetom tog iskustva. Intenzitet te lepote i radosti ima moć da transformiše onu naviku sebičnosti. Sila “mog puta” se može raspršiti vrelinom ljubavi, sa svom njenom neodoljivom snagom, entuzijazmom i lepotom.

Međutim, za većinu nas, najčešće, ova spontana sposobnost voljenja nije realnost sa kojom živimo. Otkrivamo da nismo u stanju da se zadržimo u toj stvarnosti voljenja i zato se zaljubljujemo. I šta se dogodi kad se zaljubimo? Intenzitet i entuzijazam tog trenutka kada strah nestane i kada prirodno, nepodeljeno stanje postane deo svesti okreću naše živote naglavce. Sa stanovišta tog “ja”, iz perspektive neprobuđene osobe, taj entuzijazam je sasvim preteći; čini se kao da će me razneti. Postaje nepodnošljiv – ne možemo da spavamo, ne možemo da jedemo i čini nam se kao da ćemo da poludimo. Ako nismo na pravi način pripremljeni za takvu silinu, tada i samo to zadovoljstvo zaljubljenosti pokreće naviku vezivanja i grčenja. Zadovoljstvo je toliko divno da osećam kako ne mogu da odolim želji da traje večno. Sila “mog puta” se tako ispoljava kao uobičajeni mehanizam koji sužava polje pažnje. Umesto da se ono otvara pred čudom lepote iskustva i jednostavnog bivanja u njoj, priklanjamo se sili “mog puta”, pitanju “Kako bih to mogao da posedujem?”

Ukazivanje na ovo ne znači i da kritikujemo tu silu, već da sebi pomažemo da je razmotrimo i prepoznamo kao naviku. Nije neizbežno da iskusimo nešto prijatno i onda se za to vežemo, to je navika; to je naš izbor i otuda isto tako možemo odlučiti da iskoristimo sposobnost srca da spreči to grčenje.

Kada se zgrčimo oko želje, hvatajući se za njezin objekat, razmišljamo: “Hoću da ovo zadovoljstvo traje”. Ta dva iskustva, želeti da zadovoljstvo traje i strahovati da se to neće dogoditi, idu zajedno, kao dve strane istog novčića. Ne možemo imati jedno bez drugog. Tuga ovakve situacije je da vezujući se za želju da traje gubimo ljubav. Gubimo ljubav u njezinoj čistoj, prirodnoj formi; zgrčeno srce više ne poseduje sposobnost da sadrži naš entuzijazam i otuda skače i zaustavlja se na drugoj osobi.
To je jedno subjektivno iskustvo, u odsustvu onog divnog stanja otvorenosti srca. Zbog navike želje i njoj posledičnog straha, energija srca izbija napolje i zaustavlja se na drugom objektu – bilo da je to stvar u radnji za koju osećamo da je moramo imati ili neka druga osoba, ideal, stanje uma. Ako pretpostavimo da se radi o drugoj osobi, posledica ovog izbijanja jeste misao: “Ne mogu da živim bez tebe”. I to jeste istina; “ja” ne mogu da živim bez “tebe”, zato što više nemam svoje srce; kod tebe je barem polovina, zato ću učiniti sve da te imam – to je ono što srce oseća i u šta je um sklon da poveruje.

Neprobuđena osoba ne može da živi bez drugoga, jer to oseća kao smrt, dok iz perspektive probuđene osobe sve to izgleda kao staje smanjene uračunljivosti. Dakle, kada ovo govorim ja ne potcenjujem iskustvo; svi mi imamo iskustva i svi moramo da učimo od njih. Ali bi isto tako trebalo da uočimo da tim iskustvom izdajemo sami sebe, kao što strasti svoga srca i entuzijazam projektujemo na drugi objekat ili drugu osobu. Usled toga moramo da trpimo i posledice izdaje samih sebe. Verujući da “ja ne mogu jednostavno da verujem u sposobnost svog srca da voli, tako da ću ga projektovati na tebe i očekivati da mi ga ti podariš”, mi se zaljubljujemo. To je gubljenje sebe i postoji izvesna omamljenost tim iskustvom. Ako načinimo međusobno ugovor – dve neprobuđene osobe odlučuju da rade u dosluhu sa tom obmanom – tada, kad se udruži nas dvoje u podjednakom stanju obmanutosti, to nam se može učiniti kao celina.

Ljubav i transformacija

Često me pitaju da li je moguće produbljivati praksu u kontekstu trajne veze dve osobe. Moje oklevanje da mnogo o tome govorim nije izazvano uverenjem da je napredovanje stazom ka probuđenju moguće jedino u okviru monaškog života; zazirem od tako krutih stavova. Ali pošto ja nemam iskustva života u zajednici sa nekom drugom osobom i to na duge staze, ne mogu o tome govoriti sa pouzdanjem. Kao što ne bih voleo da me neko ko nema dugogodišnje iskustvo podučava kako da živim celibat, tako i ja ne želim da podučavam druge kako da žive svoj porodični život. Verujem da svako od nas, kakvim god da životom živimo, može koristiti svaku situaciju u kojoj se nađe za produbljivanje svoje prakse.

Jedna stvar koju sam čuo od osobe koja na svoju vezu gleda kao na praksu jeste da se podjednako, ako ne i više, može naučiti od završetka ljubavi koliko i od njezinog početka. Ono što je ključno jeste posvećenost i interes da idemo dalje od početnog ushićenja. Slušao sam od različitih nezaređenih učitelja meditacije, koji te stvari poznaju iz ličnog iskustva, da svaka veza neizbežno stiže do tačke kada barem jedan partner oseća: “Napravio sam pogrešan izbor”. Upravo na toj tački veza postaje zaista zanimljiva kao jedan od vidova duhovne prakse.

Postoje načini da se kontemplira dinamika ljubavi, tako da sebe pripremimo za to da imamo koristi od svoje spremnosti da se zaljubimo. Kako počinjemo da sagledavamo mogućnosti Puta, možemo početi da uviđamo i da je mudrost ta koja nas poziva da se pripremimo za takve divlje susrete sa životom. Iskustva kao što je zaljubljivanje se čine pretećim, barem na jednom nivou – ona ne samo da prete da unište naš ego, našu subjektivnu ličnost (ona to zasigurno čine), već takođe prete da unište naš život. Ako ste monah ili monahinja i zaljubite se, a niste za to pripremljeni, posledice mogu biti veoma teške. Slično tome, ako ste u braku i zaljubite se u nekog drugog, posledice mogu takođe biti vrlo teške. Ali mi smo u stanju da se pripremimo, tako da ne moramo da se plašimo hoće li se to dogoditi; ne moram da se plašimo tog intenziteta.

Ako kontempliramo na ovaj način, možemo sebe zapitati: Želim li da budem u stanju da podnesem tenziju koja nastaje kao posledica jednog još neprobuđenog odnosa sa sopstvenom sposobnošću srca? Kada se zaljubimo, mi smo zapravo pred izazovom da podnesemo posledice sopstvenog ograničenog bavljenja svojim iskustvima. Najradije bismo rekli: “Ne mogu sa tim da se nosim, ne mogu sa tim da se nosim”, ali uprkos tome možemo odlučiti da se nosimo sa tim, da kažemo: “Ja jesam zainteresovan da naučim da se sa tim nosim; zainteresovan sam da baratam celokupnim entuzijazmom svoga srca; zainteresovan sam da volim, potpuno, da pročistim sposobnost srca da voli”. Ako smo sve ovo istraživali i razmotrili, te se potom odlučili za ovakav izbor, tada već sebe pripremamo da kada strast dođe, u name automatski ne nastanu strah, grčenje i ograničenost, već umesto toga zanimanje za stvarnost koja se pred nama otvara. Zainterestovani smo i entuzijastični zato što vidimo potencijal koji takva energija ima u labavljenju rigidnosti naših zamrznutih srca. Iz jedne se perspektive ovo, zasigurno, čini nemogućim; ali iz perspektive Puta, to je jedna istinska sila transformacije i ona ne mora da postane prepreka. Ona može da produbi našu posvećenost dostizanju stanja u kojem smo slobodni da, bez straha, živimo čitav svoj život onako kako nam dolazi i kako od nas odlazi.