Theravāda budističko društvo

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Zaista jednostavno

Graditelji kanala usmeravaju vodu,
oružari strele prave,
drvodelje drvo tešu,
mudraci sami sebe krote.

Dhammapada, stih 80

 

Iguman međunarodnog manastira šumske tradicije Bung Vai izrazio je želju da poseti naše manastire u Evropi i tu provede neko vreme u meditacijskom povlačenju. Sve je bilo sređeno da tako i bude, jedino što je trebalo da neko privremeno preuzme njegovu ulogu dok je odsutan. Pošto sam u Britaniji proveo poslednjih dvanaest godina, bio sam zainteresovan da se na neko vreme vratim u Aziju, tako da sam se zaista radovao kada sam se te 1993. našao na putu za Tajland radi dužeg boravka na mestu na kojem sam kao mlad monah proveo veći deo svoje početne obuke.

Već se spuštao sumrak kad sam prošao manastirsku kapiju. Susret sa starim i nekim novim prijateljima uskomešao je u meni osećanja uzuđenja, zahvalnosti i čuđenja. Toliko toga se dogodilo i u nama i oko nas otkako sam napustio ovo mesto. Ono mi je bilo poznato, ali u isto vreme i drugačije. Mračna, sveprožimajuća tišina šume i miris divljih cvetova koji se mešao sa mirisom upaljenih štapića vratili su me nazad u vreme kada sam imao dvadeset četiri godine, bio pun nade u mistična iskustva, a ipak čudesno ispražnjen od svakog drugog iščekivanja. Sada su se, pak, električni zvuci razlegali pirinčanim poljima iz svetlom obasjanog sela Bung Vai, gde je svaka kuća, ne više samo ona starešine sela, imala televizor i stereo uređaj.

Posle dan-dva otkrio sam da se manastir nije mnogo izmenio. Iako je prašnjavi put za Ubon, regionalni centar, sada bio asfaltiran, a motokultivatori zamenili bivole u poljima, u manastiru se voda još uvek ručno izvlačila iz bunara; lišće se još uvek čistilo svakoga dana; boja za ogrtače je još uvek teškim radom dobijana iz lokalnih plodova; a noću se čitalo uz petrolejku. Poruka tako karakteristična za theravadsku šumsku tradiciju: “Što jednostavnije”, još uvek je odzvanjala, poput manastirskog gonga koji se čuo kilometrima unaokolo, čak i jače od novih, savremenih zvukova.

Dnevni program u manastiru bio je fleksibilniji nego što sam očekivao, tako da sam našao vremena da obnovim veze sa monasima. Bilo je takođe vremena za razgovor sa seljacima iz okoline. Začudo, činilo se da se sećaju nas koji smo živeli ovde kada je manastir otvoren 1974. Stariji još uvek nisu batalili svoju večnu naviku da žvaću betel, niti su izgubili svoje blistave, bezube osmehe. Pričali smo o događajima u našim manastirima širom sveta, neki od njih u zemljama za koje mnogi od mojih sagovornika nisu ni čuli.

Srećan slučaj je hteo da se tokom mog boravka ukazala prilika da posetim neke od uglednih učitelja meditacije u severoistočnom Tajlandu, uključujući i mog prvog učitelja, kojeg nisam video još od kada sam napustio njegov manastir pre osamnaest godina. Poštovani ađan Tet je izuzetno cenjeni učitelj, nešto stariji od ađan Čaa, a bio je učenik ađan Mana još tamo tridesetih godina. Monah je postao sa četrnaest godina i čitav svoj život proveo je predan vežbanju i u službi Dhamme. Izrastao je – zajedno sa ađan Čaom – u jednog od lidera tajlandskog budizma, na kraju se skrasivši u Hin Mark Peng manastiru. U vreme moje posete Tajlandu boravio je u obližnjem Vat Tam Karmu, manastiru u pećini pokojnog ađan Fana. Smatrao sam sebe izuzetno srećnim što sam prvih nekoliko meseci svoga monaškog života proveo sa njim, pre nego što sam počeo da živim pod patronatom poštovanog ađan Čaa.

Kada sam prvi put sreo ađan Teta imao je sedamdeset četiri godine i nešto pre toga mu je bila dijagnostikovana leukemija. Osamnaest godina kasnije on je začudo još uvek nudio poduku svakome ko bi zatražio pomoć. I tako, uz ogromnu radost i nestrpljenje, pridružih se grupi koja je putovala nekoliko sati na sever kako bi mu iskazala poštovanje. “Šta bih mogao da mu dam? Da li me se seća?” – ovakve misli, sećanja o teškim danima koje sam proživeo tih ranih godina i detinjasto ushićenje ispunili su mi um.

U vreme kada sam živeo kraj njega izgledao je još uvek u dobroj kondiciji. Sada, u devedeset trećoj, još samo malo fizičke snage je u njemu bilo ostalo, ali su mu oči ipak sijale, njegov miran glas bio je jasan, a koža sjajna. Suze su mi navirale dok sam mu se klanjao u znak poštovanja i zahvalnosti. Iako sam obično u stanju da komuniciram sasvim normalno na tajlandskom, bio mi je potreban jedan od starijih monaha da izrazi moju veliku radost što ga ponovo vidim. Nije me prepoznao i to nije bilo ni važno, jer sam ponovo sedeo kraj njega. “Neverovatno!” razmišljao sam. “Sve te godine, toliko sam se borio u svom novom životu šumskog monaha, trpeo velike unutrašnje vatre, a evo me sad ovako radosnog! Kako je to lepo!”

Ađan Tet bio je učitelj meditacije čoveka koji me je zaredio, Somdet Njanasamvara iz Vat Bovornivesa, u Bangkoku, a ja sam se sa njegovim učenjem upoznao preko štampanih prevoda. Kad sam slučajno sreo nekoliko ađan Tetovih učenika u Bangkoku, impresioniralo me je njihovo ponašanje i stav, tako da sam uz blagoslov svoga pokrovitelja krenuo na sever da svoju prvu sezonu monsuna (vassa) provedem u Vat Hin Mark Pengu. Tamo sam putovao u društvu jednog drugog monaha Zapadnjaka, kojeg sam sreo u Bangkoku. Slučajno smo obojica pohađali iste kurseve meditacije u Australiji i sada bili zainteresovani da neko vreme provedemo sa ovim velikim učiteljem. Vat Hin Mark Peng bio je zabačeni manastir na šumovitim obalama reke Mekong, nekih četrdesetak kilometara uzvodno od Vientiana, glavnog grada Laosa. Kada sam ja tamo bio komunisti su napali Laos. Moja kuti je bila smeštena visoko na steni, neposredno iznad reke. U početku smo silazili ujutru do obale da se okupamo, ali kako su se odnosi između Laosa i Tajlanda zaoštravali, ruski vojnici počeli su da patroliraju rekom i bilo je dosta puškaranja, tako da nije baš bilo zgodno da nastavljamo ovu praksu.

Život u ratnoj zoni sigurno da je doprineo intenziviranju mojih iskustava. Već sam pokušavao da se prilagodim na hranu i klimu, a nisam znao ni jezik. Tamo na Novom Zelandu odakle sam došao život u šumi je bio blagodet – nema zmija, ni škorpiona, čak ni mravi nisu pravili probleme. Ali u džungli Azije trebalo je otvoriti četvoro očiju kad bih odlazio u krevet noću da proverim da se u njega nije već smestila neka zmija. Bilo je noći kada bih se probudio sav prekriven mravima koji grizu, a zidovi moje kolibe kao da su se pomerali, jer su i njih bili potpuno prekrili.

Srce i aktivnosti srca

Tokom prvog intervjua koji smo moj kompanjon i ja imali sa ađan Tetom, zanimalo ga je da čuje kako vežbamo. Pošto je trebalo da ostanemo u manastiru barem do kraja sezone monsuna, hteo je da zna kakvo je naše razumevanje prakse, te nas je pozvao u svoju kuti.

Pošto nam je postavio nekoliko pitanja, govorio nam je neko vreme i rekao nešto što mi se urezalo u pamćenju; nešto što mi se i danas čini značajnim isto kao što mi je izgledalo tada. Preko tumača nam je rekao: “Vaš zadatak je da uvidite razliku između srca i aktivnosti srca. Samo to.” Dok se toga sad sećam, mogu da ga skoro čujem kako to izgovara; njegov glas blag, a ipak snažan i pun, odzvanja iskustvom i nepokolebljivim razumevanjem. Nisam se nadao da će reći nešto tako direktno. Verovatno sam očekivao nešto kompleksnije i teže za razumevanje, ali moj odgovor kad sam to čuo bio je: “Da, shvatam, mogu da se uhvatim za to.”

Posmatrati ka unutra, usmeriti pažnju tako da odmah znamo šta je srce, a šta je aktivnost srca: to je bila i jeste osnova moje meditativne prakse i istraživanja. Reči koje je koristio bile su jit i argarn kong jit. Ćitta, pali reč, u tajlandskom je skraćena na “jit”, a obe reči znače “srce” ili “um”. “Argarn kong jit” znači “aktivnosti srca ili uma”.

Čuo sam mnogo govora o razvijanju jhana – stanja meditativnog zadubljenja – i o različitim nivoima uvida, ali ađan Tet je ukazivao da je važno ne biti zaveden idejama o praksi, niti različitim iskustvima, opažajima ili mentalnim sadržajima koji nam se pojave. Na njih jednostavno treba da gledamo kao na aktivnosti uma. Oni su svi sadržaj uma. Ukoliko srce ili um – citta – zamislimo kao okean, onda su aktivnosti srca ili uma nalik talasima na tom okeanu. Naše vežbanje bi trebalo da se sastoji u tome da na te talase gledamo kao na talase koji promiču površinom okeana.

Većinu nas povuče takva aktivnost. Ja još uvek bivam ponesen talasima, kretanjem uma, i zaboravim se, izgubim pravac. Vežbanje znači ne zaboraviti na pravac i negovati svesnost koja pravi razliku između samog znanja i onoga što se saznaje. Mi možemo znati osećaje na telu; mi možemo znati osećanja, kretanje energije, sadržaje uma, ideje, utiske, pojmove, sećanja i maštanja. Sve to treba videti kao aktivnost. Ako ih ne vidimo kao aktivnost, šta se događa? Postajemo ta aktivnost i bivamo upleteni u nju. Postoji jedna oštroumna izreka u japanskom budizmu: “Smej se, ali se ne izgubi u smehu; plači, ali se ne izgubi u plakanju.” Isto tako možemo reći: “Misli, ali se ne izgubi u mišljenju; uživaj, ali se ne izgubi u uživanju.”

Ponekad ljudi dođu u dodir sa budističkim učenjem ili budističkom meditacijom i razviju ideju da smirenost znači osloboditi se svih sadržaja uma, postići stanje praznog uma. U meditaciji se nekada čini da je um veoma otvoren i prostran, da se u njemu događa vrlo malo toga. Međutim, to ne znači da smo uspeli, da smo prosvetljeni. U tom stanju otvorenosti, jasnoće i prostranosti možemo doživeti vitalnost i zadovoljstvo, pa ako nismo dobro obavešteni može nam se dogoditi da pogrešno pomislimo: “To je to! Ovaj dobar osećaj je poenta svega ovoga.” Ađan Tet je govorio da je čak i taj dobar osećaj takođe aktivnost srca. Cilj prakse jeste da prepoznamo tu aktivnost u odnosu na ono u čemu se ta aktivnost odvija. A u čemu se ona odvija? Šta je to što prepoznaje? Treba da negujemo svesnost koja prepoznaje sâmo saznavanje, kao i ono što se saznaje.

Napor da se setimo

Ovo učenje bilo je prvi dar koji sam dobio od ađan Teta, dragoceni dar, koji je u velikoj meri odredio put kojim sam od tada išao sve do danas. Bio sam jedan entuzijazmom nadahnuti početnik, koji je pomalo i uživao u meditaciji. Odlučan da negde stignem sa svojom praksom i ulagao sam ogroman napor. Pošto bih ustao ujutro i otišao u prošenje hrane, pojeo bih jedan obrok i potom ostatak dana proveo sedeći i hodajući. Tamo je bilo tek nekoliko knjiga na engleskom, no te koje sam imao na raspolaganju ozbiljno sam proučio. Mogao sam da razmenim tek pokoju reč sa ljudima čiji jezik nisam znao. Drugi monah Zapadnjak u manastiru je meditirao o smrti, što je objekat koji je Buda često preporučivao i omiljen je u šumskoj tradiciji, te nije obraćao mnogo pažnje na mene. I tako, kako su meseci prolazili, mislim da sam i ja počinjao sve više da ličim na smrt. Tek tada sam mu, čini mi se, postao zanimljiv kao objekat kontemplacije. Nije mi baš prijala ishrana uglavnom sastavljena od pirinča, usoljene ribe i čilija, pa sam bio prilično izmršavio. No, zarekao sam se sebi da ću ostati tri meseca vasse i to mi je stvaralo dodatni pritisak.

Svakako da sam imao koristi od napora uloženog tokom tog perioda intenzivne prakse. Otprilike na polovini tog tromesečnog boravka doživeo sam iskustvo jasnoće koje mi je i sad u živom sećanju – bilo je to jednu ili dve noći pre mog dvadeset četvrtog rođendana. Sasvim se spontano dogodilo; nisam vežbao ništa specijalno. Sedeo sam jedne večeri tokom puđe, okružen ostalim monasima. Puđa se odvijala u sasvim jednostavnoj, neuglednoj drvenoj građevini, sa uobičajenim prostirkama preko betonskog poda. Recitovali smo kao i obično, sa istim komarcima koji su me grizli i kolenima koja su me bolela kao i uvek. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, osetih najčudesniju jasnoću – koja nije ličila na bilo šta poznato do tada. Doživeo sam jedno krajnje prirodno, ali u isto vreme izuzetno osećanje blagostanja. Izgledalo mi je kao da će takav pogled na stvari odsad trajati večno, jer u stvarnosti stvari su oduvek bile takve, samo što ja to nisam primećivao. Kada se puđa završila osećao sam se toliko nadahnuto da sam o tome pričao jednom od monaha, na šta od odgovori. “Hajdemo da o tome popričamo sa ađan Tetom.”
Postojala je tradicija u manastiru da osam ili deset monaha idu idu kod ađan Teta posle večernjeg recitovanja i masiraju ga, svi u isto vreme. Tajlandska masaža je fenomenalna. Zabadate laktove što dublje možete. I ti tajlandski monasi su se zaista trudili oko ađan Teta. Neko bi masirao stopala, neko noge, drugi ruke i to iz sve snage. Svake večeri bi imao takav tretman. No te večeri, dok smo pričali o tome šta mi se dogodilo, on prekide masažu, sede i reče: “Hoću više da čujem o tome.” I ja mu objasnih šta sam doživeo. Te večeri dao mi je sledeći među najvažnijim savetima o mojoj praksi koje sam ikada primio.

Rekao je: “Ti trenuci jasnoće, ta sabranost i svesnost koju si doživeo jesu vrlo dobri. Od sada ono što treba da vežbaš je da se još brže prisetiš nego ovaj put.” Govorili smo preko prevodioca, što baš nije bilo lako. Da mi se obraćao direktno, možda bi rekao: “Nastavi da vežbaš sabranost na sadašnji trenutak i nauči da se što pre vratiš na taj jasan način gledanja. Tako je jednostavno – uloži napor da se toga setiš.” Malo-pomalo, uz pravu vrstu napora, uz uporno vežbanje, kao što su verujem mnogi od vas shvatili, mi možemo da se menjamo.

Trebalo je da prođe punih sedam godina dok nisam, umotan u ćebe tokom zimskog meditacijskog povlačenja u Engleskoj, bio u stanju da bolje shvatim ono što je ađan Tet rekao te večeri. Posle tog razgovora strmoglavio sam se u pakao. Produbljeno, čudesno iskustvo koje sam imao te večeri smenila su zastrašujuće neprijatna stanja uma, neverovatno grozna stanja sumnje. Zato često govorim kako je važno pripremiti se na pravi način za vežbanje. U to vreme nisam bio daleko odmakao od puta hipija. Samo nekoliko meseci pre nego što sam se pridružio ađan Tetu bio sam napustio komunu u kojoj sam do tada živeo i putovao, stopirajući kroz australijsku pustinju. Posle toga, skoknuo sam do Indonezije, zadržavši se na kratko na Timoru radi ronjenja, slikanja po svili na Javi, a zatim prokrstario više plaža i restorana od Malezije do Tajlanda. I onda sam se obreo ovde obrijane glave i u ogrtaču, krenuo intenzivno da vežbam. Očigledno da nisam bio valjano pripremljen.

Zahvaljujući ađan Tetovoj blagonaklonosti i neprekidnoj pažnji preživeo sam ta vrlo neprijatna stanja. No, trebalo mi je ipak sedam godina da shvatim šta mi je rekao tom prilikom. Sada ohrabrujem ljude da učine taj napor da se sete. Ponekad, kada zaboravimo ono što smo naučili, možemo potceniti iskustva koja smo imali, napor koji smo uložili, uvide koji su nastali. Ađan Ča je imao sliku za to. Rekao bi: “Ti trenuci sabranosti i razumevanja su poput vode iz česme koja kaplje. U početku je to tap – tap – tap, sa velikim pauzama između dve kapi.” Ako smo neskoncentrisani tokom tih pauza, ako smo upleteni u razmišljanje, upleteni u sadržaje uma i osećanja koja doživljavamo, možemo pomisliti da su ti naši trenuci sabranosti nedovoljni i odbaciti ih kao slučajnosti. Ali ađan Ča bi govorio: “Malo pomalo, uz stalan napor, ti trenuci postaju tap… tap… tap, zatim tap-tap-tap, a onda krene mlaz.” Zahvaljujući konstantnom naporu, ulazite u neprekidni tok sabranosti. Trenuci su sami po sebi isti, samo sada između njih nema prekida.

Mi zaboravljamo, ali je dobra vest sa smo u stanju i da se setimo. Meditiramo sedeći, pribravši svoj um i srce, učvršćeni u miru. Tako izbijemo na pravi put, setimo se. A onda um počne da luta: “Ah, da nisam to uradio”, pomislimo; ili “Zašto su mi to rekli?” Lutamo u budućnost, misleći: “Jesam li kupio karte za sutra? Gde sam ih stavio?” Bivamo ulovljeni, izgubljeni, no onda se setimo, jer naša srca su posvećena tome da se uvek iznova setimo. Ako se samo setimo, to je dobro, ali ako tome dodamo još neku vrstu stava i kažemo: “Nije trebalo da zaboravim, moja praksa je nikakva”, tada smo ponovo izgubljeni. Ključ je u tome da se setimo. Ne treba da se mnogo obaziremo na to što zaboravljamo.

Biti pažljiv

Savet ađan Teta bio je: “Sve što treba da uradiš je da se što brže setiš.” Trudio sam se tokom te vasse i bio vrlo marljiv, iako sam prolazio i kroz takva stanja očajanja, povremenog straha, uznemirenosti i mučnine da se zaista radilo o pitanju pukog preživljavanja. Na kraju vasse uopšte se nisam dobro osećao. Odlučili su da me pošalju u Bangkok na lekarski pregled i odmor. Zapravo, završio sam u bolnici. Pre nego što sam otišao sreo sam se sa ađan Tetom i on mi je dao treću važnu i korisnu poduku. Dao ju je sa takvom blagonaklonošću i mudrošću: nije to bila puka ljubaznost prema meni. Bio je tako svestan prirode puta kojim idemo. rekao je: “Čuvaj se.” Još se živo toga sećam. Rekao je: “Mesto na kojem boraviš u sebi veoma je ranjivo – čuvaj se.”
Često našu večernju meditaciju ovde u Ratanagiriju započinjem vodeći nas ka tom unutrašnjem boravištu, i to rečima: “Brižljivo obraćajući pažnju…” Mislim da bi u mnogim slučajevima reč “brižljivost” trebalo da zamenimo sa “sabranost”. U tako jadnom stanju u kojem sam bio kad sam se opraštao od ađan Teta, njegove reči bile su upravo ono što mi je trebalo. Bio sam toliko nesrećan da sam vrlo lako mogao biti loš prema samom sebi ili nepromišljen. Znate kako je to kad se makar malo loše osećate; počnete da okrivljujete, da razmišljate: “Eto, neko je uradio nešto što nije trebalo”. Veoma je teško osećati se nesrećnim a da ujedno neko, verovatno uključujući i vas, nije uradio nešto što nije trebalo.

Ako se osećamo nesrećnim, ono što treba da uradimo jeste da jednostavno budemo sa tom nesrećnošću. Ako nismo obazrivi, možemo reći nešto pogrešno, mada od toga zapravo nema mnogo koristi. Kažemo to ili u sebi ili naglas. To projektovanje krivice posledica je jedne unutrašnje greške da na našu nesreću, tugu ili patnju gledamo kao na nešto što nije u redu. Ne primamo ih takve kakve jesu. Ne registrujemo ih i ne osećamo, dopuštajući im da se dogode; ne posedujemo dovoljno “znanja” da ih vidimo kao aktivnost koja se odigrava u svesti. I zato što gledamo iz tog ugla, borimo se da uradimo nešto sa svojom teskobom, da se sa njom uhvatimo ukoštac kako znamo i umemo. Reći da je nešto pogrešno i da je za to neko kriv jeste nepromišljen način suočavanja sa svojim neprijatnim iskustvima. Ukoliko to stalno radimo, to je simptom onoga što nazivam “umom opsednutim kritikovanjem”. Ađan Tetov dar na rastanku: “Čuvaj se” probudio me je za ovaj uvid, ako ne direktno, a ono intuitivno.

Fokusiranost uma

Poslednje učenje od ađan Teta primio sam tada kada sam ga posetio sa ostalima iz Bung Vaija 1993. Samo nekoliko meseci posle toga je umro u devedeset četvrtoj godini života. Sedeli smo blizu njega, tako da nije morao da se napreže da govori suviše glasno. Osećao sam se pomalo postiđenim što sam onako slabog i izmorenog pokušavao da ga navedem na razgovor; samo biti kraj njega bilo je dovoljno. Pa ipak, sa vidnim zanimanjem i ogromnom dobrotom odgovarao je na pitanja koja smo mu postavljali. Svi ostali posetioci toga dana već su bili otišli; samo je naša mala grupa ostala. Koliko se sećam, jedan od mlađih monaha pitao je ađan Teta da li bi mogao da ukaže na suštinu budističkog učenja: “Budizam, hoćeš definiciju budizma?” rekao je. “Budizam je fokusiranost uma.” (tajlandski: ekaggata jit). Mnogo je bilo rečeno i napisano o budizmu i to što je tako veliki čovek dao tako jasan i jednostavan opis puta bio je dragoceni dar.

Za one koji još nisu ustaljeni u praksi bilo bi razumljivo ako im ađan Tetova definicija budizma nije jasna. Čak i mi kojima jeste, uglavnom ne znamo kako da boravimo jasno, svesno i sabrano u stanju fokusiranosti. No, ako razumemo šta je fokusiranost, čak i u najmanjoj meri, onda znamo da um koji je zbrkan i fragmentaran jeste i um koji je zbunjen i koji pogrešno vidi kakve stvari zaista jesu. Takvo stanje jeste prepreka za prirodno spokojstvo koje osećamo kada smo fokusirani.

Mnogi od nas bili su u svojim ranim godinama sputani takvim preprekama. Pokušavali smo da smislimo pravu filozofiju, pravi politički stav, pravi način života, pravu vezu sa drugima, pravi socijalni kontekst, tako da se dobro osećamo u životu. Za mene je to potrajalo sve do prvog kursa meditacije, tokom kojeg sam naučio da usredsredim pažnju na dah i da se oduprem navici da sledim svaku misao. Dakle, sve dok nisam otkrio to prirodno stanje spokojstva koje dolazi sa skoncentrisanim umom, smatrao sam da moram da radim nešto ili da budem zaokupljen nečim kako bih se dobro osećao. Kada se setimo ili ponovo uspostavimo kontakt sa tom prirodnom dobrotom srca – koje je tiho, blago, smireno i jasno – tada se, uviđajući jasno pravu prirodu ovoga sveta, naš odnos prema tom svetu menja. Svet ostaje kakav jeste i kakav je oduvek bio. Još uvek postoje zadovoljstvo i bol, u svojoj akutnoj i blagoj varijanti. Još uvek postoje nepravda i borba, razočarenje, radost, ushićenje i sreća. Ali kada jasno vidimo da sve to dolazi i prolazi, kada sa svesnošću vidimo kako sva iskustva nastaju i nestaju, više nismo uslovljeni svojim sklonostima i ne prepuštamo se nijednom od tih iskustava. Umesto toga, prepuštamo se razumevanju prave prirode iskustva.

Dakle, četvrto učenje ađan Teta kojeg se sećam jeste da ono što je zaista vredno razvijati nije nekakvo detaljno razumevanje budističke teorije ili mnoštvo iskustava i uvida tokom kurseva meditacije, već otkrivanje kako da što slobodnije i što češće boravimo u toj fokusiranosti srca i uma. Kada upoznamo to stanje i kada je ono je na pravi način okrenuto ka Putu, bićemo u prilici da napredujemo u svojoj praksi.

Zbog ova četiri jednostavna, ali izuzetno važna učenja ostajem večno zahvalan ađan Tetu i zaista sam srećan da mogu da ih podelim sa svima vama.

Zahvaljujem vam na pažnji.