Neočekivana sloboda

Ađan Munindo

Prevod Nenad Ivanović
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 

---

Susret sa svojim besom

Kao što u kuću dobro pokrivenu
kiša ne prodire,
tako ni u um dobro uvežban
strasti ne prodiru.

Dhammapada, stih 14

Strast besa je nešto o šta se većina nas saplete, barem s vremena na vreme. Za neke od nas to je glavna borba u životu. Korisno je shvatiti da smo u poziciji da efikasno sagledamo takvu situaciju samo kada imamo određeni stepen smirenosti, kada smo u stanju da sve to posmatramo hladne glave. Ako gorimo plamenom strasti, jednostavno nemamo takvu perspektivu ili jasnoću. Naravno da smo i u takvim uslovima sposobni za neku vrstu razmišljanja, ali će ono biti vođeno uslovljenostima, u očajničkom pokušaju da nađemo izlaz iz bola zarobljenosti. Bilo da je u pitanju bes, požuda ili strah, krećemo se strogo ograničenim putevima navike, ne bismo li se oslobodili nemira koji nas opseda. Iskoristimo ovu priliku da razmotrimo prirodu ovih strasti.

Ponovno razmatranje neprijatelja

Krajem 1987. godine južnim delom Engleske i Francuskom harao je uragan. Na milione drveća je iščupao iz korena. Oko jedne trećine hrastovih stabala u našoj manastirskoj šumi bilo je porušeno. Zaista tužan prizor, koji je mnoge obeshrabrio. Ipak, već nakon pet godina naša šuma je ponovo lepa, otvorenija i svetlija nego ranije. I ne samo to, nego mi ovde u Harnamu imamo i koristi od uragana, u vidu ovog divnog poda u sali za meditaciju, načinjenog od punog hrastovog drveta.

Meni uragan stvara sliku onoga što se obično dogodi kada se suočimo sa stvarima koje ne volimo. Odmah takve stvari vidimo kao neprijatelje i skloni smo da ih uzmemo kao dokaz da nešto ne ide kako treba. Zbog toga što sledimo to inicijalno opažanje, ne dajemo sebi šansu da ponovo razmotrimo svoju procenu. Posledica je da se ponašamo na način koji može da ima ozbiljne, a često i tragične posledice.

Priroda je u stanju da nas pouči kako da razvijemo mudrost, tako što će nas podstaknuti da razmotrimo svoje inicijalne reakcije, koje su proizvod navika i u nama stvaraju osećaj ugroženosti i potrebu da kritikujemo. Kada se osetimo povređenim i ugroženim situacijom u kojoj smo, lako se dogodi da reagujemo sasvim kratkovido. Naša neistrenirana i neukroćena strastvena priroda je takva da kada bes naraste, on nas potpuno obuzme i onda pogrešno procenjujemo situaciju. Ova divlja energija, ukoliko njome ne baratamo mudro, budi u nama želju da povređujemo druge. Možemo se setiti Budinih reči: “ ‘Vređao me je i zlostavljao, svladao me i opljačkao’. Koga takve misli muče, u tom se mržnja ne smiruje.” Vrelina se penje iz stomaka, tako da bes može da zagospodari našim srcem i onda se penje sve do glave. Ukoliko smo neobazrivi, taj bes počinje da izlazi kroz naša usta i udove ili može da se kovitla u glavi i izluđuje nas najrazličitijim idejama i fantazijama. Sve ovo može da potraje dotle dok se sva energija ne utroši.

Stupnjevi rastresenosti usled strasti

Kako nas je Buda poučavao da priđemo ovakvim stvarima? Često je podsticao ljude na nešto što se na pali jeziku zove “yoniso manasikara” – mudro razmatranje ili mudra kontemplacija. Obuzdavanje na planu morala i voljna kontrola zauzimaju važno mesto u učenju kako da transformišemo svoj bes, ali da bismo ih učinili delotvornim, pomaže nam temeljna priprema. Ne treba da čekamo da budemo obuzeti besom, pa da ga onda kontempliramo. Kontemplacija naših raspoloženja ili reakcija vođenih besom veoma se razlikuje od stanja u kojem smo preplavljenosti besom i fabrikujemo još više besa i ljutitih misli. Razlika između ova dva stanja, fabrikovanja i kontemplacije besa, jeste u tome da kada kontempliramo možemo da prekinemo misaoni proces bez mnogo napora i da se udobno vratimo tišini – možemo da slušamo tišinu. Sposobni smo da se distanciramo od zamaha mentalne aktivnosti. Tada se vraćamo osetima u našoj utrobi, u našem srcu, na našem licu. Ukoliko fabrikujemo, mi smo gonjeni tim besom i gubimo kontakt sa telom.

Kao pomoć pri ovom mudrom razmatranju Buda je ponudio specifičan model različitih stupnjeva intenziteta raspoloženja i mentalnih poremećaja. Ima prepreka, govorio je, koje nastaju u umu i nisu jako značajne, tako da će ukoliko ih ignorišemo same od sebe proći. Ima i druga vrsta prepreka koja će proći ako se, kada ih primetimo, namerno okrenemo ka objektu meditacije. Taj tip poremećaja ima u sebi sasvim malo energije.

Postoji i treća vrsta poremećaja sa većim nivoom intenziteta, kojem ne možemo tek tako da okrenemo leđa. Ako to i pokušamo videćemo da ne deluje – poremećaj nam se stalno vraća. Zato moramo da odložimo svoj objekat meditacije, pogledamo direktno u tu pojavu i generišemo protivsilu. Ako, na primer, um obuzme bes, ono što pomaže jeste generisanje sila ljubavi i saosećanja.
Postoji još jedan tip prepreka, gde moramo da analiziramo tu prepreku pre nego što um oslobodimo od nje. Moramo da se zapitamo: “Šta se ovde događa? Otkuda sad ovaj bes?” Zaista moramo dobro da osmotrimo tu strast i njezinu energiju, da se prisetimo tri karakteristike svega postojećeg: prolaznosti, patnje i nepostojanja trajne suštine.
Na kraju, susretnemo se i sa takvim poremećajima za koje nam je Buda rekao da sve što možemo da uradimo jeste da jezikom upremo u nepce, stisnemo zube i izdržimo dok ne prođu. Ovde je intenzitet toliki da ne možemo da se sa njim nosimo u trenutku dok poremećaj nastaje.

Ja lično sam otkrio kao vrlo korisno da sam sebi razjasnim ove nivoe intenziteta poremećaja. Jer ne možemo ulagati istu vrstu napora prema svakom ometanju koje se javi tokom meditacije. Vrlo je važno znati da sa nekim od ometanja možemo da se pozabavimo odmah. Kada se javi snažna strast, ponekad jedino što možemo da uradimo jeste da je izdržimo, ne da protiv nje delujemo. Ne dopuštamo joj da ide nagore, u glavu i pokrene nekontrolisane misli. Pažljivo i sabrano održavamo to iskustvo besa tamo gde smo ga prvo uočili, u telu i u umu. To nije potiskivanje – što bi bila jedna slepa reakcija – tako da ne treba da se plašimo ovakvog pristupa. Radi se o svesnom izboru da se uzdržimo od svoje sklonosti da popuštamo. Ako popustimo i počnemo da delujemo telom, govorom ili umom, tada stvaramo kammu, koja pak, slično bacanju kamena u jezero, stvara talasiće. Možda ćemo u tom trenutku pomisliti da će nam biti lakše ako otpustimo tenziju, ali stvarnost je potpuno drugačija i zato nas je Buda podsticao da preduzmemo sve što je potrebno kako bismo je izdržali. Možemo svesno odabrati da se susretnemo sa svojim gnevom. Možemo odlučiti da ne delujemo njime vođeni, niti da ga potiskujemo. Možemo odabrati da ga izdržimo.

U slučaju borbe sa zaista nadmoćnom emocijom, Buda je upotrebio poređenje kada jak čovek obori slabijeg od sebe. Mi zapravo nešto obaramo i pritiskamo na tlo. Kao kada treba da neutrališemo čoveka koji je pijan i ne zna šta radi. Zamislite sebe na nekom javnom mestu gde svako mirno ide svojim putem, ali se onda pojavi neko potpuno rastrojen ili pijan i počne da se ponaša opasno po okolinu – neko zaista nekontrolisan. U takvoj situaciji jednostavno ga pritisnemo svom težinom na tlo i držimo. Ne prilazimo mu i kažemo: “Šta nije u redu? Hajde da o tome malo porazgovaramo.” Ono što treba učiniti jeste da ga zaustavimo i tako držimo dok ne dođe sebi. Tek tada možemo se prema njemu ophoditi na civilizovaniji način.
Dakle svesno obuzdavanje je prva linija odbrane protiv napada nekontrolisanog besa. Ne činimo situaciju još gorom tako što ćemo slediti taj bes. Iako nas može staviti na velike muke i zahtevati od nas i poslednji atom snage za obuzdavanje, on će ipak na kraju proći.

Verovanje u bes

Drugi vid mudrog razmatranja našeg besa jeste da vidimo da li ćemo zaista – kao što verujemo kad smo obuzeti njegovim požarom – idući za ovakvom emocijom popraviti stvari. Jedne večeri sam u manastiru govorio o besu i neko je postavio sledeće pitanje: “Kako da se oslobodim besa kad se tako dobro osećam sledeći ga?” A onda nastavio: “Zaista volim da napadnem neku osoba za koju smatram da je stvarno glupa”. Nisam znao šta da odgovorim. Ako smo ubeđeni da je dobro da budemo agresivni, tada malo toga možemo promeniti. Međutim, ako smo posvećeni vežbanju meditacije i uspevamo da stignemo do smirenja srca, tada znamo kako je lepo srce oslobođeno besa. Samo ako ne znamo za takvu mogućnost bivamo ulovljeni u zamku. Iz perspektive identifikovanja sa telesnim čulima, mi strasti osećamo kao deo sebe. Na tom nivou može izgledati primamljivo osetiti tu snagu besa. Kada se osetimo kao da smo u pravu i ozlojeđeni, tada nas jarost zaista ispunjava energijom. Naš osećaj sopstva je ojačan i to nas vodi ka osećaju da je bes dobar za nas. Verujemo da ćemo imati neke koristi sledeći ga. Sve dok dublje ne istražimo ovu stranu sebe samih bićemo u zabludi kako će nam postupanje u skladu sa besom na neki način koristiti.

Kad ovako sedimo i razgovaramo, takvo ponašanje izgleda glupo, zar ne, ali to se događa. Upravo zbog toga ljudi čine najgore zločine kakvi su, iz perspektive nas koji se nikada nismo našli u ratnoj situaciji, potpuno nezamislivi. Ukoliko nismo živeli u bivšoj Jugoslaviji pre deceniju i po ili u Ruandi – ili ko zna već gde će biti sledeće žarište – i čujemo za sve te pokolje, silovanja i mučenja, neshvatljive užase, veoma nam je teško da uzmemo bilo koji od njih i razumemo ga. Međutim, stvarnost takvih zločina postaje barem zamisliva ako smo istraživali sopstveno iskustvo obuzetosti strastima do tačke kada nas one potpuno kontrolišu. Tada možemo da uvidimo da smo, kada nas osvoji mržnja, kada sebi dopustimo da budemo ubeđeni kako će nam postupanje u skladu sa tom mržnjom rešiti problem, u stanju da učinimo apsolutno sve.

Suočavanje sa posledicama

Ponekad, kad doživimo plimu ili čak izliv besa i onda se ta jarost povuče, trudimo se da zaokupimo sebe nečim drugim, pokušavamo da ne mislimo o tome. Ali takav pristup našim slabostima ne funkcioniše. Razlog zašto smo uopšte bili obuzeti besom jeste da u nama postoji nešto što još uvek nismo uočili.

U takvim prilikama možemo se takođe odupreti impulsu da izbegavamo ono što osećamo i da se umesto toga okrenemo ka tome i primimo ga do kraja. Nešto se u nama može pribojavati da, ako to učinimo, rizikujemo da nas preplavi. Istina je da tom zadatku moramo prići sa taktom i veštinom, ali uz pravo vežbanje možemo sebe pripremiti za potpuno suočavanje sa svim posledicama svoje nesmotrenosti. Te posledice jesu bolne. Ako smo dosledni i ne kritikujemo po navici, upravo ta bolna osećanja počinju postepeno da nam šalju poruku kako dopuštajući sebi da sledimo tu energiju, bez obzira kako to moglo izgledati primamljivo, time samo još više pogoršavamo stvari. Bivamo nasamareni. Kada počnemo da osećamo pouzdanost ovakvog vežbanja, spremniji smo da se otvorimo za svoje slabosti. Preživevši poniženje gubitka duhovne ravnoteže, možemo se kasnije zaustaviti, razmotriti situaciju i doći do tačke kada priznajemo sebi to poniženje: “Stvarno sam se zaneo, zar ne? – Potpuno sam izgubio glavu.”

Na toj tački može koristiti ako vratimo ceo film. Možda primetimo da je vatra prvo buknula u stomaku i, pošto je nismo odmah uočili, proširila se nagore i zahvatila i srce, zatim glavu i potom počela da kulja napolje kroz usta. Ovakva vrsta kontemplacije nas može pripremiti da sledećeg puta, pre nego što nas zahvati oluja, uspemo da se priberemo. Možemo se prisetiti šta se dogodilo poslednji put kad smo sledili emociju, tako da ovaj put pronađemo druge načine njezinog kanalisanja. Izađite na trčanje – trčite sve dok niste iscrpljeni. Ili se istuširajte hladnom vodom; uradite joga vežbe; meditaciju u hodu – brzim tempom ako je neophodno; uradite bilo šta umesto da postupate vođeni besom, dopustite da vas on kontroliše, da vas navede da načinite još više loše kamme.

Ako pokušamo da kontempliramo šta se događa pre nego što smo se sasvim ohladili, onda ćemo možda opet biti uhvaćeni u isti kovitlac i početi ponovo da pretresamo događaj: “Ja sam bio u pravu, potpuno sam ispravno postupio!” i tako dalje. Ali i to je nešto iz čega možemo da učimo, samo ako smo voljni. U početku je možda potrebna neka fizička aktivnost kao način da utrošimo nagomilanu energiju, tako da se lakše smirimo i razmotrimo šta se dogodilo.

Prednosti istrajnog napora

Još jedan koristan način gledanja na ljutnju je da je vidimo jednostavno kao energiju. Kao energiju koju treba pročistiti i transformisati. Ona nije nešto čega se samo treba osloboditi ili mu dati oduška. Ona je nešto što treba razumeti i da bismo to bili u stanju naš odnos prema njoj takođe treba pročistiti.

Prvi nivo pročišćavanja jeste zaustavljanje i obuzdavanje. Obuzdavamo sebe da ne delujemo gonjeni silama koje u nama narastaju, makoliko nam to narastanje moglo biti neprijatno. U takvom sabranom obuzdavanju sadržana je snaga i ona nas navodi do tačke kada smo u stanju da samu tu energiju iskoristimo na inteligentan i kreativan način.

Jedan moj dobar prijatelj je konstatovao da su odlasci kući najbolji barometar uspešnosti prakse u ovoj oblasti. Mislim da ima pravo. Znam da su moji obilasci porodice na Novom Zelandu uvek bili više nego bogat izvor prilika da obuzdavam svoje emocionalne reakcije. To su uvek bili naizgled beskrajni nizovi prilika da postanem ozlojeđen. Dok su ostali članovi porodice, koji su imali decu i zarađivali više novca, dobijali pohvale i priznanje, činjenicu da sam sa entuzijazmom i istrajno živeo životom monaha preko dvadeset godina niko ne ceni. Kada sam bio mlađi, ta kamena indiferentnost prema mojoj duhovnoj orijentaciji veoma me je onespokojavala i činila ozlojeđenim. Naravno, moj um je sklopio racionalna objašnjenja ponašanja moje porodice, ali u sebi sam i dalje mogao da čujem onaj glas koji kaže: “A šta je sa mnom? Da li se i to nešto računa što svako jutro ustajem i iznova posvećujem svoj život svim živim bićima i naporno radim ne bih li pomogao drugima? I… i…” Redovno bih zapatio upalu grla, infekciju oka ili neku drugu boljku kao simptom svoje unutrašnje borbe sa besom. Kako sam postajao stariji, i fizički, a i po praksi, ti unutrašnji glasovi postajali su mnogo tiši. Naučio sam kako je to dobar osećaj kada ne moraš da reaguješ, tako da sam u stanju da se sa svojim ponosom izborim neozleđen. Ne mogu da kažem da glasova nikada nema, ali moj stav prema njima je mnogo drugačiji od onoga kako je bilo. Ustanovio sam da mogu da ih poštujem. Ako ništa drugo mogu da ih istrpim! Sa tom unutrašnjom promenom, posete kući postale su harmoničnije.

Uz pomoć ovakvog vežbanja naučio sam da misli kao što je ona: “A šta je sa mnom?” vidim kao izraz dragocene energije našeg srca. Naravno, ako baš želimo, možemo dopustiti da uslovljenosti našeg uma preotmu tu energiju i da ona bude straćena na ozlojeđenost i okrivljavanje drugih, ali isto tako možemo istu tu energiju da upotrebimo za razvijanje snage srca. Strpljenje jeste lekovito; saosećanje jeste lekovito; a zlovolja, bes i ogorčenje nisu neprijatelji tih vrlina. Ta sirova energija samo je indikator gde je naše srce.

Ponekad stanem kraj gomile komposta kod nas u manastiru i registrujem kako je zaista neprijatan njegov miris. Onda nastavim da razmišljam kako će ta smrdljiva gomila uskoro čitavom vrtu podariti hranu i lepotu. To što se naša srca ispoljavaju na nepročišćen i neprijatan način ne znači samo po sebi da smo mi loši ljudi ili da se odmah treba otarasite te energije. Bilo bi mudro zaustaviti svoju prvu reakciju i zagledati se malo dublje.

Ovakvo vežbanje je ponekad teško, ali donosi rezultate. Kada sam bio mlad monah, neko me je jednom pogodio paradajzom i trebalo mi je nekoliko dana da se povratim od povređenosti. Sada, posle toliko godina, mogu da kažem da mi za tako nešto treba manje vremena. Neću da kažem da me gađaju paradajzom svaki dan, ali s vremena na vreme me sustigne poneka gruba reč. Pominjem ovo kao primer onoga što se menja. Ne zanima me toliko da nikada ne osetim ljutnju. Mnogo je zanimljivije imati slobodu da se suočimo sa energijom u svojim reakcijama i preuzeti punu odgovornost za njih – a ne biti njima gonjen. To je jedina energija koju posedujemo. To je energija vežbanja. Naš je zadatak da vežbamo kako bismo prepoznali šta je zapravo ta energija strasti, kako je ne bismo videli kao svog neprijatelja.

Da sagledamo svoju strasnu prirodu kao nešto čemu se možemo ili prepustiti ili iskoristiti da proširimo mogućnosti u životu. Ako smo, na primer, bili zlostavljani i ostanemo zarobljeni u svojoj ogorčenosti, nesposobni da oprostimo, nužno je da pre ili kasnije uvidimo da smo mi ti koji stvaramo to ogorčenje. Jedan od razloga što to činimo jeste uverenje da od toga imamo koristi. Ali nema koristi, jedino sve više patnje za one koji su u to uključeni. Posmatrajući takav pristup ogorčenju uz pomoć sabranosti i mudrog razmatranja, možemo naučiti da zaustavimo ulaganje energije u njega i otkrijemo prve klice opraštanja. Oprostiti, kao što to često čujemo, ne znači i zaboraviti. Ali može značiti osloboditi se rasipanja energije srca na negativnosti. Ne moramo da energiju ulažemo u negativno. Ako želimo, možemo je usmeriti ka putevima koji vode do slobode od patnje.

Iz perspektive budističke prakse, nema ničeg pogrešnog u tome što osećamo bes. U svojim govorima o sabranosti pažnje na dah, Buda nas podučava da osetimo sve ono što osećamo, ali da ga osećamo sa pažnjom. Ako osećamo zadovoljstvo – samo to. Slično tome, ako osećamo bes, tada osećamo bes – ništa više. Neće se naravno naš bes transformiše preko noći, ali kako ga sve više upoznajemo, iskusićemo slobodu koja proizlazi iz odustajanja od borbe sa njim.

Međutim, takva promena nije uvek prijatna. Ima slučajeva kada je zaista izvanredan osećaj ne biti opečen svaki put, ali ima i onih kada se osećamo kao da umiremo. Jer toliko dugo smo se hranili tom divljom energijom, tako što smo joj se prepuštali ili smo je potiskivali. Oslobađanje od zavisnosti ima svoju cenu. Taj proces suprotstavljanja naviknutim reakcijama traži mnogo napora i nikako nije lak. U tu svrhu i postoje sva ta uputstva u raznim duhovnim tradicijama i podrška dobrih prijatelja na ovom putu da nas ohrabre na napuštanje svojih navika, sve dok se ne ustalimo u samopouzdanju. To samopouzdanje nastaje na osnovu osećanja ko smo mi zapravo, rođenog iz svesnosti, umesto ograničenog poistovećivanja sa burnim stanjima tela i uma.
Ovaj prirodni izlaz vodi do uvida koji sagledava “lažno kao lažno”, kako je to Buda formulisao. Kada lažno vidimo kao lažno, tada smo u stanju i da ispravno vidimo kao ispravno. Odbacujući različite lažne načine dolaska do energije, kao što je prepuštanje besu i pohlepi, prirodno prelazimo na jedan novi odnos prema životu – na pravi odnos prema životu. Tada nam fokus pažnje neće biti toliko izvan nas. Stičemo osećaj za sopstvenu unutrašnju motivaciju – dolazimo li sa mesta namere da druge povredimo ili ne. I u tome znanju stičemo snagu i poverenje.

Sam Buda je govorio da on nema nikakvih neprijatelja. Kako je to moguće, kada je čak i njegov rođak, Devadata, pokušao da ga ubije? Da i ne pominjemo sve one monahe koji su podržavali Devadatu u njegovom pokušaju da se stavi na čelo monaške zajednice. Buda je rekao da nema neprijatelja jer je govorio iz ličnog unutrašnjeg iskustva potpunog jedinstva sa sopstvenim srcem. Pošto nije dopuštao energiji srca da oteče u nesmotrenost, misli ispunjene zlovoljom ga nikada nisu zaokupljale. Za njega je svako, čak i onaj ko je pokušao da ga ubije, bio prijatelj. Zahvaljujući takvom razumevanju, govorio je: “Kao što u kuću dobro pokrivenu kiša ne prodire, tako ni u um dobro uvežban strasti ne prodiru”.

Hvala vam na pažnji.