Neočekivana sloboda

Ađan Munindo

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 

---

Svi smo mi prevodioci

Svako je sam svoj zaštitnik,
ko bi drugi to mogao biti.
Sami sebe obuzdavši,
zaštitu stičemo teško dostižnu.

Dhammapada, stih 160

 

Ovom prilikom želeo bih da govorim o naporu koji svi mi ulažemo u nastojanju da praksu budizma prevedemo u svakodnevni život. Možda vam nije ni palo na pamet da se i sami bavite prevođenjem. Želim da potvrdim da smo svi mi prevodioci u smislu da učenje koje smo nasledili od naše azijske braće i sestara ne može tek tako biti iščupano i presađeno na nekom drugom mestu na planeti bez obraćanja posebne pažnje na razlike u okruženju. Iako spremno prihvatamo da postoje određeni univerzalni principi ovog učenja, očigledno je da ima i onih aspekata koji zavise od kulture i tradicije. Zato način na koji preuzimamo budističku praksu i vrsta napora koji ulažemo jesu naš doprinos ovom zajedničkom zadatku prevođenja. To je isto toliko važno, ako ne i važnije, od prevođenja tekstova. Možemo li postati svesniji svog doprinosa tom poslu u isto vreme dok ga i obavljamo?

Često sam razgovarao o tome šta u okviru učenja pripada formi, a šta je u domenu duha. Mešanje tih stvari može značiti da naglasak stavljamo na pogrešnom mestu i onda na kraju imamo ishod koji nismo očekivali. No, njihovo razdvajanje je sve samo ne lako. Iskričava blistavost ovog egzotičnog učenja i njegova tehnika lako nas zasene, naročito ako smo u mraku proveli toliko dugo vremena. Možda osetimo zadovoljstvo od te početne zaslepljenosti usled novopronađenog svetla. Međutim, Buda je uporno upozoravao da ne dopustimo da nas zavaraju stvari kakve nam se čine da izgledaju; tek posle pažljivog ispitivanja trebalo bi nešto do kraja da prihvatimo kao istinu. Poenta ovog upozorenja je da treba neposredno da upoznamo korist od učenja. Sa druge strane, to ne znači da treba da odbacimo stvari samo zato što iz prve ne vidimo njihov smisao. Pa kako onda da krenemo u otkrivanje duha učenja?

Uočavanje suštine

Suština našeg kretanja budističkim putem jeste da pronađemo nekakvo uporište za žudnju srca da bude slobodno i prirodno je da počinjemo posmatrajući način na koji drugi vežbaju. No, iako je neka osoba sa uspehom primenila neku tehniku ili sistem, to ne znači da će to funkcionisati za svakoga. Mudro je zapitati se: “Šta je meni važno? Šta je to što u meni živne kad vidim učitelja ili čujem učenje?” Volim da o religijskim formama razmišljam kao da su konvencije koje se odnose na jelo. Ako smo gladni, cilj jedenja hrane je da se oslobodimo neugodnosti gladi. Bilo da odete u japanski restoran i jedete štapićima, u tajlandski restoran i jedete samo kašikom ili odete na mesto gde se jede nožem i viljuškom, te konvencije nisu bitne. Bitno je da ste se najeli. Isto je i sa praksom. Poenta je da naše srce više ne oseća glad. Zato je naš zadatak da utvrdimo šta je to što je hranljivo i da se na to fokusiramo. To znači određivanje područja duha. Ako tome zadatku damo prioritet, šta god to značilo u našem konkretnom slučaju, onda smatram da će forme koje podržavaju duh evoluirati na pravi način. Ako ne damo duhu prioritet, to znači da ćemo možda propustiti ono što je najvrednije u religijskoj tradiciji.

To što bismo mogli propustiti može biti kreativno učestvovanje u svom traganju. Ako naš prevod treba da bude relevantan, moramo u njega da uložimo kreativnost. Da, poštujemo forme koje smo nasledili; počinjemo da učimo ono što je već bilo isprobano i provereno. Ponekad to zahteva da jednostavno radimo ono što nam se kaže; na tom stupnju učenje forme ima prioritet. Na primer, ako učimo tai či, mi se ne raspravljamo sa učiteljem ako su pokreti neugodni, niti na trećem času imamo predlog kako bi se ta forma mogla malo promeniti. Ne, iako se na početku možda osećamo zbunjeni i izgledamo sami sebi pomalo glupo, mi samo učimo formu i skromno prihvatamo da nemamo dobar osećaj, imajući na umu da su te forme oslonac za duh – u ovom slučaju, za rad sa či energijom. Ako formu predano vežbamo, tada na kraju naučimo da se opustimo u njoj. Tada možda či – duh – počne da se kreće i mi smo zahvalni.

Dakle, ne odbacujemo forme. Uzimamo formu i strpljivo čekamo dok se u njoj ne ustalimo. Tad osetimo da se duh kreće. Kada smo sasvim upoznali duh, onda on postaje prioritet. Sada smo u dodiru sa suštinom. Na ovaj način bićemo u stanju da menjamo forme, a da ne povređujemo ili ometamo duh. Ukoliko suviše rano pokušamo da prilagođavamo stvari, i to na osnovu svog sviđanja ili nesviđanja, tada možemo da stvorimo prepreke.

Jedan prijatelj našeg manastira ispričao je priču o važnoj lekciji koju je naučio tokom prve godine šegrtovanja kod vrlo poznatog stolara. Pošto je vrlo mlad krenuo da šegrtuje, dobio je od oca na poklon sasvim nov, vrlo kvalitetan čekić. Bio je savršeno izbalansiran, sa drvenom drškom – upravo ono što bi jedan ambiciozni mladi stolar mogao da poželi. Majstor ga je bezbroj puta podučio kako treba da drži čekić, bliže kraju drške, tako da ima najbolji mogući zamah. Ali iako je bio početnik, naš prijatelj je mislio da on zna bolje. Ako nemate iskustva sa pravljenjem nameštaja, zaista vam se čini da je lakše ako čekić držite bliže glavi; da možete preciznije da udarite. Posle mnogo opomena, majstor je jednoga dana zgrabio onaj čekić i presekao dršku na pola, govoreći mu da ako već ne koristi donju polovinu, onda mu ona očigledno i ne treba.

Pravi hvat

Mi s poštovanjem motrimo na praksu koju preuzimamo, nastojimo da osetimo njezin duh. Učitelj kaže da vežbamo ovako, da ne vežbamo onako. Radimo kako učitelj savetuje ali, kako odmičemo, proveravamo i osećamo. Nije da samo verujemo. Neophodno je da verujemo svom učitelju, ali poverenje je puka vera. Velika je razlika između poverenja u ono što nude učitelji i verovanja u njih i njihove tehnike. Mnogi od nas došli smo na ovaj put već uslovljeni različitim religijskim tradicijama; onim koje veru smatraju glavnom stvari. Takav pristup se ne može primeniti i na budističko učenje.

U budizmu verovanja su funkcionalna. Verujemo u stvari kao što su preporađanje, na primer; verujemo da se, kada umremo, ponovo rodimo. Međutim, većina nas ne zna je li objektivno to i tačno. Ja ne znam je li to tačno. Ja verujem u to, ali način na koji verujem jeste da ukoliko drugi kažu da je sve to besmislica, tada ne moram oko toga da se prepirem. Nije mi bitno da se oni slažu sa mnom. Odlučio sam da ću verovati u proces preporađanja, ali se ne vezujem kruto za to verovanje. To verovanje nije glavna stvar.

Kada nam učitelj kaže da vežbamo na određeni način, mi to učenje uzimamo sa poverenjem. Opisujući pročišćavanje našeg odnosa prema učenju, Buda je koristio sliku zlatara koji pročišćuje zlato; to je proces uklanjanja primesa, uvek iznova, sve dok na kraju ne dobijemo čisto zlato. Pročišćujemo odnos prema učenju tako što negujemo istraživanje, osećamo kako ono kod nas funkcioniše. Kada radimo različite vežbe i tehnike, pa ustanovimo da nešto ne funkcioniše, počinjemo da sumnjamo. I to je u redu. Sumnje ne moraju da budu prepreka u vežbanju. Sumnje isto tako mogu biti znak da je u nama još uvek živ duh istraživanja.

Istraživanje je nešto što nama na Zapadu dolazi prirodno i to bi trebalo da cenimo. Sposobnost istraživanja jeste jedan od naših doprinosa ovom zadatku prevođenja. Ne bi trebalo automatski da pretpostavimo da to što naše iskustvo kao da protivreči onome što neko drugi kaže znači da je on u pravu, a da mi grešimo ili obrnuto. Osluškujemo. Osećamo to što je rečeno. Strpljivo istražujemo. I ukoliko nastavimo s entuzijazmom da idemo postupno, prevodeći sve što doživimo u praksu, tada verujem da će se iz tog napora roditi jedno organsko i trajno razumevanje.

Kako sami za sebe otkrivamo šta funkcioniše, a šta ne, tako raste i naše poverenje, donoseći korist nama lično, ali i široj zajednici. Otkrivanje pravog puta kroz praksu je slično nalaženju dobrog restorana; prva stvar koju posle toga poželite da uradite jeste da povedete i svoje prijatelje sa sobom. Smatram da ukoliko do takvog poverenja stignemo postupno, postavljajući prava pitanja kako napredujemo, tada spontano pronalazimo i svoj način da to izrazimo. Ne koristimo samo reči nekih drugih ljudi. Takvo uverenje će nadahnuti i druge – mi to čak nećemo ni primetiti, ali drugi hoće.

Dva pravca u naporu

Jedan od načina da ilustrujemo ovaj zadatak prevođenja prakse jeste da pomnije razmotrimo na koji način usvajamo učenje. Ukoliko napor koji ulažemo ne dolazi sa mesta na kojem je i poverenje, tada ne samo da razbacujemo energiju, već možda zapravo sami sebi škodimo. Vidim dosta zbrke u tome kako se mnogi meditanti odnose prema različitim vrstama napora koji se zahteva u vežbanju. Ponekad postoji sasvim naivna nada da će beskrajnim ponavljanjem, time što jedno te isto rade godinama, na kraju ipak nešto dobro ispasti od svega toga.

Ubeđen sam da danas postoje u osnovi dva različita i lako uočljiva pravca u naporu – usmerenost ka cilju i usmerenost ka izvoru. Tokom niza godina vežbao sam tako što sam “tamo negde” imao cilj kojem sam težio. Moje razumevanje učenja kad sam ga čuo bilo je da tako treba da vežbam. Primio sam instrukcije za različite tehnike, koje su bile usmerene ka ostvarivanju toga cilja. Cilj se zvao “probuđenje”, “besmrtnost” i tako dalje, ali je uvek bio “tamo negde u budućnosti”. Ohrabrivan sam da uložim veliki napor u postizanje tog cilja i da se probijem kroz one stvari koje su ometale napredovanje. Čak i kada reči nisu direktno govorile da je cilj “tamo negde”, bila je to poruka koju sam ja čuo. Na kraju sam se našao u zaista frustrirajućoj situaciji. Na jednoj strani osećao sam da je čitava moja posvećenost praksi na ozbiljnoj probi. Na sreću, uz malo pomoći, shvatio sam da se čitava ta borba u koju sam se zapetljao vrti upravo oko tog osećaja da treba negde stići. Formirao sam u sebi osećaj da na neki način moram sebe da “popravim”, da se promenim i dobijem nešto drugo. Jasno je da tako nešto nije funkcionisalo, pa sam digao ruke. I pri tom odustajanju osetio sam kao da počinjem da putujem natrag kući. Kakvo olakšanje! Upravo u trenutku kada sam počinjao da se pitam da li će se moje dotadašnje putovanje iznenada završiti na jedan tužan način, osetio sam da mogu da se ustalim u nečemu savršeno prirodnom. I sa tom promenom je došlo i osećanje, u početku neuočeno, da sam zapravo ja lično odgovoran. To je bilo novo.

Na osnovu tog iskustva razvio sam praksu koju karakteriše snažan osećaj poverenja u ono što već postoji. To je bilo nešto potpuno drugačije od onog neprekidnog stremljenja ka postizanju nekog cilja. Napor na koji je ovo novo shvatanje spontano pozivalo bio je “ne-traganje”. Moja pažnja bila je – i još uvek jeste – gledanje i osećanje u ovom trenutku, istraživanje: “Gde i kada sam odlučio da je ova situacija na neki način neodgovarajuća ili pogrešna ili da joj nešto nedostaje?” Ustanovio sam da sam u stanju da sasvim jasno uočim kada sam životu nametnuo shvatanje o tome kakav bi on trebalo da bude, rezonujući: “Ne treba da bude ovako, treba da bude onako”. Moja praksa postala je jednostavno, ali odlučno biti sa tom svesnošću. Danas to označavam kao praksu usmerenu ka izvoru – u kojoj srce ispunjeno poverenjem intuitivno zna da to za čime tragamo jeste upravo ovde, ne negde drugde, ne tamo negde daleko.

Nedelotvorna volja

Mnogi od nas počinju da meditiraju uz pomoć volje, koja ne radi svoj posao kako treba. Dugo se upinjemo iz sve snage da uz pomoć volje popravimo sami sebe, ali time zapravo zloupotrebljavamo samu tu sposobnost volje. Ako preterujete sa alkoholom godinama i postanete alkoholičar, tada nikada više nećete moći da se ograničite na čašicu-dve sa prijateljima. U našem slučaju, preterujemo sa upotrebom volje. Tako nam to preterivanje prelazi u naviku i uplićemo je u sve što se događa. Često osećamo da nismo u stanju da jednostavno primimo situaciju i blago primenimo volju da usmerava i vodi pažnju. Ako naiđemo na nešto za šta smatramo da je pogrešno, obično automatski jurnemo za svojim mišljenjem – “to nije u redu” – i odmah krenemo da popravljamo.

Kod onih sa ovakvim poremećajem, korišćenje volje kao primarnog alata u meditativnom naporu jednostavno ne funkcioniše. S druge strane, ako odložimo volju i boravimo u stanju poverenja u to što već postoji, poverenja u stvarnost i istinu, ako jednostavno zaustavimo svoje navikom gonjeno uplitanje, tada će se sama od sebe ukazati jedna precizna i svesna procena onoga što već postoji.

Ako sledite put prakse usmerene ka cilju, možete očekivati da imate jasan koncept šta bi trebalo da radite i u kom pravcu da se krećete. Postojaće odgovarajući postupci koje treba preduzeti za svaku prepreku na koju naiđete. Ali ako je vaš put prakse usmeren ka izvoru, onda stvari stoje sasvim drugačije. Sednete da meditirate i možda krenete da skenirate položaj tela, proveravate da li su vam leđa prava i glava u blago povijenom položaju, grudi otvorene, stomak opušten; i onda sedite, uvodeći u polje svesti osećaj da ne znate šta radite. Jednostavno ne znate. Sve što znate jeste da sedite tu (a može biti kada ni u to niste sigurni). Ne zadržavate se ni na čemu. Ali obraćate pažnju na sklonost uma da želi da popravlja stvari. Interesovanje fokusirate na pokušaje uma da se odluči za jednu ili drugu stranu, za ili protiv.

Obično kada meditiram ja ne radim ništa specijalno. Zauzimam svestan položaj i samo posmatram šta se događa; možda um skače svuda unaokolo, razmišlja o tome kako sam pre neki dan popio sok u nečijoj kući ili o tome kako je šteta da je sunce zašlo za oblake; kako ću u ovo vreme sledeće nedelje biti u Pekingu ili o mejlu koji su poslali monasi iz Harnama sa pitanjem da li da za vrata u manastirskoj kuhinji koriste sjajnu ili mat boju i tako dalje. Možda mi takve misli prolaze kroz um; one su besmislene, ali ja ništa ne radim sa njima. Apsolutno ništa, sve dok ne počnem da se osećam pomalo neugodno i onda nastojim da vidim odakle potiče ta neugoda. Ona uvek dolazi sa istog mesta: “Ne treba da bude ovako, treba da bude… Moj um bi trebalo da bude čist, ja bi trebalo da…” Kada jednom identifikujem taj pokret, sledi smirenje. Kada identifikujemo to što nas odvlači od prirodnog osećaja centriranosti, tada stižemo kući. To nije ista vrsta napora koju treba ulagati u praksi usmerenoj ka cilju.

Sopstveno znanje

Većina nas ima prirodnu sklonost da napor usmeri u jednom od ova dva pravca. Neki ljudi su zadovoljni i spokojni kada imaju jasan cilj pred sobom – to je mesto ka kojem bi trebalo da idu. Bez jasne ideje gde idu, postaju zbunjeni i nervozni. Drugi, ukoliko se fokusiraju na ideju cilja, na kraju završe deprimirani, osećaju se kao da nisu uspeli; pokušavaju da zaustave misli i ne uspeva im, pokušavaju da sede pravilno, pokušavaju da sebe načine srećnim, upinju se da imaju ljubavi za svakoga, da budu strpljivi, pokušavaju da budu sabrani, i uvek dožive poraz. Kakva užasna greška! Najgora bolest za meditanta jeste da iz sve snage pokušava da bude sabran. Neki odustanu, smatrajući da samo gube vreme. Međutim, ako shvatimo da ne treba da činimo bilo šta, sem da budemo prisutni i svesni sklonosti uma da se odlučuje za jednu od dve strane, za ili protiv, tada se smirujemo.
Ove dve orijentacije se međusobno ne isključuju. Korisno je razumeti kako svaka od njih ima posebno dejstvo na različitim stupnjevima prakse. U početku, da bismo izgradili samopouzdanje, neophodno je da dobro razumemo tehniku. Iako su nam bliži ka izvoru usmereni učenje i praksa, ako još nismo pronašli čvrst temelj na kojem vežbamo ili ako smo ga i pronašli, ali nam je život još uvek vrlo dinamičan, može koristiti ako povremeno uložimo napor u vežbanje volje i fokusiranosti.

U početku ohrabrujem ljude da budu vrlo disciplinovani i da broje svoj dah, od jedan do deset, od deset do jedan, svaki izdah, jedan, dva, tri, sve do deset, zatim deset, devet, osam, sve do jedan; da budu sasvim precizni u tom naporu. Na taj način se uveravamo da je naša pažnja zaista naša. Mi nismo robovi ili žrtve svojih umova. Ako nam pažnja luta i obuzmu nas ogorčenje ili želja, treba da znamo da smo sami odgovorni za to. Naša praksa, bilo da smo usmereni ka cilju ili ka izvoru, neće napredovati sve dok nam nije potpuno jasno da smo upravo mi odgovorni za kvalitet pažnje kojom baratamo.

Da bismo stigli do ovog uverenja, neophodna je nekad rigorozna disciplina pažnje tokom dugog vremena. Pa ipak, možda ćemo doći do tačke kada osetimo da je, ako nameravamo da i dalje ulažemo tu vrstu napora, nužno rafinirati tehniku i sistem po kojem idemo ka cilju. Ali ako steknemo duboko uverenje da to nije pravi put, tada moramo biti spremni da se prilagodimo; da potpuno prestanemo da tražimo bilo šta. Ako je za nas prava stvar da napravimo takav izbor, tada, kada čujemo kako neko govori o drugačijem načinu na koji vežba, možemo reći: “Ah da, to je u redu.” Neće nas to potresti. Zaista je važno da ne dopustimo sebi da nas ponese entuzijazam drugog.

Kako se sa sve više poverenja ustaljujemo u svom “ispravnom naporu”, sve je lakše prepoznati jake i slabe strane različitih stilova prakse. U praksi usmerenoj ka cilju, na primer, verovatno je lakše generisati energiju. Sa jasnim razumevanjem onoga što bi trebalo da radite, pažnja se sužava, sva ometanja su eliminisana i fokusirate se, fokusirate, fokusirate… Pošto isključujete sve drugo, energija se koncentriše na jednom mestu; na taj način lako uočavate kako napredujete na putu. A to opet sa druge strane uliva poverenje. Kao i sa svime, i ovde postoji tamna strana, koja je u direktnoj vezi sa snagom. Ako ste isključivi, rizikujete da odbacite stvari koje bi vam mogle koristiti ili na koje bi trebalo obratiti pažnju; postoji opasnost od poricanja. Ako niste obratili pažnju na staru, neurotičnu naviku izbegavanja i sledite praksu usmerenu ka cilju, onda se takve tendencije samo uvećavaju. To je onda izvor fundamentalizma. I uprkos raširenom uverenju, postojali su, a ima ih i danas, i budistički fundamentalisti.

Jedna od jačih strana prakse usmerene ka izvoru, pak, jeste da kako se oslobađamo težnje i nastojanja ka nečem što nije ovde-i-sada, nastaje jedno ravnomerno opuštanje i tela i uma. I onda to podstiče našu kreativnost. Moramo da budemo kreativni, jer kad ništa ne isključujemo, onda sve treba prevesti u praksu. Ne postoji situacija koja nije situacija za vežbanje. Međutim, nepromišljena kreativnost može u sebi kriti obmanu. Ako smo toliko srećni i relaksirani da postajemo lenji i ne vodimo računa recimo o pravilima morala, tada je nužno da prepoznamo šta se zapravo događa.

Još jedna opasnost u praksi usmerenoj ka izvoru jeste da smo kada se zaista nađemo u neprilici skloni da ništa ne činimo u vezi sa tim. To se obično događa jer više nemamo onaj odnos prema strukturama koji smo ranije imali. Veru u nama inspiriše ne pojam onoga za šta se nadamo da se nalazi tamo ispred, već osećaj da je to u šta imamo poverenje suštinski istinito. Međutim, ako oblaci straha i besa zaklone zrake naše vere, moguće je da se strašno uplašimo i možda i stradamo. U tom slučaju važno je da smo već razvili duhovno prijateljstvo. Uživati blagoslov druženja sa onima sa kojima delimo zajedničku posvećenost znači imati jedan dragoceni resurs. Kada se okupimo u duhovnu zajednicu, stvara se poseban osećaj međusobne povezanosti, koju s pravom osećamo kao vrlo bezbednu. Ta relativna sigurnost može biti za nas ono što su pojmovi i ciljevi za duhovne putnike usmerene ka cilju.

Kako napredujemo u praksi, svako od nas ima zadatak da proverava da li se krećemo ka ili od ravnoteže. Ali na koji način to radimo? Ako se krećemo ka ravnoteži, to znači da smo u stanju da se nosimo sa više situacija, možemo da se prilagodimo stanjima koja su sve kompleksnija. Ako se udaljujemo od ravnoteže, to znači da smo u stanju da se nosimo sa sve manje i manje situacija: umesto da nas duhovna praksa oslobađa i otvara za život, ona nas čini ekskluzivistima i gura u bolnu izolovanost.

Dakle, mudro je proveravati svoju praksu i videti jesmo li u stanju da odredimo u kojem smeru se lakše krećemo, koja vrsta napora nam dolazi najprirodnije, koja vrsta jezika nam najviše odgovara. Neophodno je da sebe pripremimo kroz razumevanje da oni koji podučavaju ovakve različite pristupe koriste različitu vrstu govora. Zato slušajte kakvo učenje vam se izlaže, razmišljajte o onome što pročitate u knjigama i vidite koji smer napora ima smisla za vas. Kada to jednom znate, predlažem vam da krenete za onim što vas nadahnjuje.

Nadam se da uviđate koliko je ovo promišljanje važan deo našeg doprinosa zajedničkom zadatku prevođenja prakse. Budimo svi ohrabreni da istražujemo doprinos koji dajemo tom zadatku na ovom stupnju njegovog odvijanja na Zapadu. Siguran sam da će naše pažljivo istraživanje ukazati na naše slabosti, individualne i kolektivne, i kada postanemo svesni tih manjkavosti, postaćemo i kreativniji. Postaćemo vešti prevodioci ove prakse. Prilagođavanja će biti tamo gde je neophodno i ono će biti u službi Dhamme. Možda ga nećemo čak ni uočiti. Znaćemo samo da je duh Puta živ u nama i da su naša srca spokojnija.

Najlepše hvala na pažnji.