Razgovor sa Ađahn Sumedhom
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Rodžer Viler: Čime vas je budizam privukao? Šta ste osećali da ima da vam ponudi?
Ađahn Sumedho: Put oslobođenja.
Da li ste pokušavali i neke druge metode i puteve?
Jedno vreme sam bio veoma predan hrišćanstvu, ali sam se posle razočarao, uglavnom zato što nisam razumeo učenje, niti uspeo da nađem nekoga ko će mi pomoći da ga shvatim. Ispalo je da ne postoji način da se praktikuje hrišćanstvo, osim da se samo slepo veruje i prihvata rečeno.
Budizam me je impresionirao time što ne zahteva tu vrstu verovanja. Bio sam slobodan da sumnjam. Nudio mi je praktičan način da se dođe do istine kroz svoje lično iskustvo, a ne kroz prihvatanje učenja drugih ljudi. Shvatio sam da je to put za mene, jer sam po svojoj prirodi skloniji da sumnjam i zapitkujem, nego da verujem. Otuda religije koje od vas traže da jednostavno verujete za mene jednostavno nisu dolazile u obzir. Nisam čak mogao ni da im se približim.
Kada sam otkrio budizam, to je za mene bilo kao otkrovenje, jer sam video da moje religiozne sklonosti mogu biti ispunjene na taj način. Ranije sam bio tužan znajući da me materijalni svet ne zadovoljava, a da mi religija u kojoj sam rođen ne nudi ništa više od slepog verovanja. Budizam beše zaista radosno otkriće.
(Ađahn je zatim pričao o tome kako su ga inspirisale knjige D. T. Suzukija i kako se sreo sa budizmom u Japanu dok je bio u mornarici za vreme korejskog rata.)
Posle službe u mornarici, da li ste ostali u Kaliforniji ili ste se vratili u Aziju?
Kad sam napustio mornaricu, vratio sam se da dovršim svoje studije na univerzitetu Vašington, koje su se i odnosile na proučavanje Dalekog istoka. Potom sam na kalifornijskom univerzitetu upisao postdiplomske studije na odseku za proučavanje Azije. Kada sam to završio 1963. godine, otišao sam u međunarodne mirovne trupe.
Šta vas je odvelo u Tajland, a ne u Japan, gde je Suzukijevo učenje i nastalo?
Pa, eto, našao sam se u tom delu sveta. Sem toga sećao sam se oštrih japanskih zima, a u Tajlandu je klima bila tako divna, sunčana, pa sam ostao da vidim šta tu mogu dobiti.
Da li ste odmah otišli u manastir Ađahn Čaa?
Ne, otišao sam prvo u Bangkok i tu praktikovao meditaciju kao laik. Prepodne sam predavao engleski na Tamasat univerzitetu, a popodne sam vežbao meditaciju.
Kasnije sam odlučio da se zamonašim, ali nisam želeo da živim u Bangkoku. Dok sam bio na odmoru u Laosu, jedan kanadski monah mi je preporučio da se zamonašim u jednom tajlandskom gradu na drugoj obali reke Mekong. Poslušah njegov savet, i tako sam zamonašen u manastiru u Nong Kaiju.
Te godine sam uglavnom vežbao po svome, bez učitelja. Sledeće godine sreo sam jednog Ađahn Čaovog učenika. On beše tajlandski monah sa dobrim znanjem engleskog. Odveo me je Ađahn Čau. Ostao sam u Ađahn Čaovom manastiru skoro 10 godina.
Rekli ste da vas je budizmu privukla mogućnost da sumnjate. Mnogi ljude privlači tibetanska tradicija zbog ličnosti ili mudrosti određenih učitelja. Da li učitelj ima tako važnu ulogu u theravadskoj tradiciji?
Ne. Ona nastoji da ga ne preuveličava, ali ljudi su sasvim prirodno često privučeni učiteljem. Međutim, sama praksa je tako organizovana da nema obožavanja učitelja. Monah se kreće unutar prakse, u svim svojim aktivnostima, sa stavom poštovanja i saosećanja prema učitelju i prema svima ostalima.
Ja zapravo i nisam tražio učitelja. Nisam osećao da mi je potreban neki poseban učitelj, ali sam imao poverenja u Budino učenje. Kada sam sreo Ađahn Ča moje je poverenje u njega veoma poraslo kad sam shvatio koliko je to mudar čovek. Od samog početka mi se sviđao, ali nisam osećao nikakvu duboku predanost. Ipak, ostao sam tamo … a da zaista i ne znam zašto, jer mi se mnoge stvari na tom mestu nisu sviđale. A eto, ostao sam tamo 10 godina!
Kako je Ađahn Ča poučavao svoje učenike?
Ađahn Ča je stvorio manastir i uveo pravila – što je ljudima davalo mogućnost da se zamonaše i da praktikuju budističku meditaciju. Dakle, on je uglavnom nudio mesto i pogodnu atmosferu. Što se samog učenja tiče, to je tradicionalno Budino učenje o četiri plemenite istine. On se čvrsto držao vinaya discipline – skupa pravila, koje je još Buda postavio i koja su sadržana u kanonu zapisanom na jeziku pali. Onaj ko prihvati da živi tu mora se striktno držati pravila.
Osećao sam da je meni to veoma potrebno. Bila je to za mene prilika da živim pod takvim pravilima. Jer odrastao sam u sasvim liberalnoj sredini, bez nekih strogih pravila, i shvatio sam da je to velika slabost moje prirode. Odbacivao sam autoritete i nisam znao da se prilagodim disciplini na bilo koji način. Zato mi je bilo zaista drago što mi se pružila prilika da to uradim. Bio je to pravi izazov za mene i znao sam da je upravo to ono što mi treba. U meni je još postojalo dosta taštine, koja je želela da i dalje živim po sopstvenim pravilima. Ađhan Ča je bio veoma strog. Svi smo morali živeti po manastirskim pravilima. To sam tamo naučio da radim.
Ađahn Ča nije insistirao na metodu. Insistirao je jedino na sabranosti pažnje danju i noću, da budemo svesni i da posmatramo prolaznost svega što nam život donosi.
Prve godine u Bangkoku sam meditirao sam. Pošto sam razumeo tehniku meditacije, kad sam stigao u manastir Vat Pa Pong (Wat Pah Pong) Ađahn Ča me je samo ohrabrio da radim ono što sam bio naučio u Bangkoku. Nije tražio da svoje ponašanje prilagodim ma kakvoj određenoj formi ili tehnici osim monaške vinaja discipline.
Želeo bih da sada pročitam jedan odlomak iz Krišnamurtija koji se odnosi na tradiciju. On kaže:
"Prenošenje prošlosti u sadašnjost, prevođenje pokreta sadašnjosti terminima prošlosti razara živu lepotu sadašnjosti. Nema ničega svetog u vezi sa tradicijom, ma koliko stara ili moderna bila. Um u sebi nosi sećanja na juče, i to je tradicija, plašeći se da ih pusti od sebe, jer ne može da se suoči sa bilo čim novim. Tradicija postaje naša sigurnost, a kada je um u sigurnosti on trune. Treba krenuti na put neopterećen, radosno, bez ikakvog napora, nikada i ne zastavši kod bilo kog hrama, spomenika ma kom heroju, socijalnom ili religioznom, sam sa lepotom i ljubavlju."
Međutim, vaše prisustvo ovde je očigledni dokaz nastavljanja tradicije koja se proteže tokom više od 2500 godina. Imajući na umu ovaj Krišnamurtijev citat, pitam se nije li moguće da čovek bude uhvaćen u formu i tako promaši cilj koju je imao pred sobom. Drugim rečima, kako da čovek izbegne da bude uhvaćen u formu?
Pa, to je slično kao kad vozite kola. Moguće je odbaciti konvenciju vezanu za kola i reći: "Neću da je slepo sledim, jer je to forma iz prošlosti. Zato ću ići peške čak do Njujorka." Ili: "Izmisliću sopstvena kola, jer ne želim bilo koga da kopiram."
Stvar nije toliko u vozilu koje će se koristi, već u tome da se stigne do Njujorka. Bilo da idemo lagano ili brzo, treba da koristimo ono što nam je na raspolaganju, kakvo god vozilo našli u blizini. Ukoliko nema nijednog, izmislimo ga ili jednostavno hodajmo. Moramo dati sve od sebe. Ali ako naiđemo na neko vozilo, zašto ga ne bismo iskoristili – pogotovo ako ono još uvek funkcioniše?
Dakle, isto je i sa tradicijom. Ona nije… vezivanje. Isto se tako možemo vezati za ideju da nam tradicija nije potrebna, što je samo još jedno mišljenje ili stanovište. Citati kao ovaj koji ste pročitali mogu biti inspirativni, ali nisu uvek praktični, jer čovek tako može formirati samo još jedno novo mišljenje, da je tradicija pogrešna ili štetna.
Problem, kao što vidite, nije u tradiciji, nego u vezivanju. Ovo telo je konvencionalni oblik koji dolazi iz prošlosti. Jezik koji upotrebljavamo, svet i društvo u kojem živimo su sve konvencionalni oblici stvoreni u prošlosti. Mi živimo u konvencionalnom svetu. Stvar nije u vezivanju za konvencije, nego u njihovom znalačkom korišćenju. Jezik možemo upotrebiti za ogovaranje, laganje, kao i za naklapanje, možemo postati jezički čistunci ili verbalno agresivni. Važno je razumeti da je jezik sredstvo komunikacije. Kada komuniciram sa vama, nastojim da budem što je moguće direktiniji i jasniji. To je veština. Ali, da mi je jezik odsečen, onda bih morao naučiti da živim bez govora – to je sve. Ne bi to bila velika šteta, ali ipak bi bilo malo nezgodno – za neke stvari; za mnoge druge moglo bi biti veoma dobro.
Religijske tradicije su samo konvencije koje se mogu, ali i ne moraju upotrebljavati, u zavisnosti od mesta i vremena. Ako znamo kako da upotrebljavamo tradiciju, onda smo u boljem položaju od onoga ko to ne zna, ko smatra da je tradicija samo gubljenje vremena. Možemo otići u hrišćansku crkvu, theravadski manastir ili u sinagogu, puni poštovanja, i razumeti konvenciju koja nas okružuje, bez obeležavanja toga kao lošeg ili dobrog. Nije na nama da o tome odlučujemo. Sve su religije zasnovane na činjenju dobra, na uzdržavanju od zla. I zato ako se neko veže za njih, on onda postaje vezan. Ako se religija posmatra samo kao konvencija, onda se može naučiti kako da se ona ispravno koristi. To je splav koji nas prenosi preko.
Rekli ste da tradicija može biti upotrebljena shodno vremenu i mestu. Video sam vas da idete u 'prošnju hrane' ujutro. Sa jedne strane to je za divljenje. Ali sa druge, kakav to efekat ima u nebudističkom društvu? Za obične ljude osoba u oranž ili crvenoj ogrtaču može biti svašta, od Hare Krišna do… bilo čega drugog. Nije li praćenje tradicije, u takvom vremenu i na takvom mestu, više štetno nego korisno? Može li se na to gledati kao na ugrožavanje drugih ljudi?
Namera je dobra, vreme je sada, a mesto ovde. Neki ljudi će se uznemiriti; neki će to smatrati jako lepim. U Engleskoj to ponekad iritira ljude, ali ponekad ljude treba iritirati. Treba ih malo prodrmati, jer ljudi ovde znaju biti samodopadljivi.
Odlaženje u prošenje hrane takođe privlači dobre ljude, koji to izgleda vole. Naša namera nije da šokiramo, niti da povredimo. Ja sam skromno obučen i ne namamljujem ih da stvaraju bilo kakav odnos prema meni, niti ih ugrožavam na bilo koji način. Naprotiv, to im pruža priliku da ponude prilog (dana), ako žele.
Zaista, u Engleskoj većina ljudi to ne razume. Ipak, meni se čini da je prošenje hrane jedna od religijskih konvencija koju vredi održavati. To je nalik ponovnom ubrizgavanju životnog soka u telo neke religije. Time se monasi uključuju u društvo.
Kada je Buda još bio princ (pre prosvetljenja) izašao je jednom iz palate i video četiri glasnika koji su promenili njegov život. Prvi beše jedan starac, drugi težak bolesnik, treći je bio mrtvac, a četvrti monah koji je meditirao pod drvetom. Ja na to gledam kao na poruku. I ovo što ja radim ne činim po dužnosti, nego samo kao deo moga života, kao način na koji živim. Da se ljudi bune i smatraju to pogrešnim, da to ljudima stvara probleme, ja to ne bih radio. Ali to se do sada nije desilo.
Neki ljudi su smatrali da ne bi trebalo da idem u prošnju hrane u englesko selo. Mislili su da je to glupo. Neki Englezi, koji su i sami budisti, osećali su da treba da se prilagodimo engleskim običajima. Međutim, ja sam odlučio da tu stvar ostavim kako jeste. Umesto da se odlučujem hoću li se ili ne prilagođavati engleskim običajima, jednostavno sam preneo tradiciju i praktikujem je po intuiciji. Osećao sam da će ona dobiti sopstvenu formu. Ako se tradicija saseče pre nego se seme i poseje, onda se često ubija i sam njen duh. Cela tradicija je zasnovana na milosrđu, ljubaznosti, dobroti, moralu… i ja ne radim ništa pogrešno. Možda jedino radim neke stvari koje ljudi ne razumeju…
Meni se čini, a pretpostavljam i mnogim drugim ljudima, da bi to prošenje hrane moglo biti puko prijanjanje za formu, za tradiciju.
To samo govori o tome da vaša pažnja nije dovoljno sabrana.
Kako se um može stalno održavati budnim, danju i noću? Dok obavljamo izvesne rituale, pevamo ili idemo u prošenje hrane, kako da izbegnemo repetitivnu, mehaničku kolotečinu svakodnevice?
Svakodnevni život jeste mehanički i jeste rutina. Telo jeste mehaničko i jeste rutina. Društvo takođe. Sve složene stvari se odvijaju tako. Međutim naši umovi ne moraju više biti zavarani tim navikama.
Krišnamurti kaže da "religiozni ljudi, oni koji žive u manastiru, u izolaciji, oni koji se povlače u planinu ili pustinju, prisiljavaju svoje umove da se prilagode jednom utvrđenom obrascu".
Prilagođavaju svoje telesne aktivnosti nekom obrascu. To je sve.
Da, Krišnamurti kaže: "guraju svoje umove u obrazac". I umovi se prilagođavaju utvrđenom obrascu, ne samo telo. Oni zavise od njega.
Tačno. To je samatha (smirenost, koncentracija): verovanje u doktrine i prilagođavanje situaciji. Ali to nije svrha budističke meditacije.
Praktikovanje samathe je prilagođavanje doktrinama?
Ako neko verije u doktrine, misli njegovog uma prihvataju izvesna doktrinarna učenja i odbacuju ona koja se u njih ne uklapaju. A onda, tu je samatha, praksa smirenosti, u kojoj čovek trenira um da se koncentriše na neki objekt. Ta praksa smiruje i učvršćuje um.
I vi to zovete "utvrđenim obrascem"?
Da. Normalan ritam disanja je utvrđeni obrazac za koji ste vezani, zar ne? On umu daje izvesnu smirenost.
Nismo "vezani" za dah. Disanje se odvija prirodno. Moglo bi se reći da posmatramo dah…
Fokusiramo pažnju isključivo na dah. U određenom trenutku se koncentrišemo i ne primećujemo bilo koji drugi objekat.
Ne razumem baš najbolje. U kakvoj je to vezi sa umom koji po navici sledi dogmu?
Šta god bio neki obrazac ili stanje (sankhara), ako verujemo u tu (sankharu) to i postajemo. Ako se vežemo za neki objekat, onda i postajemo taj objekat. Tako, koncentrisanjem na normalan ritam disanja, onda i postajemo taj normalan ritam disanja. Mentalno, zadobijamo taj oblik, postajemo jedno sa tim objektom sve dok traje koncentracija.
Isto se odnosi i na doktrine. One su svetovi formi, konvencija i navika. Moguće je da nam se svide doktrine u koje drugi veruju, učenja i uverenja, ono što drugi ljudi kažu.
Sabranost pažnje nije vezivanje. Ono na šta Krišnamurti ukazuje jeste svest o menjanju prirode, o pravom stanju stvari u određenom trenutku. Ali on je svoje učenje počeo sa veoma visokog nivoa. Većina ljudi, čak i ako dobro porazmisle o onome o čemu on govori, ne mogu to razumeti.
To je nešto što saznamo kada se opustimo. Moramo postati zaista vrlo skromni, do onog nivoa koji Ađahn Ča zove nivo kišne gliste, biti veoma jednostavni i ne očekivati bilo kakve rezultate. Činiti dobro i uzdržavati se od činjenja lošeg telom, govorom ili umom i uz to biti sabran.
Zašto religije degenerišu?
Zato što su one samo konvencionalna istina. One nisu krajnja istina.
Ali ljudi ne vežbaju. Vežbaju mehanički. Kada se ovde održava seminar, često neko od polaznika postavlja ovakvo pitanje: "Budizam je poznat kao religija nenasilja i kaže se da nijedan rat nije počeo zbog budizma." Ali pogledajte Tibet i Kampućiju. Ljudi bivaju masakrirani. U Laosu monasi rade u polju. Jedan kampućijski monah koji je boravio ovde pričao je da, u suštini, ljudi ne vežbaju i da odatle dolaze svi problemi.
Hm, zašto je svet takav kakav je? Zašto ubijaju milione Kampućijaca? Čovek tu može svašta da spekuliše. Međutim jednu stvar je moguće znati, a to je stanje sopstvenog uma – pohlepa mržnja i obmana. Sve se to odražava u svetu. I svet je onda pun ubistava, smrti, zločina i razaranja, jer mi to stalno radimo u našim umovima.
Šta ste radili pre no što ste se zamonašili, čak i posle toga? Nastojite da uništite mnogobrojne stvari u svome umu, zar ne? Primetite bes, ljubomoru, ružne misli i nastojite da ih uništite, jer mislite da na taj način rešavate problem. Uništavamo ono što smatramo uzrokom svoje patnje.
Eto, sada to primenite na zemlju kakva je Kampućija. Vlada crvenih Kmera je verovala da je srednja klasa sitnih veleposednika uzrok sve patnje – i zato ju je vlada uništila. To radi na istom principu.
Budističko učenje je nenasilje. Ne treba uništavati parazite, već razumeti da su čak i ti paraziti uma prolazna stvar, bez trajne suštine. Oni će nestati sami po sebi.
Mnoge stvari kojih se plašimo su u stvari naši najbolji prijatelji – kao što su slučaj sa samim strahom. Plašimo se nepoznatoga, a nepoznato je put do prosvetljenja. Neznanje unosi užas u živote ljudi. Mnogi ljudi većinu svoga života provedu tražeći sigurnost u ovom ili onom obliku, a sve zbog straha. Strah ih tera da nešto postanu ili da se nečega drže, da uštede golem novac, da tragaju za zadovoljstvom ili sigurnim mestom za život ili da nađu idealnu osobu za koju misle da će ih zauvek usrećiti. To je strah od samoće, strah od nepoznatog – od onoga što ne možemo da znamo. U meditaciji, pri punoj sabranosti pažnje, isti taj strah – sagledan tačno onakvim kakav jeste – vodi nas do besmrtnosti, do tišine. Pa ipak, strah je nešto na šta mi veoma burno reagujemo.
Dakle, ako ne možemo živeti u miru sa parazitima sopstvenog uma, kako onda možemo očekivati da vlada crvenih Kmera, ili bilo koja vlada na svetu bude imalo bolja. Nemamo pravo da okrivljujemo tako velike stvari kao što je društvo. Okriviti Ameriku – to je lako – Kampućiju ili Tibet ili monahe zato što nisu vežbali dovoljno marljivo ili ljude u Kampućiji zato što nisu dovoljno dobri budisti – ali to je zaista pomalo budalasto.
I šta onda da radimo? Ne mogu pomoći da se promeni bizarna politika Pola Pota. To kako je on nameravao da reši problem jeste idiotizam. Ali, ja sam video iste idiotluke i u sebi; želju da zbrišem iz uma sve što mi se ne sviđa ili sve za što mislim da uzrokuje patnju u svetu ili u meni. Tu čovek može jasno videti odakle izviru problemi. Možemo reći: "Ah, monasi nisu dovoljno dobri", ali to zaista nije fer.
(Sledeće pitanje nije jasno zabeleženo na traci)
Ja sam imao sreće da živim u blizini Ađahn Čaovoj i da vidim jedno veoma srećno, tolerantno i harmonično ljudsko biće. Naravno, mnogi od njegovih učenika ne shvataju to čemu ih on poučava. Ipak, on to učenje predstavlja na vrlo razumljiv način i stalno im pruža priliku da ga žive u praksi i razumeju.
Kada govorimo o dukhi (patnji), o prvoj plemenitoj istini, ne govorimo apstraktno o dukkhi "tamo negde", koja postoji kao neka vrsta bezimene stvari. Govorim o patnji evo ovde (pokazuje na sebe), kada se osećam sasvim nesrećnim, razočaranim, zabrinutim, nezadovoljnim, nesigurnim ili kad mi je neugodno. Prvu plemenitu istinu osećamo u sebi.
Ne ukazujemo na dukkhu kao na neku neodređenu stvar koja lebdi iznad sveta. Ako pažljivo pogledamo u sopstveni um naći ćemo nezadovoljstvo, uznemirenost, brigu i strah. U sve to se sami možemo uveriti. Tu nema šta da se veruje. Bilo bi idiotski reći: "Ja verujem u prvu plemenitu istinu", ili "Ne verujem u prvu plemenitu istinu. Ja verujem da je sve divno". Nije to stvar verovanja ili neverovanja, već jednostavno zagledamo u sebe i upitamo se: "Da li se uvek osećam lepo i srećno? Je li život stalni izvor radosti i veselja? Ili ponekad osećam depresiju, sumnju, strah i slično?"
Jednostavno na osnovu ličnog iskustva, mogao sam dobro da uočim prvu plemenitu istinu. Ne radi se tu o tome da sam želeo da prihvatim nekakvu depresivniju ideologiju. Samo sam uvideo da u meni postoje strah, nesigurnost i nespokojstvo.
Ipak, prva plemenita istina nije doktrina. Ona ne kaže: "Život je patnja" nego samo kaže "Eto, to je tako." Tako dolazi i odlazi. Patnja nastaje (druga plemenita istina), nestaje (treća plemenita istina) i iz tog razumevanja nastaje osmostruki put (četvrta plemenita istina), koje je jasan uvid u transcendenciju svega toga – kroz sabranost. Osmostruki put je jednostavno biti sabran u svakodnevnom životu.
Pa ipak ta sabranost nije pozitivan faktor.
Ne, ona je neutralna. Ne pripada nikome. Ona nije nešto što nekome nedostaje, niti je u ličnom posedu.
Postoje pozitivni i negativni mentalni faktori i postoje faktori koji su uvek prisutni, poput sabranosti pažnje. Sabranost po svojoj suštini nije ni dobra ni loša.
Ona je svesnost o dobru i o zlu kao o nečemu što je promenljivo. Upotrebom faktora mudrosti kao diskriminativne budnosti (sati-panna), vidimo stanja dobrog i lošeg kao nestalna i bez trajne suštine. Ovakva sabranost oslobađa čoveka od zabluda koje ta stanja obično donose.
Želeo bih da se na trenutak vratim ulozi tradicije. Da li mislite da nas pripadnost određenoj tradiciji po nekakvoj prirodnoj tendenciji odvaja od druge tradicije koja ima neki drugi sistem vrednosti?
Pa, na nivou konvencije, sve je ionako razdvojeno. Vi ste odvojeni od mene kao osoba, kao telo. To se može rešiti jedino spojem koji nastaje razvojem mudrosti. Sa konvencionalnim oblikom postoji jedino razdvajanje. Uvek će postojati muškarci i žene i bezbrojne religijske konvencije. Sve je to na nivou čulne percepcije, koja je uvek diskriminativna i razdvajajuća. Drugačija ne može biti. Pa ipak, ako smo sabrani, te iste konvencije nas mogu dovesti do besmrtnog, gde se sve sjedinjuje. Tamo nema "vas" i "mene".
"Besmrtno" — šta za vas znači taj pojam?
On jednostavno označava ono što nikada nije rođeno i što nikada ne umire. Zaista se ništa više ne može reći, jer reči su rođenje i smrt.
Da li bi se moglo reći da je besmrtno sinonim sa dokončanjem prijanjanja i grabljenja?
Za neprijanjanje za prolazne stvari i stanja.
Video sam da su ljudi, kada pripadaju nekoj grupi, skloni da se osećaju sigurnije i da osuđuju, omalovažavaju ili preziru one koji ne dele njihova religijska uverenja ili filozofske dogme. Kako da prevaziđemo taj osećaj odvojenosti, forme nasuprot suštini. Kako da se odupremo tom pritisku forme, bilo u proučavanju ili u meditativnoj praksi.
Lako, samo budite prosvetljeni. To će rešiti sve vaše probleme.
Baš vam hvala.
Moramo iskoristiti najbolje od onoga što imamo. Manastir Chithurst je, eto, primer jer nije ni najbolji, ni najgori. Neki ljudi će ga pravilno iskoristiti, neki neće. Ja i ne želim da bude savršen ili idealan, jer su ljudima neophodni 'sukobi'. Inače postanu samozadovoljni i otupeli. Ljudima se mora dati mesto da rade sa svojim manama i vrlinama.
I sam sam u sebi video kako se vezujem za učitelja, tradiciju i pravila. Ako si ozbiljan čovek i posmatraš patnju počinješ to da sagledavaš i napuštaš. To ne znači da moramo odbaciti tradiciju; to jednostavno znači da možemo živeti u miru sa njom.
Ja uživam u monaškom životu. Volim što sam monah. Smatram da je to veoma fini način življenja za jedno ljudsko biće. Ali ako to više ne bi bilo tako, onda kada dođe vreme da takav način života okončam – to bih i učinio. To je to. Uopšte više ne bi bilo važno.
Ipak, nema nikakvog razloga da odbacim monaštvo. Ja sam u njemu odrastao. I do sada nisam video bolji način da se proživi jedan ljudski život. Zato ostajem s tim do vremena promene. Ako dođe vreme za promene, doći će po svom sopstvenom impulsu. Nije do mene da o tome odlučujem: "Ovoga mi je dosta. Pokušaću nešto drugo."
Lako se može videti da je monaški život u celini uzev veoma dobar. Bezopasan je, častan, a i koristan za društvo. Ja znam kako da ga upotrebljavam. Mogu da poučavam kroz ovu tradiciju, mogu da učim ljude kako da upotrebljavaju ovu tradiciju, što je po meni dobro znati. Moguće je naučiti kako da se upotrebljavaju konvencije, umesto da se odbacuju.
Ako vam dam nož, možete ga upotrebiti i na dobar i na loš način. Nije problem u nožu, zar ne? Ako ga iskoristite da biste me ubili, hoću li reći: "Nož je kriv"? To može biti izvanredan nož, dobro izrađen i koristan kao alatka. Isto je i sa theravadskom ili tibetanskom tradicijom; stvar je u tome da naučite da ih korisno upotrebljavate – sve od toga zavisi!
Treba razumeti da azijski učitelji potiču iz sredine (Tibet, na primer) u kojoj se mnoge stvari podrazumevaju. Odrasli su u društvu koje misli i živi budizam. Je su li članovi tog društva pobožni ili nisu ne igra veliku ulogu. Jer njime je uobličen način na koji oni vide sebe i svet u kojem žive. Međutim, mi svi dolazimo iz zemalja materijalistički orijentisanih, gde su vrednosti – zasnovane na pohlepi i takmičenju, kao i na poverenju u konceptualno učenje – oblikovale vaš um. Naša vera u Ameriku je u knjigama, zar ne? U univerzitetima. U nauci. U konceptualnim pojmovima. U tome da budemo racionalni.
Smatrate li takvo učenje bezvrednim? Ili se i ono može pravilno upotrebljavati?
Stvar je u tome da se sve te stvari upotrebljavaju na pravi način, mudro. Ništa pod kapom nebeskom nije za bacanje. Sve je savršeno. Ničega nema za odbacivanje ili za dodavanje. Zaista ništa nije pogrešno.
Ali ako tragamo za savršenstvom, neminovno ćemo se spotaći o nesavršeno. Ako tragamo za savršenstvom u budističkom učitelju ili u budističkoj tradiciji, bićemo strašno razočarani. Ako tragamo za savršenstvom u nekome ili za savršenstvom u svome telu ili stanjima uma… to jednostavno nije moguće naći! Ne možemo prisiliti um da proizvodi samo dobre misli ili da uvek bude saosećajan i ljubazan, bez ijednog impulsa averzije ili besa.
Um je kao ogledalo – on stvara odraz. Zato mudar čovek zna da je taj odraz samo odraz, a ne suština. Odrazi u ogledalu ni najmanje ne oštećuju ogledalo. U ogledalu će se odslikati i najprljavija stvar, a samo ogledalo se neće time uprljati. A ti odrazi se menjaju. Oni nisu trajni.
Đubre i prljavština takođe imaju svoju ulogu. Mržnja i sve grozne stvari u našem umu su nalik đubrivu. Đubre smrdi. Ono ne izgleda lepo i nismo baš srećni kad smo pokraj njega. Pa ipak, ono je jako dobro za biljke, koje će zahvaljujući njemu procvetati divnim cvetovima. Ukoliko smo u stanju da gledamo u đubre i vidimo šta ono u stvari jeste, umesto da kažemo: "Fuj, mičite to odavde! Neću s tim da imam bilo kakve veze", onda možemo i ceniti njegovu vrednost.
Čak je i mržnja dhamma (istina), koja nas poučava da je i ona prolazna i da je bez trajne suštine. Sve nas može dovesti do krajnje istine, sagledavanjem da sve što nastaje mora i da prestane. Tako i najprljavija misao u umu jeste samo to – promenljivo stanje. Ako joj se ne odupiremo ili je ne opravdavamo, ona nastaje iz praznine i nestaje u istoj toj praznini. I to je savršeno. Nema tu ničega pogrešnog i zato tu nema ičega čega bismo se plašili.
Ako neko pokuša da smišlja načine kako da izmeni svet, tako da postane savršen, onda će on postati ogorčen i razočaran. Ljudi se veoma uznemire kada ja to kažem, jer misle da ja jednostavno neću ništa da uradim. Međutim ja činim ono što treba da se učini. Ono što ne treba činiti ostavljam kako jeste.
Radi se samo o sledećem: činiti dobro i uzdržati se od činjenja zla. To je sve za šta ja mogu biti odgovoran. Ne mogu učiniti od sveta (od moga koncepta sveta) ništa što on nije. I sam koncept sveta se menja kako postajemo mudriji. Onda postajemo sposobni da sagledavamo svet onakvim kakav on jeste, umesto da verujemo u svet kakav mislimo da jeste.
Istina nije budistička. Budisti nemaju nikakav poseban uvid u istinu. Budizam je samo put koji je efikasan.
Pomenuli ste da je u Ađahn Čaovom manastiru naglasak na poštovanju vinaye, praila monaške discipline. Da li ijedan od njegovih monaha proučava kanonske tekstove, Abhidhammu na primer? Smatra li on to neophodnim i pridaje li tome uopšte neki značaj?
Monasi ih proučavaju. Postoji državni ispiti za monahe i to u tri stepena. Ađahn Ča ohrabruje monahe da polažu te ispite, koji su zapravo provera osnova intelektualnog razumevanja dhamme i vinaye. U toj meri ih on zaista podstiče.
One monahe koji imaju sklonosti i sposobnosti da uče pali jezik Ađahn Ča šalje u poseban manastir gde se to uči. Ali u tome ne preteruje, jer shvata da nije neophodno znati gramatiku palija da bi se doseglo prosvetljenje.
Sve je to jako individualno. Ne može se načiniti jedno odelo koje je potaman svakom čoveku. Međutim, opšta šema je da se u manastiru ohrabruje i podstiče budnost u okviru života po vinaya pravilima.
Da li Ađahn Ča očekuje od svojih učenika da u jednom trenutku postanu učitelji?
Kada su spremni.
Da li to onda znači da će većina ili svi monasi postati neka vrsta učitelja?
Sve zavisi od monaha. Neki ljudi nemaju tu sposobnost da poučavaju. Mislim na poučavanje u strukturiranom smislu. Neki monasi poučavaju na drugi način — svojim živim primerom.
Rekli ste da ste u početku u manastiru imali poteškoća. O čemu se radilo. Niste znali jezik u početku. Možda je to bilo najteže?
Pa, to je jednostavno strana kultura i jezik. Moraš se oprostiti od svega na šta si do tada naučio.
Kako ste s tim izašli na kraj?
Eto, ja sam jednostavno to uradio. Ne bih mogao reći tačno kako sam rešavao "probleme". Uspeo sam da izmenim moje navike i prihvatim njihove. Tai monasi su uvek bili ljubazni prema meni. Niko mi nije otežavao situaciju. Uvek ljubaznost i plemenitost. Jednostavno sam se navikao da stvari radim drugačije nego što sam ranije bio navikao, da jedem čudnu hranu i govorim drugi jezik.
Kada se sretnu ljudi različitih kultura onda se ponekad javi arogancija sa jedne ili druge strane. Da li ste imali problema te vrste?
Da, dešavalo se. Tajlanđani osećaju kao i svi drugi da je njihova kultura nešto posebno. Međutim mi smo živeli u manastiru i svakom je bilo jasno da smo tu zbog Budinog učenja, a ne zbog diskusija o različitim kulturama. Nije to ni za koga bilo od nekog većeg značaja. Ja jesam mnogo više sveta video od njih i sav sam bio učen, ali su oni imali ogromnu prednost nada mnom, jer su imali tu lakoću i eleganciju kretanja kroz sopstvenu kulturu. Ja sam se često osećao nezgrapno i trapavo.
Ponekad monasi degenerišu zbog rutinskog izvođenja prakse, zbog krutog pridržavanja pravila tradicije i sl.
Da li je bilo tih slučajeva u Vat Pa Pongu?
Ja sam se bavio sobom i nisam dozvolio da me zaustave pravila nikakve tradicije. Bio sam veoma motivisan. Mogao sam videti da neki monasi nisu baš motivisani. Imali su težnju da se jednostavno utope u uobičajeni monaški život.
Ađahn Ča je pravi ekspert da pogura ljude – da ih iščaši iz rutine. Ali, ne može ni on stalno to raditi za nekoga. Ne može on biti negovateljica svim monasima. U početku se, čini mi se i trudio. Sada međutim, on mnogo toga prepušta monahu, da sam razvije ili ne razvije. Neki ljudi jednostavno potonu u navike i u monaškom i u svetovnom životu. Takvi su. Oni ne osećaju tu "urgentnost" (kratkog) života.
Kako vi kao učitelj rešavate te probleme?
Ovde u Engleskoj život monaha nije tako siguran kao na Tajlandu – gde im je sve obezbeđeno samom tradicijom. Ovde je sve riskantno, pa neko padanje u rutinu teško da se može dogoditi. Sve što mogu da uradim jeste da ohrabrim ljude i da ih podsećam – jer oni zaboravljaju. Ali, kako će se oni razviti je stvarno njihova lična stvar. Kao što je rečeno "Možeš odvesti konja do vode… i to je sve."
Pa ipak za neke ljude postoji jaz između ličnih tendencija i sklonosti i ideologije koju prate. Kako da se premosti taj jaz?
Pa, baš zato ljudima treba obezbediti prostor (za manevar). U tome i jeste vrednost manastirskog života. Dati im vreme i priliku za razvoj. Neki ljudi odmah, neposredno shvate, a nekima trebaju godine. To ipak ne znači da ću sada učiti samo one brze – oni ionako ne zahtevaju mnogo poučavanja!
Ako ništa drugo, za neke ljude je dobro da jednostavno žive u manastiru. Dobro je karmički. Ne čine štetne akcije, ako ništa drugo. I do njih će se eventualno procediti nešto vredno. To je etičko okruženje. Naglasak je na tome da se poveća pažnja, da se bude budan, da se posmatra i da se suočava sa svojim životnim iskustvima i da se iz toga uči.
Koliko je neko motivisan i odlučan u svojoj praksi (i bistar) to je individualna stvar (da shvati šta je zapravo bitno u celoj stvari). U manastiru se može biti i brz i spor. Ne radi se o selekciji najboljih i najbržih. Prednost monastičkog društva je da mnogi imaju šansu za razvoj. Neki ne moraju ni biti prosvetljeni, ali će bar naučiti nenasilje u svome životu.
Onda vi ne mislite da bi takva zajednica mogla biti kao štake i sprečiti rast pojedinca?
Ne. Sve može biti u životu zavoj i štaka. Sve zavisi od toga kako se upotrebljava. Da li se samo oslanjaš na njih ili se njima prepuštaš. Ljudi misle da je loše imati štake. Štake, same po sebi nisu loše. Ponekad su nam jednostavno potrebne. Kako bi bilo reći bebi: Ti imaš noge ustani i hodaj! Kada se osposobi za hod dete više i ne prihvata pomoć. Isto je i na duhovnom putu. Ponekad se obezbeđuju štake i sklonište. Čim čovek postane jak – on ide nezavistan.
Dali ste analogiju sa bebom, koja se postepeno razvija… Osoba koja je unutar sistema i koja se prilagođava šemama, bez stvarnog poniranja u bit – kako njoj može pomoći takva organizacija da ga "rastrese" iz korena? Ovo, kao što znate govorim u vezi sa samim sobom. Ponekad mi se čini da treba napraviti pauzu, ako ni zbog čega ono da se čovek malo protrese i izbaci iz koloseka.
Sam život je u stalnoj promeni. Nije to zato što se same strukture i stanja sama po sebi menjaju. Neki monasi moraju da skinu odoru i da odu. Neki posle godina provedenih u manastiru ne nalaze više tu ništa za sebe i krenu da traže nešto drugo. Sve što bi čovek od njih tražio je da budu veoma pošteni prema sebi u vezi sa svojim motivacijama. Svaki pojedinac mora kreirati svoj život…
Sasvim je u redu napustiti monaštvo u momentu kada tako osećaš. Međutim čovek treba da bude iskren u vezi sa svojim namerama, da bude jasan, a ne da traži izgovore i izvinjenja. To je važno. Nije lepo čuti ono što neki pričaju, posle napuštanja monaštva. Može neko opravdavati svoj odlazak krutom tradicijom ili već šta… Ipak ponekad ljudi odlaze zbog veoma opravdanih ozbiljnih sumnji. O.K.
Kao ađahn (učitelj), kako poučavate monahe da se odnose prema ritualima i ceremonijama, koji mogu izgledati tako daleko od aktuelne prakse?
Ja lično volim rituale. Oni su prijatni, smiruju. Rade se u društvu. Nešto prijatno, zajedničko i harmonično. Namera je uvek dobra: da se zrači ljubavlju i da se Budine pouke pevaju na paliju. Sve to ima tendenciju da uzdigne i inspiriše umove mnogih ljudi. Sve to ima funkcija rituala, koliko ja mogu reći.
Takođe mislim da ceremonije ulepšavaju život. Ničeg pogrešnog nema u ceremonijama. Sasvim je u redu sprovoditi ih. Osećanje da su ceremonije bespotrebno je samo jedno gledište, kao i ovo da su korisne. One su deo naše tradicije te ih upotrebljavamo kada to treba. Stvar je samo znanja u vezi s tim, a ne mišljenja i tački gledišta.
Kako doživljavate svoju ulogu ađana i autoritarne figure?
Ja zaista ne mislim o tome. Ponašam se kao ađahn. U mojoj je prirodi da poštujem dostojanstvo i hijerarhijske strukture. Ne nalazim da su nepodnošljivi. Zapravo smatram da je uloga ađahna velika radost i zabava. Prijatan je taj položaj. Nepovoljnost je što sve pada na tebe. Ipak, ja volim da služim druge takođe. Volim da se vratim i budem deseti po redu u liniji. Bilo je divno u Tajlandu biti NIKO, a ne biti stalno svima pred očima.
Međutim naš je trening adaptirati se, a ne birati. Nije bilo lako u samom početku. Osećao sam se nesposobnim i sumnjao sam u sebe. Onda sam napravio pomak. Radio sam sa tim osećanjima, uzimajući ih kao svoju meditaciju sve do tačke kada je to sve bilo lako za mene. Prilagodio sam se položaju umesto da sam poverovao MISLIMA. "O, ne nisam je sposoban za to, nisam spreman, ne želim to". Isto tako lako se može desiti da čovek postane vezan za ulogu ađahna, u slučaju da uzmeš sebe kao nekoga važnog.
Ako je čovek svestan, onda on budno posmatra i proverava; takve stvari su samo promenljiva stanja samsare. Ponekad je čovek ađahn, ponekad sluga – sve se menja. Ako čovek nema preferencije onda on ne pati kada se stanja menjaju. Ali ako je neko odlučan da neće da bude ađahn niti da prihvati neku drugu odgovornu dužnost, onda kada dođe momenat da mora to (ili treba) da uradi – on pati. Ako, opet neko voli da bude važan, a deseti je u nizu – on opet pati, zbog osećanja odbojnosti i ljubomore prema onim koji su na višem položaju. Zato treba i na to obratiti pažnju.
Poenta Budinog učenja je upravo da se ima ta svesnost o patnji… Svi pate i moramo to osmatrati. Nema biranja ma kog položaj kao "MOJ položaj". Mora se biti u stanju da se kreće gore-dole ili stoji u mestu, zavisno od vremena i mesta.
Kako ste meditirali o toj neadekvatnosti koju ste osećali?
Posmatrao sam (šta se događa u umu). Izneo sam sve u svest i slušao žalopojke i sva moguća stanja moga uma koji je ponavljao "Nisam spreman".
Tokom jutarnje meditacije u meni se pojavio bes i ozlojeđenost. Ovoga puta pustio sam da to izađe na videlo, posmatrao sam to kako nestaje i kako nestaje… bez poistovećivanja sa tim, bez hvatanja za to. I sve je prošlo – i sigurno će se opet vratiti!
Da li je to zapravo suština prakse: neprestano, čvrsto i stalno posmatranje nastajanja i nestajanja raznih pojava?
To je samo budnost.
Da li će sve te prepreke nestati, rastopiti se posle izvesnog vremena?
Tačno. Ako čovek ne reaguje, navika će jednostavno izbledeti.
Pa čak iako čovek ne deluje, ne preduzme akciju, ako je tendencija uma snažna u vezi sa nečim, neće li opet nastati neki problem u vezi sa ne-delovanjem?
Čovek ne može sprečiti pojavu varki u umu. Dve stvari se mogu desiti: ili će čovek reagovati i biti uhvaćen u mrežu svega toga ili će to potisnuti. Neko je sklon da potiskuje neprijatno, da sluša osećaj krivice ili samomržnje. No, iznesimo na videlo svoga uma raspoloženje tipa: "O, bespomoćan sam, glup, ništa ispravno nisam sposoban da uradim, traćim svoj život… . Samo uporno slušajmo sve to! Nastavimo ponovo da to svesno dovodimo u svest i da slušamo. Čovek to sve vidi ako sve vešto iznese na površinu i sluša. I onda to odlazi. Na svaki drugi način to će biti samo potisnuto.
Recimo da neka zabluda ili osećanje ne dolaze u um sada, ali ja znam da je to glavno stanje koje me stalno uznemirava, da li "dovođenje u um" jednostavno znači dozvoliti da se pojavi?
Ja bih čak tragao za tim stanjima. Pre 7-8 godina imao sam problem sa ljubomorom. Imao sam uvid o svojoj ljubomori, pa sam nastojao da je poništim. Kada se to stanje pojavljivalo ja sam mislio "O, ne, evo ga opet. Moram se sa tim obračunati sada. Šta da radim?" Pa, trebalo bi imati saosećajnu radost sa onima na koje si ljubomoran. I onda bih mislio: Pa ja sam zaista srećan što je on… Srećan sam što je on uspešan". Međutim, ja nisam ni reč od toga zaista osećao… Samo sam lagao kroz stisnute zube. Nije to bilo rešenje. Potisnuo bih to, poništio i to se stalno vraćalo jurišajući na mene.
Konačno sam shvatio da problem nije u tome što sam ljubomoran, nego u mojoj averziji prema ljubomori. Mrzeo sam sebe što sam uopšte imao takva osećanja. Osećao sam da ne bi trebalo imati takva osećanja. Stideo sam se. Kada sam to shvatio, onda sam krenuo da budem ljubomoran na sve i svašta. Krenuo sam da to iznosim na videlo, razmišljajući o svemu što bi me moglo učiniti ljubomornim. Održavao sam stalno posmatranje toga. Posle izvesnog vremena tog problema više nije bilo.
Požuda je nešto na što smo pohlepni, nešto u čemu uživamo. Čovek uopšte ne mora da se trudi da iznese to na videlo, jer će se izgubiti u tome; i previše je lako biti apsorbovan u požudu.
Međutim, emocije besa i ljubomore su za mene bile najgrđe. Jednostavno ih nisam želeo, prezirao sam ih. I umesto da ih odgurnem morao sam se upregnuti i izbaciti ih stalno u svest, kako bi ih sagledao.
Namerno sam razmišljao o minulim iskustvima ljubomore, doveo sam u svest sva sećanja. Nisam ih analizirao niti se pitao "ZAŠTO?" Jednostavno sam gledao u prolaznu prirodu svega toga. Taj "pokret ka" je neutralisao moju naviku da potiskujem takve stvari. Onda više tog problema nije bilo. Zbog toga je potrebna mudrost. Kada čovek razume pokrete privlačnosti i odbojnosti onda tek zna kako da praktikuje. Naći balans između privlačenja i guranja od sebe nečega dolazi iz poverenja u mudrost ovde (pokazuje na svoje srce). Ja samo dajem putokaz koji možeš uzeti u obzir. Sam vidi da li je to efikasno!
Kako se vaši monasi odnose prema vama? Da li je to slično odnosu koji ste vi imali prema Ađahn Čau?
Ovdašnji monasi pokazuju poštovanje. Ponekad sam imao i one koji su pravili poteškoće. Ali čovek i od njih uči. Teški monasi, kojima se ne sviđaš ili te ne poštuju su odlični učitelji za mene. Oni izazivaju trenje.
Šta biste savetovali monasima koji imaju problema sa ispunjavanjem nekih pravila? Kada bi na primer neko hteo da ide u London u civilnom odelu?
Mi nikada ne bismo obukli civilna odela.
Onda saveti nisu potrebni.
Poenta je u tome da monah osvesti svoje namere, da zna šta radi, a ne da bude na silu guran ili uslovljavan, naterivan.
Mi ove specijalne običaje i tradiciju upotrebljavamo samo kao standard za refleksiju, kao način da sagledavamo sami sebe. Nije stvar u tome da se svi nateraju da budu poslušnici, nego, nego da se u ličnosti probudi časnost, da bude odgovorna za svoje ponašanje u društvu i svetu. Ljudi se strahom mogu naterati da poštuju pravila. Ali se time ne postiže integritet ni poštenje.
Sa druge strane čovek ne želi da sve učini amorfnim, puštajući da svako radi kako mu se sviđa. Dobro je držati se izvesne strogosti, savršenog standarda iz koga će učiti. Inače, ljudi su skloni da misle: "Pa dobro, haljine nisu važne, … Jesti posle podne je u redu… nošenje novca je u redu." Čovek može sve racionalizovati i opravdati.
Koliko ja mogu shvatiti postoje dobri razlozi za nepoštovanje ma kog pravila. Ako neka siromašna porodica gladuje, zašto ne ukrasti od bogataša? Svaka akcija se može opravdati. Mi, dakle ovde ne želimo da razvijamo racionalizacije, nego čast i mudrost. Časnost i mudrost.
To se ne može postići treningom kroz strah, savijanjem ljudi u mrežu pravila koja su tako kruta, da stvaraju pacove u mreži.
Smatrao sam da theravada monasi shvataju pravila veoma bukvalno. Sada vidim da vinaya može da se upotrebi kao lekcija za razvoj svesnosti. Cela stvar je zapravo u tome.
Tačno. Vinaya je jako dobro sredstvo.
Međutim, kao što ste pomenuli, pravila mogu postati neurotična disciplina.
U početku to sve mora biti kao neka vežba (korak po korak). Čovek se trenira. Kada neko počinje da uči klavir, on mora savladati osnovne stvari i teme, da bi eventualno kasnije mogao da izvodi varijacije i slobodne teme. Mora da ponavlja i ponavlja i ponavlja lekcije. Onda lako može svirati standardne stvari. U tome je velika sličnost vinaya discipline sa učenjem klavira. Prvih nekoliko godina znaju da budu dosadne. Sve mora da se uradi na vrlo određen način. Iako sve to može izgledati malo suludo i nevezano sa ičim velikim, jednom kada se nauči o tome se više nema šta misliti. Pijanista se više ne pita koju dirku da pritisne. To je sada automatski. On ima veštinu na klaviru. Odatle nadalje on tu veštinu samo upotrebljava, i slobodan je za dalji razvoj. Neki monasi ponavljaju standardne teme ponovo i ponovo i ne usuđuju se da odstupe od standarda. Nemaju poverenja u sebe, nedostaju im mudrost, oni su se samo uslovili. Poenta vinaye nije da uslovi nekoga, nego da mu da potpunu slobodu – ne slobodu da sledi svoje želje, nego slobodu da bude spontan čovek. To se postiže samo kroz mudrost, a ne kroz želju. Čovek sa željom ne može biti spontan, on samo biva preplavljen željama.
Vinaya je put vežbanja tela i govora, razvoja njihove lepote i oblika, a takođe i uspostavljanja odnosa sa drugim ljudima u zajednici i uopšte. Na primer, mnogi kritikuju pravila u vezi sa ženama. "Zašto monah ne sme dodirnuti ženu? Zašto ne može biti sam u sobi sa ženom? Zašto ja ne bih mogao imati privatni intervju sa učenicom u svojoj sobi? A šta je to u vezi sa ženama? Da li je Buda bio muška šovinistička svinja? A stvar je samo u tome da se obezbede ispravni i jasni odnosi u kojima je moguće prenostiti dhammu (učenje). Kako bi to izgledalo drugim ljudima, ako bih obavljao privatne intervjue nasamo sa ženom. To je takođe i način zaštite žene i održavanja njene reputacije.
Osim toga žene se često zaljube u svoje učitelje i autoritarne figure. Za monahe koje žene i te kako privlače žena ima ogromnu moć da ga uvuče u svoj svet, osobito ako priča svoje intimne stvari. Čovek se lako emocionalno uplete. Buda nije nikada rekao da monah ne može poučavati ženu. On je rekao da monah treba da uspostavi odnos u kome je moguće poučavanje. Ja sam shvatio da je to od ogromne pomoći u poučavanju monaha.
U našim manastirima nema skandala. Kada dođe neka žena, ona vrlo dobro zna uslove pod kojima je došla i prihvata to na šta se odlučila. Onda se učenje dhamme može odvijati bez emocionalnih uplitanja.
Mnogi monasi su izgubili svoj ugled zbog popustljivosti prema ženama. To je veoma velika prirodna snaga (muško-ženska privlačnost). I sam sam mislio da će to biti problem sa zapadnjačkim ženama. Međutim, nije. Žene, kada razumeju razloge za pravila – prihvataju ih, uz poštovanje. Čak su nekada monahinje mnogo pažljivije. One žele da sve ispravno rade. U našim monaškim zajednicama nema problema ljubomore sa ženama. Takve situacije kao što je ljubomora su večni svetski problem, zar ne? Vinaya trening obezbeđuje da tih problema nema.
Vi poučavate sve podjednako, zar ne?
Da. I monahinje su samo deo monaške zajednice i u istom su položaju kao muškarci, dolaze na iste položaje.
Da li mislite da su zapadnjaci pogodniji za vežbanje svesnosti nego za filozofske analize?
Svesnost je ključna stvar u Budinom učenju. Nema potrebe za velikim iščitavanjima. Sasvim je u redu i proučavati, ali nije neophodno. Nemam ništa protiv studiranja. Neki ljudi su naklonjeni studiranju. Iz mog iskustva smatram da je dovoljno osnovno vežbanje: Četiri plemenite istine + svesnost. Meni je bila potrebna vinaya disciplina i puna svesnost da bih spoznao Budino učenje, kroz iskustvo radije nego kroz teoriju. Inače, to iščitavanje izgleda kao stalno gledanje u mape, bez kretanja na put, bilo gde.
Činjenica je da ne treba mnogo znanja. Učenje je tako jednostavno. Zato je mnogim ljudima dovoljna praksa. Ipak, veoma sumnjam da li je ljudima jasna poenta hoda i sedenja. Ne vredi stalno očekivati kašičicu – da vam neko stalno govori šta, kako i kada da uredite. Tek sada kada čitam sutre i kanonske spise ja ih mogu razumeti. Znam "šta je pisac hteo da kaže". Pre nego što sam praktikovao meditaciju, čitao sam mnoge tekstove ali nisam mogao razumeti šta oni zapravo znače. Kada čovek praktikuje onda uzima istovremeno Budino učenje i sagledava sebe. Kada čovek ispituje prirodu patnje onda on ne uzima ničije definicije (ne treba da uzima ničije definicije – dosta mu je i on sam i njegova patnja) nego posmatra iskustva ovde (pokazuje šakom na svoje grudi). Sve Budine pouke postaju veoma jasne kada se o njima meditira.