Theravāda budističko društvo
Download PDF

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Upoznavanje sa svojim emocionalnim inventarom

Kaš što na đubretu, kraj puta bačenom,
može izrasti lotos, divnog mirisa i blistav
isto tako među neznalicama, zaslepljenom svetinom,
učenik istinski i potpuno Probuđenoga blista mudrošću
.

Dhammapada, stihovi 58–9

Neko je postaviо pitanje: “Šta je to emocija?” Ne mogu reći da znam kako da na to pitanje odgovorim direktno. Nisam čak ni siguran da bi vredelo pokušavati i reći šta emocija jeste. To je slično pitanju. “Šta je gravitacija?” Ako pogledamo u udžbenik fizike, naći ćemo detaljna matematička objašnjenja kako gravitacija funkcioniše, ali sve to ipak ne objašnjava šta gravitacija zapravo jeste. Ona se može opisati na osnovu svojih posledica i moguće je napraviti precizna predviđanja kako će uticati na materiju. Slično tome, nije možda teško dati psihološki ili neurofiziološki opis emocionalne aktivnosti, ali bih rekao da od toga ne bi bilo velike koristi.

Međutim, drago mi je da je takvo jedno pitanje postavljeno, jer sam uveren da je većina nas ustanovila kako je nemoguće zaista se posvetiti vežbanju svesnosti, a da se ne suočimo sa snažnim emocijama. S pravom osećamo potrebu da razumemo i tu dimenziju svoje ličnosti.

Dobar način da pristupimo emocijama nije da razmatramo šta su one, već da vidimo kako možemo da uspostavimo jedan slobodan odnos sa njima. Pod ovim mislim na to kako da sebe intimno upoznamo; kako možemo da učimo na osnovu ličnog istraživanja i otkrijemo gde i kako postajemo blokirani ili ometeni u svojoj sposobnosti da primimo emociju, sopstvenu ili tuđu. Zato bih umesto pitanja “šta” savetovao da pitamo “kako”. Kako osećamo, kako osećamo to što osećamo? Sa koliko slobode možemo da osetimo to što osećamo, na primer tugu ili razočarenje? Da li od toga pobegnemo u glavu i počnemo sebe da analiziramo, da se pitamo šta je ta tuga, to razočarenje, pokušavajući da pronađemo neko objašnjenje?

U vezi sa ovim setio sam se da mi je danas jedan prijatelj lekar, koji mi se s vremena na vreme javi iz Amerike, objašnjavao šta je zapravo to kad budisti govore o transmigraciji sa jednog na drugi nivo egzistencije. Prema njemu, radi se zapravo o stvaranju jedne vrste mitologije, kako bi se obradile informacije uskladištene u umu. Zatim mi je izložio jedan vrlo detaljan opis koji, priznajem, ne razumem do kraja. Ali važnije od moje ograničene sposobnosti da shvatim njegove apstrakcije jeste da nisam imao osećaj kako ga je njegovo objašnjenje i za korak približilo rešenju. A upravo to je cilj naše prakse – da nas dovede do toga da doživimo celovitost.

Potpuno je opravdano tumačiti tradicionalne budističke opise šest područja egzistencije kao unutrašnje realitete koje doživljavamo ovde i sada, ne povezujući ih samo sa prošlim i budućim životima. Pa ipak, i dalje imamo zadatak da sami za sebe pronađemo način da ostanemo svesni i spokojni dok se uspinjemo na nebo ili dok se spuštamo u pakao. Vrlo je lako vezati se za intelektualizaciju kao način da se izbegne direktinije razumevanje sebe samoga. Ako smo tome skloni, moguće je da propuštamo priliku da se suočimo sa svojim jakim emocijama i strastima u njihovoj sirovoj stvarnosti. Ukoliko ne dopremo do osnovnog uzroka svojih bolnih i neprijatnih osećanja, bićemo uvek iznova pometeni zadovoljstvom ili bolom, zavedeni njihovom prividnom trajnošću. A nama je zapravo neophodan kontakt sa mnogo dubljim izvorima nego što su to apstraktni opisi.

Jedna od stvari koje ometaju neposredno suočavanje sa nama samima u sred emocionalnih izliva jeste strah da ćemo time samo uvećati svoju patnju. Pomišljamo možda da će nas, ukoliko prestanemo da se opiremo, energija koja nam preti preplaviti i biti uzrok najrazličitijih poniženja. Međutim, upravo suprotno od onoga čega smo se pribojavali, ako prestanemo da se odupiremo i počnemo da istražujemo koliko smo u stanju da primimo emociju onako kako se javi, otkrićemo da naš osećaj poverenja i samopoštovanja raste, jer ćemo stupiti u vezu sa bilo čim što se pojavi i razvijati sposobnost da pri tome ostanemo prisebni. Malo pomalo, to će nam doneti veze i odnose koji su mnogo primereniji, humaniji. Iz perspektive spremnosti da potpuno prihvatimo ovu dimenziju svoga bića, postaće nam sasvim jasno da je okretanje glave od emocija jedna loša, čak štetna stvar. I onda nije neobično da nismo sebe doživljavali kao svog najboljeg prijatelja!

Žalosno je da kraj sebe nismo uvek imali odgovarajući primer ljudi koji znaju kako da obuhvate čitav svoj emocionalni inventar. Vaspitači i učitelji odgovorni za naše odgajanje i školovanje često su i samo patili od posledica pomanjkanja svesnosti i to se neizbežno odrazilo i na nas. Naučili smo obrasce ponašanja ljudi sa kojima smo živeli i preuzeli njihovu naviku guranja u podrum onoga što nam se ne dopada ili ga se plašimo, nadajući se da će vremenom nestati.

Ali kako su godine prolazile možda smo počeli da osećamo kako nešto nedostaje. Veliki osećaj praznine u stomaku ili u srcu navodi nas na slutnju kako nešto nedostaje. Raširenost ovog osećanja u društvu u celini značajan je faktor koji utiče na kult potrošačkog društva. Njega pokreće to uviđanje da nešto nedostaje. No, koliko god pokušavali da ga neutrališemo uz pomoć “šoping terapije”, osećaj ličnog integriteta ne povećava se. Tako ćemo se možda osetiti kao da živimo nečiji tuđ život, neprestano strahujući da će to i drugi otkriti.

Kad god bih otvorio one šarene dodatke nedeljnim novinama – ponekad nam ljudi koji dođu u manastir ostave novine – uvek bi mi pažnju privukle te primamljive slike hrane. I onda bih se zapitao da li ljudi zaista jedu onako kako im savetuju te slike. Hoću da kažem da ne možete da živite od tih ikebana na sred nekakvog stilizovanog tanjira. Sve to više liči na likovnu umetnost nego na obrok, a to često i jeste. To je dizajnerska vežba čiji je cilj privlačenje pažnje. Isti princip važi i za razne sportove. Nedavno sam sa jednim prijateljem naše zajednice boravio u Lidsu i gledao TV emisiju o ekstremnim sportovima. “Ekstremni” je vrlo prikladan termin za dobar deo aktivnosti kojima smo zaokupljeni. Ali šta pokreće takve aktivnosti?

Umesto da taj osećaj praznine pokušavamo da zatrpamo hranom, parfemima ili ekstremnim sportovima, praktikovanje Dhamme ohrabruje nas da poverujemo kako ćemo, ukoliko pažnju vežbamo istrajno i umešno, biti u stanju da se okrenemo i primimo ga, ne odgurujući ga ili se skrivajući od njega. Kako zapravo izgleda osećati: “Želim nešto i svestan sam tog osećaja da nešto nedostaje, tog osećaja da nisam sasvim ovde i sada?” Ako zaista ovo osluškujemo, otkrivamo da se, umesto uvećavanja patnje dok nas naš neprijatelj savladava, ovoga puta rađa jedno istinsko, spontano nastalo, toplo osećanje radosti.

Kada tom osećanju da nešto nedostaje – a ono se manifestuje u stomaku – dopustim da bude prihvaćeno, osećam se iskrenijim i zaista življim. Onda počnu da se javljaju sa tim povezana iskustva – sećanja i opažaji – i ako ih sledim, ako im posvetim pažnju i osluškujem ih, ali nisam zaveden njima, ako se ne raspravljam sa njima, već ih jednostavno primam sa blagošću i strpljenjem, počinjem da otkrivam čitav taj neiživljeni život, te emocije koje nisam želeo da proživim, koje nisam voleo, nisam se sa njima slagao i zato ih zaključavao u podrum. Osećamo da nam nešto nedostaje zato što nam nešto zaista nedostaje. Postoji čitav jedan deo našeg života koji je potiskivan u nesvesno, koji nije bio priman, proživljen, i on počinje da nas žulja.

Pre ili kasnije u svojoj praksi stignemo u fazu kad više ne možemo da ignorišemo činjenicu kako osećamo da nešto nije kako treba; fazu kada samoubeđivanje i druge tehnike više ne funkcionišu. Naravno, uvek imamo kao rešenje i mogućnost da od svega dignemo ruke i vratimo se verovanju da je ispunjenje moguće pronaći u zadovoljavanju čula. Međutim, imamo i mogućnost da nastavimo svojim putem prakse: da duboko osluškujemo i primamo emocije s povećanom dobronamernošću.
Možemo čuti sve te urlike koji dolaze negde odozdo i pomisliti: “O bože, šta li će se dogoditi ako podignem poklopac?” Moguće je da se javi sasvim realan strah kada počnemo da se suočavamo sa svojim do tada skrivenim životom. Možda ćemo, po navici, poželeti da posegnemo za bocom, zamotamo jedan džoint ili pustimo neku dobru muziku – da uradimo bilo šta samo da se odbranimo od tog užasnog osećaja da će nas progutati nešto nepoznato i zastrašujuće.

Ali šta je to što bi moglo da nas proguta? Ovo je Engleska, za ime sveta! Ovo nije neka nesrećna zemlja puna tirana koji nas kinje; ovo je Engleska, naša Engleska. Na sreću nema ničega “tamo negde” što bi nas povredilo. Jedino što bi možda moglo da nas proguta jeste naša divlja priroda. I pošto je to naša energija, svakako da ne treba da je se plašimo. Naravno, moguće je da s vremena na vreme osećamo kako postoji nešto čega se treba bojati, ali pokušajmo da zapamtimo: to što se nečega plašimo, ne znači da će se nešto strašno zaista i dogoditi. Koliko puta su nas takve emocije nasamarile?

Umesto da razmatramo šta su emocije, hajde da se upitamo: “Koliko slobodno mogu da prihvatim sebe u tom domenu iskustva?” i onda im dopustimo da nas pouče o životu, o stvarnosti. Ako postavljajući sebi takvo pitanje naiđemo na nekakvu blokadu, zainteresujemo se za nju. “Kako i gde osećam tu blokadu? Je li to u stomaku? Je li u grlu? Postoji li u meni osećaj da ne bih zapravo smeo da osećam takve stvari? Da li je to uzrok osećaja blokade ili nemogućnosti da sam sebe upoznam?”

Ako su vas strogo odgajali, možda ste učeni da ne treba da imate izvesna osećanja – grižu savesti, na primer. Ili ako i osećate grižu savesti, tada vam je govoreno da morate da tražite oproštaj kako biste se toga oslobodili. Ako i pored toga nastavljate da s vremena na vreme osećate grižu savesti, što znači da se ne uklapate i da se ne možete uklopiti u “kalup” – znači da ostajete izvan, da ste na nizbrdici. U svojim ranim godinama uverio sam se da bez obzira koliko se trudim, nisam u stanju da prestanem da osećam grižu savesti, i šta mi je drugo ostalo nego da to poričem? Osećati grižu savesti zbog života je toliko iracionalno da racionalni um odlučuje da taj osećaj ignoriše. Velika greška! Kao posledica toga, razvijamo naviku da poričemo bilo šta što osećamo, u ovom slučaju osećaj krivice. Time poričemo i čitav jedan deo svoga života – ne samo bolna, već i prijatna osećanja za koja nam nije dopušteno da ih osećamo. I to je žalosno.

Osećaj krivice, kao i druge emocije, jeste oblik nečega što bismo mogli nazvati “energijom srca”. I kada se ta energija, čija je priroda dinamična, odguruje u stranu, ona će nam se vratiti na jedan od dva načina: ili kao preterivanje ili kao izopačenost. Ono što je do tada možda bio zdrav osećaj stida, može tako postati iskrivljeni osećaj bezvrednosti. Ovu tipično zapadnu mentalnu blokadu čini kombinacija besa i straha – osećaj pravednog gneva usmeren ka sebi, u pokušaju da se dobro osećamo zato što mrzimo sami sebe jer smo rđavi. I u isto vreme je tu onaj grč u stomaku usled straha od večnog pakla.

Dobra je vest, međutim, da čitava ta drama jednostavno čeka da bude propuštena u područje svesnosti. Uz pomoć osetljivosti i snage srca, rođenih iz praktikovanja neprekidne sabranosti pažnje, možemo na kraju u sebi razviti spremnost da se okrenemo i sretnemo sa samima sobom. A ono što tada otkrijemo jeste prekrasna istina da nema ničega čega bismo se plašili – ničeg drugog do pomanjkanja uvek budne svesnosti.

Ovakvo istraživanje možemo primeniti na svaku drugu emociju. Ako na primer potiskujemo bes, ako smo učeni da “dobri momci i devojke nikada ne ispoljavaju svoj bes”, tada smo možda odrasli pribojavajući se besa. Užasava nas nešto što je potpuno prirodno. To što doživljavamo kao bes jeste zapravo energija našeg srca. Nešto sa čime treba da budemo krajnje bliski. Da bismo se pročistili potrebna nam je sva energija koju imamo. Ne možemo da zaključamo deo srca samo zato što nas uznemirava. Ne možemo sebi dozvoliti da gajimo osećaj otuđenosti i straha od strasnog dela svoje ličnosti. Ako tako nešto ostane neprimećeno duži vremenski period, ta energija – skrivena i teška da se otkrije – pretvoriće se u otrov.

Možda ćemo morati da prođemo kroz ponižavajuće izlive besa pre nego što počnemo da je naslućujemo u sebi. Ili iz noći u noć imamo snove pune nasilja. Ako ova energija ostane odbačena, onda je jedina alternativa pad u, kao što sam već pomenuo, izopačenje ili preteranost. Kod introvertnih tipova ljudi, gde pripada većina meditanata, prezir prema samome sebi je gotovo pravilo. “Ja sam nikakav, ja sam beznadežan slučaj, ništa nisam uspeo. Samo se pretvaram, a u stvari ne vredim ni prebijene pare. Toliko sebe prezirem.” Ili paranoja: “Svi me mrze, svi bi hteli da mi naude.”

Ekstrovertni tip će verovatnije otići u neku krajnost kao što je nasilje ili agresija. Vidimo to po tome koliko ljudi odlazi na razne pijanke ili su nasilni u porodici. Da li sve to pokazuje da su ti ljudi po svojoj prirodi zli? Uopšte ne; to je znak da bes nije na pravi način shvaćen. Bes, ako nije prihvaćen, postaje opasan, ali stvar je u odnosu koji imamo sa tom energijom, a ne sa energijom kao takvom. Kao meditanti, zaista moramo to da razumemo. Verujem da je takvo razumevanje moguće ukoliko smo zainteresovani za stvarnost koju nazivamo emocijom, a ne za njenu konceptualizaciju.

Ako se upustimo u njeno istraživanje, ne samo da ćemo doći do velikog ličnog zadovoljstva, već ćemo možda bolje shvatiti zašto je ovaj naš svet tako čudno mesto i šta možemo učiniti za njega.

Hvala vam za ovo pitanje.