Neočekivana sloboda

Ađan Munindo
 

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 

---

Molitva i predanost

Iako je teško preći more
nad kojim besni oluja strasti,
oni koji žive u skladu sa dobro izloženim Putem,
drugu obalu dostižu.

Dhammapada, stih 86

Pitanje: Da li molitva ima bilo kakvu ulogu u theravada budizmu?

Ađahn Munindo: Veoma mi je drago da je postavljeno ovakvo pitanje. Iako se za molitvu može činiti da pripada onim oblicima duhovne prakse koji su sasvim drugačiji od ovoga kojem mi pripadamo, lično smatram da je ona jedna od dimenzija duhovnog rada koju nije mudro odbaciti. Za sebe lično mogu reći da tokom dugog niza godina jedva da je prošao i jedan dan a da nisam izgovorio neku molitvu. Iako možda nisam svaki dan sedeo I meditirao, nijedan dan nisam zaboravljao na svoje molitve. Drugim rečima, molitvu smatram ključnom stvari. Ne mogu da zamislim ovakav način života bez svesnog delovanja na takav jedan način.

Kako onda govoriti o nečemu toliko tajanstvenom i toliko ličnom? Teško je reći šta molitva jeste ili kako je podučavati. Tokom moga protestantskog odrastanja postojala je opšta pretpostavka da svako zna kako da se moli. Pevali smo, slušao sam čitanja iz Biblije i molitve tokom službe, ali ništa nije bilo rečeno o tome kako postići komunikaciju sa “božanskim principom”. Govoreno nam je: “Traži i biće ti dato”. Ali kako tačno bi trebalo tražiti?

Mnogo kasnije razgovarao sam sa jednim hrišćanskim monahom kad nam je došao u posetu. Živeo je životom pustinjaka nešto severnije od nas, na granici sa Škotskom. Razgovarali smo o radostima i tegobama monaškog života i o ljudima koji ga posećuju u njegovom skromnom boravištu. Pitao sam ga: “Da li ih ikada podučavate kako da se mole?” I dao mi je sjajan odgovor: “A ne”, reče, “molitva se ne uči – ona se prenosi. Kao bolest. Dobijete je od nekoga ko je već ima.”

Tačno sam znao o čemu priča, pošto sam pet-šest godina živeo među tradicionalnim theravada budistima u Tajlandu. Tamo je postojalo nešto kao molitveni odnos prema praksi i osećam da sam ga i ja tamo “pokupio”.

Nisam bio potpuno svestan te dimenzije dok sam živeo tamo, ali nekoliko godina kasnije, dok sam u samoći intenzivno meditirao ovde u Engleskoj i baš se mučio oko toga, otkrio sam da u meni postoji glas koji želi da bude saslušan. Taj period meditacije trajao je dva meseca. Sem zajedničkog recitovanja monaških pravila svake dve nedelje, čemu sam bio obavezan da prisustvujem, nikoga nisam viđao čitava ta dva meseca. Zaključao sam se u maloj sobi na spratu Čithurst manastira i prozore prekrio paus papirom, tako da u prostoriju dopire dnevna svetlost, ali ne vidim spoljašnji svet. Sve to imalo je za cilj da poveća intenzitet, za koji sam naravno verovao da mogu da ga podnesem. Ipak, preda mnom je bilo nekoliko stvari koje je trebalo da naučim. Jedna od njih bila je vrednost molitve. Jedina stvar slična molitvi koju sam u svojoj dotadašnjoj budističkoj praksi sreo bilo je jutarnje i večernje recitovanje iz Budinih govora. Kada sam počeo da izgovaram stihove koje sam svakodnevno recitovao već godinama, otkrio sam da ih govorim sa puno emocija. Nešto unutar mene se pokrenulo i nadahnulo, tako da sam bio u stanju da izgovaram te reči i da one zaista imaju značenje za mene. “Neka boravim u blagostanju, oslobođen bola”. “Neka se oslobodim patnje. Neka se sva bića oslobode patnje.” Izgovarati ovakve stvari sa svesnom namerom zaista je donosilo radost. Sećam se da me je sve to navelo da gledam malo dalje i tako sam počeo da dolazim do sopstvenih reči. Bio je to značajan korak na putu ka smislenom molitvenom životu, za koji sam naknadno shvatio kao nešto veoma važno, a što je nedostajalo u duhovnim vežbama koje su bile deo mog monaškog života do tada.

Dinamika molitve

Pronaći sopstvene reči kojima izražavamo najdublje želje može biti veoma značajno kada treba da preuzmemo odgovornost za sopstveno srce. Time otvaramo put koji nas povezuje sa onim što je najdublje u nama; svi vidovi našeg bića bivaju okupljeni na jednom mestu, fokusirajući se na nameru. Na taj način takođe nekom obliku ili spoljašnjem gestu poklanjamo duhovnu snagu. Kada palim mirisni štapić, u sebi izgovaram molitvu ili neku od njenih varijacija: “Neka miris istine prožme sve vidove moga bića, sve ono što činim telom, govorom i umom”. Kada je molitva praćena emocijom, kada je praćena dobrom namerom koju iskazuju telo, govor i um, ona poseduje snagu. U tom trenutku nešto se dogodi. Ne mogu precizno reći šta je to nešto, ali je ono značajno za naš put. Svesno se povezujući sa onim za čime žudimo, onim što je izvan sveta svakodnevnih briga, naš život dobija svoj smer. Svesna molitva, vođena mudrom kontemplacijom, jeste način da otkrijemo svoje najdragocenije težnje i dopustimo im da nas vode do kraja života.

Dok sam živeo u Tajlandu primetio sam da postoji nešto zajedničko u načinu na koji budistički monasi i hrišćanski misionari upotrebljavaju određenu reč. Tajlandski budisti često su raspravljali o značaju adhitthan, što je tajlandski oblik pali reči adhitthana. U theravada budizmu, adhitthana znači svesnu odluku da se vežba nepokolebljivo i uporno. Tajlandski hrišćani koristili su istu tu reč – adhitthan – kada su govorili o molitvi.

Moj molitveni život u mladosti podrazumevao je da tamo negde postoji neki svemogući autoritet koji je na neki način odgovoran za sve što se dogodi i da, ukoliko vam se posreći, možete stvoriti specijalni odnos sa njime, pa će on uraditi sve što poželite – samo ako ga lepo zamolite. Tajlandski budisti uopšte nemaju nekakvu ideju sličnu tome. Ona nije deo njihovog shvatanja stvarnosti. Pošto sam proveo nekoliko godina kao budistički monah, shvatio sam da sam, i bez potrebe da verujem kako se obraćam nekoj svemoćnoj ličnosti kojoj moram da se pokoravam i odobrovoljim je, u stanju da na zaista smislen način formulišem želje svoga srca.

Srce čezne da govori i da bude saslušano. Nekima od vas je možda poznat odlomak iz Biblije u kojem se kaže, u psalmu 130: “Iz dubina vičem k tebi, Gospode. Gospode! Čuj glas moj. Neka paze uši tvoje na glas moljenja mojega.” Verujem da se žudnja srca da bude saslušano najprirodnije zadovoljava kroz molitvu. Za one od nas koji smo odgajani kao teisti i učeni da se u tom okruženju molimo, da bismo se kasnije pod teretom osećanja neispunjenosti povukli iz te forme religijskog izražavanja, može biti neugodno i teško da opet počnemo da se molimo. Odlučivati se za molitveni život imajući iza sebe takva iskustva može značiti mnogo ustezanja, čak strah. Sećam se kako me je obuzeo jak strah kako bih na kraju mogao izgubiti svoju veru kao budista i ponovo postati teista. Na kraju se ispostavilo da su takva iskušenja deo procesa ponovog nalaženja svog puta ka molitvenom životu.

Praktikujući istrajnu sabranost pažnje, možemo dopustiti takvim strahovima da se ispolje, ali i da ne verujemo nužno u njih. To što se bojimo da će se nešto dogoditi, ne znači da će se to zaista i dogoditi. To što se osećate krivim zbog nečega, ne znači nužno da ste i uradili nešto pogrešno; to što nešto želite, ne znači da će vas to i usrećiti kada ga dobijete. Svi smo već toliko puta videli kako nas privid stvarnosti može zavesti. Kada počnem da svesno izgovaram svoje molitve, moram ujedno i da se suočim sa svojim strahovima, ali sam u isto vreme svestan kako nastaje jedan osećaj zahvalnosti samo zato što sam u stanju da artikulišem one najdublje žudnje. Na kraju se te brige i sumnje stišaju i u onome što radim pronalazim prirodnu jednostavnost i lakoću.

Jedne večeri predvodio sam zajednicu u Čithurst manastiru kada nam je molitvena grupa iz lokalne crkve došla u posetu. Pošto sam održao govor, upitao sam ih da li imaju nešto da pitaju. Jedna žena iz grupe podiže ruku i reče: “Šta dobro vi činite za bilo koga drugog? Vi se čak ni ne molite.” Odgovorio sam joj da se ja molim svaki dan. Na to je ona odgovorila: “Hm, pa kako se molite kada vi uopšte nemate Boga?” I ja joj uzvratih: “Sunce sija bez obzira na to ima li ili ne nečega na šta bi sijalo.” Sunce jednostavno sija, takva mu je priroda, a slično je i sa prirodom srca da govori i sebe izražava. Nije neophodno verovati u nešto spoljašnje, “drugo” koje bi to primalo.

Ovaj događaj pomogao mi je da bolje shvatim molitvu iz perspektive budističke prakse. Uvideo sam da je u mojoj praksi pažnja usmerena ka unutra, dok se osoba koja je postavila pitanje fokusirala na objekat kojem upućuje svoje molbe, a to je zamišljeni Svevišnji. Ja nisam očekivao intervenciju odgore kao ona. Kada ja molim, to je zarad srca kao takvog. Srce se moli zato što mu je to potrebno da bi postalo slobodno. Naša srca govore sve vreme, ali da li ih mi čujemo? Zaokupljeni smo najdubljim brigama, najdubljim željama; koristeći pažnju na pravi način, možemo zapodenuti dijalog sa tom dimenzijom sebe samih i time biti obogaćeni. Ta tajanstvenost je dobrodošla i intrigantna. Usredsređeni smo na sopstveno srce. I nemamo čega da se plašimo.

Vežbanje uvida

Meditacija uvida (vipassana) uključuje istraživanje svake pojave u skladu sa njezinim karakteristikama, a to su prolaznost, nedovoljnost i odsustvo trajne suštine, sa ciljem da se oslobodimo sklonosti vezivanja za te pojave. Međutim, ukoliko je naša praksa samo to, pokušavaćemo da se oslobodimo svega i ipak otkriti kako postoji jedan hladni, tamni grč koji ne popušta.
Kad sebe opremimo sabranošću pažnje i svesnošću sadašnjeg trenutka, moguće je da sebi prokrčimo put do jednog intimnog dijaloga sa onom dimenzijom koju teisti nazivaju “božanski princip”. Za mene taj božanski princip simbolizuju tri dragulja – Buda, Dhamma i Sangha. U svojoj devocionalnoj praksi ja ih označavam kao Gospod Buda, Gospod Dhamma i Gospod Sangha, jednostavno zato što reč “Gospod” za mene ima značenje. Za mene reč “Gospod” nosi u sebi pozitivno značenje onoga što vlada: sveopšteg vladajućeg zakona.

U tradicionalnim budističkim zemljama niko ne kaže: “Buda je rekao tako i tako”. To bi značilo uneti među obične, svakodnevne stvari nešto što ima najvišu moguću cenu. Umesto toga se uvek kaže Gospod Buda ili, na tajlandskom, Phra Buddha Jao. Phra Jao znači Gospod ili Bog. Slično ovome se i Dhamma i Sangha u Tajlandu označavaju kao Gospod Dhamma i Gospod Sangha. Ovo nije tek detinjasta naivnost – radi se o označavanju ovih realiteta rečima koje ih izdvajaju kao vredne poštovanja. Stvari srca su nam mnogo važnije od svakodnevnih briga. Ako ne pročitamo jedan dan novine, šta mari? Volimo da ujutro prelistamo novine ili popijemo šoljicu kafe. Ali možemo preživeti i da ne zadovoljimo jednu ovako običnu želju, čiji je značaj na kraju krajeva ipak trivijalan. Međutim, žudnje našeg srca – ako im ne obratimo pažnju – mogu imati ozbiljne posledice.

U našoj kulturi postojao je opšti trend tokom poslednjih nekoliko decenija ka filozofiji relativizma. Prema relativizmu, ne postoje objektivno dobro ili loše – postoje samo lične sklonosti. Ovo se odražava i u našem svakodnevnom jeziku: prestali smo da koristimo reči koje su nekada ukazivale na činjenicu da smo neke stvari smatrali za svete i vredne našeg najdubljeg poštovanja. U molitvi, kao nečem sasvim ličnom i privatnom, imamo priliku da izrazimo ona osećanja koja svi nosimo u srcu. To je razgovor sa jednim višim principom – sasvim intiman razgovor.

Molitva i “zasluge”

Buda je sasvim jasno govorio da ukoliko uložimo napor da naši postupci telom, govorom i mišlju budu ispravni, stvaramo jedan potencijal koji je on označavao kao puñña, što se prilično neprecizno prevodi kao “zasluga”. Puñña je živa sila svega dobrog. U većini budističkih škola je praksa da se potencijal dobrobiti koji neko ostvari posveti određenim pojedincima ili svim bićima. Možemo na ovo gledati kao na blagosiljanje ili molitvu.

Jasno mi je koliko, za mnoge, pojam “zasluge” miriše na materijalizam i izaziva podozrenje. Međutim, ponekad možemo nešto i naučiti od materijalističke metafore. Na primer, ako želimo da krenemo u neki biznis, moramo da stvorimo potencijal koji će ga pokrenuti i održavati. Taj potencijal je u ovom slučaj kapital – potrebno nam je dovoljno akumuliranog novca, sopstvenog ili pozajmljenog od banke. Ta priprema nije isto što i sam biznis, jer još uvek ne radimo ono što nameravamo, niti imamo rezultat posla kojim hoćemo da se bavimo. Pa ipak, bez potencijala koji predstavlja taj kapital, ne možemo da krenemo u biznis – to je činjenica. Isti princip važi i za duhovne stvari.

Ukoliko zbog nepažljivosti dospemo u stanje sebičnosti, izolacije i usamljenosti i poželimo da se takva situacija promeni, možemo se zapitati odakle bi mogla doći sila ili energija neophodna da se izvede takva jedna transformacija. Bilo da praktikujemo budizam kao monasi ili kao nezaređeni, dobar deo naše prakse usmeren je na stvaranje akumulirane sile potrebne za tu transformaciju. To je jedan od načina na koji treba razumeti puññu.

Sam čin posvećivanja puññe ima za cilj pročišćavanja našeg napora. Uprkos tome što dajemo sve od sebe, može se u nama malo-pomalo, a da to i ne primetimo, učvrstiti osećaj da smo na neki način duhovno superiorni u odnosu na druge. Taj osećaj akumulirane dobrobiti može, ako nismo pažljivi, uvećati naše breme samoobmane. Kada puññu koju smo možda stvorili ispravnim ponašanjem posvetimo nekome drugom, mi je zapravo napuštamo. Molimo se: “Neka dobrota koja je plod moje prakse danas donese blagodet svim bićima.” Kad to radimo, fokus naše pažnje je na samom srcu; ona nije usmerena ka spolja, zaokupljena time kakav bi efekat takav gest mogao imati na “svet”.

Buda je ispričao priču: “Bila dva akrobate koji su putovali od sela do sela, izvodili svoje predstave i tako zarađivali za život. Imali su i deo kada je stariji od njih držao merdevine na ramenima, a mlađi bi se penjao i izvodio svoju tačku. Očigledno su bili svesni da je neophodno da budu jako pažljivi, inače je tačka veoma opasna. Jednoga dana stariji reče kako bi bilo najbolje da mlađi tokom predstave dobro pazi na njega dole šta radi. A on će, sa svoje strane, dobro paziti na to šta se događa gore na vrhu merdevina. Mlađi ga je saslušao s poštovanjem, ali onda reče kako smatra da bi bolje bilo da umesto da paze jedan na drugog, paze svaki na sebe šta rade. “Na taj način”, reče on, “obojica ćemo imati koristi.” Buda je mlađem dao za pravo. Ako bismo svi pazili na ono za šta smo sami odgovorni, tada bismo imali koristi i jedni od drugih.

Na kraju svakog dana meni je izuzetno nadahnjujuće da nekome posvetim blagodet moje prakse. Nije moje da brinem o tome da li je zahvaljujući tim mojim željama nekome zaista bolje. Ja sam usredsređen na to da učinim ono što mogu, da smanjim sklonost ka pohlepi, odbojnosti i samoobmanjivanju u svom srcu. I tako, skoncentrišem se na misao: “Neka ova moja posveta donese blagodet mojim učiteljima – ađan Tetu, ađan Čau i svim onim učiteljima sa kojima sam živeo; ađan Sumedu, bez koga manastiri u Britaniji ne bi ni postojali; monasima sa kojima sam živeo, mojoj majci, ocu i ljudima do kojih mi je stalo i onima do kojih mi nije posebno stalo; svakome ko je ikada boravio ovde u Ratanagiri manastiru, ko je u njemu sada i ko će ikada ovde živeti u budućnosti.” Sadržaj ove molitve se možda menja iz dana u dan, ali je važno stvoriti istinski osećaj dobronamernosti ili saosećajne ljubavi prema svim ljudima i svim bićima, bez razlike. Ja ne radim to zato što je to “deo naše religije”. Praktikovati jedan takav gest na kraju dana olakšava onaj teret usredsređenosti na samoga sebe.

Drevne prakse

Naši azijski učitelji možda nisu eksplicitno podučavali nužnosti negovanja jednog stava predanosti, ali su ga sigurno sami demonstrirali. Sećam se mnogo slučajeva kada sam video određene gestove koji zaista razbijaju bilo kakve sumnje ili zbunjenost koju sam možda imao o tome kakav bi trebalo da je moj generalni stav u svakodnevnoj praksi.

Kao mlad monah posetio sam Vat Pah Ban Tard, manastir koji je vodio ađan Mahabua, poznat kao jedan od najtemperamentnijih i najvećih učitelja savremene theravadske budističke šumske tradicije. Čekao sam rano ujutro u dvorani za obedovanje, pre nego što smo svi krenuli u prošenje hrane, kad je ađan ušao. Očekivao sam da će početi da ređa zaduženja monasima i onda odjuriti na pindapat – uživao je reputaciju da je vrlo strog i vrlo brz. Ali šta je on uradio? Kad je tiho ušao u dvoranu, prvo što je učinio bilo je da ponizno klekne ispred oltara i pokloni se sa toliko gracioznosti. Pitao sam se: “Zašto to radi? On bi trebalo da je prosvetljen. Zašto bi se uopšte klanjao običnom kipu?”

Ovakav spontani izraz predanosti bio je prirodni deo njegove ličnosti. On je odrastao sa takvim senzibilitetom, kao i ađan Ča, ađan Tet i drugi ugledni monasi. Isto važi i za Burmu. U manastirima najrazličitijih poznatih i poštovanih sajadava videćete mnogo lepo održavanih oltara, gde monasi, monahinje i nezaređeni iskazuju poštovanje prinoseći sveće, cvetove i mirisne štapiće. Pre i posle sedeće meditacije oni se uvek, vrlo fokusirane pažnje, tri puta klanjaju u znak poštovanja prema Budi, svome učitelju kojem duguju toliko mnogo. To im je tako normalno, toliko blisko, da o svemu tome ni ne razmišljaju. Addhithan, donošenje čvrstih odluka, stvaranje tih svesnih želja na mestu duboko u nama jeste potpuno prirodno i to je, po meni, jedan od osnovnih izvora na kojima se napaja kontemplativni život. Mnogi sledbenici vipassana učenja na Zapadu na koje sam nailazio govore o nedostatku topline, radosti, blagostanja i celovitosti u svom životu. Možda u njihovoj spiritualnoj ishrani nedostaju neki važni sastojci.

Tiha molitva

Otuda smatram da molitva ima važno mesto u theravada budizmu. Put kojim idemo jeste upoznavanje prirode sopstvenog bića, tako da smo jedno sa svojim srcem i osetljivi za njegove najistinskije potrebe. Srce žudi da se vrati u svoje izvorno stanje čistote. Važan elemenat prakse jeste postati svesniji te dimenzije svoga srca. Misli i ritualni stihovi koje recitujemo zajedno ovde u manastiru sigurna su polazna tačka za molitvu. A zatim, ako se osetimo inspirisani, možemo početi da izgovaramo sopstvene reči. Šta vaše srce želi da kaže?

Kada kleknemo ispred oltara – onoga koji simbolizuje savršenu mudrost, savršeno saosećanje i savršenu slobodu za nas – i izrazimo dobre želje za sva bića – bronzana statua, makoliko bila lepa i spokojna, ne sluša nas. Mi ne tražimo od Bude da bilo šta učini za nas. Umesto toga, posmatranje Budinog kipa pomaže nam da uobličimo onaj “božanski princip” u našem umu i stvorimo unutrašnji prostor – sveti prostor – u kojem se osećamo potpuno oslobođeni da govorimo i u kojem se možemo osetiti savršeno prihvaćenima.

U knjizi Jedna Dharma Džozefa Goldstina ima jedan dirljiv odlomak. Reč je o intervjuu sa Majkom Terezom, u kojem je sagovornik pita:

“Kada se molite, šta kažete Bogu?”

“Ne kažem ništa”, reče ona. “Samo slušam.”

“Pa, šta Bog kaže vama?”

“Bog samo sluša.”

I posle kratke pauze, dodala je: “… ako ne razumete ovo, na žalost ja vam tu ne mogu pomoći.”

Ovo je suština. Svi mi posedujemo sposobnost intuicije, koja nas, ukoliko je osluškujemo, može povesti ka našem istinskom domu, gde verujemo da se nalazi neuništivi mir. Naša srca već znaju Put. Molitva i predanost dovode nas u kontakt sa srcem i njegovom prirodnom mudrošću, dopuštajući joj da nas blago povede na to putovanje.

Još jedno je pitanje večeras postavljeno: “Našavši se na ovom kursu meditacije podsetio sam se onoga što sam zaboravio, da budem svestan sadašnjeg trenutka, i sada se plašim da ću, kada odem odavde, postati opet uhvaćen u mnoštvo obaveza i izazova. Kako najlakše mogu da se prisetim ovoga?”

Mislim da je molitva jedan od načina da se podsetimo. Ako želimo, možemo u sebi, s poštovanjem, izgovoriti sledeću molitvu: “Neka mi dobrota moje prakse pomogne u težnji da budem svestan svakog trenutka tokom dana, bez obzira šta se oko mene događa.” Molitva pomaže.

Zahvalan sam za pitanje koje ste mi večeras postavili.