Neočekivana sloboda

Ađahn Munindo

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 

---

Moć paradoksa

Poput zemlje trpeljiv,
poput grada čvrst,
čist kao jezero bez mulja
– za takvog preporađanja nema.

Dhammapada, stih 95

Pitanje: Kako uspostavljate ravnotežu između društvene akcije i spokojstva i prihvatanja stvari kakve jesu? Osećaj nepravde je često pokretačka sila za delovanje i istrajavanje. S obzirom da je moj posao da proveravam ključne procedure u različitim kompanijama, kako da izbalansiram ove različite vidove moje prakse? Nedelovanje mi liči na namerno zabašurivanje, a verovatno bih i izgubio posao.

Ađan Munindo: Tačno da se možemo osetiti uhvaćenim unutar konflikta između toga da, sa jedne strane, zaista nešto učinimo u vezi sa problemima društva u kojem živimo i, sa druge, načina na koji razumemo Budino učenje o negovanju spokojstva. To dvoje se čini kao paradoks – bolan paradoks – i izgleda nam kao da se tu krije nekakva kontradikcija. Čujemo da nam učenje kaže: “Stvari su takve kakve jesu”. Možda vas to ljuti ili frustrira. Možda kažete: “Ne, to nije dovoljno dobro.”

Svet u kojem živimo pun je nepravdi i događaju se stvari koje su jednostavno pogrešne. Većina nas ima jasan osećaj da postoji ispravno ponašanje i pogrešno ponašanje. I borimo se oko toga kako da održimo vrednosti do kojih nam je stalo i u isto vreme produbimo svoju kontemplaciju. Ono što meni pomaže u tome jeste razumevanje da se deljenje na dobro i loše u ovom svetu – svetu oko nas – odigrava u jednoj specifičnoj dimenziji našeg uma. Međutim, postoje i druge dimenzije u kojim mi nužno ne mislimo na tako diskurzivan način. Možda ste osetili kako izgleda kada je um stišan, ali ipak funkcioniše jasno znanje. U toj dimenziji svog uma navedeni smo da razmatramo na drugačiji način. Tu možemo naučiti da, na primer, prepoznamo one skrivene stavove kojih se držimo – stavove koji u velikoj meri određuju i naše misli na površini. Moramo biti svesni tih dubljih dimenzija, tako da smo spremni da sa pouzdanjem reagujemo u svakoj situaciji u kojoj se nađemo. Dobar deo našeg formalnog vežbanja okrenut je stvaranju pogodnih uslova da se suočimo sa tim skrivenim stavovima i tendencijama u svom umu.

Um opsednut kritikovanjem

Danas sam sa jednom osobom razgovarao o prikrivenoj sklonosti koju skoro svako od nas poseduje – ja je zovem ‘um opsednut kritikovanjem’. Postoji tendencija u umu da uvek bira stranu ili se protivi činjenicama. Nalik je sportskom komentatoru koji stalno ponavlja: ‘Ovo je dobro, ovo je loše; ovo je ispravno, ovo je pogrešno; dobro ti ide; praviš budalu od sebe; trebalo bi ovakav da budeš; nije trebalo to da kažeš, on nije trebalo to da kaže, nego ovo; ona treba da je ovde…’ To je jedna beskrajna bujica raznih ‘treba’ i ‘ne treba’, a sklonost da razmišljamo na ovaj način je tako dugo u nama da verovatno i ne znamo koliko u stvari sve prožima.

Kada smo na kursu meditacije, imamo sreće da vežbamo u apsolutno uprošćenoj situaciji. Skoro i da nema stvari koje nam odvlače pažnju. To je korisno fokusiranje pažnje ka unutra, koja u tako tihoj sredini postaje sve suptilnija. Ukoliko razvijemo osećajnu pažnju na pravi način i ako je primenimo u pravo vreme, možemo prepoznati ovu tendenciju da donosimo sud o svemu, i možemo početi objektivno da je posmatramo.

Na primer, recimo da se u umu javila želja za pohvalom i potvrđivanjem. Čini vam se da je krajnje vreme za potvrdu vaših talenata i kvaliteta i hteli biste da čujete nekoga ko ih hvali. Onda pomislite: ‘Jednostavno ću otići i nekome pokazati moje kvalitete i onda će me on pohvaliti’. Iako možda suviše grubo predstavljam stvari, činjenica je da naš um često deluje na ovaj način. Znači javila se ova želja i kada je prepoznamo počinjemo da razmišljamo, ‘Oh kako je to grozno! Ovo ne bi trebalo da se događa; trebalo bi da sam iznad želje za uzbuđenjem i pohvalom. Vežbam svih ovih godina i još uvek posedujem ovakva stanja uma’.

Jednom sam se žalio ađan Čau koliko nemam sreće zbog svih zdravstvenih problema koje sam imao, nadajući se da će pokazati malo simpatije, a on mi je strogo odgovorio: ‘’Da ne treba da bude tako, ne bi ni bilo tako’’.
Sve što se događa u našim životima događa se kao rezultat nekog uzroka. Postoje uzroci za svaki fenomen koji se pojavljuje, kako spolja, tako i unutra, pa stoga bez sumnje ti fenomeni treba da su tu. Postoji uzrok zašto se javljaju takve misli. Postoji uzrok zbog čega osećamo to što osećamo. Zanimljiva stvar kod nerazumevanja ovog problema nije ta da se nama javljaju ovakve misli – njihovi uzroci leže u prošlosti i nad njima nemamo kontrolu – već ta da sebe osuđujemo zato što imamo takve misli. Na taj način što govorimo sebi “Ne bi trebalo da mislim ovo ili da osećam ono“, postavljamo prepreke na putu samospoznaje. U stvari, zagađujemo svoju svesnost.

Da bismo razumeli šta se događa u dubini uma možemo iskoristiti ovaj kurs meditacije da postanemo suptilniji i rafiniraniji u dovoljnoj meri da dopremo do te dimenzije i vidimo je na drugačiji način od onoga na koji smo navikli. Ako smo dovoljno pažljivi i spretni, možemo naučiti kako da zaustavimo sve one navike koje su uzroci naših nevolja.

Ovo je primer suočavanja sa osnovnim pogledom koji imamo na život; način na koji da pristupimo životu. Ukoliko kroz život prolazimo sa umom koji je opsednut kritikovanjem, to će nas držati u stanju podeljenosti. Osećaćemo se kao da je neki izazov uvek prisutan; nećemo imati unutrašnjeg mira. Ova tendencija je toliko duboko ukorenjena u nama da mislimo da je ona prirodna. Ali ona to nije; ona je nešto što smo navikli da činimo. Srećom, možemo naučiti kako da se od nje odviknemo, tako da više ne trošimo energiju na neproduktivan i štetan način.

Svesnost oslobođena osuđivanja

Postoji jedna crkva u centru Njukasla na čijim ulaznim vratima piše: ‘’Mrzite zlo. Volite dobro’. Ukoliko ste odgajani sa takvom vrstom uslovljavanja, a većina nas jeste, neizbežno ste ovim dovedeni do unutrašnjeg stanja podeljenosti. U skladu sa tim učenjem – za koje sam siguran da je u suprotnosti sa Isusovim – Bog voli dobro i mrzi zlo. Dobre on zagrljajem vodi u raj, gde će večno biti srećni, a loše baca u pakao, gde će zauvek patiti. Sa ovakvom vrstom uslovljavanja, kada uprkos prepoznavanju svojih mana želimo da budemo moralni, počinjemo da glumimo Boga; mi tada gradimo svemoćnog tiranina u našem umu čiji je presto stalna osuda. Završavamo tako što zauzimamo stranu za i protiv nas samih – a to je užasno i to je ono što nas kida.

Dobra vest je da zauzimanje strana nije obaveza – ne moramo to da činimo. Ne moramo da pratimo ove nagone. Sa jednostavnom, pažljivom, ljubaznom, strpljivom pažnjom možemo ih prepoznati kao tendencije uma. One nisu um! One nisu ono što smo mi. I na taj način što ih vidimo, malo-pomalo, prestajemo da bivamo zahvaćeni njima. Sve dotle dok ne počnemo da igramo njihovu igru, koja je osuđivanje uma koji osuđuje, recimo: ‘Ja ne bi trebalo da osuđujem’, sve dotle eliminišemo onu silu koja ovim tendencijama daje snagu. Tada upoznajemo um opsednut kritikovanjem kakav on zaista jeste. I on je baš takav. Nema ničeg loše u osuđujućem umu. Njegova sposobnost da procenjuje i bira je važan deo inteligencije koju mi kao ljudska bića koristimo radi sopstvene bezbednosti i preživljavanja. Problem je što je njegov uticaj postao disproporcionalno velik u našem svakodnevnom životu i što nikada neće da se umiri! Pažljivim i osećajnim istraživanjem videćemo njegovu hiperaktivnost u pravom svetlu i vratiti diskriminativnu funkciju tamo gde joj je mesto. Šta god da se događa, doživljavaćemo to sa punom pažnjom, ali smireno i sa dozom staloženosti. Svakog trenutka kada pogledamo osuđujući um objektivno – onakav kakav jeste – pročišćujemo svoj osnovni pogled na život.

Ovakav posao treba obaviti u dubljim dimenzijama bića. Mogu da kažem da ako smo dovoljno sposobni da se krećemo u i van ovih različitih dimenzija, postaćemo vični u suočavanju sa vrlo kompleksnim problemima. U svakodnevnom životu možemo odvojiti vreme, trideset minuta dnevno, za formalnu meditaciju i ova sposobnost će se razvijati. Čak i deset minuta kvalitetne meditacije, biti miran i povlačiti se do tog primarnog osećaja, koji je jedan apsolutno neosuđujući odnos sa životom, do savršene receptivnosti trenutka, može biti od ogromne koristi. Nazovite to meditacijom, kontemplacijom, nazovite to kako god hoćete! To je način odvajanja vremena da bi se vrednovao ovaj deo života, da se ova sposobnost održava vitalnom. Garantujem da ćete, kako budete uronili u najobičnije radne aktivnosti tokom dana, u kojima se susrećete sa ljudima u različitim situacijama, donosite odluke i tako dalje, otkriti da su vaši temelji postali stabilniji. Odluke koje budete donosili biće proizvod pročišćenosti osnovnog pogleda.

Otvaranje ka paradoksu

I tako, iako paradoks ili konflikt mogu da se jave, negde u nama mi znamo da je to očigledan i vidljiv paradoks, i da svesnošću i uzdržavanjem možemo da mu dozvolimo da jednostavno bude, bez osećaja koji nas goni da reagujemo i pokušamo da ga rešimo. Zbog ovoga je izuzetno važno da pročistimo svoju svesnost od tendencija ka osuđivanju. Sve dotle dok još uvek budemo, zbog navike, osuđivali sve što postane predmet naše svesnosti, već automatski govoreći: „Ne treba da se osećam ovako, nego drugačije“, sprečeni smo da jasno kontempliramo bilo šta. Čak iako naše misli idu u suprotnom pravcu, ukoliko prolazimo kroz lepo iskustvo i naš um uživa: „Ovo je predivno! Ovako treba uvek da bude. Osećam se odlično“, ukoliko ne vidimo šta ova bujica komentara stvarno jeste, onda je samo pitanje vremena kada ćemo krenuti drugim pravcem i pomisliti „Ne bi trebalo ovako da bude“ i tada smo ponovo izgubljeni.

Sve dotle dok smo gonjeni umom opsednutim kritikovanjem naš kapacitet za jasno sagledavanje paradoksa života vrlo je ograničen. Paradoksi će neizbežno nicati u našim životima ljudskih bića i ako nismo pronašli kapacitet u srcu za svesnost oslobođenu osuđivanja, tada ćemo se okrenuti ka spoljašnjim formama u kojima ćemo tražiti podršku. Ostaćemo previše zavisni od konvencija i tehnika, pripadnosti i verovanja. Ali uz iskren interes za razvijanje svog srca i uma i oslobađanje od uslovljavanja koje sam opisao, nećemo zazirati od onog što drugi mogu nazvati dilema. Pristupićemo joj iz aspekta svesnosti koja može da primi iskustvo – to je sveprožimajuća, nereaktivna svesnost. Kada se susretnemo sa paradoksom, umesto da se automatski okrenemo ka nekoj eksternoj strukturi ili se priklanjamo određenom gledištu koje će nas zaštititi, mi se u stvari suočavamo sa paradoksom na način koji povećava kapacitet za prihvatanje frustracije. Frustracija vodi pronalaženju tog većeg kapaciteta. Frustracija je naš prijatelj u vežbanju. Ukoliko ovo shvatimo na vreme, to je prava sreća. Zato što će pre ili kasnije svako od nas, ne samo jednom već ko zna koliko puta, doći do tačke apsolutne nemogućnosti, kada će se činiti da ništa ne možemo da uradimo u vezi sa situacijom u kojoj smo. Stići ćemo do tačke kada će izgledati da su sve naše tehnike istrošene; ne možemo popraviti situaciju, a isto tako ne možemo da prestanemo sa pokušajima.

Ađan Ča je napisao pismo ađan Sumedu nakon što je ovaj u Velikoj Britaniji proveo godinu ili dve. U pismu je rekao: ‘’Budina Dhamma se ne može pronaći u kretanju napred, niti u kretanju nazad, niti u stajanju u mestu. Ovo, Sumedo, jeste tvoje mesto neboravka’’. To je stvarno vrlo korisno učenje. Brojne forme i tehnike koje poznajemo imaju svoje mesto, ali sve one su ograničene. Ukoliko ne shvatimo relativnu funkciju formi i damo im previše vrednosti, izlažemo se riziku da nas sopstvena vežba izneveri. Možemo pomisliti: „Pridržavam se pravila i meditiram. Posećujem manastir i učestvujem na kursevima, ali jednostavno ne mogu da prestanem da se osećam izdatim i napuštenim od svega. Budizam me je izneverio, ali ionako je to strana religija, nije trebalo ni da se petljam u sve to!“ Čuo sam ovakve izjave mnogo puta. Istina je da budizam nije strana religija. Kada se susretnete sa budizmom, nesumnjivo ćete ugledati konvencije i kulturne forme koje su azijskog karaktera, ali te spoljne karakteristike nisu suština. Suština je da je budizam istina. Ta istina nije ni iz Azije ni sa Zapada.

Kako se budemo upoznavali sa mogućnošću življenja života bez stalnog zauzimanja stava o svemu, tako se javlja i osećaj slobode. Kako se svest oslobađa ranijih uslovljavanja, tako se javlja i osećaj da imamo više prostora za kretanje. I uz pomoć toga moći ćemo da razmišljamo jasnije i osećamo potpunije. Um se ne plaši mogućnosti da nije uvek u pravu, niti je opsednut time da uvek bude u pravu. Naučili smo da ovo dvoje uvek idu zajedno i da se međusobno pothranjuju. Ovaj malo oslobođen um može da se suoči sa teškoćama i frustracijama, uočavajući ih bez osuđivanja kao normalnu pojavu u svetu u kojem živimo.

Neometana mudrost

U vezi sa specifičnim pitanjem kada delovati, kada se primiriti i okrenuti se ka unutra, ustanovićemo kako postepeno razvijamo sposobnost da dozvolimo konfliktima da budu u umu, da ih potpuno upoznamo onakve kakvi jesu – sa svom snagom i strašću koja je u njima – čekajući dok se naše sopstveno, pročišćeno i pouzdano rešenje samo ne pojavi. Pri tome se nećemo osećati kao da činimo neke ustupke. Znaćemo da činimo ono što je u našoj moći. Nećemo osećati nikakav pritisak da popravljamo stvari. U srcu znamo da već želimo da stvari popravimo, tako da u to možemo imati poverenje. Sa snažnom i razvijenom svesnošću slobodni smo da dozvolimo tenziji da nastane. Štaviše, energija koja je akumulirana na taj način što smo dozvolili simultano pojavljivanje u svesnosti dveju očigledno sukobljenih mogućnosti jeste energija koja polako ali sigurno izbacuje ‘ja’ iz čitave te slike.

Aspekt za koji smatram najkonstruktivnijim jeste da je mudrost kojom prepoznajemo pravi potez u svakoj situaciji već potencijalno u nama. Neometana mudrost nije nešto što treba da postignemo. Ta mudrost je prirodna aktivnost našeg srca kada su sve prepreke otklonjene. Ubeđen sam da u ovo možemo da položimo svoje nade. Ono što u nama stvara prepreke jeste osećaj ‘ja’ i ‘moje’, koji je proizvod straha i konfuzije. Možda zvuči čudno, ali moramo da naučimo da iskreno poštujemo ono što nas izaziva. Strpljivo i potpuno dopuštanje frustrijajućim dilemama da budu prisutne ovde-i-sada, svesnost oslobođena osuđivanja – to je put pročišćenja. Ova vežba će nas voditi do potpuno drugačijeg, a ipak savršeno prirodnog gledanja na teškoće na koje nailazimo u životu.