Ne tražite odgovore,
ne tražite naklonost
Ađah Sumedho
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Nekada sam mrzeo osećaj zbunjenosti. Umesto toga, voleo sam da imam osećaj sigurnosti i mentalne jasnoće. Kad god bih bio nečim zbunjen, pokušavao sam da pronađem nekakav jasan odgovor, da se oslobodim emotivnog stanja zbunjenosti. Nastojao bih da odvratim pažnju od toga ili bih pokušao da dobijem odgovor od nekog drugog. Želeo sam da neko sa autoritetom, ađani, velike face dođe i kaže mi: “Ovo je ispravno, ovo je pogrešno, to je dobro, to je loše.” Želeo sam da budem načisto i bio mi je potreban neko, autoritet u koji sam verovao i poštovao ga, da me izvede na pravi put.
Ponekad mislimo da će nas stvari poput dobrih učitelja, meditacijskih povlačenja, pravila, utočišta ili divna Sangha učiniti zaista srećnim i rešiti sve naše probleme. Tražimo pomoć izvan sebe, nadajući se da će nam je ovo ili ono pružiti. To je isto kao da želimo da Bog dođe i izvuče nas iz haosa. A onda, kada on ne dođe i ne reši naše problema, više ne verujemo u Boga. “Pitao sam ga da pomogne, ali nije”. Ovo je vrlo detinjast pogled na život. Uvalimo sebe u probleme i očekujemo od mame i tate da dođu i spasu nas, pospreme brlog koji smo napravili.
Pre mnogo godina, našao sam se vrlo zbunjen kada sam čuo da je jedna od naših monahinja, Amerikanka, napustila zajednicu i postala članica jedne od mnogobrojnih malih protestantskih denominacija u Americi. Neposredno pre toga, govorio sam jednoj drugoj monahinji o njoj: “Ona je zaista izvanredna, tako je mudra, čistog srca. Biće ti velika inspiracija u tvom životu monahinje.” A onda sam se zaprepastio i zbunio kada sam čuo vesti. Razmišljao sam: “Kako je to uopšte moglo da joj padne na pamet?”
Sećam se da sam pitao mog učitelja Ađan Ča: “Kako je mogla da uradi tako nešto?” Pogledao me je sa šeretskim osmehom i rekao: “Možda je u pravu”. Tako me je naveo da pogledam u to što radim – osećam se kao neko ko treba da se brani i uz to malo paranoidno, želi jasno objašnjenje, insistira da razume, traži od njega da mi kaže kako je ona izdala budističku religiju. I tako sam počeo da posmatram tu konfuziju. I kada sam počeo da se otvaram za nju i potpuno je prihvatam, sama od sebe je nestala. Samo prepoznavanje emocionalne konfuzije učinilo je da ona prestane da bude problem; kao da se pretvorila u vazduh i lagano nestala. A ja sam postao svestan koliko sam se opirao konfuziji kao samo jednom od iskustava.
Tokom meditacije, u prilici smo da uočimo ta teška stanja uma: ne znamo šta je sledeće što treba da uradimo ili se osećamo zbunjeni u vezi sa praksom, sobom ili životom uopšte. Zato vežbamo da ne pokušavamo da se oslobodimo takvih mentalnih stanja, već jednostavno da registrujemo kakav osećaj stvaraju. A to su neizvesnost, nesigurnost, tuga i teskoba. To su depresija, briga, strepnja, strah, gađenje prema samima sebi, krivica ili kajanje. Možemo pomisliti da ukoliko smo zdrava, normalna osoba, ne bi trebalo da imamo takve osećaje. Ali ideja normalne osobe je fantazija našeg uma. Da li znate ijednu zaista normalnu osobu? Ja ne.
Buda je umesto toga govorio o onome ko sluša, ko obraća pažnju, ko je budan, ko je pažljiv ovde i sada. Onome čiji je um otvoren i prijemčiv, s poverenjem u sadašnji trenutak i u sebe. To je njegovo ohrabrenje za nas. Zato naš stav prema meditaciji ne mora da sadrži upinjanje da se oslobađamo stvari: svojih mentalnih nečistoća, svojih kilesa, svojih nedostataka, kako bismo postali neko bolji. Umesto toga, naš stav je stav otvorenosti, posvećivanja pažnje životu, doživljaj toga ovde i sada i poverenje u sopstvenu sposobnost da život primimo kao iskustvo. Ne moramo da radimo bilo šta sa njim. Ne moramo da ispravljamo svaku krivinu, rešimo svaki problem, sve opravdamo ili sve učinimo boljim. Na kraju krajeva, kad živimo u svetu uslovljenosti, uvek će biti nešto pogrešno sa mnom, sa ljudima oko mene, sa manastirom, sa centrom sa meditacijska povlačenja, sa ovom zemljom. Situacija se uvek menja; nikada nećemo naći nekakvo trajno savršenstvo. Možemo doživeti trenutak to savršenstva, kada je sve izvanredno i upravo onakvo kakvo želimo da bude, ali ne možemo da održimo sve uslove tog trenutka. Ne možemo se zaustaviti i živeti na vrhuncu uzdaha; pre ili kasnije moramo da izdahnemo.
Isto se odnosi na sve dobre stvari u životu – srećne dane, odnose ispunjene ljubavlju, uspeh, srećne okolnosti. Te stvari su prijatne i ne treba ih prezirati, ali ne treba da se potpuno pouzdamo u nešto što je u procesu promene. Kada stvar jednom dosegne svoj vrhunac, može da krene samo u suprotnom pravcu. Od nas se traži da kao utočište ne uzimamo imetak, druge ljude, zemlje ili političke sisteme, međuljudske odnose, lepe kuće ili dobre centre za meditaciju. Umesto toga, mnogo je bolje da za utočište uzmemo sopstvenu sposobnost da budemo budni, da obratimo pažnju na život bez obzira kakve su okolnosti u ovom trenutku. Ta jednostavna spremnost da registrujemo stvari kakve jesu – kao promenljiva stanja – oslobađa nas od toga da ostanemo zarobljeni snagom vezivanja, borbom sa emocijama ili mislima koje nam prolaze kroz glavu.
Uočite kako je teško kada sve vreme nastojite da se opirete stvarima, upinjete da se oslobodite loših misli, emocionalnih stanja, bola. Kakav je rezultat tog otpora? Kada ja pokušam da se otarasim onoga u mom umu što ne volim, postanem time opsednut. Kakva je situacija kod vas? Pomislite na nekoga koga zaista ne podnosite, nekoga ko u vama zaista izaziva buru emocija. Već samo to stanje besa i ogorčenja učini da naš um postane opsednut tom osobom. I onda od toga napravimo problem; odgurujemo ga, odgurujemo ga, odgurujemo ga. I što više odgurujemo, tim više opsednuti postajemo.
isprobajte to tokom meditacije. Uočite ono što ne volite, ne želite, mrzite ili se plašite. Kada se opirete tim stvarima, zapravo im dajete snagu, obezbeđujete im ogroman uticaj i moć nad svojim iskustvom života. Ali kada ih pozdravite i otvorite se za taj tok života i u njegovom dobrom i u njegovom lošem vidu, šta se događa? Iz iskustva znam da kad god prihvatim i pozdravim uslovljena iskustva, stvari same od sebe spadnu sa mene. Dođu i odu. Mi zapravo otvaramo vrata, puštamo da uđu strah, strepnja, briga, ozlojeđenost, ljutnja i žalost. To ne znači da treba da odobravamo ili volimo to što se događa. Ovde se ne radi o formulisanju nekakvih moralnih sudova. Reč je samo o prepoznavanju, na jedan prihvatajući način, prisustva upravo toga što doživljavamo, šta go da je to – ne pokušavamo da se toga otarasimo ili da mu se odupremo, ali se ni ne hvatamo za to, niti sa njime identifikujemo. Kada potpuno prihvatamo nešto kao postojeće u sadašnjem trenutku, tada smo u prilici da započnemo da uočavamo prestanak tih stanja.
Sloboda od patnje o kojoj je Buda govorio sama po sebi nije okončanje bolja i stresa. Umesto toga, radi se o stvaranju izbora. Mogu ili da budem uhvaćen u taj bol koji mi je došao, da s eza njega vežem i budem njime preplavljen; ili mogu da ga obuhvatim i kroz prihvatanje i razumevanje ne dodajem novu patnju tom već postojećem bolu, nezasluženim doživljajima, tuđoj kritici ili nekoj drugoj nevolji sa kojom se suočavam. Čak i posle probuđenja, Buda je doživljavao najrazličitije grozne stvari. Nećak je pokušao da ga ubije, ljudi su pokušavali da ga prevare, lažno ga optuživali i kritikovali. Trpeo je oštre fizičke bolove. Ali Buda oko tih iskustava nije stvarao patnju. Nikada njegov odgovor nije bio bes, ogorčenje, mržnja ili prebacivanje, već samo registrovanje.
Ovo je za mene bilo vrlo važno da otkrijem. Naučilo me je da ne tražim naklonost u životu ili se nadam da ako mnogo meditiram, moći ću da izbegnem neprijatna iskustva. “Bože, ja sam monah trideset tri godine. Molim te nagradi me što sam bio tako dobar.” Pokušao sam, ali nije funkcionisalo. Prihvatiti život, a da ne molimo ni za šta jeste vrlo oslobađajuće, jer više ne osećam potrebu da kontrolišem ili manipulišem stanjima za sopstvenu korist. Ne moram da brinem ili strepim za svoju budućnost. Postoje taj osećaj poverenja i samopouzdanja, neustrašivost koja dolazi kroz učenje da imamo poverenje, da se opustimo, otvorimo prema životu i da istražujemo iskustvo, umesto da mu se odupiremo ili ga se plašimo. Ako ste spremni da učite od patnje u životu, pronaći ćete nepomerivost sopstvenog uma.
(Iz knjige Intuitive Awareness)